NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OTAC JONA MOJSIJEVIČ ATAMANSKI

OTAC JONA MOJSIJEVIČ ATAMANSKI

Mitropolit Venijamin
 

ZAPISI EPISKOPA
(treći deo, 23. 11. 1955.)
 
Malo ko sada zna o ocu Joni, većina zapravo nije ni čula za njega. Ipak, kao što ćemo videti, on je bio čuveni podvižnik i čak neobičan čudotvorac. Ja sam još u mladosti slušao o njemu. Nazivali su ga „drugim o. Jovanom Kronštatskim“. Po svojim delima zaslužio je da se spomene u ovim zapisima. Možda niko drugi ni neće pisati o njemu. Meni je Bog dao da se sretnem sa njegovom duhovnom kćerkom; ona je napisala njegovo žitije, koje ću ja sada tačno prepisati, ništa ne menjajući, osim što ću odrediti naslove pojedinih poglavlja.
 

ŽITIJE O. JONE MOJSIJEVIČA ATAMANSKOG
Veliki ugodnik Božji otac Jona M. Atamanski rodio se 14. septembra 1855. godine na dan Vozdviženija Časnog Krsta Gospodnjeg. Rodio se u porodici đakona Mojsija Floroviča Atamanskog, koji je rano umro i ostavio udovicu, rabu Božju Glikeriju, sa maloletnom decom. Joni je bilo sedam godina kad mu je umro otac. Majka je želela da joj sin krene očevim putem, pa ga je još kao dečaka dala u crkvu da prislužuje. Umirući, majka ga je blagoslovila da bude sveštenik rekavši: „Želim da budeš dobar pastir“. Majčin zavet bio je ispunjen, 1884. godine Jona je rukopoložen za đakona, a za dvije godine i za sveštenika. Preosvećeni Nikanor, koji je o. Jonu rukopolagao, govorio je prisutnima: „Tražite blagoslov od o. Jone, to je budući dobar pastir“. Preosvećeni Nikanor je novog sveštenika odredio za misionara u jednom selu čiji su stanovnici bili pretežno štundisti[1]. Razgovori o. Jone sa štundistima i njegov molitveni trud za njih doneli su plod: dve stotine štundista zajedno sa svojim vođom pristupilo je Pravoslavnoj crkvi. O. Jona je zatim bio premešten u grad Odesu, gde je služio u Uspenjskom hramu. Poslednjih godina života bio je starešina Svetonikolajevskog hrama u odeskoj luci. Umro je 17. maja 1924. posle duge i teške bolesti. Njegov sprovod nije bio običan, bio je – grandiozan. Ne samo stanovnici Odese, svi ništi, svi tzv. bosjaci čiji je dobrotvor bio o. Jona, svi lučki radnici koji su poznavali i voleli baćušku, ljudi iz prigradskih naselja, zaselaka, obližnjih mesta, svi oni došli su na sahranu svog molitvenika i dobročinitelja. Vlasti su zabranile da sprovod bude u nedelju, da bi izbegle ogromno okupljanje koje se očekivalo. Ali, u ponedeljak se okupilo još više naroda od očekivanog. Velike odeske stepenice u čijoj se blizini nalazi hram Sv. Nikole, kuća u kojoj je baćuška Jona živeo i gradska obala bili su tako zakrčeni narodom da se kovčeg koji su nosili njegovi poštovaoci kretao veoma sporo. Radnici su molili da ispraćaj pokojnika počne u četiri sata popodne, kada je završavao njihov radni dan. Sahrana je trajala od četiri sata do duboko u noć; kovčeg je u grob spušten u ponoć: tako je polako i svečano, sa čestim zaupokojenim služenjima, nošeno mnogostradalno telo o. Jone. Baćuška je zabranio da bude sahranjen u njegovoj lučkoj crkvi Sv. Nikole, rekavši proročanski: „Crkvu će razoriti i toga hrama neće biti“. Naredio je da ga sahrane u prirodi, koju je on veoma voleo: „Da bi ptičica mogla malo zapevati nadamnom. Crkvu ne gradite, sahranite me kraj mojih najbližih“. Njegovo se proročanstvo ispunilo: hram su razorili i od njega nije ostalo ni traga.
 
Milosrđe prema ljudima
 
Oca Jonu krasili su ljubav i milosrđe prema ljudima. Odmalena je voleo pomagati bolesnima i siromašnima. Mnoga dobra dela učinio je bosjacima, odeskoj sirotinji, ljudima „sa dna“. Nabavljao im je odeću, delio karte za prehranu u društvenim restoranima, „menzama“. Za njih je o. Jona pri crkvi uredio „stranoprijemnicu“ (gostinsku sobu), gde su bili prihvaćani i zbrinjavani i gde je zimi živelo mnogo beskućnika, lutalica i onih posednutih zlodusima. Ispovedanjem, pričešćivanjem, molitvama i besedama o. Jona ih je ponovo vraćao u život; oni su postajali čestiti ljudi. To je bio drugi Jovan Kronštatski, samo sa juga; proslavilo ga je mnoštvo dobrih dela kao i njegovog samolitvenika na severu. Kada su sa juga dolazili o. Jovanu Kronštatskom, on je govorio: „Zašto ste došli k meni? Vi imate svoga Jovana Kronštatskog – to je o. Jona“. Među njima, tim dvama svetilnicima, postojali su uzajmna ljubav i prijateljstvo. O. Jovan je u znak ljubavi darovao o. Joni prelepu belu odeždu, izvezenu u boji različka. Baćuška Jona je mnogo voleo tu odeždu i u njoj je izgledao nadzemaljski. O. Jona je bio muzički talenat; voleo je pevanje i sam je komponovao muziku na duhovne tekstove. Cela služba Uspeniju Presvete Bogorodice u njegovom hramu pevala se umilno, dirljivo i nežno, po melodijama koje je on sam komponovao. Naročito je bila lepa muzika na stihove: „Apostoli koji ste se ovde sabrali, u Getsimaniji sahranite telo moje“ i druge… U vaskrsne dane i na velike praznike, posle liturgije dolazio je o. Jona u gostinsku sobu na ručak priređen za putnike bogomoljce, siromahe, bedne skitnice. Kraj njega za stolom smestio bi se pevački hor. Nakon ručka hor je pevao duhovne kantate, na muziku o. Jone.
 
Molitva i post o. Jone
 
U vreme bogosluženja u crkvi o. Jone vladala je neobično duboka tišina. Njegova snažna molitva očaravala je sve koji su prisustvovali službi; oni su se takođe toplo molili. Sveprožimajuća vera osećala se u njegovoj molitvi: on je sa Gospodom govorio kao sa Živim Likom pred Kojim on stoji i gleda Ga. Jednom je duhovna kćer o. Jone bila svedokom njegove molitvene snage: 1. avgusta, na dan Nerukotvorenog Spasa, posle liturgije baćuška je u odeždi sišao sa soleje, prišao velikoj ikoni Nerukotvorenog Spasa, koja se nalazila sa desne strane u hramu, spustio se na kolena pred njom i rekao: „Prečistom liku Tvome poklanjam se, Blagi“. U tom se času lik Hrista Spasitelja učinio potpuno živim. Sa takvom snagom i živom, dubokom verom molio se o. Jona. Svetu četrdesetnicu baćuška je vrlo strogo postio. Ne bi okusio ništa osim Sv. Pričešća. Iz crkve nije ni odlazio kući. Često je ulazio u sobicu koja se nalazila pokraj oltara, u koju niko nije ulazio osim njega. U njoj je bila velika ikona prepodobnog Serafima Sarovskog, velika koliko i ceo zid. Tog svetitelja je o. Jona veoma uvažavao i poštovao.
Baćuškina duhovna deca, uz njegov blagoslov, takođe su strogo postila, na sledeći način: u ponedeljak i utorak ništa ne bi okusili, u sredu bi se pričestili i uzeli malo nafore, u četvrtak nisu ništa jeli, u petak bi se pričestili i uzeli hleb sa čajem, u subotu se pričestili i pojeli malo variva bez ulja, u nedelju se pričestili i jeli varivo spremljeno na ulju. Tako su provodili sve vreme posta. Jedna njegova duhovna kćer koja je tako postila rekla je da na kraju posta više nije osećala težinu svoga tela. Takvi su bili lakoća i radost duhovna, uz molitvu o. Jone. Nakon završetka liturgije baćuška je delio hleb uz umilno pojanje 33. psalma: „Blagosiljam Gospoda u svako doba…“ O. Jona je naredio da se taj psalam ne čita, nego da se peva.
 
Blagodatni darovi
 
Kod o. Jone se rano pokazala blagodat Svetog Duha. Još kao đakon činio je čuda. Umrla je bila njegova starija kćer Vera, i to još kao vrlo mlada. O. Jona uzeo je mrtvo dete za ruke, pao na kolena pred ikonom Bogorodice i počeo se moliti. Detence se malo-pomalo vratilo se u život. Ta je kćer bila njegova ljubimica, i nadživela je svoga oca. Mnoga čudesa učinio je Gospod preko o. Jone: slepima vraćao vid, bolesne i besomučne isceljivao. U Odesi je živeo poznati lekar, prof. Filatov. Jednom prilikom su o. Joni doneli slepo dete, a on ih je poslao Filatovu. Profesor je dete pregledao i rekao da je slučaj beznadežan, da nema nade u ozdravljenje. Roditelji se vrate baćuški i kažu kakav je lekarski nalaz. O. Jona klekne i pomoli se za zdravlje deteta, da mu Gospod daruje vid, i dete progleda. Baćuška ih tada opet pošalje prof. Filatovu, koji ostade zbunjen i zadivljen. Jednom seljaku rodilo se slepo dete. Kad je dečaku bilo 12 godina, njegov otac je čuo da o. Jona isceljuje slepe i dovede ga baćuški. I njih je otac poslao prof. Filatovu, koji reče: „Samo mu čudo može pomoći“. Oni se vratiše o. Joni, koji predloži da dečaka ostave kod njega. Radilo se o tome da je nastupio Veliki post. O. Jona se molio za dečaka i pričešćivao ga. Za dve sedmice dečak je progledao. Posle tog slučaja Filatov je počeo posećivati o. Jonu i njih dvojica su postali prijatelji. Kada su profesora pitali kako je pronašao način presađivanja tkiva, on je odgovorio: „Pomogla mi je molitva o. Jone“. Prof. Filatov je postao veliki vernik, posle dugo poživevši. Neki stranci koji behu čuli za čudesne podvige o. Jone, kako izgoni zle duhove i isceljuje, došli su u njegovu crkvu da bi se uverili u istinitost tih priča. Sa sumnjom i znatiželjom čekali su projavljenje blagodatne sile o. Jone. I kad su baćuški doveli besomučne, najednom se oni baciše na te strance udarajući ih i vikajući na njih: „Šta ste došli, da vidite kako nas Jona izgoni i šta nam radi?!“ Drugom prilikom opet su doveli o. Joni opsednutoga zlim duhom. Bolesnik je počeo vrištati, a baćuška je, izmolivši molitvu, rekao duhu: „Izađi iz njega!“ – „Ja sam strašan“, odgovorio je bes. „Pravednik se tebe ne boji, a grešnik te ne vidi. Izađi, tebi govorim!“ – „Ja sam strašan“, ponovi đavo. „Pravednik se tebe ne boji, a grešnik te neće videti“, opet reče o. Jona. I tako tri puta, potom je đavo izašao. Zbog isterivanja đavola neprijatelj se žestoko svetio porodici o. Jone. Ako je morao izgoniti đavole, u njegovoj kući bi se dogodio požar bez ikakvog vidljivog uzroka, ili bi pak mačke pobesnele. Stoga je njegova izmučena porodica bila uznemirena i zabrinuta kada su mu dovodili besomučne na isceljenje, znajući da će opet biti neke nesreće. Služeći parastose i zaupokojene službe, o. Jona je često video u dimu tamjana lica umrlih kako mu se osmehuju zato što za njihove duše uznosi molitve Gospodu. Jednoj Jevrejki iz Odese rano su umirala deca; bilo joj je umrlo već jedanaestoro. Kada se rodilo dvanaesto – devojčica – majka se veoma brinula, strahujući da i nju ne snađe ista sudbina. Neko ju je uputio da se obrati o. Joni i zamoli ga za molitvu za spas devojčice. Ona je poslušala i pošla u hram. Ali, ljudi nisu hteli da je puste, čak ni da predaju njenu molbu. Baćuška je čuo glasove, izašao iz oltara i rekao: „Pustite je“. I obrativši se Jevrejki upitao ju je: „Šta vam treba?“ Žena je u suzama ispričala svoj jad, moleći ga da joj pomogne. O. Jona je položio ruke na glavu devojčice i rekao: „Živeće“. Dete je ostalo živo, a 1948. godine bila je već odrasla žena. U vreme „obnovljenstva“ o. Jona je jedini zadržao i sačuvao čistotu vere u Odesi. Svi su se sveštenici pokolebali i prišli „obnovljencima“. Kasnije, kad su se uverili u svoju pogrešku, oni su dolazili da se kaju pred o. Jonom i pri tome mu se klanjali moleći za oproštaj. Baćuška im je govorio: „Klanjajte se, ne meni nego narodu kojeg ste zaveli“. Oni sveštenici koji su se kajali došli bi na amvon, klekli i klanjali se narodu moleći ga da im se oprosti. Tada bi ih o. Jona vratio u Pravoslavnu crkvu. Mnoga zla, jada i brige zadali su mu „obnovljenci“. Hteli su da ga pošalju u progonstvo. Ali, Gospod ga je čuvao kao Svojeg izabranika. Baćuška je brinuo za dva ženska manastira: Mihajlovski, u Odesi, i Blagoveštenjski, udaljen 25 vrsta od grada. Brinuo je on i o visokorodnom gradskom društvu, delujući svojim blagodatnim poukama i molitvama. Jedna žena, čiji je muž zauzimao visok položaj, govorila je pisateljici njegovog žitija: „Mi smo sedeli i u pozorištu kad je to zahtevao suprugov službeni položaj – i to u pariškim šeširima – a istovremeno tvorili Isusovu molitvu“.
 
Baćuškini jadi
 
Mnoge nevolje i progone podnio je o. Jona, ne samo od nevidljivih nego i od vidljivih neprijatelja. Jednom ga je napala grupa bezbožnih mornara; srušili su ga i počeli daviti, tako da su mu povredili glasnice, pa je poslednjih godina života o. Jona govorio tiho. Zato je jedan đakon posebno stajao kraj oltarskih vrata za vreme bogosluženja i prenosio vozglase koje je o. Jona izgovarao ili pevao. Mnogo je zlobe i kleveta podneo o. Jona od zavidnih i zlih ljudi. Njegova rođena kćer priredila mu je mnoge gorke trenutke. Pre svoje smrti on joj je rekao: „Ja ću za tebe kod Boga izmoliti mučeničku smrt, da se pokriju tvoji gresi i da se spaseš“. Kasnije se dogodilo to da je ona sišla s uma i dospela u duševnu bolnicu. Kada su došli Nemci, streljali su je zajedno sa ostalim psihičkim bolesnicima. Dosta jada učinila mu je i jedna od njegovih duhovnih kćeri, monahinja M., koja mu je bila ljubimica. Talentirana umetnica, postala je đavolovim oruđem. Očarana mladim monahom, sagrešila je sa njim, a zajedno su pobegli na Novi Aton. Putem je sišla s parobroda na obalu i širila klevete na o. Jonu, vređajući njegov dobar glas.
O. Joni đavo se svetio i preko rođene dece. Gotovo svi su bili nesretnici. Proterivali su ih iz škole, nedaće su ih progonile, brakovi im bili neuspešni… Jednom, sedeći na stolici u oltaru i moleći se Bogorodici, o. Jona je ugledao đavolče koje je izašlo ispod prestola u obliku deteta. Baćuška je upitao: „Kako si dospeo ovamo?“, a đavolče je odgovorilo: „A ti se moliš Bogomajci?! U-u, kad bi me Ona… No, ja ću ti se osvetiti na tvojoj deci!“ I nestao je. O. Jona je tada izašao iz oltara i rekao crkvenjaku: „Pođi da izvučeš stolicu iz hodnika“. On je pošao, ali nije ni stigao izaći kad je đavo poput vihora projurio kroz crkvu i onda nestao. O. Jona, kao i ostali ugodnici Božji, ljubio je Borodicu i uvek joj se molio. Vadeći jednom čestice na proskomidiji, izvadio je česticu rekavši: „Pomiluj, Gospode, sve zemne i preispodnje“, a vragovi su zavikali u hramu: „Ne moli se za nas, starče!“.
Čuvši za o. Jonu, jedna gospođa mu je donela svoje teško bolesno dete sa željom da se posebno odsluži moleban za njega. Baćuška joj je rekao: „Sunce sija za sve jednako; blagodat i milost Božja za sve je ista. Molite se svi u zajedničkoj molitvi. Kleknite svi“. Gospođa se s bolesnim detetom ćutke spustila na kolena. Ali budući da je dete bilo teško, ona je ubrzo ustala. Stajala je nekoliko koraka iza o. Jone. On nije mogao videti da je ona ustala, no najednom reče pojcu: „Idi, reci ženi s detetom neka klekne“. Žena je zadrhtala od iznenađenja, videći njegovu prozorljivost. Dete se oporavilo. Poslednje godine svoga života, predviđajući buduća stradanja, o. Jona je u hramu Blagoveštenjskog manastira kazao: „Vidim dvesto mučeničkih venaca nad sestrama“. U vreme progona dvesto monahinja postalo je mučenicama.
 
Baćuškina čuda i viđenja
 
Čudesna viđenja otkrivao je Gospod ocu Joni. Neka od njih baćuška je zapisao na rubovima bogoslužbenih knjiga. Početkom rusko-japanskog rata 1905. godine imao je sledeće viđenje: video je krst, na krstu raspeti Hristos, a pod krstom sedi japanski mikado (car), koji kaže: „Gospode, pošalji mi pobedu“. Gospod odgovara: „Ti si mnogobožac“. „A ja ću proslaviti ime Tvoje“, reče car. I pobedili su Japanci. U tom ratu i prirodne stihije su pomogle Japancima: vetar je duvao na onu stranu na koju su letele njihove granate, itd. Jednom je o. Jona u vreme svenoćnog bdenija stajao kraj prestola. Odjednom je zaćutao, zapanjen od nekog neobičnog viđenja, i podigavši ruke uskliknuo: „Hvalite ime Gospodnje, hvalite ime Gospodnje… Aliluja, Aliluja!“ Sa tako podignutim rukama, sveg u suzama i sa istim tim rečima na usnama, odveli su ga kući iz crkve a da nije ni završio službu. Prisutni su shvatili da je imao viđenje. Njegova starija kćerka Vera videla je samo deo toga: ceo oltar ispunila je jaka svetlost. Posle je o. Jona ispričao da je video kako ide Hristos a za Njim sveštenici koji s Njega trgaju rizu. Pokraj Hrista je išao prepodobni Serafim i gorko plakao, a Gospod mu je rekao: „Ne plači, oni će se pokajati“.
 
Baćuška nestaje i opet se pojavljuje
 
Neobične pojave dešavale su se o. Joni. Uđe u svoju spavaću sobu u prisustvu porodice i – nestane. U to isto vreme neočekivano se pojavi na udaljenom seoskom imanju na kojem su živeli besomučnici koje je on iscelio. Ili, otišao bi od kuće i – što je ljudskom umu neshvatljivo – odjednom se pojavio u svojoj spavaćoj sobi iako su vrata bila zaključana. Jednom se o. Jona uputio zajedno sa svojim crkvenjakom u Mihajlovski manastir, čijem sestrinstvu je bio duhovnik. Nakon što su u manastirskom hramu odslužili svenoćno bdenije, baćuška se vraćao kući. Došavši do čuvenih odeskih stepenica, ispod kojih su se nalazili hram i kuća u kojoj je o. Jona živeo, najednom je nestao; ostale su samo čizme pokraj stepenica, koje je crkvenjak odneo kući. Te iste noći kolima su u grad putovali muž i žena, seljaci iz okoline. U svitanje su stigli do Blagoveštenjskog manastira, koji se nalazio na putu prema gradu, i pred manastirskim vratima videli sveštenika na kolenima. Kad su prišli bliže, našli su samo sveštenikovu rizu, a on sam je nestao. Uzevši odelo, seljaci su otišli u grad, u hram o. Jone, pokazali je i ispričali šta su videli. Posluga je prepoznala baćuškino odelo, a o. Jona se u zoru našao u svojoj spavaćoj sobi, i to samo u vešu. Seljaci su pak ostavili odelo, pomolili se Bogu i pošli u svratište gde su ostavili konje, ali njih tamo nije bilo. Nesretni, dotrčali su nazad baćuški u suzama. O. Jona ih primi i reče: „Idite u to isto svratište, tamo ćete naći konje, i odvedite ih“. Konji su bili tamo. Zapanjujući događaj zbio se jednog leta u Kišinjevu, a opisan je u lokalnim novinama pod naslovom: „Da li je to san ili java?“ U junu mesecu ena neka pošla je na groblje, na majčin grob. Tamo je iznenada čula divnu tihu pesmu. Pogledala je u tom smeru i ugledala visokog bledog sveštenika koji je pevao „Svjati Bože“. Prišla je bliže, a sveštenik se udaljio. I koliko je god ona nastojala da mu se približi, ipak nije mogla. Sveštenik nije hodao, već kao da je letio ponad grobova moleći se i razgovarajući sa pokojnicima. Dugo je žena jurila za nepoznatim sveštenikom i već je bila iznemogla. Najednom je on seo na grob, izvadio prosforu i smrvio je mravima, a zatim podigao glavu i rekao joj: „No, ti jadna Natalka, umorila si se jureći za mnom. Evo ti prosfora“, i dodao: „Nesretnice, nisi postila već 15 godina“. I onda je nestao! Zaprepaštena njegovim rečima i ništa ne shvatajući, žena je počela trčati po groblju i tražiti ga, ali ga nije našla. Umorna i izmučena, vratila se kući. Spavati nije mogla, stalno joj se pričinjavao bledi sveštenik s krotkim pogledom i tihim glasom. Ujutro rano, posle besane noći, izašla je iz kuće i otišla na trg kod crkve. Pokraj hrama je videla dva noćna čuvara koji su se prepirali. Jedan reče: „To je bio Jovan Kronštatski“. Drugi se usprotivio: „Ne, otac Jovan je bio niskog rasta, a taj sveštenik je visok“. Kada im je žena prišla, oni su joj ispričali sledeće: juče ujutro u svitanje videli su na nebu kao neku crnu pegu koja se kretala prema gradu. Mislili su da je to avion. Crna pega se približila, pa je postalo jasno da je to veliko jato gavrana, a među njima čovek kojeg su te ptice kljucale; on se od njih branio štapom. Jato se spustilo na trg pred crkvom i ponovo se diglo, gavrani su se razleteli po stablima ili sleteli na crkvenu kupolu. A čovek se podigao sa zemlje i zapretio štapom govoreći: “ O, prokleti! Razleteli su se“. To je bio sveštenik bledog lica i visokog rasta. Stao je s lica otirati znoj i krv, zatim je ušao u crkvu i molio se s metanijama. Završili su jutrenje i liturgija, nepoznati sveštenik je prišao krstu. Mesni sveštenik mu je dao prosforu i upitao ga ko je i odakle je. Neznanac nije ništa odgovorio, samo je ćutke izašao iz hrama. Na paperti je potom delio novac ništima. Nekima od njih je rekao: „Vi pijanci i tako sve zapijete“, i nije im ništa dao. Jednoj bakici je pružio novac govoreći: „Ti si trudbenica, moliš se za mir“. U taj čas je nestao. Kad je sve to čula, žena se dosetila da je to isti onaj sveštenik kojeg je videla na groblju. Ona je tada sasvim izgubila mir. Imala je samo jednu želju: da nađe tog sveštenika. Putovala je od grada do grada obilazeći hramove i tražeći ga. Došla je u Odesu i ušla u hram Sv. Nikole. Ugledavši o. Jonu uzviknula je: „To je on!“ i pala u nesvest. Kad je došla k sebi, sve je ispričala o. Joni, a o tome je pisalo i u kišinjevskim novinama. Duhovna kćerka o. Jone koja je sve opisala boravila je u Moskvi, pa je o tom slučaju ispričala jednom duhovnom starcu. On joj je objasnio: „O. Jonu su angeli prenosili u razna mesta, đavoli su to videli pa ga ukrali i preneli u Kišinjev. A angeli su ga ponovo vratili kući“.
 
Posle smrti
 
Godine 1947. na baćuškin grob došla je žena obolela od padavice. Plakala je, molila se i onda pala pokraj groba, ispuštajući penu. Kad se vratila k sebi, bolesnica se osećala zdrava. Od tog časa više nije bilo padavice. Jedna Jevrejka, po zanimanju zubarica, teško se razbolela. Doktori su joj preporučili da ode na operaciju jer je stanje bilo ozbiljno. Susedi, koji su bili vernici, savetovali su joj da poseti grob o. Jone. Teško bolesnu ženu s mukom su doveli do groba. Kasnije se kod kuće pojavio gnoj na bolesnom mestu i ona se oporavila. Pisateljica žitija je posle baćuškine smrti dobila punu kutiju hleba, koji je o. Jona delio posle liturgije. Ona je saznala da je njezina rođakinja nastradala: planula je benzinka, zalila je benzinom i ona se pretvorila u buktinju. Veoma se uplašila i nije znala šta da učini, već je trčala po dvorištu i vrištala. Ljudi su na to dotrčali i ugasili plamen, ali su njezine noge, stomak i prsa bili sasvim prekriveni plikovima. Kada je čula za njenu nesreću, pisateljica je otišla u bolnicu i dala bolesnici da pojede komadić hleba o. Jone. Opekotine su bile po život opasne, ali je uz baćuškine molitve bolesnica ostala živa i oporavila se. O. Jona je umro od uremije, a živeo je u maloj uskoj sobici u kojoj su se nalazili krevet, naslonjač i jednostavni drveni ormar iza čijeg stakla su bile mnoge ikone. Dvadesetog dana posle smrti o. Jone njegovi poštovaoci su posetili tu sobicu-spavaonicu. Dok je bio živ, o. Jona je uvek sedeo u naslonjaču, jer nije mogao ležati. U njemu je i umro. Sa jednom posetiteljkom bio je i maleni dečak. Ulazeći u sobu dete je majci pokazalo na naslonjač i reklo: „Dedica sedi“. U svojoj sobi o. Jona je primao posete sedeći u tom naslonjaču, u kojem je proveo poslednje dane zemnog života. O. Jona je bio poznat ne samo u svojoj zemlji, nego i u inostranstvu. Kao i o. Jovan Kronštatski, dobijao je pisma i telegrame u kojima su ga ljudi molili da očita molitvu za bolesne i unesrećene, a takođe mu i zahvaljivali za pomoć i ozdravljenje zbog njegove molitve. Između ostalog, o. Jona je verovao u snagu roditeljskih molitava. Zato je u teškim slučajevima išao da se moli na grob rođenih. O. Jona je u snu video svog pokojnog brata sveg u plamenu. Sutradan ujutro je za njega odslužio liturgiju. Sledeće noći je o. Jona ponovo video brata, ali više nije goreo sav, nego samo do kolena. Još jedanput je odslužio liturgiju i video ga opet, sasvim oslobođenog od plamena.
 
Put, Istina i Život, Br. 4-5/99., str. 35-39
 


 
NAPOMENE:

  1. Štundisti – ruska sekta, slična pijetističkom protestanstvu; nazvana po časovima molitve; širili je nemački kolonisti u Rusiji

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *