ОТАЦ ЈОНА МОЈСИЈЕВИЧ АТАМАНСКИ

Митрополит Венијамин
 

ЗАПИСИ ЕПИСКОПА
(трећи део, 23. 11. 1955.)
 
Мало ко сада зна о оцу Јони, већина заправо није ни чула за њега. Ипак, као што ћемо видети, он је био чувени подвижник и чак необичан чудотворац. Ја сам још у младости слушао о њему. Називали су га „другим о. Јованом Кронштатским“. По својим делима заслужио је да се спомене у овим записима. Можда нико други ни неће писати о њему. Мени је Бог дао да се сретнем са његовом духовном кћерком; она је написала његово житије, које ћу ја сада тачно преписати, ништа не мењајући, осим што ћу одредити наслове појединих поглавља.
 

ЖИТИЈЕ О. ЈОНЕ МОЈСИЈЕВИЧА АТАМАНСКОГ
Велики угодник Божји отац Јона М. Атамански родио се 14. септембра 1855. године на дан Воздвиженија Часног Крста Господњег. Родио се у породици ђакона Мојсија Флоровича Атаманског, који је рано умро и оставио удовицу, рабу Божју Гликерију, са малолетном децом. Јони је било седам година кад му је умро отац. Мајка је желела да јој син крене очевим путем, па га је још као дечака дала у цркву да прислужује. Умирући, мајка га је благословила да буде свештеник рекавши: „Желим да будеш добар пастир“. Мајчин завет био је испуњен, 1884. године Јона је рукоположен за ђакона, а за двије године и за свештеника. Преосвећени Никанор, који је о. Јону рукополагао, говорио је присутнима: „Тражите благослов од о. Јоне, то је будући добар пастир“. Преосвећени Никанор је новог свештеника одредио за мисионара у једном селу чији су становници били претежно штундисти[1]. Разговори о. Јоне са штундистима и његов молитвени труд за њих донели су плод: две стотине штундиста заједно са својим вођом приступило је Православној цркви. О. Јона је затим био премештен у град Одесу, где је служио у Успењском храму. Последњих година живота био је старешина Светониколајевског храма у одеској луци. Умро је 17. маја 1924. после дуге и тешке болести. Његов спровод није био обичан, био је – грандиозан. Не само становници Одесе, сви ништи, сви тзв. босјаци чији је добротвор био о. Јона, сви лучки радници који су познавали и волели баћушку, људи из приградских насеља, заселака, оближњих места, сви они дошли су на сахрану свог молитвеника и доброчинитеља. Власти су забраниле да спровод буде у недељу, да би избегле огромно окупљање које се очекивало. Али, у понедељак се окупило још више народа од очекиваног. Велике одеске степенице у чијој се близини налази храм Св. Николе, кућа у којој је баћушка Јона живео и градска обала били су тако закрчени народом да се ковчег који су носили његови поштоваоци кретао веома споро. Радници су молили да испраћај покојника почне у четири сата поподне, када је завршавао њихов радни дан. Сахрана је трајала од четири сата до дубоко у ноћ; ковчег је у гроб спуштен у поноћ: тако је полако и свечано, са честим заупокојеним служењима, ношено многострадално тело о. Јоне. Баћушка је забранио да буде сахрањен у његовој лучкој цркви Св. Николе, рекавши пророчански: „Цркву ће разорити и тога храма неће бити“. Наредио је да га сахране у природи, коју је он веома волео: „Да би птичица могла мало запевати надамном. Цркву не градите, сахраните ме крај мојих најближих“. Његово се пророчанство испунило: храм су разорили и од њега није остало ни трага.
 
Милосрђе према људима
 
Оца Јону красили су љубав и милосрђе према људима. Одмалена је волео помагати болеснима и сиромашнима. Многа добра дела учинио је босјацима, одеској сиротињи, људима „са дна“. Набављао им је одећу, делио карте за прехрану у друштвеним ресторанима, „мензама“. За њих је о. Јона при цркви уредио „странопријемницу“ (гостинску собу), где су били прихваћани и збрињавани и где је зими живело много бескућника, луталица и оних поседнутих злодусима. Исповедањем, причешћивањем, молитвама и беседама о. Јона их је поново враћао у живот; они су постајали честити људи. То је био други Јован Кронштатски, само са југа; прославило га је мноштво добрих дела као и његовог самолитвеника на северу. Када су са југа долазили о. Јовану Кронштатском, он је говорио: „Зашто сте дошли к мени? Ви имате свога Јована Кронштатског – то је о. Јона“. Међу њима, тим двама светилницима, постојали су узајмна љубав и пријатељство. О. Јован је у знак љубави даровао о. Јони прелепу белу одежду, извезену у боји различка. Баћушка Јона је много волео ту одежду и у њој је изгледао надземаљски. О. Јона је био музички таленат; волео је певање и сам је компоновао музику на духовне текстове. Цела служба Успенију Пресвете Богородице у његовом храму певала се умилно, дирљиво и нежно, по мелодијама које је он сам компоновао. Нарочито је била лепа музика на стихове: „Апостоли који сте се овде сабрали, у Гетсиманији сахраните тело моје“ и друге… У васкрсне дане и на велике празнике, после литургије долазио је о. Јона у гостинску собу на ручак приређен за путнике богомољце, сиромахе, бедне скитнице. Крај њега за столом сместио би се певачки хор. Након ручка хор је певао духовне кантате, на музику о. Јоне.
 
Молитва и пост о. Јоне
 
У време богослужења у цркви о. Јоне владала је необично дубока тишина. Његова снажна молитва очаравала је све који су присуствовали служби; они су се такође топло молили. Свепрожимајућа вера осећала се у његовој молитви: он је са Господом говорио као са Живим Ликом пред Којим он стоји и гледа Га. Једном је духовна кћер о. Јоне била сведоком његове молитвене снаге: 1. августа, на дан Нерукотвореног Спаса, после литургије баћушка је у одежди сишао са солеје, пришао великој икони Нерукотвореног Спаса, која се налазила са десне стране у храму, спустио се на колена пред њом и рекао: „Пречистом лику Твоме поклањам се, Благи“. У том се часу лик Христа Спаситеља учинио потпуно живим. Са таквом снагом и живом, дубоком вером молио се о. Јона. Свету четрдесетницу баћушка је врло строго постио. Не би окусио ништа осим Св. Причешћа. Из цркве није ни одлазио кући. Често је улазио у собицу која се налазила покрај олтара, у коју нико није улазио осим њега. У њој је била велика икона преподобног Серафима Саровског, велика колико и цео зид. Тог светитеља је о. Јона веома уважавао и поштовао.
Баћушкина духовна деца, уз његов благослов, такође су строго постила, на следећи начин: у понедељак и уторак ништа не би окусили, у среду би се причестили и узели мало нафоре, у четвртак нису ништа јели, у петак би се причестили и узели хлеб са чајем, у суботу се причестили и појели мало варива без уља, у недељу се причестили и јели вариво спремљено на уљу. Тако су проводили све време поста. Једна његова духовна кћер која је тако постила рекла је да на крају поста више није осећала тежину свога тела. Такви су били лакоћа и радост духовна, уз молитву о. Јоне. Након завршетка литургије баћушка је делио хлеб уз умилно појање 33. псалма: „Благосиљам Господа у свако доба…“ О. Јона је наредио да се тај псалам не чита, него да се пева.
 
Благодатни дарови
 
Код о. Јоне се рано показала благодат Светог Духа. Још као ђакон чинио је чуда. Умрла је била његова старија кћер Вера, и то још као врло млада. О. Јона узео је мртво дете за руке, пао на колена пред иконом Богородице и почео се молити. Детенце се мало-помало вратило се у живот. Та је кћер била његова љубимица, и наџивела је свога оца. Многа чудеса учинио је Господ преко о. Јоне: слепима враћао вид, болесне и бесомучне исцељивао. У Одеси је живео познати лекар, проф. Филатов. Једном приликом су о. Јони донели слепо дете, а он их је послао Филатову. Професор је дете прегледао и рекао да је случај безнадежан, да нема наде у оздрављење. Родитељи се врате баћушки и кажу какав је лекарски налаз. О. Јона клекне и помоли се за здравље детета, да му Господ дарује вид, и дете прогледа. Баћушка их тада опет пошаље проф. Филатову, који остаде збуњен и задивљен. Једном сељаку родило се слепо дете. Кад је дечаку било 12 година, његов отац је чуо да о. Јона исцељује слепе и доведе га баћушки. И њих је отац послао проф. Филатову, који рече: „Само му чудо може помоћи“. Они се вратише о. Јони, који предложи да дечака оставе код њега. Радило се о томе да је наступио Велики пост. О. Јона се молио за дечака и причешћивао га. За две седмице дечак је прогледао. После тог случаја Филатов је почео посећивати о. Јону и њих двојица су постали пријатељи. Када су професора питали како је пронашао начин пресађивања ткива, он је одговорио: „Помогла ми је молитва о. Јоне“. Проф. Филатов је постао велики верник, после дуго поживевши. Неки странци који беху чули за чудесне подвиге о. Јоне, како изгони зле духове и исцељује, дошли су у његову цркву да би се уверили у истинитост тих прича. Са сумњом и знатижељом чекали су пројављење благодатне силе о. Јоне. И кад су баћушки довели бесомучне, наједном се они бацише на те странце ударајући их и викајући на њих: „Шта сте дошли, да видите како нас Јона изгони и шта нам ради?!“ Другом приликом опет су довели о. Јони опседнутога злим духом. Болесник је почео вриштати, а баћушка је, измоливши молитву, рекао духу: „Изађи из њега!“ – „Ја сам страшан“, одговорио је бес. „Праведник се тебе не боји, а грешник те не види. Изађи, теби говорим!“ – „Ја сам страшан“, понови ђаво. „Праведник се тебе не боји, а грешник те неће видети“, опет рече о. Јона. И тако три пута, потом је ђаво изашао. Због истеривања ђавола непријатељ се жестоко светио породици о. Јоне. Ако је морао изгонити ђаволе, у његовој кући би се догодио пожар без икаквог видљивог узрока, или би пак мачке побеснеле. Стога је његова измучена породица била узнемирена и забринута када су му доводили бесомучне на исцељење, знајући да ће опет бити неке несреће. Служећи парастосе и заупокојене службе, о. Јона је често видео у диму тамјана лица умрлих како му се осмехују зато што за њихове душе узноси молитве Господу. Једној Јеврејки из Одесе рано су умирала деца; било јој је умрло већ једанаесторо. Када се родило дванаесто – девојчица – мајка се веома бринула, страхујући да и њу не снађе иста судбина. Неко ју је упутио да се обрати о. Јони и замоли га за молитву за спас девојчице. Она је послушала и пошла у храм. Али, људи нису хтели да је пусте, чак ни да предају њену молбу. Баћушка је чуо гласове, изашао из олтара и рекао: „Пустите је“. И обративши се Јеврејки упитао ју је: „Шта вам треба?“ Жена је у сузама испричала свој јад, молећи га да јој помогне. О. Јона је положио руке на главу девојчице и рекао: „Живеће“. Дете је остало живо, а 1948. године била је већ одрасла жена. У време „обновљенства“ о. Јона је једини задржао и сачувао чистоту вере у Одеси. Сви су се свештеници поколебали и пришли „обновљенцима“. Касније, кад су се уверили у своју погрешку, они су долазили да се кају пред о. Јоном и при томе му се клањали молећи за опроштај. Баћушка им је говорио: „Клањајте се, не мени него народу којег сте завели“. Они свештеници који су се кајали дошли би на амвон, клекли и клањали се народу молећи га да им се опрости. Тада би их о. Јона вратио у Православну цркву. Многа зла, јада и бриге задали су му „обновљенци“. Хтели су да га пошаљу у прогонство. Али, Господ га је чувао као Својег изабраника. Баћушка је бринуо за два женска манастира: Михајловски, у Одеси, и Благовештењски, удаљен 25 врста од града. Бринуо је он и о високородном градском друштву, делујући својим благодатним поукама и молитвама. Једна жена, чији је муж заузимао висок положај, говорила је писатељици његовог житија: „Ми смо седели и у позоришту кад је то захтевао супругов службени положај – и то у паришким шеширима – а истовремено творили Исусову молитву“.
 
Баћушкини јади
 
Многе невоље и прогоне поднио је о. Јона, не само од невидљивих него и од видљивих непријатеља. Једном га је напала група безбожних морнара; срушили су га и почели давити, тако да су му повредили гласнице, па је последњих година живота о. Јона говорио тихо. Зато је један ђакон посебно стајао крај олтарских врата за време богослужења и преносио возгласе које је о. Јона изговарао или певао. Много је злобе и клевета поднео о. Јона од завидних и злих људи. Његова рођена кћер приредила му је многе горке тренутке. Пре своје смрти он јој је рекао: „Ја ћу за тебе код Бога измолити мученичку смрт, да се покрију твоји греси и да се спасеш“. Касније се догодило то да је она сишла с ума и доспела у душевну болницу. Када су дошли Немци, стрељали су је заједно са осталим психичким болесницима. Доста јада учинила му је и једна од његових духовних кћери, монахиња М., која му је била љубимица. Талентирана уметница, постала је ђаволовим оруђем. Очарана младим монахом, сагрешила је са њим, а заједно су побегли на Нови Атон. Путем је сишла с пароброда на обалу и ширила клевете на о. Јону, вређајући његов добар глас.
О. Јони ђаво се светио и преко рођене деце. Готово сви су били несретници. Протеривали су их из школе, недаће су их прогониле, бракови им били неуспешни… Једном, седећи на столици у олтару и молећи се Богородици, о. Јона је угледао ђаволче које је изашло испод престола у облику детета. Баћушка је упитао: „Како си доспео овамо?“, а ђаволче је одговорило: „А ти се молиш Богомајци?! У-у, кад би ме Она… Но, ја ћу ти се осветити на твојој деци!“ И нестао је. О. Јона је тада изашао из олтара и рекао црквењаку: „Пођи да извучеш столицу из ходника“. Он је пошао, али није ни стигао изаћи кад је ђаво попут вихора пројурио кроз цркву и онда нестао. О. Јона, као и остали угодници Божји, љубио је Бородицу и увек јој се молио. Вадећи једном честице на проскомидији, извадио је честицу рекавши: „Помилуј, Господе, све земне и преисподње“, а врагови су завикали у храму: „Не моли се за нас, старче!“.
Чувши за о. Јону, једна госпођа му је донела своје тешко болесно дете са жељом да се посебно одслужи молебан за њега. Баћушка јој је рекао: „Сунце сија за све једнако; благодат и милост Божја за све је иста. Молите се сви у заједничкој молитви. Клекните сви“. Госпођа се с болесним дететом ћутке спустила на колена. Али будући да је дете било тешко, она је убрзо устала. Стајала је неколико корака иза о. Јоне. Он није могао видети да је она устала, но наједном рече појцу: „Иди, реци жени с дететом нека клекне“. Жена је задрхтала од изненађења, видећи његову прозорљивост. Дете се опоравило. Последње године свога живота, предвиђајући будућа страдања, о. Јона је у храму Благовештењског манастира казао: „Видим двесто мученичких венаца над сестрама“. У време прогона двесто монахиња постало је мученицама.
 
Баћушкина чуда и виђења
 
Чудесна виђења откривао је Господ оцу Јони. Нека од њих баћушка је записао на рубовима богослужбених књига. Почетком руско-јапанског рата 1905. године имао је следеће виђење: видео је крст, на крсту распети Христос, а под крстом седи јапански микадо (цар), који каже: „Господе, пошаљи ми победу“. Господ одговара: „Ти си многобожац“. „А ја ћу прославити име Твоје“, рече цар. И победили су Јапанци. У том рату и природне стихије су помогле Јапанцима: ветар је дувао на ону страну на коју су летеле њихове гранате, итд. Једном је о. Јона у време свеноћног бденија стајао крај престола. Одједном је заћутао, запањен од неког необичног виђења, и подигавши руке ускликнуо: „Хвалите име Господње, хвалите име Господње… Алилуја, Алилуја!“ Са тако подигнутим рукама, свег у сузама и са истим тим речима на уснама, одвели су га кући из цркве а да није ни завршио службу. Присутни су схватили да је имао виђење. Његова старија кћерка Вера видела је само део тога: цео олтар испунила је јака светлост. После је о. Јона испричао да је видео како иде Христос а за Њим свештеници који с Њега тргају ризу. Покрај Христа је ишао преподобни Серафим и горко плакао, а Господ му је рекао: „Не плачи, они ће се покајати“.
 
Баћушка нестаје и опет се појављује
 
Необичне појаве дешавале су се о. Јони. Уђе у своју спаваћу собу у присуству породице и – нестане. У то исто време неочекивано се појави на удаљеном сеоском имању на којем су живели бесомучници које је он исцелио. Или, отишао би од куће и – што је људском уму несхватљиво – одједном се појавио у својој спаваћој соби иако су врата била закључана. Једном се о. Јона упутио заједно са својим црквењаком у Михајловски манастир, чијем сестринству је био духовник. Након што су у манастирском храму одслужили свеноћно бденије, баћушка се враћао кући. Дошавши до чувених одеских степеница, испод којих су се налазили храм и кућа у којој је о. Јона живео, наједном је нестао; остале су само чизме покрај степеница, које је црквењак однео кући. Те исте ноћи колима су у град путовали муж и жена, сељаци из околине. У свитање су стигли до Благовештењског манастира, који се налазио на путу према граду, и пред манастирским вратима видели свештеника на коленима. Кад су пришли ближе, нашли су само свештеникову ризу, а он сам је нестао. Узевши одело, сељаци су отишли у град, у храм о. Јоне, показали је и испричали шта су видели. Послуга је препознала баћушкино одело, а о. Јона се у зору нашао у својој спаваћој соби, и то само у вешу. Сељаци су пак оставили одело, помолили се Богу и пошли у свратиште где су оставили коње, али њих тамо није било. Несретни, дотрчали су назад баћушки у сузама. О. Јона их прими и рече: „Идите у то исто свратиште, тамо ћете наћи коње, и одведите их“. Коњи су били тамо. Запањујући догађај збио се једног лета у Кишињеву, а описан је у локалним новинама под насловом: „Да ли је то сан или јава?“ У јуну месецу ена нека пошла је на гробље, на мајчин гроб. Тамо је изненада чула дивну тиху песму. Погледала је у том смеру и угледала високог бледог свештеника који је певао „Свјати Боже“. Пришла је ближе, а свештеник се удаљио. И колико је год она настојала да му се приближи, ипак није могла. Свештеник није ходао, већ као да је летио понад гробова молећи се и разговарајући са покојницима. Дуго је жена јурила за непознатим свештеником и већ је била изнемогла. Наједном је он сео на гроб, извадио просфору и смрвио је мравима, а затим подигао главу и рекао јој: „Но, ти јадна Наталка, уморила си се јурећи за мном. Ево ти просфора“, и додао: „Несретнице, ниси постила већ 15 година“. И онда је нестао! Запрепаштена његовим речима и ништа не схватајући, жена је почела трчати по гробљу и тражити га, али га није нашла. Уморна и измучена, вратила се кући. Спавати није могла, стално јој се причињавао бледи свештеник с кротким погледом и тихим гласом. Ујутро рано, после бесане ноћи, изашла је из куће и отишла на трг код цркве. Покрај храма је видела два ноћна чувара који су се препирали. Један рече: „То је био Јован Кронштатски“. Други се успротивио: „Не, отац Јован је био ниског раста, а тај свештеник је висок“. Када им је жена пришла, они су јој испричали следеће: јуче ујутро у свитање видели су на небу као неку црну пегу која се кретала према граду. Мислили су да је то авион. Црна пега се приближила, па је постало јасно да је то велико јато гаврана, а међу њима човек којег су те птице кљуцале; он се од њих бранио штапом. Јато се спустило на трг пред црквом и поново се дигло, гаврани су се разлетели по стаблима или слетели на црквену куполу. А човек се подигао са земље и запретио штапом говорећи: “ О, проклети! Разлетели су се“. То је био свештеник бледог лица и високог раста. Стао је с лица отирати зној и крв, затим је ушао у цркву и молио се с метанијама. Завршили су јутрење и литургија, непознати свештеник је пришао крсту. Месни свештеник му је дао просфору и упитао га ко је и одакле је. Незнанац није ништа одговорио, само је ћутке изашао из храма. На паперти је потом делио новац ништима. Некима од њих је рекао: „Ви пијанци и тако све запијете“, и није им ништа дао. Једној бакици је пружио новац говорећи: „Ти си трудбеница, молиш се за мир“. У тај час је нестао. Кад је све то чула, жена се досетила да је то исти онај свештеник којег је видела на гробљу. Она је тада сасвим изгубила мир. Имала је само једну жељу: да нађе тог свештеника. Путовала је од града до града обилазећи храмове и тражећи га. Дошла је у Одесу и ушла у храм Св. Николе. Угледавши о. Јону узвикнула је: „То је он!“ и пала у несвест. Кад је дошла к себи, све је испричала о. Јони, а о томе је писало и у кишињевским новинама. Духовна кћерка о. Јоне која је све описала боравила је у Москви, па је о том случају испричала једном духовном старцу. Он јој је објаснио: „О. Јону су ангели преносили у разна места, ђаволи су то видели па га украли и пренели у Кишињев. А ангели су га поново вратили кући“.
 
После смрти
 
Године 1947. на баћушкин гроб дошла је жена оболела од падавице. Плакала је, молила се и онда пала покрај гроба, испуштајући пену. Кад се вратила к себи, болесница се осећала здрава. Од тог часа више није било падавице. Једна Јеврејка, по занимању зубарица, тешко се разболела. Доктори су јој препоручили да оде на операцију јер је стање било озбиљно. Суседи, који су били верници, саветовали су јој да посети гроб о. Јоне. Тешко болесну жену с муком су довели до гроба. Касније се код куће појавио гној на болесном месту и она се опоравила. Писатељица житија је после баћушкине смрти добила пуну кутију хлеба, који је о. Јона делио после литургије. Она је сазнала да је њезина рођакиња настрадала: планула је бензинка, залила је бензином и она се претворила у буктињу. Веома се уплашила и није знала шта да учини, већ је трчала по дворишту и вриштала. Људи су на то дотрчали и угасили пламен, али су њезине ноге, стомак и прса били сасвим прекривени пликовима. Када је чула за њену несрећу, писатељица је отишла у болницу и дала болесници да поједе комадић хлеба о. Јоне. Опекотине су биле по живот опасне, али је уз баћушкине молитве болесница остала жива и опоравила се. О. Јона је умро од уремије, а живео је у малој уској собици у којој су се налазили кревет, наслоњач и једноставни дрвени ормар иза чијег стакла су биле многе иконе. Двадесетог дана после смрти о. Јоне његови поштоваоци су посетили ту собицу-спаваоницу. Док је био жив, о. Јона је увек седео у наслоњачу, јер није могао лежати. У њему је и умро. Са једном посетитељком био је и малени дечак. Улазећи у собу дете је мајци показало на наслоњач и рекло: „Дедица седи“. У својој соби о. Јона је примао посете седећи у том наслоњачу, у којем је провео последње дане земног живота. О. Јона је био познат не само у својој земљи, него и у иностранству. Као и о. Јован Кронштатски, добијао је писма и телеграме у којима су га људи молили да очита молитву за болесне и унесрећене, а такође му и захваљивали за помоћ и оздрављење због његове молитве. Између осталог, о. Јона је веровао у снагу родитељских молитава. Зато је у тешким случајевима ишао да се моли на гроб рођених. О. Јона је у сну видео свог покојног брата свег у пламену. Сутрадан ујутро је за њега одслужио литургију. Следеће ноћи је о. Јона поново видео брата, али више није горео сав, него само до колена. Још једанпут је одслужио литургију и видео га опет, сасвим ослобођеног од пламена.
 
Пут, Истина и Живот, Бр. 4-5/99., стр. 35-39
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Штундисти – руска секта, слична пијетистичком протестанству; названа по часовима молитве; ширили је немачки колонисти у Русији

   

Коментарисање није више омогућено.