NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
SLOVO NA PRVOJ PASIJI: RAZLOZI JUDEJSKE POBUNE PROTIV HRISTA
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Za nas su, ljubljeni moji prijatelji, nastupili dani posebno dubokih podsećanja na stradanja našeg Gospoda Isusa Hrista. Danas savršavamo prvu pasiju u ovoj godini. Dozvoliću sebi da unekoliko usredsredim našu zajedničku pažnju na evanđelsko pripovedanje o stradanjima našeg Spasitelja.
Na Krstu, pred čijim sveštenim izobraženjem sada stojimo s dubokim strahopoštovanjem, savršilo se izbavljenje ljudskog roda od vlasti greha, savršilo se pomirenje Boga sa ljudima.
I vi i ja znamo da se Bog zbog grehopada prvih ljudi, na izvesno vreme, koje je On odredio, udaljio od ljudi. Međutim, ljudima je dato i obećanje da će na zemlju doći Mesija (Pomazanik, Hristos), Koji će ljude pomiriti sa Bogom i vaspostaviti pređašnje odnose. Nastupilo je to vreme, i na zemlju je došao Sin Božiji, obećani Mesija. Na zemlju je došao Hristos Spasitelj, da bi ljudima vratio izgubljeno sinovsko dostojanstvo.
Međutim, ljudska srca su se okamenila tokom onog vremena, kad su bila daleko od Boga. Kad je Hristos Spasitelj došao na zemlju, mnogi Judeji nisu priznali da je On obećani Mesija. I ne samo da nisu prihvatili Njega i novo učenje koje je On doneo, nego su se i pobunili protiv Njega i predali ga na sramno pogubljenje.
Ko može da shvati i čime može da objasni ovaj strašni događaj?
Vođe judejskog naroda očekivale su vaspostavljanje čisto žitejskih, ovozemaljskih prava svog naroda. Njih nije interesovao duhovni preporod ljudi. Oni nisu razmišljali o pomirenju sa Bogom, od Kojega su se u svojoj kamenosrdnosti i samoživosti sve više udaljavali. Svoj narod su vaspitavali u istom takvom raspoloženju. Međutim, Sin Božiji, došavši da spase propalo čovečanstvo, donosi na zemlju božanstveno učenje, koje je trebalo da u potpunosti izmeni čovekov duhovni lik.
Za Hristom su krenuli ljudi, koji su u svojoj udaljenosti od Boga duhovno izgladneli. Njegovo učenje o bezgraničnoj pravdi i ljubavi privlačilo je ljude k Njemu.
On je propovedao krotkost i smirenje, tvorio do tada neviđena čuda. Ljudi su jedan drugoga pitali: „Ko je on?“ U Izrailju nikada nije bilo proroka, koji bi bio veći nego On… Poželeli su da Ga proglase za svog cara, ali se On klonio toga.
Videvši da Hristos privlači k Sebi sve više i više ljudi, fariseji i književnici su se uplašili da bi mogli da izgube svoj uticaj na narod. Bili su dovoljno vešti da Judeje pobune protiv Njega. To nije bilo teško izvesti. Ljudi, koji su bili ushićeni Njegovim učenjem i divili se Njegovim čudima, nisu duboko pronicali u to učenje i zbog toga su postali poslušno oruđe u rukama Hristovih neprijatelja. Hristos je strogo razobličavao književnike i fariseje zbog njihovog iskrivljavanja Zakona, kvarenja naroda i zloupotrebe svog položaja. Fariseji su klevetali Hrista da tobože On narušava Mojsejev zakon i da tome uči i narod.
Ostvarilo se predskazanje Simeona Bogoprimca: Gle, Ovaj leži da mnoge obori i podigne. Ko je oboren?
Oborene su gorde, samoljubive, slavoljubive i koristoljubive vođe judejskog naroda. Trebalo je da oni pre svih ostalih prihvate božanstveno Hristovo učenje i da postanu Njegovi učenici. U tome ih je sprečilo isprazno mudrovanje.
Judejski narod nije bio u stanju da duboko raščlani i da pravilno protumači neprijateljstvo fariseja prema Čudotvorcu i Učitelju Koji se javio. Ovaj narod je bio sklon da se slepo povinuje svojim vođama. Zbog toga je bio u stanju i da se pobuni protiv Onoga Koji mu je učinio tolika dobra, pred Kojim je osećao strahopoštovanje i Kojega je želeo da proglasi za svoga cara.
To je razlog, zbog kojeg je judejski narod ustao na svog Mesiju, na svog Spasitelja, Čiji su dolazak predskazali proroci. Ljudi, koji nisu obraćali mnogo pažnje na puteve Božije, sputavali su u sebi više duhovne potrebe. U novom Učitelju nisu prepoznali Spasitelja sveta i, prema nagovoru svojih vođa, predali su Ga na sramnu i surovu smrt.
Gospod Spasitelj je bez roptanja ispunio misiju o iskupljenju ljudskog roda, koja Mu je naložena. On nas je pomirio sa Bogom i učinio da Mu opet postanemo bliski i ljubljeni.
Koliko je, prijatelji moji, bio težak Krst, koji je Spasitelj prihvatio na Sebe! Gorka je bila čaša, koju je On ispio…
Misaono sledeći Gospoda na Njegovom putu – počev od sionske odaje, pa zatim u Getsimanski vrt, na prvosveštenički sud, pa kod cara Iroda a onda kod Pilata, na putu ka raspeću i najzad, nalazeći se na samoj Golgoti – videćemo da su Njegova stradanja započela na samom početku tog strašnog puta. Težinu stradalničkog podviga koji je prihvatio na Sebe osećao je Sam božanstveni Stradalnik. On je počeo da se žalosti i da tuguje, o čemu je Svojim najbližim učenicima rekao: Žalosna je duša Moja do smrti (v. Mt. 26;38). Tada je počeo da se moli Svom Nebeskom Ocu.
Snažno je bilo Njegovo molitveno obraćanje Bogu. Po Njegovom licu izbio je krvav znoj. Uskoro su Ga očekivala još veća stradanja. Njega je očekivala Golgota. To je mesto gde su kažnjavani najteži prestupnici, razbojnici i zločinci. Pred Njim, nedužnim i bezgrešnim, nisu bili samo teški fizički bolovi, nego i duševna stradanja zbog one sramote koju je morao da podnese.
Mogli bismo da upitamo: „Zašto je on prikovan na Krst? Zašto tako sramna smrt?“ Ništa se, međutim, ne dešava slučajno. U starozavetnoj reči Božijoj je rečeno: Neka je proklet svaki koji visi na drvetu.
Kada je Gospod Isus Hristos podignut na krst, Svojom smrću je pokazao da je na Sebe uzeo sve grehove sveta i da je Svojom smrću skinuo prokletstvo koje je obremenjivalo čitavo čovečanstvo, da više neće postojati zid koji je ljude odvajao od Boga.
Sav sram ljudskih grehova i poroka opran je sramnom smrću božanstvenog Spasitelja.
To, Međutim, nije bio jedini uzrok Spasiteljevih krsnih stradanja. Stradanja su strašna. Naše ljudske reči ne mogu da prenesu njihovu silu i dubinu… Pred kraj stradalničkih časova, napustili su Ga i Njemu bliski ljudi. On se Sam muči u predsmrtnoj agoniji… On se obraća Nebu, Svom Nebeskom Ocu, ali i nebo ćuti.
U tim trenucima Ga je, po čovečijoj prirodi, napustno i Njegov Otac.
Kolika je, dakle, sila ljudskog zla i greha, ako je za njeno iskupljenje bila potrebna tako strašna kazna!
Stradalnička čaša bila je toliko gorka, da se na kraju Stradanja oteo strašni predsmrtni vapaj: Bože moj, Bože moj, zašto si Me ostavio? Umirući nije izrazio ni negodovanje ni očajanje, nego je pokazao neizmernost Svojih stradanja i poniženja po telu… Kako je veliku ljubav prema nama pokazao Bog, kada je Svog jedinorodnog Sina predao na takve muke!
O, Gospode, čime i kako da ti zablagodarimo? Kakvi smo mi dužnici pred Tvojom božanstvenom svetošću i čistotom, pred Tvojim stradanjima! Poslušajte, dragi moji, šta izgovaraju umiruća usta
Spasitelja, za šta se On moli Svom Nebeskom Ocu: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade! Iz umirućeg srca, iz usta koja su se hladila, izliva se molitva za neprijatelje, izliva se potok božanstvene ljubavi prema grešnom svetu.
Možemo li bez trepeta da slušamo ove reči? Za koga se moli umirući Spasitelj? Za sve, koji su Ga osudili na smrt. U svim periodima života Gospodnjeg na zemlji, Njega su okruživali ljudi: Za Njim iđaše naroda mnogo… (Mt. 4; 25) i pritešnjavahu Ga (Mk. 5; 24). Najbliži učenici nikada Ga nisu napuštali. Međutim, kad je uhapšen i kad je izašao na sud, pred bezakone književnike i fariseje, ostao je sam… Gde su bili svi oni ljudi, koji su Ga ranije okruživali i tiskali se oko Njega? Gde su bili oni, koje je iscelio, gde su bili bolesnici i mnogobrojni slušaoci? Gde su bili Njegovi učenici? Gde je bio Petar, koji je obećao da će Ga uvek slediti?
Na sudu nije bilo nikoga. Niko nije svedočio o Gospodu Isusu. Niko nije izustio nijednu reč za Njegovo opravdanje i zaštitu. Hristos je Sam stajao pred Svojim sudijama. Njemu svedoci nisu bili potrebni, jer je On Sam svedočio istinu (Jn. 18; 37). Svedočio je o tome da Bog tako zavole svet da je Sina Svoga jedinorodnog dao, da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni (Jn. 3; 16).
Mi znamo da je tako bilo ugodno Božijoj volji. Međutim, naše srce, čovečije srce, na neki način kao da ostaje nezadovoljeno: zar se meću ljudima nije našao niko, ko bi o Gospodu rekao lepu reč pred Njegovim sudijama, ko bi svedočio u Njegovu odbranu? Nas zaprepašćuje prizor nezahvalnosti, zaslepljenosti, bezumlja i surovosti Hristovih savremenika.
Uporedo s blagim i krotkim Hristovim likom, nas zaprepašćuje i ona zloba i kamenosrdnost, s kojima su arhijereji, književnici i narod progonili Pravednika. Zaprepašćuje nas ona mahnitost i bezumlje, s kojima je gomila dovikivala Pilatu: Raspni, raspni Ga! Ozlojeđenost Judeja bilajetako velika, da je čak i paganina (mnogobošca) Pilata dovela u nedoumicu.
Ne našavši kod Hrista nikakvu krivicu, Pilat pokušava da Ga oslobodi, pokušava da u Judejima pobudi ako ne svest o tome da su pogrešili a ono bar obično ljudsko sažaljenje prema nedužnom čoveku. On pere ruke pred gomilom, kao znak da nije kriv u smrti Pravednika. To, međutim, izaziva još veću ozlojeđenost, i gomila uzvikuje: Krv Njegova na nas i na našu decu (Mt. 27; 25). Ljubveobilni i krotki Spasitelj ćutke posmatra to narodno bezumlje. U Njegovim prečistim očima je tuga… Zar ti isti ljudi nisu još nedavno u gomili sledili za Njim, zar mu nisu donosili svoje bolesnike, zar ih On nije isceljivao? Zar Ga ti ljudi nisu pre nekoliko dana dočekali i pratili s oduševljenim uzvicima: Osanna Sinu Davidovom!
Kako su ti ljudi mogli da zaborave Njegova znamenja i čudesa, Njegovo uzvišeno učenje?
Pilat je popustio pred zahtevima naroda. Gospod Spasitelj je već prikovan za Krst. Rane od klinova uzrokuju bol i patnju. Krv ističe iz rana. Na prečistom licu se pojavljuju mlazevi krvi, jer je trnov venac povredio Njegovu svetu glavu, i krv kaplje i iz tih rana. Ljudsko srce se steže od žalosti i pri samom pogledu na Raspetoga. Međutim, skamenjena srca Judeja ne pogađa taj prizor! Prolazeći pored Golgote, oni nastavljaju da hule na Boga i da zlobnim podsmesima uvećavaju duševni bol raspetoga Hrista. Bezgrešni, nevini, krotki Stradalnik tiho preklinje Svog Nebeskog Oca: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade! Gospod moli Svog Oca za one, koji su ga predali na Raspeće… Moli se za one, koji su Ga razapeli, ispunjavajući zapovest starešina iako je sasvim moguće da oni sami nisu ni znali koga raspinju… Molio se, imajući u vidu i mene, i vas, dragi moji, jer i mi nastavljamo da Ga raspinjemo…
Tokom našeg duhovno svesnog života, mnogo puta smo u svetom Evanđelju čitali i slušali o tom strašnom i surovom zločinu čovečanstva prema Sinu Božijem. Slušali smo i o Spasiteljevoj najvećoj ljubavi i milosrđu prema ljudima.
Ta tragedija svaki put ostavlja ogroman utisak na našu dušu, izaziva skrušenost zbog naših grehova. Preispitajmo se, dragi moji! Judejski narod nije znao istinu, a mi je znamo! Mi smo kršteni i prosvetljeni Duhom Svetim. Još od dana našeg detinjstva dobro znamo šta je dobro a šta zlo. Iako to znamo, mi vrlo često svesno idemo putem greha. Koliko bi mi, dragi moji, trebalo da se kajemo zbog toga, i da molimo Boga za oproštaj! Jedino što bi reči naše molitve trebalo da budu drugačije. Iako se stidimo da to priznamo, trebalo bi da kažemo: „Gospode, mi smo znali da činimo zlo i znali smo kako treba postupiti, a ipak smo učinili ono što je rđavo i Tebi neugodno. Prema Tvojoj neizrecivoj ljubavi, oprosti nam naše grehe!“ Gledajući izobraženje Krsta Gospodnjeg, trebalo bi da se najstrože preispitamo: da li svojim ponašanjem podražavamo Judeje, koji su u ta davna vremena odbacili uzvišeno učenje Hrista Spasitelja o ljubavi i milosrđu prema svim ljudima? Neka svako od nas proveri, da li u sebi nosi ljubav? Da li sa iskrenom željom tvori milosrdna dela? Da li se žalimo na nošenje krsta, koji je svakome od nas Bog poslao? Setite se, dragi moji, da nas ime hrišćanina, koje nosimo i vi i ja, obavezuje da bez roptanja podražavamo Hrista i da s radošću nosimo krst koji nam je Bog poslao.
Mi smo iskupljeni najvećim krsnim stradanjima Hrista Spasitelja. Posredstvom Krštenja stupili smo u Crkvu Hristovu. Međutim, ukoliko svojim životom ne budemo istinski hrišćani, to nam neće dati pravo na blaženi večni život u Carstvu Božijem. Neka nas Krst Hristov, pred kojim sada savršavamo velikoposni moleban, ne podseti samo na davne događaje od pre gotovo dve hiljade godina, nego neka u nama izazove i iskrenu želju da živimo tako, što nećemo nanositi rane za nas postradalom Gospodu. Videvši iskrenost naše dobre namere, Gospod će nas na tom putu ukrepiti Svojom svemoćnom blagodaću.
Neka svako od nas u mislima ničice padne pred Spasiteljevim Krstom. Poklonimo se božanstvenim ranama, kojima je isceljen čitav svet. Neka nam Bog podari da danas iz hrama izađemo s obnovljenim dušama, sa srcima prepunim ljubavi i sa čvrstom namerom da svojim životom podražavamo Spasitelja Hrista.
 
25. februara (10. marta) 1985. godine
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *