NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
MONAŠTVO
 
Monahinjo N.!
Neophodno je da znate da je monah, koji je izdao svoja obećanja, isto što i samoubica, pa se lišava čak i hrišćanskog pogreba.
 
* * *
 
Draga L.!
Dobio sam tvoje pismo i molim se za tebe. Leči se, čedo moje, i prikupljaj snagu, a posle bolnice ćeš sve rešiti sa svojim duhovnikom. Moraš mnogo toga pretrpeti da bi naučila da živiš po volji Božijoj. Tvoje unutrašnje raspoloženje je odlično – sve za Boga i radi Boga.
Izlečićeš se i odmoriti, a zatim ćeš mati igumaniji napisati pismo, da bi i od nje dobila blagoslov. Neka te ništa ne zbunjuje: niti svi u svetu propadaju, niti se svi u manastiru spasavaju. Molićemo se, i spašćemo se.
Nemoj prekidati vezu sa svojim parohijskim sveštenikom. Mnogo toga si preživela i mnogo toga si prošla, a to je za monaha najvažnije od svega. Naš manastirski starac je o sebi govorio: „Ja nisam naučen nego sam izmrvljen“. Od takvih mrvica Gospod stvara narod Božiji.
Gospod neka je s tobom!
 
* * *
 
Sluškinjo Božija N.!
Otac jerođakon je živ i zdrav i nastavlja da izvršava svoje poslušanje na Svetoj Gorici. Nemate čega da se plašite u manastiru slušajte mati igumaniju i spašćete se. Dajte Bogu Božije a ćesaru ćesarevo.
Čim je Hristos došao u svet izvršen je popis, a Vi se zbunjujete!
 
* * *
 
Dragi oče G.!
Svi mi imamo jedan izlaz i on je svima nama poznat – da kroz vrata smrti uđemo u večnost. Bolesti su telegrami koji nas izveštavaju da nismo zaboravili na ono, što je najvažnije u životu. Evo, i Vas milost Božija izveštava da je neophodno da budete strožiji prema sebi, ma gde da se nalazite – u bolnici, u manastiru ili u metohu. To ne znači da bi trebalo da živite sa osećanjem neminovne propasti svog sutrašnjeg dana. Naprotiv, to nam zapoveda da se živo i odgovorno odnosimo prema vremenu. Sad bi trebalo da se ispovedite, miropomažete i pričestite, i da se, uz Božiju pomoć i bez ljudskog umovanja, domišljanja i proračuna predate volji Božijoj i u ruke lekara. Dragi moj, događa se da i Gospod promeni planove, ali to neizostavno zavisi od nas. Pođite na operaciju s molitvom: „Gospode! Tebi je sve poznato, učini sa mnom kako Ti blagoizvoliš. Amin.“
Za nas, monahe, mora da bude ovako: život* – Hristos, a smrt dobitak. Bilo da živim ili umirem, ja sam svagda Gospodnji. To je za nas najvažnije.
Moliću se za Vas.
 
* * *
 
Dragi V.!
Tvoja želja je dobra, ali ne bi trebalo da žuriš s njenim ostvarenjem. Najpre bi trebalo da u vreme godišnjeg odmora otputuješ u manastir i da tamo živiš kao poklonik, ne menjajući ništa sve dok živiš u svom domu i radiš svoj posao. Živećeš u manastiru i sagledaćeš manastirski život, ali ne na knjiški način nego onakav kakav zaista jeste. Naime, sve se menja: i ljudi i običaji. Manastir će posmatrati tebe a ti* – manastir. Do svojih 25 godina već bi trebalo da odrediš svoj životni put. Ti se moli, a i ja ću se moliti za tebe. Osim toga, bilo da izabereš monaški ili porodični život, potreban ti je roditeljski blagoslov. Zato se moli i za svoje bližnje, da ih Gospod umudri. Neka te Bog blagoslovi!
 
* * *
 
Draga u Gospodu I.!
Ti si u godinama kad je već potrebno da izabereš životni put. Taj izbor, međutim, moraš da načiniš sama* – promišljeno I odgovorno, uzimajući u obzir svoje mogućnosti. Naime, ako te neke obaveze zadržavaju uz tvoje bližnje, i to se mora uzeti u obzir. Rasuđivanje će ti pomoći da odrediš šta možeš i šta treba da učiniš u ovom trenutku. Ti već pevaš Bogu u manastiru, ali ako unutra nema monaškog duha, svet će zatražiti svoja prava. Zagledaj se u sebe!
Izbor se ne sme napraviti u zanesenosti duha, nego uz punu svest o tome prema kakvom krstu pružaš ruke.
 
* * *
 
Draga u Gospodu A.!
Roditelji imaju blagoslov da rađaju decu. To je dar koji je roditeljima dat od Boga, i zbog toga ni u manastir ni u brak ne možeš da stupiš bez materinskog blagoslova. Međutim, pre nego što od nje uzmeš blagoslov, potrebno je da o svemu dobro razmisliš.
Ti mi pominješ svoje zdravlje* – i to je veoma važno. Naime, manastiri se sada još uvek obnavljaju, i zbog toga je tamo potrebno mnogo snage i zdravlja. Niko neće uzeti u obzir da si bolesna. Tada će započeti roptanje i uninije (čamotinja), a to više nije spasenje nego propast.
Savetujem ti da i dalje živiš pored majke i da završiš svoju specijalizaciju. Biti lekar u svetu je korisno, a dobro je i za manastir. Prema tome, A., nemoj žuriti. Ništa nije neodložno* – niti te neko prisiljava da se udaš, niti će manastir pobeći od tebe. Treba da sazriš i da svesno načiniš izbor, koji odgovara tvojim snagama. Spasavaju se i u svetu i u manastiru, kao što ni propast ne drema ni u jednom ni u drugom.
Poučavaj se, A., a Gospod će dalje ukazati put. Za sada ostani uz majku.
 
* * *
 
Draga u Gospodu E.!
Vi biste želeli da u manastir donesete monarhističko-patriotski duh.
To znači nesumnjivo narušavanje monaškog duha, i zbog toga ću Vam savetovati samo jedno: ostanite kod kuće i izvršavajte ono delo za koje Vas je Gospod u ovom trenutku blagoslovio – budite predavač.
Bolje je da mrvicama učestvujete u građenju nego da jednim zamahom sve srušite, i to zbog neznanja i nepotpunog razumevanja.
Setite se sebe kad ste bili izvan Crkve, i uporedite to sa ovom, koja ste sada. Tu već postoji suštinska razlika. Mislim da se Vi nećete zaustaviti u svom razvoju. Setite se da sve dolazi na vreme onome, koji zna da čeka (s razumevanjem, naravno).
Neka Vas Bog umudri.
 
* * *
 
Dragi u Gospodu G.!
Karakter tvoje želje nije teško proveriti. Uzmi blagoslov od sveštenika kojem se ispovedaš, uzmi blagoslov od roditelja i otputuj na Solovke kao radnik.
Radi i pažljivo pronikni u sebe, pronikni u manastirski način života.
Neka te Bog umudri!
 
* * *
 
Sluškinjo Božija N.!
Duševno spokojstvo zadobija se tek nakon borbe sa sopstvenim strastima. U Vašem slučaju, to ćete lakše učiniti u svom domu nego u manastiru. Zbog toga i treba da živite s majkom, i da se potrudite da budete istinska kćerka – hrišćanka. Budućnost je u rukama Božijim. Gospod će videti, šta će vremenom sazreti u Vašem srcu.
Monaštvo ne znači samo crnu odeću nego prvenstveno čoveka skrivenog u srcu. Odeća je samo ono spoljašnje, i ne izražava uvek suštinu. Živite i dalje pored majke.
Neka Vas Bog umudri!
 
* * *
 
Dragi oče T.!
Bog nas čuva čak i od spletki nerazumne dece. Tek što ova deca pomisle nešto loše, a meni to već biva poznato. Dragi moji, dok vas još tako nazivam, monaški jubilej – to je dan upokojenja, a sve, što se događa pre toga, predstavlja svakodnevicu monaškog života: patnju, poniženje i krst. Sve, što ste Vi smislili, za mene znači udvostručenu patnju i otežavanje mojih zemaljskih okova.
Vi i ja smo sigurno još uvek daleki jedan drugom, ako ste mogli da pomislite na ono što je isprazno i spoljašnje. Izbrišite iz svoje svesti i samu pomisao na jubilarne albume i na vatromet pompeznih reči. Pomolite se, i vratite mi se u jedinstvu duha.
Ukoliko ih blagoslove viši sveštenički činovi, propovedi imaju pravo na život. To je delo sveštenika. Međutim, sve što ste Vi zamislili očigledno predstavlja neprijateljski (đavolski) podsticaj, jer on (đavo) ne trpi naš savez ljubavi u Bogu.
Neka se to nikada ne dogodi, oče T… Svagda imajte na umu da mi stojimo pred Gospodom i da je sav naš životni trud* – samo poslušanje, da smo svi mi, u svakom slučaju, samo nepotrebne sluge. Hajde onda i da živimo kao sluge Božije: sve je u dubini srca i ništa se ne iznosi javno, pred gomilu. Nadam se da ste razumeli moju žalost u vezi s Vašim zamislima.
Kako je nešto takvo uopšte moglo da se rodi u Vašoj glavi?
 
* * *
 
Dragi u Gospodu M.!
Onaj, koji se osvrće za sobom, nije spreman za Carstvo Nebesko.
S tobom ratuje neprijatelj, i treba sve preživeti, kroz sve treba proći, da bi se trpljenjem pobedile njegove spletke.
Češće se seti svoje prve ljubavi, jer je ona bila priziv Božiji. Sada su tu napori, bolesti i patnje koje se pobeđuju trpljenjem i čvrstom verom u promisao Božiji. Doći će vreme kad ćeš od sveg srca blagodariti Bogu, jer te blagoslovio da prođeš kroz školu monaštva.
 
* * *
 
Dragi A. A.!
Prizivam na Vas milost Božiju i molim Vas da mi velikodušno oprostite moju slabost.
Očigledno da je prošlo vreme kada sam u potpunosti mogao da se odazovem na svaku želju mojih posetilaca. Teško je zalaziti u sva ona spoljašnja ograničenja koja mi nameće moja starost. Međutim, želim da nastavim pastirsko opštenje sa brojnim duhovnim čedima, i strogo nastojim da ih (duhovna čeda) sačuvam.
Sve češće im se obraćam pismeno, kao što se sada obraćam i Vama, i nalazim u tome određenu lakoću i pogodnost za one, kojima ću ubuduće morati da odgovorim. Nastalo je takvo vreme da mnogi imaju kratko pamćenje, i lični interesi često zaklanjaju istinu. To, međutim, govorim uopšteno, to se ne odnosi na Vas.
I za Vas i za mene završila se jedna veoma napeta godina, u kojoj je trebalo odrediti Vašu budućnost. Pred očima mi je Vaš lični iskaz o toj godini. Međutim, u mojim očima, umu i u skrovištima duše nalazi se drugačija odluka o Vašem životu, koju nismo analizirali i o kojoj nismo razmišljali. Prema svemu sudeći, rokovi za promene u Vašem životu pomereni su do posebne odluke. Zašto? Teško mi je da odgovorim na to pitanje. Na moje nedoumice dobijam jedan odgovor: „Tako treba!“
Tako treba, da bi A. ostao muzičar, tako treba da bi nastavio delo koje je započeo sa K., tako treba, da bi njegov hrišćanski pogled na svet i život delovali kao isceljujući primer u specifičnoj sredini muzičara, jer je i on sam bio i jeste muzičar kojeg je voleo i poštovao Veliki Deda (patrijarh Pimen). Zbog toga ja ništa ne prigovaram, i ništa ne govorim protiv višnje odluke o Vama.
Na to pozivam i Vas. Za sada zaboravite na jeftinu a tako skupocenu rasu i ograničite se na podrasnik, ostajući A. A. kojega svi vole: i u crkvenoj sredini, i u svetu muzičara. Ne vezujte se obećanjima koja ni Vama samom a ni drugima neće doneti očekivanu korist.
I evo, to vreme će za Vas biti poslušničko iskušeništvo, koje se ne može mimoići na putu ka monaštvu. Naravno, ukoliko govorimo o monaštvu po duhu a ne o monaštvu po odeći.
Ispovest je prihvaćena, a sličnu ponovite i ubuduće, kad dođe vreme da govorimo o postrigu. U međuvremenu ćete se ispovedati za one kratke periode, od ispovesti do ispovesti. I to je za vas veliko blago* – to je period, kada ćete se zagledati u dubine svoga srca. Ono što je bilo grubo i telesno (plotsko) već se povuklo i iščezlo u nebiće, ali nije bilo prilike da se bavimo istančanim bolestima duše.
Prema tome, dragi A. A., imate od Boga blagoslov da ništa ne menjate u svom životu, dok o tome ne budete obavešteni sa nebesa.
Neka Vas Sam Gospod nauči da se molite, nadate, verujete, trpite, da opraštate i da svakoga ljubite.
„Raduj se, Vladičice, jer nam znamenje milosti Svoje pokazuješ.“
Budite zdravi i neka Vas Bog čuva.
Vaš ubogi bogomolitelj, koji Vam želi svako dobro.
 
* * *
 
Vidi kakav si ti, inoče V.!
Kažeš da si pobegao od života i pre nego što si počeo da živiš, pre nego što si bilo šta razumeo o životu – došao si da bi se sakrio od nošenja spasonosnog živototvornog krsta, a što te vodi u Carstvo Nebesko.
Misliš da će nas s takvim odgovorom tamo pustiti? Zar se od nas neće tražiti odgovor za ono, što smo u životu učinili za Boga, za Crkvu, za ljude?
Tako je to, inoče V. Ti ne treba da živiš prema sopstvenom htenju nego prema zapovesti Božijoj.
Bog je naš Otac i naš Sudija. U Valaamu imamo raj, i u manastirima imamo raj, ali ono što je u našim dušama i u našim srcima za sada više liči na pakao.
 
* * *
 
Oče Maksime, oče Maksime!
I šta si ti učinio?
Kakve reči izgovaraš o Bogu i kakve stvari činiš, prekorevajući pri tom sve i svakoga zbog toga, što ti niko nije otkrio očinsko naručje, što te niko nije naučio kako da živiš? Kakvo ljudsko naručje ti još priželjkuješ, kad te već prihvatilo Očevo naručje i kad si svom Ocu i Bogu već prineo tri jasna i jednostavna obećanja: poslušanje, dobrovoljno siromaštvo (nestjažanije) i celomudrenost.
Obećanja su jednostavna, ali ona čine vasceli monaški život. Tome se učiš svakoga dana, i u tom poslu nema slobodnih dana. Naš sadašnji starac Božiji, shiiguman Luka Valaamski, obično je govorio: „Ja nisam naučen nego sam izmrvljen“, smatrajući da je to mrvljenje u avanu života najbolja akademija, gde je učitelj – Sam Gospod.
Da li ti veruješ Bogu, da li veruješ da se u životu ništa ne događa bez promisla Božijeg, i da se, utoliko pre, bez tog promisla ništa ne događa u Crkvi? Ti svoja obećanja nisi dao duhovniku, nisi ih dao meni, nego si ih dao Samom Gospodu. Ne treba da budeš naročito mudar da bi shvatio smisao izgovorenih reči. Međutim, njihovo ispunjavanje životom, odnosno* – monaški trud* – veoma je dugotrajno, a ti si zastao na samom početku toga puta.
Ja sam obavezan da ti kažem su moji odgovori tebi i tvoj odlazak u manastir bili po volji Božijoj.
Ta škola, kroz koju si prolazio rukovođen duhovnikom i iz koje si pobegao, bila je škola monaškog života, gde se postavljao početak sticanju trpljenja, smirenja i poslušanja.
Pokazalo se da si ti lenj učenik, i tvoja samovolja izvela te iz manastira. Ti si se odrekao Božijega, odrekao si se vernosti obećanjima, zamenivši ih za prazna obećanja data ljudima iako ti niko nije poverio da ih ti rukovodiš, i u čijim si se životima ti pojavio kao rušitelj a ne kao pomoćnik. Primere za to nije teško pronaći:
– Da li te je na nešto obavezivalo obećanje koje si dao saradniku na poslu? Da li je tvoja briga o osakaćenome dugo trajala?
– Kako su se završila tvoja nezakonita dela kada si navodno pomagao K. da se udalji od roditeljskog krova? Kakvu si nesreću naneo i njoj i njenim roditeljima? Ti ništa ne možeš da joj daš, i ti to moraš znati. Monah, a utoliko pre jeromonah, ne može da se ženi. I ko će ona postati sa tobom* – bludnica i žrtva pakla!
Ukoliko ne prekineš svoja nezakonita dela, ukoliko ne uspeš da se pokaješ za ta svoja dela i ako umreš, ti ćeš se, prema crkvenim kanonima, smatrati za samoubicu i bićeš lišen pravoslavnog pogreba. Takav je kraj tvojih sadašnjih dela, a o onome što te čeka u večnosti – prećutaću.
Prema tome, ne oklevaj. Pokloni se Svetlani, tražeći njen oproštaj, zatraži oproštaj od prijatelja koji su usled neznanja pošli za tobom, a zatim se u pokajanju vrati u svoj manastir.
Međutim, najpre bi trebalo da sa pokajanjem padneš pred Hrista posredstvom svog nadležnog arhijereja. Postavi početak svom pokajanju.
Pročitao si toliko svetootačkih knjiga, i sada strašno zvuči tvoje priznavanje potpunog nepoznavanja osnova monaškog delanja.
Ti nisi bez razloga bio upućen u hram da tamo služiš kao crkvenjak: trebalo je da proučiš službu i da pažljivo posmatraš delanje sveštenika. Tvoj duhovnik nije pogrešio kad te je predložio za rukopoloženje. Sve bi bilo dobro, da nisi… Dužan sam, dragi oče Maksime, da ti otkrijem uzrok tvoga pada: to je tvoje „ja“. Taj greh je u tebi doveo do oslepljenja uma.
Za njim je usledila i razularenost volje, koje je izopačilo savest. Poslednje, čime se uvek završava taj lanac, jeste razvrat tela.
Sve duboko proanaliziraj i počni da iz svog života iskorenjuješ to smrtonosno trnje, koje te je oborilo.
Počni od poslednjeg: vaspostavi čistotu tela. Za sve to vreme, biće ti potrebni trud i trpeljivost prema bolu i patnjama. Oni neće dolaziti od ljudi, nego posredstvom ljudi od Boga.
Najpre se sažali na samoga sebe. Gospod neće moći da te spase bez tvog učešća.
 
* * *
 
Draga u Gospodu mati igumanijo M.!
Pustinja u kojoj se iskušavamo produžuje se na čitav život. U toj duhovnoj školi, u prvim etapama dobijali smo lekcije na kojima je trebalo da u realnom praktičnom životu a ne samo apstraktno, usvojimo bezgraničnu dubinu svoje slabosti kako bismo se, izbegavajući sve zavodljive neprijateljske zamke, predali Bogu i Njegovoj sili i mudrosti. Sami sebe Hristu Bogu predajmo.
Drugo, i ne manje važno, što proističe iz svesti o sopstvenoj nemoći, jeste blagodarenje Bogu za sve, za dane, časove i minute blagostanja, sa svešću da nam to šalje Božija sila radi našeg ukrepljenja; za nesreće, za naša spoticanja na izabranom putu i na putu spasenja* – kao za neprocenjive lekcije koja čitavog života ostaju u sećanju i u osećanju srca.
Ne postoji jedinstven recept za iscelenje tih bolesti. Ljudima odgovaraju različite stvari, zavisno od ustrojstva njihovog uma i srca kao i od telesne snage ili slabosti. Ako vidite da Vam dnevni odmor umesto predaha donosi nepotrebno rastrojstvo, prekinite ga. Međutim, tada morate izmeniti još nešto u režimu svog života uveče ranije odlazite na počinak. Lako je govoriti, ali je teško ispuniti, jer je potrebno da se pronađe nešto lično, što će biti na korist i duši i telu. Kad je čovek zdrav, potrebno je da spava 7 sati, ali se bolesnom (slabom) dopušta i 8 časova.
Budite mudri, mati. Međutim, najvažnije i najdelotvornije je živo obraćanje Gospodu, jer je sve Njime, sve od Njega i sve ka Njemu.
Isto se odnosi i na „dom“. Zar to nije neprijateljsko delo – u centru grada, u manastiru? Njime.ne vladaju ljudi. Ljudi nemaju milosti, ali je zato Bog mnogomilostiv. Neka se čitav manastir moli Usrdnoj Zastupnici, da ogradi Svoju gradinu od neprijateljskih nasrtaja. Veoma je važno da se prihvatite savršavanja svakodnevnog Bogorodičinog pravila. Prema svedočanstvu arhiepiskopa Serafima Zvezdinskog, taj moleban očigledno tvori čudesa. Ustanovite smenjivanje među sestrama, tako da se svakodnevno savršava ovaj moleban. Same sebe i jedni druge Majci Božijoj predajmo.
Što se tiče Vaše majke, neka Vas ništa ne zbunjuje; molite se da, zbog brata, ona dugo poživi. Pomažite im bez roptanja, ali po meri. Odnose sa G. ne prekidajte, jer nije potreban samo on vama, nego ste i Vi potrebni njemu. U vezi s rimokatolicima, vladika Vam je već sve rekao. Vi već neprimetno vršite uticaj na G. On je nesvesno već počeo da kontaktira sa njima. Tačnije, to nije učinio on sam, nego su oni smišljeno preuzeli starateljstvo nad njim.
Kod njih je to veoma razrađeno, ali to nije po Božijem, nego prema ljudskim planovima. Kontaktirajte s njim uz molbu da pomogne manastiru i radi spasenja njegove duše.
To bi bilo sve. Neka vas Gospod ukrepi. Presveta Bogorodica Vas je izabrala za služenje, i Njoj pripadnite kad god Vam ponestane snage.
Prema sestrama budite popustljiviji, jer je sadašnje pokolenje ljudi slabo. Manastirska pravila nećemo menjati, ali ćemo prema onima, kojima je to potrebno, pokazati snishodljivost (popustljivost) kao Božiji dar ljubavi.
Neka Vas Bog blagoslovi, mati.
1. april 2001.
 
* * *
 
Draga mati igumanijo V.!
Radujem se što sam u mogućnosti da Vam danas, na dan Vaše nebeske Pokroviteljke, čestitam praznik Angela.
Neka Gospod dane Vašeg života blagoslovi dugovečnošću, sav trud u slavu Božiju i na spasenju mnogih poverenih Vam duša – mnogoplodnošću, a Vašu dušu, vaspitanu i sazrelu u mnogim patnjama, radošću u jedinom Gospodu, našem Spasitelju.
 
* * *
 
Draga popadijo F.!
Dobio sam Vaše pismo. Molim se za Vašeg sina, a pozivam i Vas da to učinite. Osim toga, bilo bi dobro da živite na nekom drugom mestu. I Vi i sin ste monahujući, a na tom putu ima toliko iskušenja da se ona ne mogu ni izbrojati. Međutim, svako ima svoje.
Ni Vama ni njemu nije korisno da živite blizu jedno drugome. Vi, kao majka, zaboravljate svoje monaštvo. Sin je u manastiru, i on je tamo duhovnik; on je tamo i namesnik, zbog čega su oni odgovorni za njega. Molite se iskreno. Takva molitva je neprocenjiva.
 
* * *
 
Dragi oče I.!
Neka Vam je Bog u pomoći.
Veoma je dobro što se obnavljaju stare tradicije i što se tananom niti nagoveštava davno prekinuto nasleđe. Hvala Bogu! Na jedno hoću da Vas upozorim: pomoć je dobra, ali po meri, što znači da ne bi trebalo da, neprimetno i za nas same, zadobijemo gotovansku psihologiju.
Zar nije bolje živeti prema izreci: „Ne poželi ništa što je tuđe?“ Rad i samo rad. Možda je rano da sada razgovaramo o skitovima? Skit je dobar za napredan manastir, sa dovoljnim brojem vrlinske braće. Međutim, kad su u manastiru samo petorica ljudi, zašto bismo onda odlazili u skit?
Dragi moj, mi treba da se radujemo zbog atonskih manastira, ali ne smemo zaboraviti da se mi tek preporađamo, da tek treba da osnažimo i da je pitanje hoćemo li uopšte osnažiti. Ne bi trebalo da sva naša energija ode na ispraznost spoljašnjeg ustrojstva. A tako je teško zadobiti osnovne duhovne navike u poslušanju, molitvi i trpljenju! Te navike se ne mogu nakalemiti brzo i užurbano.
I ja se molim za R.
Dragi oče I.! Kelijica „Krsne pustinje“ na Atosu – to je skit za nauk i veoma je dragocen za manastir. Ostali skitovi kao da su okrenuti ka budućnosti, koje možda neće ni biti, zbog čega su prazni. Tražim Vaše svete molitve za moju slabost.
Beskrajno zastareli za sadašnje vreme
arhimandrit Jovan.
 
* * *
 
Dragi oče D.!
Trebalo bi da se monah sa iskušenjima bori na onom mestu, na kojem se zatekne. Na osnovu iskustva Vam kažem da će se na novom mestu onaj isti demon s pravom protiv Vas naoružati udvojenom silom, jer Vas je jednom već pobedio, oteravši Vas sa mesta bitke.
To i nije nikakva ljubav. Pročitajte 1. poslanicu Korinćanima, i tamo ćete pronaći sva obeležja istinske ljubavi. Ako „ljubav“ uništava život i donosi propast onima koje volimo, onda je to demonska razularenost i ništa osim toga.
Neka Vas Bog umudri i ukrepi kao vojnika Hristovog.
 
* * *
 
Dragi V. V.!
Sudeći prema Vašem pismu, Vi ste zaboravili čak i moje ime. Uostalom, možda Vaše pismo nije ni upućeno meni?
Međutim, kako je papirić s pitanjima dospeo u moje ruke, smatram da sam dužan da Vam pomognem a utoliko pre što ne samo da nisam zaboravio Vaše ime, nego se sećam čak i očevog imena, kao i svih okolnosti Vašeg života. U duši sam se dugo čudio što Gospod okleva sa odlukom o Vama. Međutim, iz onoga što ste mi sada otkrili shvatio sam da Gospod ne okleva, nego da Vas rukovodi, upravljajući Vas ka unutrašnjem delanju – očišćenju srca.
Vidim da Vas On rukovodi a da se Vi veoma aktivno suprotstavljate tom rukovođenju. Vi biste hteli da u svakom trenutku sakrijete glavu u svoj oklop, u kome nameravate da stvorite svoj „pravedni“ mikrokosmos.
Gospod ne dopušta uzalud da dobijemo gorak i bolan lek. Bez njega čovek nije u stanju da sagleda istinskog sebe, onakvog kakav jeste, i stvara pogrešnu sliku o sebi.
Prema tome, dragi moj V. V., ne bi trebalo da se krijete nego da smireno i krotko prihvatite Božije urazumljenje, bez obzira na to od kog čoveka dolazi (bilo da je to o. namesnik, direktor muzeja ili neko drugi).
U crkvu treba da odlazite kao što ste i odlazili: ako blagoslove da čitate akatist – čitajte ga; ako Vam oduzmu blagoslov prestanite. Ako blagoslove da se pričešćujete svake nedelje – pričešćujte se; ako pak kažu da se pričešćujete jednom mesečno – tako i postupite. Ništa protivno tome nećemo ni pomisliti.
(U našem manastiru, postoji opšte pravilo da se pričešćujemo na svake dve nedelje; u izuzetnim okolnostima, potrebno je da svaki put uzmemo blagoslov duhovnika). Tako je sve i u svemu.
Trebalo bi da u svim zapovestima vidite blagoslov Božiji. Ne odlazite u tuđi manastir pridržavajući se svog ustava. Tako se uobličuje monah. „Oprostite i blagoslovite.“ To ne treba da budu samo smirene reči, nego ih treba izgovoriti od smirenog srca, pokornog Božijoj volji. Vama, uistinu, nije potrebno da budete niti direktor niti iguman, jer Vaša duša čezne samo za jednim* – za spasenjem.
Ako Gospod tako zapovedi, spasavati se možete i na mestu direktora i u činu igumana.
Vi možete i samovoljno da prihvatite zatvorništvo i da u njemu ispunite sve što duša zahteva. Međutim, spasenje je tada pod znakom pitanja. Mogli biste smatrati da je u celom svetu propast, i da ste spasenje stisnuli u svojoj šaci, odnosno da je ono samo u Vašoj keliji, u Vašim pogledima i shvatanjima.
Međutim, starešinske dužnosti i sadašnje vreme zapravo i jesu krst, i to onaj najteži. Naime, iz sredine koja nas okružuje gotovo da je u potpunosti iščezao pojam poslušanja. Teško je biti starešina kad je svaki sebi glava i samome sebi iguman (u pravom smislu te reči).
Što se tiče uredničkog posla* – tu imate potpunu slobodu. Koga izaberu Vaši duša i um, taj će Vam i pomoći. U tome ste starešina Vi sami.
Vaše kandilo, prema mom mišljenju, još nije dogorelo, ali nikako da se razgori ravnomernim i blistavim plamičkom ka Bogu; ono se dimi, i moglo bi sasvim da se ugasi.
Neka Vas Gospod umudri i neka Vam podari snagu da stanete na stazu monaškog delanja.
 
* * *
 
Dragi u Gospodu S. i A.!
Vi tražite spokojstvo i utehu i, postavivši to kao cilj, nameravate da odete u manastir. Ja vam, međutim, kao zaveštanje dajem reči velikog stradalnika ruske zemlje, našeg prepodobnog oca Sergija: „Ne pripremajte svoje duše za spokojstvo i bezbrižnost nego za mnoge patnje i lišavanja.“
Zbog toga vas uveravam da će vam se vaše sadašnje nedaće, u poređenju s manastirskim, činiti kao sasvim ništavne. Osim toga, mislim da je za vaše godine već kasno da iz temelja ustrojavate svoje živote.
 
* * *
 
Dragi u Gospodu S.!
Primanju monaškog postriga mora prethoditi naša rešenost na to, koja se neće izražavati samo umom i srcem, nego će se projavljivati i vascelim našim životom.
Prema tome, ne bi trebalo da žurite sa postrigom, nego da sa čvrstom voljom za samoraspećem u svetu živite na monaški način, znajući samo za fakultet, svoj dom i crkvu.
Videvši Vašu slobodnu volju, Gospod će sve ustrojiti u svoje vreme. Osim toga, kad postoji želja za monaštvom, ne javlja se ni pomisao na ženidbu.

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *