ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
КОД МАЈОРА
 
Надзорник поче често и без најаве да упада у бараку и да прозива оца Арсенија за сваку ситницу док је овај обављао своје редовне послове. Једног дана, у наступу несвакидашњег гнева, он удари оца Арсенија посред лица и мучки га опсова. Те вечери је отац Арсеније добио позив да се појави пред управником логора.
У логору је добро познато да ноћни позив не слути на добро. Говорило се да је неки нови мајор дошао на место управитеља логора. Позив у такозвани “сектор за специјална питања” је обично значио испитивање и покушај иследника да по сваку цену од оптуженог изнуди некакво признање, или убеђивање затвореника да постане “тајни сарадник управе”, другим речима, шпијун. Ако би затвореник одбио такву врсту сарадње, уследило би бездушно батинање. Наравно, пребијање затвореника је било уобичајено и за време испитивања. Батине се једино нису добијале када би некога позвали у управу да му саопште да му је продужена казна. Сви су страховали од “специјалног сектора.” Тамо је радило око 25 људи који су већином били подложни утицају алкохола. Они су били задужени за ислеђивање, а умели су и да туку. Узречица им је свима била: “Пропеваћеш!”
Отац Арсеније је најпре ушао у канцеларију неког младог наредника, који је одмах почео са уобичајеним питањима: име, очево име, презиме, разлог издржавања казне. Затим је уследила оптужба: “Признај да си ширио пропаганду у логору!”
Отац Арсеније одговори на сва питања у вези имена, а потом заћута. Поче да се моли у себи. Наредник је псовао, ударао песницом о сто и претио. Најзад устаде и рече: “Код мајора ћеш пропевати!” Изађе из собе и врати се после десет минута. Поведе оца Арсенија мајору, управнику логора. Отац Арсеније је знао да се то неће завршити на добро.
Када су ушли у канцеларију управника логора, мајор стаде да прелистава досије оца Арсенија. “Остави нас насамо”, рече нареднику и овај изађе. Мајор устаде, провери врата, затим поново седе за свој сто и поче да чита досије. Отац Арсеније је за то време стајао и молио се: “Господе, смилуј се мени грешноме.”
Када је завршио читање досијеа, мајор се обрати оцу Арсенију сасвим нормалним и љубазним тоном: “Седите, Пјотре Андрејевичу. Лично сам вас позвао да дођете овамо.” Отац Арсеније седе и помисли: “Почиње…” Није престајао да се моли у себи: “Господе, смилуј ми се. Сву наду сада полажем у Тебе.”
Мајор још једном провери фотографију у досијеу, затим откопча џеп на кошуљи, извади парче папира и пружајући га оцу Арсенију рече: “Ово је за вас. Послала вам је Вера Даниловна. Она је добро, здравље је добро служи. Прочитајте писмо!”
Драги оче Арсеније,
Безгранична је Божја милост. Бог вас је сачувао у животу. И многе је од нас сачувао. Не плашите се, само верујте! Молите се и даље за нас грешне. Вера
Отац Арсеније је био запањен. Вера Даниловна је била његова духовна кћерка, од све његове духовне деце њему најближа и најприврженија. Рукопис је, без сумње био њен. Нико други није могао да напише то писамце: још одавно су се договорили да, ако икада буду имали прилике да пишу један другом, у знак распознавања погрешно напишу реч “молите се.”
“Господе, благодарим Ти што си допустио да сазнам нешто о својој деци, благодарим Ти на Твојој великој милости!” молио се, док је покушавао да сабере мисли.
Мајор узе папирић из руке оца Арсенија и баци га у ватру. Обојица су ћутали неко време. Отац Арсеније је био дубоко дирнут. Није могао да разуме шта се то догађа. Мајор је ћутао јер је осетио збуњеност и потрешеност оца Арсенија. Посматрао га је: пред њим је седео старац са ретком брадом, обријане главе, обучен у стару, на многим местима закрпљену платнену кошуљу и подеране панталоне.
Мајор је, из прочитаног досијеа, схватио да је отац Арсеније сврстан у “озбиљне” случајеве: један члан његове породице је био познати научник, а сам Пјотр Андрејевич Стрељцов је дипломирао на московском универзитету и прочуо се по земљи и иностранству као сјајан историчар уметности. Био је писац познатих студија о старој руској уметности и архитектури, а касније се замонашио. Око себе је окупљао велику групу верника која се, мимо очекивања власти, није разишла чак ни након његовог хапшења. Исти старац који је сада седео пред њим умео је, некада када је живео на слободи, да сједини дубоку веру у Бога и научнички ум. Његове књиге су говориле о лепотама завичаја и училе читаоца да воли своју земљу. Међутим, сада је, очигледно, све то у њему умрло: био је прегажен, сломљен. Смрт му је била близу. Мајор је само на молбу своје жене, коју је безусловно волео и чије је савете слушао, као и на молбу Вере Даниловне која је некада много помогла његовој жени и кћерки, пристао да се изложи великој опасности и уручи писмо затворенику.
Вера Даниловна је била лекар. Својом стручношћу и пожртвовањем спасла је живот неколицини људи који су били блиски мајору. Ово што је мајор управо урадио било је веома опасно у овом “специјалном” логору у коме сви само вребају прилику да некога пријаве, не би ли на тај начин дошли до унапређења. Но, постојао је још један разлог због кога је мајор желео да се сусретне са оцем Арсенијем.
Отац Арсеније се молио са толиким усрђем да је изгледао потпуно одвојен од света. Ипак, он погледа мајора и рече му: “Хвала вам што сте ми донели писмо. Благодарим вам у име Господа.”
Гледајући оца Арсенија, мајор постаде свестан да се сада пред њим више не налази уморни старац, већ човек крепког духа кога ни многе године по логорима нису успеле да сломију; напротив, само су учврстиле снагу његовог духа. У том тренутку, из очију оца Арсенија исијавала је светлост и снага какву мајор до тада никада није видео. Из његових очију изливала се безгранична благост и дубоко познавање људске душе.
Мајор осети да је отац Арсеније могао снагом духа да постигне све што је хтео. Његове очи су понирале у најдубља и најскривенија места људске душе и биле у стању да виде човекове мисли. Мајор је знао да га човек оваквог духа неће упитати како се усудио он, који је тек однедавно на руководећем положају у логору, да му преда писмо.
Тада мајор примети да отац Арсеније нетремице гледа у нешто иза њега. Наједном, отац Арсеније устаде, прекрсти се неколико пута и као да се некоме поклони. Сада је ушао и мајор, јер тог тренутка пред њим више није стајао старац са закрпљеном кошуљом и подераним панталонама, већ свештеник у свештеним одеждама који је вршио свето богослужење.
Мајор слегну раменима пред овим несвакидашњим догађајем. Одједном се сети давно заборављене слике: сети се како га је мајка, док је био мали, водила о великим празницима у дрвену сеоску црквицу. Наједном га обузе осећање топлине и благости.
Отац Арсеније седе и мајор поново виде пред собом уморног старца. Ипак, из његових очију се изливала светлост.
“Пјотре Андрејевичу! Недавно сам постављен за управника логора. Још док сам био у Москви, разговарао сам са Вером Даниловном и узео на себе да вам пренесем поруку од ње. Хтедох још да вас замолим да помогнете човеку који живи у истој бараци са вама…” Мајор застаде, тражећи речи.
“Разумем вас! Наравно, радо ћу помоћи Александру Павловичу Авсенкову. Пренећу му све што ми будете рекли. Знам да вам није лако на новом положају, Сергеје Петровичу, нисте још имали времена ни да се навикнете. Тешко је, врло је тешко навикнути се на овакав начин живота. Толико ужасних ствари се овде дешава! Но, будите благи колико год можете и тиме ћете много помоћи затвореницима.”
“Да, тешко је. Свуда је сада тешко, зато сам и доспео овде. Срце ме боли када видим шта се око нас дешава. Људи сумњичаво мотре једни на друге, друг друга пријављује без разлога, издају се тајна наређења која су у супротности са јавним…Чиним све што могу, али то је премало. Стид ме је да признам, али бојим се за себе.
“Надзорник Пупков ми стално шаље извештаје о вама; очигледно је да вас не воли. Ускоро ће на његово место бити постављен неко други, неко мало попустљивији. Знам колико вам је тешко, Пјотре Андрејевичу, и као што рекох, не могу вам много помоћи, али покушаћу колико год могу да вам бар мало олакшам живот. Од сада ћу вам уручивати позиве преко Маркова, наредника који вас је примио и довео мени. Марков је тежак човек, сумњичав. Због тога ћу му дати налог да на вас обрати посебну пажњу, и након испитивања да вас увек доведе мени. Не брините, његова запажања неће бити унета у ваш досије.
“Александар Павлович ме познаје као генерала Абросимова. Реците му да ми је одузет чин генерала и да сам сада само мајор. Многи се сећају Александра Павловича Авсенкова, али тешко да му ико сада може помоћи. Молбе за његово ослобођење су стигле чак и до Стаљина, но једини је одговор био: “Нека одседи још неко време у логору.” За то време, човек који се домогао Авсенковог положаја сада покушава да га се заувек отараси како би осигурао своје место. Александар Павлович много зна, прави је идеалиста, искрен је. На такве људе власти не гледају благонаклоно. Властима би ишло у рачун да се он стреља, само што Стаљин још није наредио његову ликвидацију. Зато Стаљинови поданици желе да га “незванично” ликвидирају, преко криминалаца у логору. Говори се да је Ивану Смеђем дојављено да га некако уклони.
“Молим вас, предајте Александру Павловичу ово писамце са поруком од његове жене. То ће га окуражити, дати му снаге да истраје. Реците му да се посебно чува Савушкина из ваше бараке – тај смишља лажне оптужбе против њега.
“А сада, молим вас, потпишите извештај о нашем разговору. Извештај ћу саставити приликом следећег сусрета.”
Отац Арсеније се потписа на празном листу хартије и рече: “Чините оно што морате.”
Мајор устаде, приђе оцу Арсенију и рече: “Помените ме, молим вас…”
Пун утисака и осећања, хвалећи Бога у себи, отац Арсеније се врати у своју бараку и, уморан од свега што је доживео, леже одмах у постељу.
Сви затвореници у његовој бараци одахнуше када су га видели. Нису се надали да ће се отац Арсеније вратити из сектора за “специјална питања.” А он се на својој постељи молио Богу и у себи појао псалме, благодарећи Господу и говорећи: “Нека су хваљена дела Твоја, Господе! Благодарим Ти што си ми показао дивну милост Твоју. Не остави ме, и даље ми буди милостив, мој Боже.”
У логору постоји једно неписано правило: када се неко врати са “информативног разговора”, нико му не прилази и нико га ништа не пита; ако је расположен, он ће сам рећи оно што буде хтео о свом испитивању. Ако га неки други затвореник нешто пита о ислеђивању, то је могло да се протумачи као да се дотични плаши да није и његово име можда споменуто приликом испитивања. Те ноћи, отац Арсеније није заспао; сав је био обузет радошћу због обилне милости коју је Бог тога дана излио на њега. Целу га је ноћ славио. Молио се и пресветој Божјој Мајци. Следећег јутра је устао и са лакоћом започео свој свакодневни посао.
Тога јутра, бану Пупков у бараку, осврну се око себе и рече: “Шта је, попе, још си ту? Не брини, докрајчиће те они, и то ускоро!” И оде, смејући се.
Када су се затвореници те вечери вратили са рада, отац Арсеније приђе Авсенкову и рече му: “Нећу стићи да на време исечем ове пањеве. Не могу сам. Хоћете ли да ми помогнете?”
До прозивке је остало још сат времена. Рефлектори су већ почели да клизе по логору. Поче већ да се смркава. Отац Арсеније рече Авсенкову: “Заједно са следећим пањем додаћу вам једну цедуљу. Прочитајте је, а затим је прогутајте. Све ћу вам објаснити касније.”
Авсенков се запрепасти: “Какву цедуљу?”
Отац Арсеније му кришом, заједно са пањем, додаде цедуљу коју му је дао мајор. Авсенков је зграби и стаде да удара по пању великим комадом дрвета. Затим се сагну, као да хоће да погледа пањ изблиза и при слабој светлости зимског сумрака поче да чита писамце. Прочитао га је два пута. Из очију му грунуше сузе. Отац Арсеније тихо рече: “А сада, брзо прогутајте цедуљицу и покушајте да се савладате.”
Наставили су да раде, и отац Арсеније успе да му пренесе цео разговор са мајором Абросимовим, о томе како њему, Авсенкову, пријатељи желе да помогну, али да је то готово немогуће и о опасности која му прети од криминалаца.
“Пјотре Андрејевичу, оче Арсеније!” рече Авсенков узбуђено. “До сада нисам веровао у Бога, али сада почињем да верујем. Добио сам писмо од моје Каће! Пише ми о једном веома драгом пријатељу који има положај на власти. Хоће да ми помогне, мада је свестан, ако неко сазна за то, да је пропао. Чак и у логору има добрих и благочестивих људи – нису сви заглибљени у блато. Каћа каже да се моли Богу за мене. Мора бити да Бог слуша њене молитве, јер ево, помаже ми преко вас! Ви сте ту, грејете ми срце, не остављате ме самог са мојим суморним и страшним мислима. Помажете и другима: гле, шта сте направили од окрутног злочинца какав је био Сазиков, који нам је свима утеривао страх у кости: сада је питом, као јагње! Слуша вас и верује вам. Ви то можда и не примећујете, али ја видим. И сада заиста верујем: то Бог чини преко вас. Не знам да ли ће икада од мене постати прави Хришћанин, али сада знам: Бог постоји.”
Чим су унели дрва у бараку, притрча Сазиков да им помогне. Отац Арсеније и њему исприча о свом сусрету са мајором и о томе како у Москви постоји план да се Авсенков ликвидира преко логорских криминалаца.
Отац Арсеније је Сазикова звао крштеним именом Серафим. Није ни мало стрепео да би Сазиков могао пријавити њихов разговор. Сазиков се заиста много, много променио.
“Како је све то необично”, рече Сазиков. “Добро, помоћи ћемо. Заштитићемо Александра Павловича. Добар је то човек, вредан. Не брините се, заштитићемо га. Имамо ми начина за то између себе.”
Ову причу су испричали Авсенков, Сазиков и Абросимов, а део је преузет из записа самог оца Арсенија.
 
 

 
 

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran