NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
SLOVO NA PASIJI: GETSIMANSKA STRADANJA, ODRICANJE PETROVO I RAZMNI RAZBOJNIK
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Evanđelska čitanja svete Četrdesetnice, a posebno službe vezane za krsna stradanja našeg Gospoda i Spasitelja, ispunjavaju naša srca pobožnim trepetom. Ona govore o stradanjima i mučenjima Nevinog za grešne, Čistog za nečiste, Sina Božijeg za pale ljude.
U tim stradanjima i u toj borbi sa zlom, projavila se tako nedostižna duhovna veličina, takva sila i snaga moralnog karaktera, kakve je mogla da poseduje samo bogočovečanska priroda Spasitelja sveta.
Sada smo, dragi moji, u evanđelskom čitanju slušali strašnu povest o stradanjima Bogočoveka. Znamo do čega je došla i do čega je dovela farisejska zloba. Učenje Hrista Spasitelja, Njegova svetost, pa čak i sam izgled Gospoda pred kraj Njegovog javnog služenja ljudskom rodu postali su preteški za književnike i fariseje. Oni više nisu mogli spokojno ni da Ga gledaju, ni da Ga slušaju. Nisu mogli da u svojoj sredini spokojno gledaju lik najvećeg Učitelja mudrosti, Koji se zato i rodio i zato i došao u svet, da bi svedočio o istini.
On je o njoj svedočio svuda i pred svima. Obznanjivao je put koji vodi u večni život – i u hramovima, i na trgovima, i u gradovima, i u selima. Podjednako je o njoj svedočio i pred rimskim prokuratorom, i pred ženom – Samarjankom, i pred sinedrionom, i pred slepim iz Jerihona. Pred mudracima i pred neobrazovanim ljudima. Koja obećanja večnog života On nije otkrio i nepokolebivo utvrdio? Koje zapovesti On nije predao u svoj njihovoj sili?
Sve se ozarilo svetlošću Njegovog božanstvenog učenja!
Glas istine, koji je Isus Hristos propovedao tokom Svog zemaljskog života, u Njegovim ustima bio je tako snažan, da su čak i Njegovi neprijatelji morali da zamuknu pred Njim i da zaključe: Nikada čovek nije tako govorio kao ovaj čovek (Jn, 7; 46).
Hristos Spasitelj nam je otkrio lik najvećeg Pravednika i Podvižnika blagočešća. Obraćajući se Svojim neprijateljima, Gospod ih pita: Koji od vas me kori za greh (Jn. 8; 46)? Niko nije mogao da Ga prekori ni za jedan jedini greh…
Budući podstaknuti zavišću i mržnjom prema Isusu Hristu, judejski prvosveštenici i starešine su odlučili da Ga predaju na pogubljenje. Poslavši naoružane vojnike, uhapsili su Hrista tokom noći, dok se molio u Getsimanskom vrtu, i izveli na sud pred Pilata.
Gospod je znao da se približilo vreme Njegovog iskupiteljskog stradanja. Njegove poslednje besede sa učenicima bile su usmerene ka pripremanju učenika za predstojeći rastanak i ka pokušaju da im u izvesnom stepenu objasni nužnost Njegovog žrtvovanja. Istinu, istinu vam kažem: ako pšenično zrno padne na zemlju i umre, doneće mnogo ploda… Ukazujući na pšenično zrno koje umire u zemlji i donosi mnogo ploda, Hristos apostolima omogućuje da razumeju da On mora da umre za ljude da bi im podario plodove večnog života. On je zbog toga i došao na zemlju. Sada je nastupilo vreme da se sve to ispuni. Trebalo je da Gospod prihvati teški krst i Njegova duša je, po čovečijoj prirodi, stradala i mučila se. Samo je svest o tome da je upravo zbog tih teških stradanja i zbog toga da bi, umirući, ljudima podario večni život, omogućila Hristu da sačuva snagu duha.
Vidimo da se Hristos u Getsimanskom vrtu nekoliko puta obraćao Svom Nebeskom Ocu: Oče Moj! Ako je moguće, neka Me mimoiđe ova čaša… Time pokazuje da zna kakva Ga stradanja očekuju. I moli se, kao što znamo, do izlivanja krvavog znoja…
Nakon izvesnog vremena, ponovo se obraća Bogu: Oče Moj! Ako ne može da Me mimoiđe ova čaša, neka bude volja Tvoja…
Mi se obično sećamo Gospodnjih stradanja na Krstu, tj. Njegovih telesnih stradanja, i malo obraćamo pažnju na Njegove duševne muke i borbe, iako nam upravo one pokazuju koliko je težak golgotski Krst. Mi žalimo zbog toga, što su učenici Hrista ostavili samog na Pilatovom sudu i na Golgoti. Međutim, oni su ga napustili mnogo ranije. On je još u Getsimaniji bio sam. Od Svojih najbližih, od Petra, Jakova i Jovana, zatražio je da bdiju zajedno s Njim i da se mole Ocu Nebeskom. Međutim, oni su zaspali… Gospod je u Getsimaniji iskusio borbu dva osećanja – ljubavi i straha. Strah Ga primorava da od Oca zatraži da udalji čašu stradanja. Ljubav prema ljudima, radi čijeg je spasenja i došao na zemlju, žudi da ispije tu čašu. U toj borbi je pobedila ljubav, ona savršena, božanstvena ljubav koja ne zna za strah. Blagodareći toj ljubavi, Hristos je sva dalja stradanja prihvatio tako, što više nije projavljivao nikakav strah… s molitvom za druge a ne sa žaljenjem zbog Sebe.
Nećemo, dragi moji, zaboraviti na getsimanska stradanja našeg Spasitelja. Ona imaju posebno duhovno – žrtveno značenje. Upravo je u usamljeničkoj getsimanskoj molitvi Načalnik našeg spasenja projavio poslušanje volji Oca Nebeskog i prineo snažnu molitvu za naše spasenje. Stradanja Gospodnja imaju iskupiteljski značaj za nas. Ona su bila za nas i radi nas. Svojim unutrašnjim duhovnim stradanjem, Hristos je očistio naše unutrašnje nečistote, izbrisao našu krivicu pred Bogom i molio se za naše pomilovanje.
Razmislimo, dragi moji, zbog čega je Sin Božiji pretrpeo toliko užasnih stradanja? Upitajmo rečima proroka: Zašto su crvene odežde Tvoje (Is. 63; 2) i začućemo odgovor: Nastao je davno predskazani čas, i došlo je vreme da se Bog pomiri s ljudima. Zbog toga je bila potrebna najveća žrtva. Gospoda je mučila velika žalost zbog grehova čovečanstva.
Greh je veliko zlo. U svetu ne postoji veće zlo nego što je greh. To je takvo zlo, da čovek nije bio u stanju da ga sam iskupi pred pravdom Božijom i da se pomiri sa Bogom. Bila je neophodna žrtva Sina Božijeg.
Mi znamo, dragi moji, koliko je težak i jedan jedini greh koji učinimo, i koliko je teška kazna za njega. Šta da se učini onda, kad je grehova više nego peska u moru? Koliko se puta uvećava ta težina? Nju je Gospod morao da uzme na Sebe… Zbog toga je za nas neprocenjiv značaj krsnih stradanja našeg Spasitelja Hrista. Mi smo sada svoji, rođeni i bliski Bogu… Mi sada možemo da Mu se obratimo, da Mu se molimo, da prinesemo svoje lično pokajanje s uverenjem, da nas Bog sluša i da nas neće odbaciti, ma kako da smo veliki grešnici. Mi to možemo zato što je Gospod usled božanstvene ljubavi prema svim ljudima ispio gorku čašu najvećih stradanja.
Iz Getsimanije je Hristos Spasitelj otišao na sud kod prvosveštenika i kod Pilata, a zatim na Golgotu. Njegovim duševnim stradanjima pridružene su i telesne muke.
Gospod, međutim, sve ćutke trpi i podnosi. Ostavili su Ga svi, koji su Mu bili bliski. Na sud kod Pilata sa Njim nije pošao niko od onih koji su, ne tako davno, išli za Njim, slušali reči Njegovog božanstvenog učenja i videli čudesa koja je satvorio. Niko sa Njim nije pošao kod Pilata, da bi svedočio u Njegovu odbranu. Čak se i apostol Petar, taj vatreni Hristov učenik koji je pri oproštajnoj besedi uveravao Svog Učitelja: I ako se svi sablazne, ja se neću sablazniti… čak i kad bi mi pretila smrt, ja Te se neću odreći, tri puta uz zakletvu odrekao Hrista!
Ljubveobilni Gospod ga nije osudio. Samo je sa sažaljenjem prema ljudskoj slabosti krotko, iako prekorno, pogledao Svog učenika. Tokom čitavog svog života Petar nije mogao da zaboravi taj krotki pogled. Budući svestan svog greha i pokajavši se zbog njega, Petar je bez straha nosio svedočanstvo o istini Hristovoj.
I evo, Gospoda su osudili i prikovali za Krst, za to strašno i sramno oruđe kazne i, kao da su na neki način želeli da uvećaju sramotu, pored Njega su postavili još dva krsta, na koje su razapeli dvojicu istinskih zločinaca. Ljudska gomila, koja okružuje te krstove, izgovara zlonamerne poruge i podsmeva se raspetom Hristu.
Na razbojnike niko ne obraća pažnju. Za to vreme se On, sveti Stradalnik, tiho moli za Svoje dželate.
I šta tada vidimo? Gospod kao da je lišen svake mogućnosti da propoveda, da poučava, da tvori milosrdna dela… On je prikovan za Krst, i fizički je iscrpljen zbog teških rana…
Međutim, Njegova molitva za dželate će i ovde savršiti veliko čudo. Čudo prosvetljenja duše razbojnika, koji je bio prikovan za susedni krst.
Razbojnik je, drugačije rečeno, zločinac.
Srca zločinaca su mračna, preispunjena težnjom ka zlu i prestupima. On, koji strada i vidi stradanja drugih, iznenada čuje kako se Hristos moli za one, koji su Mu naneli toliko zla: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine…
Ta kratka molitva zadivila je i potresla njegovu dušu. On je razumeo: tako ne može da postupi običan čovek. Samo Bog može da se moli za Svoje neprijatelje i da im oprosti.
Vascelim svojim obnovljenim srcem, vascelom izmenjenom dušom, osetio je i u raspetome prepoznao Boga…
Nevidljiva svetlost Hristova, koja je na čitav svet zasijala sa strašnog golgotskog Krsta, u jednom snažnom talasu pronikla je i u razbojnikovo srce. Talas božanstvene ljubavi, koji se izlivao na propalo čovečanstvo, dotakao se i razbojnikove duše. Iz tog, iznenada ozarenog srca, izlile su se reči ispovedanja, priznavanja Raspetoga za Gospoda: Seti me se, Gospode, kada dođeš u Carstvo Svoje…
Danas ćeš sa Mnom biti u raju, začuo je odgovor.
Neka to iznenadno prosvetljenje duše razbojnika, razapetog sa Hristom, i ljubav koja se u njemu rasplamsala za Sina Božijeg, raspetog sa njim, posluže kao primer za sve nas.
Hristos Spasitelj je zbog svih grešnika prihvatio najsramnija stradanja i smrt. On je na Krstu raširio Svoje prečiste ruke zato, da bi u Svoje naručje sabrao sve grešnike na zemlji koji žele da se kroz pokajanje vrate u Očevo krilo. Samo kad bi naša svest o sopstvenim grehovima i naše pokajanje bili tako duboki, kao Petrovo i pokajanje blagorazumnog razbojnika!
Za nas je Krst Hristov znamenje spasenja. On čak i u srce najokorelijeg grešnika unosi nadu u oproštaj i spasenje.
Ma kakve tajne grehove da nosimo na svojoj duši, sada ćemo se približiti Krstu. Stajaćemo s dubokom verom jer „mnoštvo strašnih grehova koje smo počinili“ ne sme da nas dovede ni u sumnju ni u očajanje.
Zbog toga bi, međutim, trebalo da u pokajanju podražavamo razumnog razbojnika, a da u opraštanju onima, koji su nas uvredili, podražavamo Hrista Spasitelja. Gospod ne gleda prekorno samo Petra, kojn Ga se odrekao. Uporedo s rečju Božijom, u srce svakog čoveka prodire i Hristov pogled. On gleda na dušu čoveka koji sebe naziva verujućim, ali koji svojnm životom ne svedoči o Bogu. Gospod duboko proniče u naše duše, i ponovo biva raspet našim sagrešenjima i oskudicom u ljubavi i predanosti Bogu. U Njegovom pogledu nema ni gneva, ni pretnje, pa čak ni prekora. Tu je samo žalost zbog takvog stanja našeg srca.
Ako se u nama sačuvala makar i iskra vere u Boga, makar malo ljubavi prema Njemu, onda na tom izvoru možemo da zahvatimo ono, što je zahvatio i Petar – pokajanje i snagu da postanemo istinski svedoci Gospoda Isusa Hrista.
Tada će i jedan jedini pogled na Krst Hristov moći da nas uteši u nesreći, da nas vrati na put istine ako smo se udaljili od njega, da umiri ozlojeđenog, da pouči nerazumnog. Gledajući na Krst Hristov, u Onome Koji je na njemu raspet videćemo ovaploćenje svih vrlina u svoj njihovoj veličini i savršenstvu. Neka taj Krst za nas ne bude samo izvor utehe i ukrepljenja u našim naporima i nedaćama, nego neka svagda bude naš učitelj.
Gledajući na Krst Hristov, nećemo zaboraviti po kakvoj smo visokoj ceni izbavljeni od večne smrti.

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *