NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA U TREĆU NEDELJU VELIKOG POSTA
 
Priđite, verni, Živototvornom drvetu poklonimo se!
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
 
„Priđite verni, Živototvornom Drvetu poklonimo se“, priziva danas Sveta Crkva svoja čeda ka podnožju Časnog i Živototvornog Krsta Gospodnjeg. Nama se, prekoračivši vreme, približila Golgota, proničući u našu svest i opominjući nas na sebe. Na njoj se uzdigao Krst koji je lestvica ka nebesima, i na Krstu Onaj Ko je rekao: Ja sam put i istina i život… (Jn. 14, 6).
Krst Hristov je velika spasonosna sila svih zemnorodnih. On se rasprostire i u dužinu svih vremena i u širinu svih mesta; njegova visina doseže do neba, a dubina do adskog bezdana.
A danas, na dan prepolovenja spasonosnog posnog podviga, Gospod snishodi ka onima koji su se umorili i iznemogli pod bremenom posta, darujući im Svoju ljubav, snagu i kratko podsećanje da se oni još uvek nisu do krvi borili sa grehom. Gospod nas danas podseća i na jedinstvenost i nepromenljivost spasonosnog puta – puta Krsta i stradanja – i na njemu nas nadahnjuje nadom. Svetlost Hristovog Vaskrsenja vidi se samo sa Krsta.
Živototvorno Krsno Drvo – Krst Hristov, odgajen je na zemlji Božijom ljubavlju prema ljudima kako bi pogibeljni krst od drva poznanja dobra i zla, koji je čovek uzeo na sebe samovoljom i neposlušanjem prema Bogu pretvorio u spasonosni Krst, koji ponovo otvara vrata raja.
Krst Hristov je uznet nad svetom od vremena spasonosnih stradanja Gospodnjih. Međutim, i svaki čovek koji je došao na svet od rođenja nasleđuje krst svojih praroditelja i neminovno ga do kraja dana nosi po životu. Zemlja, dolina plača i tuge i mesto gde je prognan čovek koji je prestupio Božiju zapovest, preispunjena je patnjom i stradanjem. Čičak i trnje grehovnih navika i strasti, s kojima smo se srodili i kojima se naslađujemo istovremeno ranjavaju dušu i raspaljuju životne strasti.
Zagledajte se, prijatelji moji, u život ljudi van Hrista. Kako se on često završava duhovnom smrću, i to mnogo pre fizičke smrti. Zlo i greh proždiru u čoveku sve ljudsko, zlo je nezasito, i nezasit je čovek u zlu. I to je takođe stradanje, ali ne spasonosno stradanje; plata za ovo stradanje će uvek biti neminovna smrt i pogibelj duše. Isprazan je i neplodan životni krst bez Hrista, ma kako težak bio.
Čovekov krst može da se preobrazi u spasonosni krst tek onda kada ljudi sa njim krenu za Hristom.
Hristos, naš Spasitelj grehe naše Sam iznese na Telu Svojemu na drvo, da za grehe umremo, i za pravdu živimo (1 Petr. 2, 24).
Krst Hristov je postao znamenje slave Samog Hrista i oružje Njegove pobede nad grehom, prokletstvom, smrću i đavolom. Stojeći danas pred Krstom Hristovim, osećajući na ramenima težinu svojih životnih krstova, trebalo bi da se pažljivo zagledamo u jedini spasonosni Krst Hristov, kako bismo u Hristu prepoznali istinu života, kako bismo shvatili njen svetli smisao.
Danas nam pred Krstom Gospodnjim, blagovest svetog Evanđelja i prizor božanstvenog Stradalnika sa Krsta Gospodnjeg, objavljuju svesvetu zapovest za naše spasenje: Ako hoće ko za Mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za Mnom ide (Mt. 16, 24).
Prijatelji moji, otrgnimo se od zemlje i pogledajmo na Krst Hristov: pred nama je primer potpunog i istinskog samoodricanja. On, Koji je Sin Božiji, došao je u svetu obličju sluge, ponizio Se i bio poslušan do smrti i to do smrti na krstu. On se odrekao samog života kako bi nas spasao. Nas pak Gospod Spasitelj poziva da se odreknemo greha i smrti koju greh hrani.
Delo našeg spasenja počinje odricanjem od sebe i od svoje grehovnosti. Treba se odreći svega onoga što čini suštinu naše pale prirode. To treba da se rasprostire do odricanja od samog života i šegovog potpunog predavanja volji Božijoj.
Gospode! Tebi je sve poznato, učini sa mnom kako god hoćeš.
Svoju žitejsku (ovosvetsku) istinu treba da priznamo pred Bogom kao najljuću neistinu, a svoj razum kao potpunu nerazumnost.
Samoodricanje počinje borbom sa sobom. Zbog snage neprijatelja, pobeda nad sobom je najteža od svih pobeda, jer sam ja sam svoj neprijatelj. Ova borba je i najduža, jer se završava tek sa završetkom života.
Borba sa sobom i borba sa grehom uvek će biti podvig, što znači da će uvek biti stradanje. Ta naša unutrašnja borba rađa i drugo, još teže stradanje: u svetu zla i greha čovek koji ide putem pravednosti uvek će biti tuđ u životu sveta i susretaće neprijateljstvo na svakom koraku. Podvižnik će sa svakim danom sve više i više osećati svoju nesrodnost sa okolinom i sa bolom je preživljavati.
Samoodricanje zatim neminovno zahteva da u svoj punoći počnemo da živimo za Boga, za ljude, za bližnje, da svesno i bez roptanja primimo žalost, svaki duševni i telesni bol i da im se pokorimo, da ih prihvatimo kao dopuštenje Božije na korist i spasenje naših duša. Samoodricanje postaje deo našeg spasonosnog krsta, i jedino samoodricanjem možemo da podignemo svoj spasonosni životni krst.
Krst je oruđe pogubljenja. Na njemu su razapinjani prestupnici. Kao prestupnika zakona Božijeg, pravda Božija i mene zove na krst, jer moj telesni čovek, koji voli spokoj i bezbrižnost, moja zla volja, moje prestupničko samoljublje i moja gordost sve do sada se protive životonosnom zakonu Božijem. Spoznavši silu greha koji živi u meni i okrivljujući samoga sebe, ja se već i sam hvatam za patnje mog životnog krsta kao za spasonosno sredstvo pred grehovnom smrću. Svest da će samo patnje koje se trpe Gospoda radi učiniti da postanem Hristov, da ću postati učesnik u Njegovoj zemaljskoj a to znači i nebeskoj sudbini, nadahnjuje na podvig i na trpljenje.
Krst Hristov, ekseri, koplje, trnje, bogoostavljenost to su neprekinuta i ničim olakšana golgotska stradanja. Sav zemaljski život Spasiteljev, od rođenja do groba, bio je put ka sve većem stradanju, ali istovremeno i prelazak u sve veću silu, Njegov put do smrti, koja je progutala smrt. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda (1. Kor. 15; 55)?
Strašan je Krst Hristov, ali ja ga volim – on mi je rodio neuporedivu radost svete Pashe. Ovoj radosti, međutim, mogu da se približim samo sa svojim krstom. Ja moram dobrovoljno da uzmem svoj krst, moram da ga zavolim i da priznam da sam ga potpuno dostojan, ma kako on bio težak.
Uzeti krst znači velikodušno podnositi podsmeh, ruganja, progone, muke, kojima će grehovni svet izobilno obasuti poslušnika Hristovog.
Uzeti krst znači bez roptanja i jadikovanja pretrpeti teški i nikome vidljivi trud nad sobom, nevidljivo mučenje i mučeništvo duše radi ispunjenja evanđeljskih istina. To je i borba sa duhovima zlobe, koji će razjareno ustati na onoga ko poželi da sa sebe zbaci jaram greha i da se potčini Hristu.
Uzeti krst znači dobrovoljno se i usrdno potčinnti onim lišavanjima i podvizima, kojima se obuzdava telo. Živeći u telu, moramo da naučimo da živimo radi duha.
Naročitu pažnju treba da obratimo na to da svaki čovek na svom životnom putu treba da podngne upravo svoj krst. Postoji nebrojeno mnoštvo krstova, ali samo moj krst leči moje rane, samo će mi moj krst biti na spasenje, i samo ću moj krst nositi uz pomoć Božiju, jer mi ga je dao Sam Gospod.
Kako da ne pogrešim, kako da ne uzmem krst po svojoj samovolji, po onoj samovolji koja prevashodno i treba da bude razapeta na krstu samoodricanja?! Samovoljni podvig je krst koji čovek sam pravi, i nošenje takvog krsta se uvek završava velikim padom.
Šta onda znači „svoj krst“? To znači da se u životu ide svojim putem, koji je za svakoga određen promislom Božijim i da se na tom putu podnose upravo one patnje koje Gospod dopusti (ako si dao zavet da ćeš da se zamonašiš – ne traži da se oženiš, ako si vezan porodicom nemoj da težiš da se oslobodiš dece i supruge).
Ne traži veće patnje i podvige od onih koji postoje na tvom životnom putu, jer je to gordost i skreće s puta. Ne traži da se oslobodiš onih patnji i truda koji su ti poslati, jer je to samosažaljevanje koje te skida s krsta.
„Svoj krst“ – to znači biti zadovoljan onim što odgovara tvojim telesnim snagama. Duh preuznošenja i samoobmane će te zvati na ono što ne možeš da ispuniš, ali ti ne veruj laskavcu.
Koliko su u životu različite patnje i iskušenja, koje nam Gospod šalje radi našeg iscelenja, koliko se ljudi razlikuju po telesnim snagama i zdravlju, koliko su raznolike i naše grehovne slabosti!
Da, svaki čovek ima svoj krst. Svakom hrišćaninu je zapoveđeno da uz samoodricanje prihvati taj svoj krst i da ide za Hristom. Ići za Hristom – znači izučiti sveto Evanđelje, tako da ono postane delatni rukovoditelj u nošenju našeg životnog krsta. Um, srce i telo svim svojim pokretima i svim svojim postupcima, javnim i tajnim, moraju da služe spasonosnim istinama Hristovog učenja i da ih izražavaju. Sve ovo znači da sam duboko i iskreno svestan lekovite sile krsta i da opravdavam sud Božiji nada mnom. Tada moj krst postaje Krst Gospodnji.
„Gospode, u nošenju krsta moga, koji mi posla desnica Tvoja ukrepi mene čije su snage na izmaku“, moli srce. Srce moli i tuguje, ali se istovremeno i raduje slatkoj pokornosti Bogu i svojoj pričasnosti stradanjima Hristovim. Nošenje svog krsta bez roptanja, uz pokajanje i slavoslovljenje Gospoda, jeste velika sila tajanstvenog ispovedanja Hrista ne samo umom i srcem, nego samim delom i životom.
Tako, dragi moji, u nama neprimetno počinje novi život, kada više ne živim ja, nego živi u meni Hristos (Gal. 2, 20). U svetu se dešava čudo, neshvatljivo za telesni um – spokojstvo i rajsko blaženstvo nastanjuju se tamo, gde su očekivani samo jecaji i suze. Život ispunjen najvećom teskobom slavoslovi Gospoda i odbacuje od sebe svaku pomisao na žalbu i roptanje.
Sam krst, koji se prihvata kao dar Božiji, rađa blagodarnost zbog dragocene sudbine da budemo Hristovi podražavajući Njegove patnje. On će roditi i nepropadljivu radost za telo koje strada, za srce koje se muči, za dušu koja traži i koja je našla.
Krst je najkraći put ka nebu. Sam Hristos je prošao njime.
Krst je potpuno pouzdan put, jer su njime prošli svi sveti.
Krst je najpouzdaniji put, jer su krst i stradanja – udeo izabranih. To su ona tesna vrata kojima se ulazi u Carstvo Nebesko.
Dragi moji, poklanjajući se danas telom i duhom Krstu Gospodnjem, privijmo i mi naše male krstove uz Njegov veliki Krst, da bi nas Njegove životonosne sile nahranile svojim sokovima za nastavak podviga Velikog posta, da bi ispunjavanje zapovesti Hristovih postalo jedini cilj i radost našeg života.
Poštujući danas Časni krst Hristov s pokornošću volji Božijoj zablagodarimo Mu za naše male krstove i uskliknimo: Seti me se, Gospode, u Carstvu Tvome. Amin.
 
13. (26.) mart 1995. Godine
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *