NASLOVNA » Mišljenja na savremene teme, PITANJE PASTIRU » Otac Pavle Florenski

Otac Pavle Florenski

Pitanje:
Oče Ljubo, zahvalan sam vama i Gospodu za sadržinu vaših pastirskih odgovora, koji su me itekako duhovno obodrili. Nedavno mi se dogodilo nešto, što treba preispitati sa aspekta čistoće Pravoslavne vere. Prisustovao sam večernjoj službi u subotičkom hramu Vaznesenja Gospodnjeg i bio impresioniran brzinom, kojom je sveštenik izgovarao reči molitvi tako, da se ništa nije moglo razumeti. Istom brzinom ga je pratio i muški hor. Nakon službe sam u ironiji rekao jednom od članova hora, da oni to mogu i mnogo brže, i da moje reči prenese svešteniku. Pri izlazku me je oslovio sveštenik, koji je ispovedao. Rekao sam mu da je spasenje duša naš najvažniji zadatak u ovom zemnom životu, a mi ljudi imamo vremena na pretek za svakojake gluposti, ali kada je u pitanju Božija služba, onda vremena nemamo. Sveštenik mi je preporučio da pročitam knjigu Stub i tvrđava istine od o. Pavla Florenskog, da bih razumeo o čemu se radi. To me je zbunilo, jer sam negde čitao da je o. Pavle Florenski jedan od jeresijarha ruskog pravoslavlja. Oče Ljubo, treba li zaista da čitam pomenutu knjigu, ili je ona jeretička i nekorisna pravoslavnom Hrišćaninu? Za odgovor blagodarim i Bogu i Vama. Vas
Dobrivoje


Odgovor:
Dragi mi u Hristu Dobrivoje, U vreme kada se govori o liturgičkoj obnovi našeg duhovnog života ne bi trebali da se susrećemo sa nedostatkom osnovnih stvari, koje implementuju taj naš liturgički život. Molitva je duhovna hrana, koja nam daje volju i želju da živimo, i zove nas na opstanak u sve težem svetu oko nas. Kada se „molitve“, a bolje reći bogoslužbeni jezik Crkve skraćuje, ili ubrzava, onda gubi svoju silu i sve se predaje mističnom slučaju. Prosto ostavlja se tako, da se nešto volšebno desi nama i onima za koje se „molimo“, a srcem i umom ko zna gde smo? Reči molitava su spoj srca i našeg slovesnog ja – uma, u željama naše ljubavi za bližnjeg i sebe. Ne mogu da poverujem da ste negde pročitali da je novosveštenomučenik Ruske Crkve o. Pavle Florenski „jeresijerarh“ (obično se to kaže za jerarha, a ne jereja) . Imao je malo problema sa „sofijom“, ali se povukao i udaljio od Bulgakova i čak mučenički postradao. Nikada nije bio pod zabranom sveštenodejstva i neprestano je služio. Ali ljudi danas svašta pišu i svako izdaje knjige. Još više sam zbunjen da se vaš sveštenik oslanja na knjigu „Stub i tvrđava istine“ da bi vi razumeli zašto on brzo služi. To je apsurd u odnosu na ono šta knjiga poručuje. Kako sam je mnogo puta prečitavao znam da on o svemu tome tvrdi suprotno. On pita: „A šta je to crkvenost“ – i odmah odgovara: „Ona je nov život; život u Duhu. Kakav je kriterij pravilnosti tog života? On je Lepota… Pravoslavlje se pokazuje, a ne dokazuje. Da postaneš pravoslavan treba pognjuriti razumom u samu tu stihiju Pravoslavlja, i zaživeti pravoslavno“. I on kaže da „nema drugog puta“, pritom sagledavajući rimsku juridičnost i protestantski racionalističko-naučni prilaz Bibliji. On govori o pravoslavnoj jednostavnosti i bogatstvu, koje ono pruža. Govori o „lepoti“. Ta „lepota“ nije kopija zapadnog hrišćanskog iskustva nego pravoslavna „stihija“, ona „asketska“ i bogoslužbena – „činodejstva tajni“… Sigurno je da on tu „lepotu“ ne vidi u preterano brzom bogoslužbenom izgovaranju reči; u brzom sveštenom simvolizmu; ili u skraćivanju službe i ostalom. O toj pravoslavnoj „lepoti“ govori i jezuita i predvodnik rimokatoličke teološke misli Robert Taft sa posebnim akcentom na lepotu mistike i smirenosti naših bogosluženja i bogatoj teološkoj sadržini naših molitvi. Takmičenje sa našim jezikom prilikom bogosluženja – ko će brže, sigurno nije ta „lepota“. Ljudi ne razumeju bogosluženje, kao nažalost ni mnogi naši sveštenici. Ono ima zadatak da nas napravi crkvenim u tom suštinskom smislu, da doksloški ostvarimo odnos i zajednicu sa Bogom i da se učimo o našoj veri. Bogosluženje je i crkveno predavanje večnih istina, jedna vrlo dostupna teologija za sve slojeve u društvu. Mi smo već hendikepirani problematikom jezika u bogosluženju, zato što pozajmicom i tuđicama sve više potiskujemo naš jezički koren. Tako se ubrzano udaljujemo od pisma naših otaca. Sve manje razumemo crkvenoslovenski jezik, a najprostiju ćirilicu više i ne pišemo. U ideji obnove liturgičkog života izostavljen je njen koren, ta suština svega, a to je da se prevede bogoslužbeni jezik i uskladi sa duhovnom muzikom. To jedino ukoliko se bez borbe predamo i izdamo naš jezik, naše korene i naše oce. Bogoslužbeni jezik mora biti razumljiv, što u našem slučaju „rasrbljavanja“ i „raspravoslavljivanja“ nije praksa. Kada se tom jeziku ostavlja neka magičnost kroz neko „svešteno mrmljanje“ onda služba postaje dosadna, kako onima koji služe tako i onima koji prisustvuju. A kada se brzoj službi doda nerazumno čak besmisleno skraćivanje ta saborna (zajednička) služba skoro da gubi svoj smisao i onda ostaje samo jedno – taj mistički odnos na ontološki priziv nas u hram Božiji, u kojem smo mi pasivni, a samo Gospod „aktivan“. Tada izostaje slovesni suret Boga i čoveka. Ja vam ne bih savetovao da čitate tu knjigu iz više razloga. To je knjiga teške teološke sadržine a tako i vrlo kompleksna. Treba dobro, dobro da budete duhovno obrazovani da bi je razumeli, a tim više da bi dobili korist od nje. Izgleda da je ni otac nije razumeo čim se oslanja na nju i još vam je preporučuje za čitanje. Pre svega, ne vidim nikakvu vezu između toga našta se vi žalite i toga da vam nju predlaže kao odgovor ili nauk. Ako vam se ukaže prilika i rešite da je pročitate preskočite poglavlje o „Sofiji“ – o „Božanskoj Premudrosti“, koju je Bulgakov počeo da bogotvori i tako na neki način zaista stvara četvrtu ipostas Boga. Sva blaga od Gospoda vam želi o. Ljubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *