NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
OBIČNI „POP“
 
Život i rad u logoru bio je neljudski, užasan. Smrt se svakim danom primicala sve bliže. Svesni toga, mnogi zatvorenici su želeli da izbegnu barem duhovnu smrt, pa su vodili unutrašnju borbu za očuvanje duha. Među zatvorenicima se ponekad govorilo o nauci, životu, religiji, ponekad su se održavala predavanja o umetnosti ili raznim naučnim dostignućima, razgovaralo se o davno pročitanim knjigama, recitovala se poezija, ređala su se sećanja o životu pre dolaska u logor.
Usred okrutnosti, nasilja, grubosti, gladi, umora i stalne svesti o neizbežnoj smrti, uz stalno prisustvo najokorelijih kriminalaca, ovo je izgledalo uistinu neverovatno. Ljudi su tražili jedni u drugima oslonac koji bi im život učinio makar malo snošljivijim.
U zavisnosti od prirode najnovijeg talasa hapšenja, ljudi različitih profila su dolazili u logor: inženjeri, sveštena lica, naučnici, umetnici, zemljoradnici, pisci, agronomi, lekari. To je uslovljavalo spontano obrazovanje manjih grupa zatvorenika koji su imali slična interesovanja. Premda su svi bez razlike bili slomljeni i iscrpljeni, niko od njih nije želeo da zaboravi prošlost, ni svoje pređašnje zanimanje. Među grupama bi se ponekad razvila žestoka i ostrašćena prepirka, ljudi bi bili u stanju da vide samo svoje gledište i raspravljali bi o tome, kao da im sam život od toga zavisi.
Otac Arsenije nije učestvovao u ovim raspravama. Nije se priklanjao nijednoj grupi, niti se trudio da zastupa bilo čije gledište. Kad god bi započela neka rasprava, on se udaljavao i odlazio u krevet da se odmori i moli. Intelektualci su na oca Arsenija gledali s visine. „Priglupi pop, prost, neobrazovan. Ima dobro srce, hoće svima da pomogne, ali nema kulturu. Zato i veruje u Boga. Nema ništa drugo što bi ga ispunilo.“
To beše mišljenje većine zatvorenika o ocu Arseniju.
****
Često bi se, posle prozivke i nakon što bi se baraka noću zaključala, sastajala grupica od desetak pisaca, istoričara umetnosti i slikara. Njihove rasprave su uvek bile vatrene. Ovoga puta tema je bila drevna ruska umetnost i arhitektura. Jedan od učesnika diskusije, povisok čovek koji je čak i u logoru zadržao izvesnu prefinjenost pokreta i gospodski stav, govorio je veoma ubedljivo na ovu temu. Ostali su ga slušali sa velikim zanimanjem. Ovaj visoki i impozantni muškarac imao je iznenađujuće znanje i beše neverovatno samouveren: besedio je veoma ubedljivo. Otac Arsenije, idući ka svojoj postelji, prođe pored njega.
Govornik, koji je zapravo bio profesor istorije umetnosti, obrati se ocu Arseniju s visine: „Recite nam, dragi oče: vi ste veoma pobožni i pripadate crkvenom kliru – možda biste bili ljubazni da nam kažete kako vi shvatate uticaj Pravoslavlja na rusku umetnost i arhitekturu. Postoji li, uopšte, takav uticaj, šta velite?“ Dok je ovo govorio, na licu mu je titrao samozadovoljni osmeh. Oko njega se razleže smeh. Nasmeja se čak i Avsenkov, koji je sedeo u blizini.
Ocu Arseniju se ovo pitanje učini besmislenim. Neki su ga gledali sažaljivo, dok su drugi jedva čekali priliku da se nasmeju. Svi su smatrali da prost sveštenik kao što je otac Arsenije nije u stanju da odgovori na ovakvo intelektualno pitanje. Budući da je izvesno da ne zna odgovor, pitanje je imalo za cilj da ga ponizi. Premda je bio samo u prolazu, otac Arsenije zastade, sasluša pitanje, pogleda unaokolo u podsmešljiva lica i reče: „Odgovoriću vam čim završim posao“, i ode.
„Nije on lud, gle kako je lukavo izbegao da se osramoti!“ dobaci neko.
„Ruskom svešteniku je oduvek nedostajala kultura“, reče drugi.
No, kroz deset minuta, otac Arsenije se vrati i, prekidajući govornika, reče: „Završio sam sa poslom. Možete li, molim vas, da ponovite pitanje?“
Profesor odmeri oca Arsenija pogledom kojim bi posmatrao studenta koji je pao na ispitu i polako reče: „Pitanje, oče Arsenije, je veoma jednostavno, no ipak zanimljivo: kako vi, kao pripadnik ruskog klira, vidite uticaj Pravoslavlja na staru rusku umetnost i arhitekturu? Možda ste čuli za umetničko blago Suzdalja, Rostova, Pereslavlja i manastira Ferapontovo. Možda ste imali prilike da vidite reprodukcije Vladimirske ikone Majke Božje i Rubljovljeve Svete Trojice. Molim vas, objasnite nam vezu koju vi ovde vidite.“
Svi prisutni su shvatili da je pitanje profesorsko i da nije trebalo da ga uputi prostodušnom i dobrom baćuški. Videlo mu se po izrazu lica da on na to pitanje ne može da odgovori.
Otac Arsenije se ispravi, čak mu se i izgled donekle izmeni, pogleda profesora u oči i reče: „Ima mnogo teorija o vezi Pravoslavlja i lepe umetnosti. O tome ste vi, profesore, dosta pisali, kao što su, uostalom i drugi. No, rekao bih da je većina vaših teorija i iskaza iskrivljena i netačna, sročena isključivo radi udovoljenja bilo čitaocu, bilo cenzuri. Način na koji ste upravo postavili ovo pitanje mnogo je bliži istini nego što to prikazujete u vašim knjigama u kojima obrađujete ovu temu.
„U vašim radovima vi tvrdite da je ruska umetnost izrasla iz čisto sekularne osnove i skoro sasvim negirate uticaj Pravoslavlja. Pišete o tome da su samo ekonomski i društveni činioci, a ne duhovna osnova ruskog naroda i blagotvorni uticaj Hrišćanstva delovali na razvoj ruske kulture od desetog do osamnaestog veka. U desetom veku, ruski klir je otkrio i usvojio Vizantijsku kulturu, koju je potom preneo u Rusiju, te se može reći da je Vizantija imala uticaj na celu Rusiju onog vremena. Doneli su ruskom narodu knjige, ikone, modele grčkih crkava i žitija svetih. To je taj uticaj, ta osnova iz koje je kasnije iznikla čitava ruska kultura.
„Spomenuste Vladimirsku ikonu Majke Božje. Nije li nam ova ikona, kao i mnoge druge stare ikone, došla iz Pravoslavne Vizantije? Nisu li te ikone kamen temeljac na kojima počiva ruski ikonopis i slikarstvo?
„Svaka ruska ikona je neraskidivo povezana sa dušom ikonopisca, kao i sa dušom vernika koji ikoni pristupa kao prema duhovnoj i simvoličkoj predstavi Hrista, Njegove Majke, ili Njegovih svetih. Za ruski narod, ikona nije idol, već duhovni obraz onoga kome se on dušom obraća u molitvi – radosnoj ili tužnoj. Kaže se da ruku ikonopisca vodi sam angeo Božji. To je razumljivo, jer ruski ikonopisac slika ikonu uz post i molitvu.
„Rus ikonopisac nikad ne potpisuje ikonu koju je oslikao, jer smatra da je nije stvorila njegova ruka, već duša s blagoslovom Božjim – a vi tu vidite samo socijalne i ekonomske činioce.
„Uporedite zapadnu „madonu“ sa bilo kojoj starom ruskom ikonom Bogorodice. U našim ikonama se oseća duh vere, pečat Pravoslavlja; na zapadnim slikama vidi se samo žena, svakako duhovna, ali puna obične, zemaljske lepote. A pogledajte samo Bogorodicu Vladimirsku: pogledajte joj oči i videćete nesravnjenu duhovnu snagu, veru u Božju milost i nadu u spasenje.“
Otac Arsenije je govorio jasno i izražajno. Dok je izgovarao ove reči, promenilo mu se čak i držanje. Govorio je o poznatim ikonama i objašnjavao svaki primer, otkrivajući pred svojim slušaocima duh starog ruskog ikonopisa. Zatim poče govoriti o ruskoj arhitekturi i njenoj vezi sa Pravoslavljem, navodeći primere Suzdalja, Vladimira i moskovskih crkava. Na kraju završi ovim rečima: „Gradeći crkve, Rusi su učinili da i kamen zapoje hvalu Bogu, da poučava ljude o Njemu, da Ga slavi.“
Govorio je otac Arsenije skoro sat i po. Ljudi su ga slušali u potpunoj tišini. Sa lica profesora nestade prikriveni podsmeh; sada više nije delovao tako impozantno.
„Oprostite“, reče. „Odakle vi sve ovo znate? Poznajete umetnost, arhitekturu, čitali ste čak i moje knjige! Gde ste studirali? Mislio sam da ste sveštenik…“
„Čovek je dužan da poštuje i poznaje svoju otadžbinu“, odgovorio je otac Arsenije. „Jako je važno da čak i „obični popovi“, kako ih vi nazivate, poznaju dušu ruske umetnosti. Pošto im je poverena briga o ljudskim dušama, dužni su da svojoj pastvi prikažu istinu. Ovo je veoma potrebno naročito stoga što ljudi poput vas, profesore, lažima i teorijama iskrivljuju um ljudima i zatrpavaju ono što je u čoveku najsvetije i najdragocenije. To iskrivljenje istine, naravno, potiče iz razloga sopstvenog interesa, i radi ulagivanja trenutnim političkim pravcima i nastojanjima.“
Profesor se sada sasvim preobrazi i upita: „Ko ste vi? Kako se zovete?“
„U svetu sam se zvao Pjotr Andrejevič Streljcov, a sada sam jeromonah Arsenije, zatvorenik, kao i vi, u „specijalnom“ logoru.
Vidno zaprepašćen, profesor zamuca: „Pjotre Andrejeviču, moje izvinjenje. Oprostite mi. Nisam mogao da pretpostavim da razgovaram sa poznatim istoričarem umetnosti, piscem tolikih knjiga i eseja, učiteljem mnogih, poznatim profesorom, a sada i sveštenikom, i da mu postavljam tako banalno pitanje… Već nekoliko godina se ne zna ništa o vama. Niko ne zna gde ste, samo vaše knjige i radovi i dalje govore umesto vas. Kako je moguće da ste vi, čuveni stručnjak, odlučili da postanete sveštenik?“
„Postao sam monah Arsenije zato što vidim i osećam Božje prisustvo u svakoj stvari. Kada sam postao sveštenik, shvatio sam da „običan pop“ mora vrlo mnogo toga da zna. I kad smo već kod „popova“, vi barem znate da su „obični popovi“ predstavljali onu snagu koja je stvorila Rusiju četrnaestog i petnaestog veka i koja je pomogla narodu da se oslobodi Tatara. Nažalost, istina je i to da je u šesnaestom i sedamnaestom veku moral ruskog sveštenika pao i da je u tom periodu bilo tek nekoliko „svetionika“ vere u ruskoj crkvi. Do toga doba, međutim, sveštenstvo je bilo pokretačka snaga naše zemlje.“
Rekavši to, otac Arsenije se povuče. Oni koji su ga slušali, među njima i Avsenkov, i dalje su stajali, zadivljeni i začuđeni. Neko reče: „Eto vam, prijatelji, eto našeg „običnog“ popa. Raziđoše se i odoše na počinak bez ijedne reči.
Avsenkov primeti da su od toga dana intelektualci u logoru drugačije gledali na oca Arsenija. Očigledno je bilo da je mnogima od njih postala jasnija veza između Boga, nauke i inteligencije. Avsenkov je bio ubeđeni komunista i skoro fanatično je verovao u marksističku ideologiju. Prve godine u logoru držao se po strani, a kasnije je počeo da opšti i sa drugim zatvorenicima. Tada je uvideo da su njegovi stari poznanici – komunisti većinom priželjkivali povratak starog načina života, kada je sve bilo mnogo jednostavnije i udobnije. Nisu imali više nikakvu želju da se bore protiv nepravednog Staljinovog režima. Avsenkovu se nisu dopadali ovakvi njihovi stavovi i on prestade da im se obraća. Sada, kada je počeo da drugačije posmatra svoj život, shvatio je da je svoj idealizam izgubio pre mnogo, mnogo godina, da je svoje ideje zamenio „formulama istine“ koje je poput papagaja ponavljao u svakoj prilici i izvršavao data mu naređenja. Izgubio je svaki dodir sa čovečanstvom – kontakte sa ljudima su mu zamenili kružoci i novinski članci.
Sada, kao jedan od osuđenika u logoru, Avsenkov prvi put posle mnogo godina oseti pravi život umesto veštačkog. Dopadao mu se otac Arsenije zbog svog neobičnog ponašanja prema ljudima, zbog njegove spremnosti da svakome pomogne i istinske dobrote. Umne sposobnosti oca Arsenija su ga sasvim razoružale. U prvo vreme je njegova bezgranična vera u Boga i neprestana molitva odbijala Avsenkova, a u isti mah ga i privlačila. Uz oca Arsenija se uvek osećao dobro. Sve teškoće, potištenost, depresivna atmosfera u logoru, sve je to u prisustvu oca Arsenija postajalo snošljivo. Zašto? Na to pitanje nije imao odgovor.
Ivan Aleksandrovič Sazikov, jedan od bolesnika koga je otac Arsenije negovao, bio je, kako su kasnije saznali, poznati kriminalac. Imao je veliku vlast, bio je veoma okrutan, dobro je poznavao društvo zločinaca u logoru i vrlo brzo ih je potčinio sebi. Svi su mu se pokoravali. Njegova reč je bila zakon za sve, svi su ga se logoraši bojali, no on nije voleo da se meša u njihove unutrašnje stvari, već se držao po strani.
Čitava tri meseca po ozdravljenju, Sazikov nije hteo da bude ni blizu oca Arsenija. Pravio se, štaviše, da ga i ne poznaje. Međutim, dogodi se jednog dana te Sazikov povredi nogu, što ga je prikovalo za postelju nekoliko dana. Rana mu se zagnoji, posle čega ubrzo nastupi gangrena. Postojala je bojazan da će ostati bez noge. Zdravstveno osoblje ga nije prisiljavalo da ide na rad, no njegovo se stanje nije popravljalo. I opet ga je otac Arsenije hranio i negovao, te Sazikov ozdravi.
Posle ovoga je Sazikov hteo da se oduži ocu Arseniju: pokušavao je da mu da novac, no otac Arsenije mu sa osmehom reče: „Ne radim ja ovo zbog novca, već zbog tebe i radi tebe, zbog onoga što jesi.“
Sazikovu se tada otkraviše osećanja prema ocu Arseniju i on mu jednom ispriča celu svoju životnu priču. Tom prilikom mu reče i ovo: „Uopšteno govoreći, ja ne verujem ljudima. Sveštenicima – još manje. Ali vama, Pjotre Andrejeviču, vama verujem. Znam da me nećete prevariti. Vi živite u Bogu i za Boga, i sve što činite, ne činite radi sebe nego radi drugih. Takva je bila i moja majka.“
Ovu priču su ispričali Avsenkov i Sazikov. Tačnost priče je potvrdio i jedan broj bivših zatvorenika koji su se zatekli u logoru u to vreme.
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *