NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA U NEDELJU SIROPUSNU, SEĆANJE NA ADAMOVO IZGNANSTVO
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Brzo teče reka vremena i kao snažna bujica juri u večnost. Jedino sveta Crkva i praznici Božiji na neki trenutak zaustavljaju ovo kretanje i kao da usporavaju vreme. Sav naš život, od rođenja do izlaska iz njega, odražava se u ovom godišnjem krugu, podseća i zove: „Spoznaj sebe, zagledaj se u sebe, čoveče, vidi ko si, kako živiš i šta te očekuje u budućnosti? I ti zajedno sa ovom bujicom vremena juriš prema večnosti, kada vremena više neće biti.“ Tako je svakoga dana, svake godine.
Zar je odavno prošlo vreme kad se po prvi put u Crkvi začuo vapaj ljudskog srca, izmučenog gresima: „Otvori mi dveri pokajanja, Životodavče!“ Prenula su se srca, i počeo je da dopire dah posta. Međutim, već su minule pripremne nedelje za pokajničko poprište
Velikog posta, kad su farisej i mitar bili ogledalo naših duša; kad smo glasom bludnog sina vapili Nebeskom Ocu, razmišljajući o svom otpadanju od istine i odlasku u daleku zemlju: „Bože, sagreših nebu i pred Tobom, učini me jednim od najamnika Tvojih“; kad smo se podsećali na Strašni i slavni Sud Gospodnji, kada će se otkriti knjige i kad će se javno pokazati ono što je bilo tajno, pozivajući da spoznamo sebe i da se pokajemo.
I evo, danas je već poslednji dan u predvorju Velikog posta. Ovog dana Crkva se seća strašne tragedije, koja se dogodila čovečanstvu u zoru njegove istorije to je njegovo izgnanstvo, predstavljeno u izgnanstvu našeg zajedničkog praoca Adama, izgnanstvo od lica Božijeg – izgnanstvo Adama iz raja.
Dolina plača i tuge, tj. zemlja, primila je izgnanika, da bi po zapovesti Božijoj rađala prestupniku čičak i trnje, da bi on u znoju lica jeo hleb svoj, da bi u bolu, suzama i žalosti rodio i odgajao svoju decu, kako bi požnjeo sve gorke plodove svog neposlušanja Ocu Nebeskom.
Adam je plakao nakon svog izgnanstva. Seo je „naspram raja“ i plakao, sećajući se ko je bio, šta je posedovao i Koga se lišio. Posle prvog Adama, čitavo čovečanstvo do dana današnjeg plače i uzdiše zbog sada neuhvatljivog priviđenja sreće. A svet, sav izmučen i umoran, plače zbog bespuća, zbog toga što je obnažena duša, što je besciljan i tužan život. Ništa ne može da ispuni naš život tako, da čovek u celosti oseti neospornu punotu stvarne a ne prividne sreće, jer je ona, ova punota, samo u Bogu.
Mi smo izgnanici. Raj je daleko, i što se čovečanstvo više udaljuje od vremena pada, predivna slika raja postaje u njemu sve maglovitija. Sve su dublji bol i patnja čovečanstva i u čovekovoj duši utoliko više bledi obraz i podobije Božije. Svet bi odavno propao da nije drugog Adama – Hrista, Koji je ponovo otvorio zaključani raj i dao čoveku mogućnost da se vrati u njega.
Svi mi nosimo u sebi tugu i težinu života prognanika. Mi, međutim, kao oni koji žive životom Crkve, znamo i rajsku radost otvorenih Carskih dveri i živototvornih likujućih reči „Hristos vaskrse“ i u njima – iskonsku bliskost božanstvene ljubavi prema čoveku. Ovoj rajskoj radosti na zemlji predstoji Veliki post, i Crkva stalno uči da ono, što smo izgubili grehom, možemo da nađemo, otkrijemo i vratimo jedino pokajanjem, podvigom i trudom velikog uzdržanja.
Proći će svega nekoliko časova i svi mi ćemo sa zaprepašćenjem primetiti kako se u nama i oko nas nešto promenilo. Dogodiće se nešto, što će na sve nas staviti pečat naročite usredsređenosti i pažnje: nastupiće Veliki post. I mi ćemo, zajedno sa Crkvom, od priziva na pokajanje morati da pređemo na sam pokajnički trud, na delo pokajanja.
Sveta Mati-Crkva je primila zapovest Gospodnju o spasonosnom postu, koja je narodu Božijem odjeknula još u starozavetnim vremenima, kroz proroka Joila: Obratite se k Meni svim srcem svojim i posteći se i plačući i tužeći… naredite post, proglasite svetkovinu, saberite… starce i sve žitelje u dom Gospodnji, neka plaču sveštenici, sluge Gospodnje, i neka kažu: oprosti, Gospode, narodu Svom i nedaj nasledstva Svoga pod sramotu…“ (Joil. 2,12,15, 17).
Na poprištu velikog četrdesetodnevnog posta započeo je put Svog podviga drugi Adam – Isus Hristos, kako bi Svojom božanstvenom ljubavlju prema palom čoveku ponovo otvorio zaključani raj i ukazao na put kojim čovek može da se vrati u njega.
Sveto Evanđelje svedoči: Tada Isusa odvede Duh u pustinju… i postivši dana četrdeset i noći četrdeset, naposletku ogladne (Mt. 4,12). Zatim Mu je pristupio đavo, iskušavajući Ga. Velika je drskost i slepilo mračne sile. Uspevši da iskuša čoveka u raju, ona je usvojila bogoborstvo do oslepljenja, ne prepoznavši u Hristu Spasitelju Sina Božijeg. Ona Njegovoj krotkosti, smirenju, trpljenju, čistoti i svetosti pristupa mrakom sablaznih, ispletenih od gordosti, izdaja, preuznošenja i laži. Bezgrešni Hristos Bog, Kojem nije trebalo očišćenje, suprotstavio se kušaču postom i molitvom, pokazujući svima nama koji za Njim idemo put borbe sa grehom. Gospod je rečju i delom potvrdio da se ovaj rod (đavo) izgoni samo molitvom i postom (Mt. 17, 21).
Hrišćanin postom i molitvom prima od Gospoda silu Duha za borbu sa neprijateljem; postom i molitvom on dobija dar rasuđivanja i um Hristov; post i molitva pale svetlost koja razgoni tamu grehovnog života, jer videlo se svijetli u tami, i tama Ga ne obuze (Jn. 1, 5).
Čovek po svojoj želji bira put između truležnosti i netruležnosti, bira dobro ili zlo. I ako su kroz greh neposlušanja prema Bogu u život ušli nesreća, stradanje i smrt, onda se samo poslušanjem, postom i molitvom – ovom našom živom žrtvom ljubavi prema
Bogu – vraća u život svetlost najviše pravde, mir i radost. To je dragi moji, već raj na zemlji.
Prema zapovesti Božijoj, na zemlji se ljubav prema Bogu pokazuje samo ljubavlju prema ljudima. Srce hrišćanina može da se greje i da plamti samo dvostrukom ljubavlju prema Bogu i prema ljudima istovremeno. Ako je naše srce kameno i surovo prema bratu – čoveku, onda ono, pomračeno neljubaznošću, hladnoćom i surovošću, ostaje ravnodušno ili licemerno i prema Bogu. I raj, koji bi mogao da bude tako blizu – u našem srcu, odlazi, bledi, i greh nemanja ljubavi rađa neposlušanje, sebičnost i samoljublje.
Međutim, kako voleti grešnika, kako voleti onoga ko nas ne voli, kako voleti neprijatelja? Gospod nam pritiče u pomoć. On nam daje molitvu Gospodnju, i mi svakoga dana čujemo: I ostavi nam dugove naše, kao što i mk ostavljamo dužnicima našim…
Ovom molitvom nam Gospod govori: pogledaj na sebe,
– jer si upravo ti onaj dužnik, kojem treba oprostiti dug;
– upravo u tebi nema ljubavi – ti voliš po izboru;
– upravo si ti nečiji neprijatelj: ti si nekoga uvredio, nekoga prezreo,nekoga ponizio.
Tebi samom je potreban oproštaj, tebi samom je potrebna snishodljiva ljubav.
I čuju se reči današnjeg Jevanđelja: Ako oprostite ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš Nebeski. Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrešenja vaša (Mt. 6,1415). Oprostite svima i sve i biće vam oprošteno. Oprostite i bićete spaseni, i nasledićete raj.
Za ovim rečima Gospoda o opraštanju neposredno odjekuju i druge reči: Ne sudite da vam se ne sudi (Mt. 7,1).
I u ovim rečima Gospod ukazuje na najkraći i najpouzdaniji put ka spasenju, koji pred nama otvara vrata Carstva Nebeskog. Gospod ukazuje na ono bez čega će svi naši podvizi i napori u životu uopšte, a na poprištu Velikog posta posebno, biti uzaludni. I ovaj put je jedan – put ljubavi prema ljudima, koji počinje od neosuđivanja.
Ne sudite da vam se ne sudi. U Svom prvom dolasku, Gospod nije došao da sudi svetu, nego da spase svet. On je došao da svetu otvori raj, koji je za njega bio zatvoren. Sav sud je Bog dao Svom Sinu u Drugom dolasku. Za sada pak milost slavi pobedu nad sudom (Jak. 2,13).
Sada je još uvek vreme milosti Božije. Bog je još uvek milostiv prema nama, a mi sudimo, mi osuđujemo. Nimalo ne sumnjajući, mi donosimo svoje mišljenje i sud nad bližnjima i nad dalekima, i nad malima i nad velikima. Mi sudimo kada znamo mnogo; sudimo i onda kada ništa ne znamo; sudimo i na osnovu reči drugih.
Zamislite se dragi moji, jer se naš sud, kao i sud đavolski, rasprostire i na Samog Spasitelja. Čovek je zgrešio pred Bogom i pred ljudima, mi smo tome svedoci. Mi, međutim, nismo videli kako se on kajao, i nismo čuli kako su nad glavom grešnika zazvučale utešne reči jereja: „Vlašću koja mi je data opraštam i razrešavam sve grehove tvoje, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“ Milost Božija je već izbrisala zapis grehova, a mi i dalje pamtimo i sudimo. To, međutim, nije više sud nad čovekom, nego sud nad Bogom, Koji se smilovao i oprostio.
Mi, dakle, propadamo zbog suda, jer tamo gde je sud nema ljubavi. Samo je ljubav sposobna da u svako vreme opravda, i samo ljubav skriva nagotu svoga brata.
Mi, međutim, sudimo! Ovaj sud se pretvara u našu osudu i odjekuje: Jer će onome biti sud bez milosti koji ne čini milost (Jak. 2, 13)! I raj ne može da nas primi, jer u nama nema ljubavi. Gde nema ljubavi nema ni spasenja.
Počinjući danas podvig Velikog posta, počnimo, prijatelji moji, da rešavamo dva najvažnija zadatka: da ne sudimo i da ne sablažnjavamo! Da bismo se utvrdili u spasonosnom i blaženom neosuđivanju, da bismo postavili temelj za ovaj podvig, od prvih velikoposnih dana treba da učimo da vidimo, da sudimo i osuđujemo jedino sebe samog – onog jedinog čoveka, kojeg zaista poznajemo duboko i sa svih strana. Eto gde će sud bez milosti biti na spasenje! To je jedini sud koji će nas dovesti do razumevanja istine. On nam daruje da vidimo onu provaliju na čijoj ivici stojimo i koju kopamo svojim gresima, svojim dugovima prema Bogu i ljudima, svojim osuđivanjem drugih.
Ovaj naš sud nad sobom će iz našeg srca otrgnuti živi spasonosni vapaj, koji stiže do neba: „Gospode! Pomiluj me, Bože, milostiv budi meni grešnom!“ Time će početi čudo našeg spasenja. Mirom, tišinom i ljubavlju utešiće Gospod naše pokajničke duše i srca. Po rečima svima nama dragog starca, prepodobnog Serafima Sarovskog, „zadobij smiren duh i hiljade njih oko tebe će se spasti“, počeće preobražaj života oko nas.
„Danas je proleće dušama!“ Sveti Veliki post je pred vratima. Neka njime nikne seme našeg pokajanja i molitve i neka donese spasonosni plod vaskrsenja duša u Bogu.
Čedo Božije!
„Neka tvoj um posti od od sujetnih pomisli; neka tvoja volja posti od zle želje; neka oči tvoje poste da ne vide loše;
neka poste tvoje uši od nečistih pesama i klevetničkih došaptavanja;
neka tvoj jezik posti od klevete, osuđivanja, laži, laskanja i psovki;
neka tvoje ruke poste od udaraca i otimanja tuđeg dobra;
neka tvoje noge poste time što neće ići na zlo delo.“
Upravo je ovo hrišćanski post, koji od nas očekuje Gospod.
Stupimo, prijatelji moji, u Veliki post, stanimo na poprište njegovih podviga – pokajanja, uzdržanja i smirenja – i utvrdimo se u njima, kako bismo dobivši oproštaj dočekali Vaskrsenje Hristovo, svetu Pashu – rajsko blistanje na zemlji. Amin.
 
28. februar (13. mart) 1994. godine
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *