NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
PRESTANITE!
 
Napolju je besnelo užasno nevreme. Mnogi su već poumirali od mraza i hladnoće, a na njihovo mesto su stalno dovodili nove. To su bili teški dani, no najgore su prolazili politički zatvorenici. Dogodilo se da su kriminalci dva dana za redom otimali hranu od političkih zatvorenika. Te noći, nakon prozivke, pošto je baraka zaključana, nastade strašna tuča oko hrane između te dve strane.
Na čelo „političara“ stao je Avsenkov, a kriminalce je predvodio Ivan Smeđi, okoreli zločinac, neradnik i višestruki ubica. Nekoliko puta je počinio ubistvo i u logoru. Voleo je igre kartama u kojima je gubitnik plaćao životom.
Te večeri je tuča, dakle, nastala oko sledovanja hrane koje su kriminalci otimali kao od šale od drugih zatvorenika, dobacujući usput da im je služenje tuđim stvarima prešlo u naviku. Uprava logora i nadzornici bili su, iz razloga sopstvene bezbednosti, uvek na njihovoj strani.
U početku su radile pesnice, zatim su počeli da se tuku drvima za loženje, dok odjednom u rukama nekih od kriminalaca nisu sevnuli noževi. Posedovanje bilo kakvih bodeža je, naravno, bilo zabranjeno. Zatvorenici su redovno bili podvrgavani pretresu, no straža i nadzornici kao da nisu primećivali te noževe.
Prvo su ranili jednog mladog vojnika. Nekoliko „političara“ završiše sa razbijenim glavama. Kriminalci su umeli da se drže zajedno, dok je ovim drugima bilo preostalo jedino da viču – od straha nisu smeli da priskoče u pomoć svojima. Kriminalci su bili mnogo jači i okrutniji. Po podu poče da se razliva krv.
Otac Arsenije pritrča Sazikovu i stade da ga preklinje: „Pomozite! Molim vas, pomozite, Ivane Aleksandroviču! Izbodoše ljude noževima! Krv lije na sve strane! Molim vas, u ime Boga, recite im da prestanu! Vas će poslušati…“ Sazikov se na to samo gorko nasmeja i reče: „Naravno, poslušaće me, ali zašto vi i vaš Bog ne učinite nešto? Evo, Smeđi je već ubio dvojicu, a Avsenkov je jedva živ. Vaš Bog kao da ni ne primećuje šta se ovde dešava!“
Otac Arsenije pogleda oko sebe. Vide ljude oblivene krvlju, začu krike, psovke, jauke i duša mu se ispuni neizrecivim bolom.
On priđe i zakorači tamo gde je tuča bila najžešća i snažnim, razgovetnim glasom reče: „U ime Boga, naređujem vam: prestanite!“ Zatim ih sve oseni znakom Krsta i prošaputa: „A sada, brzo pomozite ranjenima“ i stade kraj svog kreveta. Stajao je tamo, kao da je u nekom drugom svetu, kao da je obasjan nekom čudnom svetlošću, pogružen u molitvu. Nije čuo kada su mrtve odneli do vrata, niti kada su pokušavali da ukažu pomoć ranjenicima. Sva njegova pažnja bila je usredsređena na molitvu.
U baraci je sada vladala potpuna tišina. Čulo se samo kako ljudi polako odlaze na počinak, kao i ječanje jednog od ranjenih. Sazikov tada priđe ocu Arseniju i reče mu: „Oprostite mi, oče Arsenije. Sumnjao sam u vašeg Boga. Sada vidim da On postoji. Osećam strah… Velika je moć data onima koji veruju. Oprostite mi što sam vam se smejao.“
Kroz dva dana, ocu Arseniju priđe i Avsenkov. „Hvala vam! Spasli ste mi život. Posmatrajući vas i ja počinjem da shvatam da Bog postoji.“
Život je nastavio svojim tokom. Zatvorenici su pristizali, teško radili, umirali i na kraju bili sahranjivani u promrzlu zemlju. Na njihovo mesto su dolazili drugi i tako se krug ponavljao.
Od onog dana niko u baraci više nije otimao hranu, to je postalo novo nepisano pravilo u logoru. Ako bi neko od kriminalaca slučajno i zaboravio na ovo novo pravilo, drugi kriminalci bi ga veoma brzo podsetili.
Otac Arsenije je i dalje veoma teško radio, ali nikada nije klonuo duhom. U baraku u kojoj je on živeo doveli su u to vreme mnoštvo ljudi najrazličitijeg porekla, sa ciljem da svi što pre poumiru. To je izazvalo oštre sukobe između raznih grupa, a otac Arsenije bi se uvek našao da svakoga uteši, da svakome pomogne. Toplim i blagim rečima umeo je da ublaži bol i patnju. Među novim zatvorenicima je bilo komunista, vernika, kriminalaca i još mnogih drugih vrsta ljudi, ali otac Arsenije bi za svakog pojedinačno pronalazio prave reči. Njegove su reči prodirale duboko u dušu čoveka i hrabrile ga da nastavi da živi, davale nadu za budućnost, a često mu pomagale da postane bolji.
Na neki čudan način, Avsenkov i Sazikov su postali prijatelji. Šta ima zajedničko jedan komunista – idealista sa jednim kriminalcem? To da ga na nevidljiv način sa njim spaja otac Arsenije.
Ovu priču su ispričali Avsenkov, Sazikov i još trojica bivših zatvorenika.
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *