NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA NA DAN PRENOŠENJA MOŠTIJU SVETITELJA I ČUDOSTVORCA NIKOLAJA
 
U ime Oca i Sina i Svetog Duha!
Pravednik će se spominjati vavek… (Ps. 112, 6)
Ljubljeni moji, prijatelji moji, danas je praznik velikog pravednika i ugodnika Božijeg svetitelja Nikolaja, a u čast prenošenja njegovih časnih moštiju iz grada Mire u grad Bari.
On je veliki u svetu, on je veliki u Crkvi Hristovoj! O tome najbolje svedoči njegov pomen koji, počevši od njegovog upokojenja, 6. decembra 342. godine traje kroz stoleća, a došao je i do naših dana.
Na osnovu svog religioznog opita, mnogi od nas znaju za njega ne samo po svedočenju Crkve i ne samo po predanju, nego i po njegovom živom učestvovanju u našem životu. U zboru svetitelja koje poštujemo nema mnogo onih koje tako živo doživljavamo u svojoj svesti.
Zar ne zadivljuje, dragi moji, što nas nedostižna visina života svetog Nikolaja i njegovog služenja Bogu ne razdvajaju od njega nego, naprotiv, čine da nam on bude izuzetno blizak i drag? Mnogo je, veoma mnogo onih koji s njim dolaze u dodir: i verujućih i neverujućih, i pravoslavnih i inoslavnih, i nekada i sad.
Šta je razlog za tako sveobuhvatnu moć svetitelja nad ljudima? Upravo u tome što se on u svoj punoti, koja je za čoveka moguća, upodobio svom Podvigopoložniku Hristu, ispunjavajući Njegove zapovesti. Gospod je pak rekao: Ja ljubim one koji Mene ljube, i koji Me traže zadobijaju blagodat (Priče Sol. 8,17).
Sveti Nikolaj je od mladosti zavoleo Boga, i Bog je zavoleo njega. Gospod Svojim izabranicima daje tako veliku blagodat da oni svojom ljubavlju obuhvataju svu zemlju i sav svet. Njihove duše plamte od želje da se svi ljudi spasu i da vide slavu Gospodnju. Posebna osobina svete duše svetog Nikolaja bilo je umeće da voli, umeće da snishodi ka svakom čoveku i ka raznim ljudima, da svakome podari upravo ono, što mu je potrebno.
O svetom Nikolaju, arhiepiskopu malog maloazijskog grada Mire Likijske gotovo da nema pouzdanih pisanih svedočanstava. Međutim, divan je Bogu svetima Svojim, i On sve do danas ispunjava svet velikom slavom dela Svog izabranika. Sačuvane su mnoge priče i predanja iz života ovog svetitelja, ali je sačuvano još više izveštaja o njegovim posmrtnim čudima.
Pravoslavna Crkva slavi pomen svetitelja Nikolaja svakog četvrtka, isto kao i pomen svetih dvanaest apostola. Ona svečano praznuje dan njegove smrti 6. decembra, a takođe brižljivo čuva i praznično sećanje na prenošenje njegovih svetih moštiju iz Mire Likijske u južnoitalijanski grad Bari, gde i danas počivaju.
Životna dela sačuvana su u predanjima, a Gospod je za nas sačuvao neosporni dokaz veličine života svetog Nikolaja u njegovim svetim i netruležnim moštima. Iz njih ističe sveto miro kao svedočanstvo da je naš zemaljski život, ako je bezgranično proživljen u Bogu, besmrtan.
Nakon svog upokojenja, ugodnik Božiji je preko sedamsto godina počivao u gradu u kojem je nekada služio. Međutim, kada su Likiju razrušili Saraceni i kada su i hram i sama svetiteljeva grobnica bili zapušteni on se u snu javio svešteniku grada Barija u južnoj Italiji i naredio mu da prenese njegove mošti u taj grad. Sveti Nikolaj, veliki revnitelj i pobornik vere Hristove, nije hteo da svojim moštima počiva među neprijateljima Hristovim – muhamedancima.
Tajno, bez svečanosti i raskoši, ali sa plamenom verom i ljubavlju i uz pomoć samog Božijeg ugodnika, Barani su ukrali mošti i brodom ih doneli u Bari, gde su ovo dragoceno blago dočekali klir i verni narod. U tom trenutku je obilnim izlivanjem njegovih bezbrojnih dobrih dela u čudima isceljenja oživelo sećanje na ovog svetitelja.
Značajno je to što je svetitelj stigao u Bari 9. maja 1087. godine u nedelju, na dan pomena svetih Otaca Prvog Vaseljenskog Sabora. Bio je to onaj sabor na kojem se sveti Nikolaj hrabro borio protiv jeresi bezumnog Arija i svetu Crkvu poučavao istinskoj veri.
I opet je u tim danima prenošenja svetih moštiju, kao i pre 762 godine, sveti Nikolaj dao zemaljskoj vojujućoj Crkvi neosporan dokaz i svedočanstvo sile Božije, koja se u Pravoslavnoj Crkvi izliva kroz njene verne služitelje. Prve noći po prenošenju svetih moštiju dogodilo se četrdeset sedam iscelenja, sledećeg dana – dvadeset dva, u sredu – dvadeset devet, u četvrtak je bio isceljen slep i gluvonem mladić, koji je pet godina patio od bolesti, u subotu se iscelilo jedanaest bolesnika… Iscelenja su se nastavila. Nastavljaju se i do danas. Isceljivao je svetitelj Božiji Nikolaj tela i duše svojih savremenika za svoga života, pa tako i sada leči sve koji prizivaju u pomoć njegovo sveto ime.
Rusija već hiljadu godina ispoveda veru u Hrista i već hiljadu godina se u Rusiji poštuje ime svetitelja Božijeg Nikolaja. Kod nas je on došao istovremeno sa Pravoslavljem, i njegova sveta revnost za veru i pobožnost vaspntavala je ruski narod. Mnoštvo hramova podignuto je njegovom molitvom i sa njegovim imenom, a svaka crkva i svaki dom su kao svetinju čuvali ikonu ovog svetitelja, imajući ga za svog pomoćnika i pokrovitelja.
Nije lak istorijski put Crkve, tragičan je i put Ruske Pravoslavne Crkve. Mi, međutim, dragi moji, ne možemo da zaboravimo da je put Hristove Crkve započeo u sionskoj gornjoj odaji blagoslovom njenog utemeljitelja Hrista i da je, gotovo zajedno sa Njim, i ona krenula putem stradanja. Ona se na svom putu često uspinjala na Golgotu. Sudeći po tome koliko je smrti Crkva preživela, trebalo bi da već odavno ne postoji na licu zemlje!
Međutim, ona je živa! Sazidaću Crkvu Svoju, i vrata paklena neće je nadvladati, rekao je Gospod (Mt. 16,18). Crkva je živa Gospodom i molitvama svojih svetitelja koji su, prošavši krsnim životnim putem i sve pretrpevši zbog svoje vernosti dobili silu da uđu u Toržestvenu Crkvu Nebesku i da postanu stubovi Crkve zemaljske.
Sveti oče Nikolaju, pomozi nam, jer si ti stub i naše Crkve! Pomozi nam, jer, kao ranije, duh ovoga veka i duh ovoga sveta svojim smradnim dahom duva na nas i na Crkvu, ranjavajući nas maloverjem, malodušnim neverjem i ubistvenom hladnoćom prema veri.
Koliko nedaća nosi u sebi naše nepoznavanje vere, naša lenjost i nemar u delu njenog upoznavanja! „Kako i u šta verujemo“ postoji s jedne strane. S druge strane su lažni učitelji i varalice, i oni će nas laskanjem i obmanom uloviti kao grabljivi vukovi, dolazeći u ovčijoj koži i donoseći učenja koja laskaju ušima, ali su u suprotnosti sa duhom istine.
Lažnim učiteljima se sada daju sve moguće privilegije i pomaže im se u delu širenja njihovih jeresi. U Rusiji, koja nije znala za drugu veru osim Pravoslavlja, sad su se pojavili novopridošli prosvetitelji-katolici. Njima se sada daju visoke govornice, oni govore na televiziji i na radiju, oni ne znaju za oskudicu u materijalnim sredstvima. Oni pokušavaju da se u ruskoj zemlji, namučenoj ateizmom, pokažu kao istinski propovednici Hristovog učenja i istinski revnitelji za slavu Božiju.
Međutim, da li je tako? Po plodovima njihovim poznaćete ih, govori Sveto Pismo (Mt. 7, 16). Ti plodovi su dela života. Lažna učenja ne mogu da dovedu čoveka do istinski vrlinskog života. I evo, mi vidimo kako oni što sebe nazivaju hrišćanima ustaju na pravoslavne svetinje, kako naoružanom rukom zauzimaju pravoslavne hramove i po cenu plate za nepravdu kupuju sebi saučesnike, one, za koje ništa nije sveto i koji ne veruju ni u šta osim u novac.
Ako se zagledamo u dubinu istorije, ako pogledamo na dela novopridošlih spasilaca Rusije, tj. na rimokatoličku crkvu, videćemo da se ona pojavljivala kod nas svaki put kada su počinjala nemirna („smutna“) vremena. Njen cilj je uvek bio isti – da potčini Rusiju vlasti Rima.
Još je sveže sećanje na uniju u Rusiji u XVII veku, a evo, opet nastupaju vremena nove unije, krajem XX veka. Opet pravoslavnu Rusiju na zapadu zapljuskuju nesreće, a rimski misionari laskavo propovedaju čak u Sibiru. Rimski papa se sprema da dođe u posetu iskonski pravoslavnoj zemlji.
Šta će oni doneti sa sobom, sa čime će doći u našu zemlju?
Mač, koji je Rim stavio u ruku Lažnog Dimitrija, u 17. veku je prošao Rusijom, svrgao cara i zahtevao da se Rusija preda „na volju“ poljskog kralja. Tajne instrukcije iz Rima naređivale su da se oprezno ali neumorno radi na potčinjavanju Ruske Crkve rimskom papi, odnosno uniji. U tom strašnom trenutku, Rusiju je spasao njen Patrijarh. On ne samo da nije potpisao povelje o kapitulaciji, već je po čitavoj Rusiji razaslao svoje povelje, koje su Rusima razotkrivale suštinu događaja, podižući rusko oružje i nadahnjujući ga za borbu. Sam Patrijarh Hermogen primio je mučeničku smrt i bio pribrojan zboru svetitelja.
Kao da donosi zaključak na osnovu istorije Rusije ovog perioda, sledeći ruski patrijarh Filaret je govorio: „Latinjani-papisti su najpodmukliji i najgori od svih jeretika, jer su oni u svoj zakon primili proklete jeresi svih drevnih jelinskih, jevrejskih, agarjanskih i jeretičkih vera i potpali pod onaj deo 95. pravila, u kojem se govori o jereticima.“
Sedamnaesti i dvadeseti vek su različita vremena, ali su dela ista. Ta dela potvrđuju i razotkrivaju svaku rimokatoličku nepravdu, koju oni tvore sa fanatičnom mržnjom. Pomračeni tom mržnjom, katoliciunijati istrebljuju pravoslavne hramove i pravoslavne ljude, podvrgavajući ih sramoćenju i užasnom nasilju, uključujući i nasilnu smrt.
Dragi moji, do 1051. godine nije bilo podele u Crkvi Hristovoj, već je bila jedinstvena, Vaseljenska, Pravoslavna, Saborna i Apostolska Crkva. Ona se sastojala od pet pomesnih crkava meću kojima je bila i Rimska crkva. Bilo je to jedno telo, jedan Duh… jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac sviju, koji je nad svima, kroza sve i u svima nama (Ef. 4, 46).
Šta se onda desilo? Ko je izašao a ko je ostao? Ko je prav, a ko kriv?
U Zapadnoj crkvi, udaljavanje od istine se pojavilo još u 7. veku, kada se pojavilo netačno mudrovanje o tome da Duh Sveti ne ishodi od Oca, nego od Sina. Ovo mišljenje je u suprotnosti sa rečima Samog Hrista, jer je On rekao Svojim učenicima: Ja ću umoliti Oca, i daće vam drugoga Utješitelja da prebiva s vama vavijek, Duha istine… (Jn. 14; 16). Ono je porodilo greh i izraslo u jeres.
Radi vaše pouke, dopustite da pogledamo kako razorno deluje greh kada se jednom rodi.
Najpre su protiv novog mudrovanja ustali neki episkopi Rimske crkve, nazivajući ga jeretičkim. „Ko o Ocu i Sinu misli pravilno, a o Duhu Svetom nepravilno, taj je jeretik.“ Tako je ovo mudrovanje definisao papa Damas u svojoj okružnoj poslanici.
Međutim, duše njegovih naslednika razjedale su ljudske strasti, svetovno koristoljublje a, pre svega, gordost. Oni su bili izvor tvrdoglavosti koja je dovela do pobune protiv odluka Sabora Svetih Otaca. Nikakva ubeđivanja Vaseljenske, Saborne, Pravoslavne, Apostolske Crkve nisu delovala na pomesnu Rimsku crkvu. Bile su pogažene odluke Vaseljenskih Sabora, na kojima su bogonosni ljudi sastavili božanstveni Simvol Pravoslavne vere.
Preovladao je duh zlobe i laži. Razobličujući episkope Rimske crkve, sveti Vasilije Veliki je pisao: „Oni istinu ne znaju i ne žele da znaju; s onima koji im objavljuju istinu oni se spore, a sami utvrđuju jeres.“
Po zapovesti apostola Pavla, Čovjeka jeretika po prvome i drugom savetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio i greši, i samoga je sebe osudio (Tit. 3,10-11).
Rimska crkva je zbog svoje jeresi otpala od jedinstvene Vaseljenske crkve. Odbacivši pravoslavnu dogmu o ishođenju Svetog Duha od Oca, odbacili su dela sedam Vaseljenskih Sabora, odbacili su reči Samog Gospoda. Ogreznuvši jednom u jeresi, oni su iz zla izrodili još veće zlo. Oni su od mirjana oduzeli božanstvenu Čašu i pričešćuju ih samo hlebom; umesto kvasnog, oni na Liturgiji upotrebljavaju beskvasni hleb, smatrajući ništavnim reči apostola Pavla: Kad God jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete (1 Kor. 11, 26).
Oni su iz božanstvene Liturgije isključili prizivanje Svesvetog, Životvornog, Svesavršavajućeg Duha, Onog Duha, Kojeg je Gospod poslao Svojim učenicima i Koji je Duh Života. A Kada dođe On, Duh istine, uvešće vas u svu istinu, rekao je Gospod (Jn. 16,13). Odbacivši Duha Božijeg, Rimska crkva je primila duha obmane. Ljudsko mudrovanje, rukovođeno duhom tame, izmislilo je još mnogo toga.
Ustavši jednom na Svetog Duha, oni su dosledno ustali i na Glavu Crkve – Hrista, Koji je svoj vernoj deci Svoje Crkve obećao: Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka (Mt. 28, 20). Radi svetovne prevlasti nad svojom braćom, rimokatolici su svog papu postavili za namesnika Božijeg na zemlji. Proglasili su ga za nepogrešivog, zaboravljajući da nema čoveka „koji živi a da ne sagreši“.
Tako se od rimokatoličke crkve udaljio Hristos, Onaj, Koji ratuje s poglavarstvima, vlastima i gospodarima tame ovoga sveta, sa duhovima zlobe u podnebesju. Otpadnici su obnaženi od sile Božije, i ostali su bez Glave – Hrista. A velijar vojuje s njima svom silom svoje podmuklosti i drži ih u svojoj prelesti i pogibelji!
Rimokatolici su izmislili novu glavu Crkve, ponizivši jedinu istinsku Glavu Crkve – Hrista. Kod njih nema Crkve, jer je prekinut savez sa Glavom. Rimski episkopi su započeli gordo i sa gordošću i završavaju.
Eto kuda će rimokatolici odvesti svoje sledbenike – treba zaboraviti Hrista i istinu Njegovog učenja, treba zaboraviti Svete
Oce koji su se podvizavali za veru: drevne oce – svetog Nikolaja, svetog Spiridona, svetog patrijarha Hermogena i mnoštvo drugih; treba zaboraviti svete oce našeg doba – svetog pravednog Jovana Kronštatskog, svjatjejšeg patrijarha i ispovednika Tihona; treba zaboraviti Svetu Pravoslavnu Crkvu, koja je od vremena Hristovog Njime živela, koja je preživela zbog Njega, i koja će po Njegovom obećanju postojati do kraja veka. Neka nam se to ne desi!
Nećamo zaboraviti i uvek ćemo imati na umu potresne reči svetog pravednog Jovana Kronštatskog, upućene nama: „Postoji mnoštvo pojedinačnih veroispovedanja hrišćanstva sa različitim spoljašnjim i unutrašnjim ustrojstvom, s različitim mišljenjima i učenjima, često protivnim božanstvenoj istini Evanđelja i učenjima svetih apostola, Vaseljenskih i Pomesnih sabora i Svetih Otaca. Ne mogu se sva ona smatrati za istinita i spasonosna: ravnodušnost prema veri ili priznavanje svake vere za podjednako spasonosnu vodi ka neverju ili hlađenju u veri, ka lenjosti za ispunjenje pravila i propisa vere, ka hlađenju hrišćana jednih prema drugima.“
Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas vije kao pšeniiu (Lk. 22, 31). To je on, satana činio i čini, odnosno, on je izrodio raskole i jeresi. Strogo se pridržavaj jedine, istinite vere i Crkve: Jedna vera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac sviju (Esr. 4, 56). Zbog toga se bori sa svakim zlom i ne oklevaj da ga ugasiš, ratuj sa njim onim oružjem svete vere, božanstvene mudrosti i istine koje ti je dato od Boga, tj. molitvom, blagočešćem, krstom, hrabrošću, predanošću i vernošću.
Uvek se sećajmo i svesno ispovedajmo Simvol svete Pravoslavne vere, budimo u Bogu i sa Bogom.
Mi smo, dragi moji – deca Svete Pravoslavne Crkve, ali ne po našem pravu, nego zbog ljubavi Božije prema nama. Ova ljubav je bezgranična i ne zavisi od vremena, nego uvek ima moć. Ova ljubav će nas sačuvati u sve dane do svršetka veka.
Sveti oče Nikolaju, moli Boga za nas! Amin.
 
9. (22.) maj 1991. Godine
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *