NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
KOD MAJORA
 
Nadzornik poče često i bez najave da upada u baraku i da proziva oca Arsenija za svaku sitnicu dok je ovaj obavljao svoje redovne poslove. Jednog dana, u nastupu nesvakidašnjeg gneva, on udari oca Arsenija posred lica i mučki ga opsova. Te večeri je otac Arsenije dobio poziv da se pojavi pred upravnikom logora.
U logoru je dobro poznato da noćni poziv ne sluti na dobro. Govorilo se da je neki novi major došao na mesto upravitelja logora. Poziv u takozvani „sektor za specijalna pitanja“ je obično značio ispitivanje i pokušaj islednika da po svaku cenu od optuženog iznudi nekakvo priznanje, ili ubeđivanje zatvorenika da postane „tajni saradnik uprave“, drugim rečima, špijun. Ako bi zatvorenik odbio takvu vrstu saradnje, usledilo bi bezdušno batinanje. Naravno, prebijanje zatvorenika je bilo uobičajeno i za vreme ispitivanja. Batine se jedino nisu dobijale kada bi nekoga pozvali u upravu da mu saopšte da mu je produžena kazna. Svi su strahovali od „specijalnog sektora.“ Tamo je radilo oko 25 ljudi koji su većinom bili podložni uticaju alkohola. Oni su bili zaduženi za isleđivanje, a umeli su i da tuku. Uzrečica im je svima bila: „Propevaćeš!“
Otac Arsenije je najpre ušao u kancelariju nekog mladog narednika, koji je odmah počeo sa uobičajenim pitanjima: ime, očevo ime, prezime, razlog izdržavanja kazne. Zatim je usledila optužba: „Priznaj da si širio propagandu u logoru!“
Otac Arsenije odgovori na sva pitanja u vezi imena, a potom zaćuta. Poče da se moli u sebi. Narednik je psovao, udarao pesnicom o sto i pretio. Najzad ustade i reče: „Kod majora ćeš propevati!“ Izađe iz sobe i vrati se posle deset minuta. Povede oca Arsenija majoru, upravniku logora. Otac Arsenije je znao da se to neće završiti na dobro.
Kada su ušli u kancelariju upravnika logora, major stade da prelistava dosije oca Arsenija. „Ostavi nas nasamo“, reče naredniku i ovaj izađe. Major ustade, proveri vrata, zatim ponovo sede za svoj sto i poče da čita dosije. Otac Arsenije je za to vreme stajao i molio se: „Gospode, smiluj se meni grešnome.“
Kada je završio čitanje dosijea, major se obrati ocu Arseniju sasvim normalnim i ljubaznim tonom: „Sedite, Pjotre Andrejeviču. Lično sam vas pozvao da dođete ovamo.“ Otac Arsenije sede i pomisli: „Počinje…“ Nije prestajao da se moli u sebi: „Gospode, smiluj mi se. Svu nadu sada polažem u Tebe.“
Major još jednom proveri fotografiju u dosijeu, zatim otkopča džep na košulji, izvadi parče papira i pružajući ga ocu Arseniju reče: „Ovo je za vas. Poslala vam je Vera Danilovna. Ona je dobro, zdravlje je dobro služi. Pročitajte pismo!“
Dragi oče Arsenije,
Bezgranična je Božja milost. Bog vas je sačuvao u životu. I mnoge je od nas sačuvao. Ne plašite se, samo verujte! Molite se i dalje za nas grešne. Vera
Otac Arsenije je bio zapanjen. Vera Danilovna je bila njegova duhovna kćerka, od sve njegove duhovne dece njemu najbliža i najprivrženija. Rukopis je, bez sumnje bio njen. Niko drugi nije mogao da napiše to pisamce: još odavno su se dogovorili da, ako ikada budu imali prilike da pišu jedan drugom, u znak raspoznavanja pogrešno napišu reč „molite se.“
„Gospode, blagodarim Ti što si dopustio da saznam nešto o svojoj deci, blagodarim Ti na Tvojoj velikoj milosti!“ molio se, dok je pokušavao da sabere misli.
Major uze papirić iz ruke oca Arsenija i baci ga u vatru. Obojica su ćutali neko vreme. Otac Arsenije je bio duboko dirnut. Nije mogao da razume šta se to događa. Major je ćutao jer je osetio zbunjenost i potrešenost oca Arsenija. Posmatrao ga je: pred njim je sedeo starac sa retkom bradom, obrijane glave, obučen u staru, na mnogim mestima zakrpljenu platnenu košulju i poderane pantalone.
Major je, iz pročitanog dosijea, shvatio da je otac Arsenije svrstan u „ozbiljne“ slučajeve: jedan član njegove porodice je bio poznati naučnik, a sam Pjotr Andrejevič Streljcov je diplomirao na moskovskom univerzitetu i pročuo se po zemlji i inostranstvu kao sjajan istoričar umetnosti. Bio je pisac poznatih studija o staroj ruskoj umetnosti i arhitekturi, a kasnije se zamonašio. Oko sebe je okupljao veliku grupu vernika koja se, mimo očekivanja vlasti, nije razišla čak ni nakon njegovog hapšenja. Isti starac koji je sada sedeo pred njim umeo je, nekada kada je živeo na slobodi, da sjedini duboku veru u Boga i naučnički um. Njegove knjige su govorile o lepotama zavičaja i učile čitaoca da voli svoju zemlju. Međutim, sada je, očigledno, sve to u njemu umrlo: bio je pregažen, slomljen. Smrt mu je bila blizu. Major je samo na molbu svoje žene, koju je bezuslovno voleo i čije je savete slušao, kao i na molbu Vere Danilovne koja je nekada mnogo pomogla njegovoj ženi i kćerki, pristao da se izloži velikoj opasnosti i uruči pismo zatvoreniku.
Vera Danilovna je bila lekar. Svojom stručnošću i požrtvovanjem spasla je život nekolicini ljudi koji su bili bliski majoru. Ovo što je major upravo uradio bilo je veoma opasno u ovom „specijalnom“ logoru u kome svi samo vrebaju priliku da nekoga prijave, ne bi li na taj način došli do unapređenja. No, postojao je još jedan razlog zbog koga je major želeo da se susretne sa ocem Arsenijem.
Otac Arsenije se molio sa tolikim usrđem da je izgledao potpuno odvojen od sveta. Ipak, on pogleda majora i reče mu: „Hvala vam što ste mi doneli pismo. Blagodarim vam u ime Gospoda.“
Gledajući oca Arsenija, major postade svestan da se sada pred njim više ne nalazi umorni starac, već čovek krepkog duha koga ni mnoge godine po logorima nisu uspele da slomiju; naprotiv, samo su učvrstile snagu njegovog duha. U tom trenutku, iz očiju oca Arsenija isijavala je svetlost i snaga kakvu major do tada nikada nije video. Iz njegovih očiju izlivala se bezgranična blagost i duboko poznavanje ljudske duše.
Major oseti da je otac Arsenije mogao snagom duha da postigne sve što je hteo. Njegove oči su ponirale u najdublja i najskrivenija mesta ljudske duše i bile u stanju da vide čovekove misli. Major je znao da ga čovek ovakvog duha neće upitati kako se usudio on, koji je tek odnedavno na rukovodećem položaju u logoru, da mu preda pismo.
Tada major primeti da otac Arsenije netremice gleda u nešto iza njega. Najednom, otac Arsenije ustade, prekrsti se nekoliko puta i kao da se nekome pokloni. Sada je ušao i major, jer tog trenutka pred njim više nije stajao starac sa zakrpljenom košuljom i poderanim pantalonama, već sveštenik u sveštenim odeždama koji je vršio sveto bogosluženje.
Major slegnu ramenima pred ovim nesvakidašnjim događajem. Odjednom se seti davno zaboravljene slike: seti se kako ga je majka, dok je bio mali, vodila o velikim praznicima u drvenu seosku crkvicu. Najednom ga obuze osećanje topline i blagosti.
Otac Arsenije sede i major ponovo vide pred sobom umornog starca. Ipak, iz njegovih očiju se izlivala svetlost.
„Pjotre Andrejeviču! Nedavno sam postavljen za upravnika logora. Još dok sam bio u Moskvi, razgovarao sam sa Verom Danilovnom i uzeo na sebe da vam prenesem poruku od nje. Htedoh još da vas zamolim da pomognete čoveku koji živi u istoj baraci sa vama…“ Major zastade, tražeći reči.
„Razumem vas! Naravno, rado ću pomoći Aleksandru Pavloviču Avsenkovu. Preneću mu sve što mi budete rekli. Znam da vam nije lako na novom položaju, Sergeje Petroviču, niste još imali vremena ni da se naviknete. Teško je, vrlo je teško naviknuti se na ovakav način života. Toliko užasnih stvari se ovde dešava! No, budite blagi koliko god možete i time ćete mnogo pomoći zatvorenicima.“
„Da, teško je. Svuda je sada teško, zato sam i dospeo ovde. Srce me boli kada vidim šta se oko nas dešava. Ljudi sumnjičavo motre jedni na druge, drug druga prijavljuje bez razloga, izdaju se tajna naređenja koja su u suprotnosti sa javnim…Činim sve što mogu, ali to je premalo. Stid me je da priznam, ali bojim se za sebe.
„Nadzornik Pupkov mi stalno šalje izveštaje o vama; očigledno je da vas ne voli. Uskoro će na njegovo mesto biti postavljen neko drugi, neko malo popustljiviji. Znam koliko vam je teško, Pjotre Andrejeviču, i kao što rekoh, ne mogu vam mnogo pomoći, ali pokušaću koliko god mogu da vam bar malo olakšam život. Od sada ću vam uručivati pozive preko Markova, narednika koji vas je primio i doveo meni. Markov je težak čovek, sumnjičav. Zbog toga ću mu dati nalog da na vas obrati posebnu pažnju, i nakon ispitivanja da vas uvek dovede meni. Ne brinite, njegova zapažanja neće biti uneta u vaš dosije.
„Aleksandar Pavlovič me poznaje kao generala Abrosimova. Recite mu da mi je oduzet čin generala i da sam sada samo major. Mnogi se sećaju Aleksandra Pavloviča Avsenkova, ali teško da mu iko sada može pomoći. Molbe za njegovo oslobođenje su stigle čak i do Staljina, no jedini je odgovor bio: „Neka odsedi još neko vreme u logoru.“ Za to vreme, čovek koji se domogao Avsenkovog položaja sada pokušava da ga se zauvek otarasi kako bi osigurao svoje mesto. Aleksandar Pavlovič mnogo zna, pravi je idealista, iskren je. Na takve ljude vlasti ne gledaju blagonaklono. Vlastima bi išlo u račun da se on strelja, samo što Staljin još nije naredio njegovu likvidaciju. Zato Staljinovi podanici žele da ga „nezvanično“ likvidiraju, preko kriminalaca u logoru. Govori se da je Ivanu Smeđem dojavljeno da ga nekako ukloni.
„Molim vas, predajte Aleksandru Pavloviču ovo pisamce sa porukom od njegove žene. To će ga okuražiti, dati mu snage da istraje. Recite mu da se posebno čuva Savuškina iz vaše barake – taj smišlja lažne optužbe protiv njega.
„A sada, molim vas, potpišite izveštaj o našem razgovoru. Izveštaj ću sastaviti prilikom sledećeg susreta.“
Otac Arsenije se potpisa na praznom listu hartije i reče: „Činite ono što morate.“
Major ustade, priđe ocu Arseniju i reče: „Pomenite me, molim vas…“
Pun utisaka i osećanja, hvaleći Boga u sebi, otac Arsenije se vrati u svoju baraku i, umoran od svega što je doživeo, leže odmah u postelju.
Svi zatvorenici u njegovoj baraci odahnuše kada su ga videli. Nisu se nadali da će se otac Arsenije vratiti iz sektora za „specijalna pitanja.“ A on se na svojoj postelji molio Bogu i u sebi pojao psalme, blagodareći Gospodu i govoreći: „Neka su hvaljena dela Tvoja, Gospode! Blagodarim Ti što si mi pokazao divnu milost Tvoju. Ne ostavi me, i dalje mi budi milostiv, moj Bože.“
U logoru postoji jedno nepisano pravilo: kada se neko vrati sa „informativnog razgovora“, niko mu ne prilazi i niko ga ništa ne pita; ako je raspoložen, on će sam reći ono što bude hteo o svom ispitivanju. Ako ga neki drugi zatvorenik nešto pita o isleđivanju, to je moglo da se protumači kao da se dotični plaši da nije i njegovo ime možda spomenuto prilikom ispitivanja. Te noći, otac Arsenije nije zaspao; sav je bio obuzet radošću zbog obilne milosti koju je Bog toga dana izlio na njega. Celu ga je noć slavio. Molio se i presvetoj Božjoj Majci. Sledećeg jutra je ustao i sa lakoćom započeo svoj svakodnevni posao.
Toga jutra, banu Pupkov u baraku, osvrnu se oko sebe i reče: „Šta je, pope, još si tu? Ne brini, dokrajčiće te oni, i to uskoro!“ I ode, smejući se.
Kada su se zatvorenici te večeri vratili sa rada, otac Arsenije priđe Avsenkovu i reče mu: „Neću stići da na vreme isečem ove panjeve. Ne mogu sam. Hoćete li da mi pomognete?“
Do prozivke je ostalo još sat vremena. Reflektori su već počeli da klize po logoru. Poče već da se smrkava. Otac Arsenije reče Avsenkovu: „Zajedno sa sledećim panjem dodaću vam jednu cedulju. Pročitajte je, a zatim je progutajte. Sve ću vam objasniti kasnije.“
Avsenkov se zaprepasti: „Kakvu cedulju?“
Otac Arsenije mu krišom, zajedno sa panjem, dodade cedulju koju mu je dao major. Avsenkov je zgrabi i stade da udara po panju velikim komadom drveta. Zatim se sagnu, kao da hoće da pogleda panj izbliza i pri slaboj svetlosti zimskog sumraka poče da čita pisamce. Pročitao ga je dva puta. Iz očiju mu grunuše suze. Otac Arsenije tiho reče: „A sada, brzo progutajte ceduljicu i pokušajte da se savladate.“
Nastavili su da rade, i otac Arsenije uspe da mu prenese ceo razgovor sa majorom Abrosimovim, o tome kako njemu, Avsenkovu, prijatelji žele da pomognu, ali da je to gotovo nemoguće i o opasnosti koja mu preti od kriminalaca.
„Pjotre Andrejeviču, oče Arsenije!“ reče Avsenkov uzbuđeno. „Do sada nisam verovao u Boga, ali sada počinjem da verujem. Dobio sam pismo od moje Kaće! Piše mi o jednom veoma dragom prijatelju koji ima položaj na vlasti. Hoće da mi pomogne, mada je svestan, ako neko sazna za to, da je propao. Čak i u logoru ima dobrih i blagočestivih ljudi – nisu svi zaglibljeni u blato. Kaća kaže da se moli Bogu za mene. Mora biti da Bog sluša njene molitve, jer evo, pomaže mi preko vas! Vi ste tu, grejete mi srce, ne ostavljate me samog sa mojim sumornim i strašnim mislima. Pomažete i drugima: gle, šta ste napravili od okrutnog zločinca kakav je bio Sazikov, koji nam je svima uterivao strah u kosti: sada je pitom, kao jagnje! Sluša vas i veruje vam. Vi to možda i ne primećujete, ali ja vidim. I sada zaista verujem: to Bog čini preko vas. Ne znam da li će ikada od mene postati pravi Hrišćanin, ali sada znam: Bog postoji.“
Čim su uneli drva u baraku, pritrča Sazikov da im pomogne. Otac Arsenije i njemu ispriča o svom susretu sa majorom i o tome kako u Moskvi postoji plan da se Avsenkov likvidira preko logorskih kriminalaca.
Otac Arsenije je Sazikova zvao krštenim imenom Serafim. Nije ni malo strepeo da bi Sazikov mogao prijaviti njihov razgovor. Sazikov se zaista mnogo, mnogo promenio.
„Kako je sve to neobično“, reče Sazikov. „Dobro, pomoći ćemo. Zaštitićemo Aleksandra Pavloviča. Dobar je to čovek, vredan. Ne brinite se, zaštitićemo ga. Imamo mi načina za to između sebe.“
Ovu priču su ispričali Avsenkov, Sazikov i Abrosimov, a deo je preuzet iz zapisa samog oca Arsenija.
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *