NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
PAVEL SEMJONOVIČ
 
Bog nas je sačuvao Svojom milošću i nije odstupio od nas. Kada je otac Arsenije odlučio da se za stalno nastani kod mene, u početku nije viđao nikoga, niti je kome pisao. Kasnije je počeo da piše pisma, a zatim su ljudi krenuli da dolaze. Preko nedelje bi imao nekoliko poseta, a subotom i nedeljom bi se u mojoj kući sakupilo i do desetoro posetilaca.
Ispočetka sam podsećala oca Arsenija da je ovakvo okupljanje opasno, no on je sve prepustio Bogu. Ja sam, ipak, brinula i pokušala da uvedem nekakav red u posete, da ljudi dolaze jedan po jedan, naročito nedeljom i praznicima, kako se ne bi privlačila pažnja vlasti. U našoj ulici su živeli i dobri ljudi, ali bilo je i onih drugih – na žalost, mnogo.
Istina, vremena su, posle Staljinove smrti, počela da se polako menjaju nabolje, no činjenica je da smo i otac Arsenije i ja oboje hapšeni i slani na robiju. Uz to, otac Arsenije je sveštenik koji ne pripada ni jednoj zvaničnoj, od vlasti odobrenoj crkvi. Svašta je moglo da se desi.
Godinu dana posle dolaska oca Arsenija u moju kuću, na vrata mi je zakucao inspektor iz naše pomesne policijske stanice. Zvao se Pavel Semjonovič, no meštani su mu nadenuli nadimak „grabljivac.“ Bilo mu je oko 35 godina, bio je srednjeg rasta, riđ, plavook, i uvek nasmejan. Priznajem da smo ga se svi pribojavali upravo zbog tog osmeha. Pavel Semjonovič je umeo da naplati kaznu ili da uruči opomenu od vlasti, sve sa osmehom na licu.
Jednog dana mi je ušao u kuću, pozdravio se, upitao me za zdravlje, a zatim počeo da se raspituje za mog podstanara. Ko je? Odakle je? Ja se nasmejah i rekoh mu: „Druže Semjonoviču, moj podstanar je i zvanično prijavljen policiji. O njemu se sve zna. Recite mi, šta vam, zapravo treba?“
„Ne treba mi ništa. Vapi susedi pričaju da je kod vas uvek puna kuća. Znamo da je vaš podstanar svešteno lice. Da ne služi možda crkvene službe u kući? Vi znate da je to strogo zabranjeno zakonom. Za takve aktivnosti postoje zvanične crkve.“
Dok smo razgovarali, u sobu uđe otac Arsenije, pozdravi se sa posetiocem i sede sa nama.
„Raspitujete se za mene?“
Pavel Semjonovič se iznenadi ovim iznenadnim pitanjem oca Arsenija, ali se pribra i odgovori: „Da, druže Streljcov. Pitao sam drugaricu da li služite crkvene službe u kući. Čujem da ste bili u logoru?“
Poče razgovor. Pavel Semjonovič je najpre sa razumevanjem slušao odgovor oca Arsenija na njegovo pitanje o logoru, a zatim sam poče da priča o nekakvoj sekti iz inostranstva koja hara njegovim rodnim gradom. Spomenuo je Jehovine Svedoke, rekao i neku reč o Bogu, a otac Arsenije ga je slušao i živo razgovarao sa njim. Na moje iznenađenje, izgledalo je kao da uživa u tom razgovoru. Inspektor provede sa nama oko sat vremena u razgovoru uz čaj i kolače. Kad je odlazio, dala sam mu nešto novca, oko sto rubalja. Novac nije hteo da dodirne, morala sam da mu ga stavim u džep. Pravio se kao da nije video.
Odlazeći, poručio nam je: „Pripazite na kućne posete.“
Posle ovoga, dolazio nam je redovno jedanput mesečno. Prvi put je proveravao broj kuće, drugi put je, tobože pregledao da li nam je ograda oko kuće u ispravnom stanju i raspitivao se da li držimo psa. Imala sam osećaj da on prosto želi da porazgovara sa ocem Arsenijem.
Ispostavilo se da je to stvarno želeo. Otac Arsenije bi svaki put kada on dođe izašao iz svoje sobe i seo sa nama. Proveli bi neko vreme u razgovoru.
Ti razgovori su bili veoma neobični. Iz meni nerazumljivog razloga, otac Arsenije bi pričao Pavelu Semjonoviču o svom životu u Moskvi, o istoriji naše varošice, a Pavel Semjonovič bi mu rekao ponešto o sebi i o svojoj porodici, ili bi se nadovezivao na razgovor o temama koje je otac Arsenije načinjao.
Nisu mi se dopadale ove posete, ni ovakvi razgovori. „Zašto se upuštate u razgovor sa njim?“ upitala sam jednom oca Arsenija. „Svaki put kada dođe, njuška oko kuće, nešto proverava, zagleda svaki ćošak i još nam uzima novac!“
Otac Arsenije me pogleda veoma ozbiljno i odgovori: „Nadežda Petrovna, vi ga niste pogledali dovoljno pažljivo. Kada ga dobro osmotrite, videćete da taj čovek u sebi nosi iskru Božje ljubavi, koja uopšte nije mala.
Nisam mogla ni da zamislim gde je mogla da se krije iskra Božje ljubavi u ovakvom čoveku.
Posete Pavela Semjonoviča su se nastavile čitave dve godine. Svaki put bi popričao sa ocem Arsenijem, popio čaj i ručao sa nama. Mada je u početku uzimao novac koji sam mu davala, posle nekog vremena nije više želeo da ga prima. Uprkos tome, ja i dalje nisam volela te posete, bojala sam se i nisam imala poverenja u policijskog inspektora. Otac Arsenije se, pak, radovao ovim susretima i reklo bi se da je uživao u njima.
Posle tri godine, ne samo što nije hteo da uzima novac, već je počeo da nam donosi poklone u vidu hrane koja nije bila dostupna običnim ljudima. Odbijao je da mu platimo, i uvek govorio: „Ovo je moj poklon za vas.“ Prolazilo je vreme. Otac Arsenije je počeo da ga poziva u svoju sobu. Svi njegovi prijatelji, uključujući i mene, govorili su mu da to ne čini, no on se na to samo mirno osmehivao.
Desilo se nekoliko puta da nam Pavel Semjonovič poruči da određenog dana ne primamo posete ni pod kojim uslovima. Tada bih otrčala na stanicu i javila onima koji su dolazili u posetu da moraju da se vrate. Baš tih dana, primetila bih da nam je kuća pod prismotrom. Desilo bi se, na primer, da nam neki pijanac kao „slučajno“ upadne u dvorište i počne da zagleda okolo…
Ne znam o čemu su sve otac Arsenije i Pavel Semjonovič razgovarali, no postalo je sasvim primetno da se Pavel sve više vezuje za oca Arsenija.
Novembra 1963., Pavel Semjonovič dođe kod nas jedno popodne. Bio je veoma neraspoložen: majka mu je bila na samrti. Seo je za sto i počeo da plače. Otac Arsenije je pokušao da ga uteši.
„Majka je uvek verovala u Boga, ali zbog prirode mog posla nije smela da ide u crkvu, pa se molila kod kuće. Bilo joj je krivo što radim za policiju, no šta sam mogao? Molim vas, dođite da je ispovedite i da je pričestite, dođite sa Nadeždom Petrovnom. Moja majka me je zamolila da vas pozovem. Dođite večeras, čekaću vas kod kapije, neće vas niko videti.“
Krenuli smo oko osam sati te večeri. Ne znam zbog čega, ali otac Arsenije je bio veoma radostan. Veče je bilo kišno. Već je pao mrak. Došli smo do kapije gde nas je, prema dogovoru, već čekao Pavel. Odmah nas je uveo u kuću. Njegova majka, Marija Karpovna, zaista je izgledala veoma loše. Jedva je govorila, bila je mršava i suva, i samo su joj oči bile žive.
Otac Arsenije je ostao u sobi sa njom, a mi smo izašli napolje. Pavelova supruga je plakala i stalno ponavljala: „Takvu ženu nikada niste videli. Pomagala nam je, odgajila nam decu… U crkvu nije smela zbog nas, ali nam to nikada nije prebacivala. Imala je ikone kod kuće i pred njima se molila.“
Otac Arsenije izađe iz sobe dva sata kasnije i pozva nas da uđemo. Marija Karpovna kao da je malo živnula posle ispovesti. Zamolila nas je da joj pomognemo da se uspravi na jastuku, a zatim reče: „Oče Arsenije, ne zaboravite na moju decu, Pavela i Zinu. Molim vas, u ime Boga, ne zaboravite ih. Dobra su to deca. Pavel se trudi da pomogne kome može, iako radi za policiju.
Zatim se obrati meni i reče mi: „Golubice, Nadežda Petrovna, ostanite sa mnom i čitajte mi molitvu za ishod duše iz tela. Znam da ću danas umreti, pa vas molim da mi učinite ljubav.“
Nikada ranije nisam čitala ovu molitvu, pa sam zbunjeno pogledala u oca Arsenija koji mi reče: „Ostanite sa njom. Poneo sam psaltir.“ Umela sam da čitam crkvenoslovenski, a psaltir sam mnogo puta do tada već pročitala. Otac Arsenije me je naučio da čitam molitve kada sam poverovala u Boga.
Ostala sam u sobi, mada priznajem da sam se bojala. Zina je ispratila oca Arsenija, a Pavel je ostao u sobi sa mnom. Upalili smo sveće i počeli da čitamo. U početku sam grešila, zamuckivala i spoticala se o nepoznate reči, no ubrzo sam se savladala i čitala tečno.
Marija Karpovna je ležala mirno, širom otvorenih očiju. Ponekad bi se samo prekrstila, teškom mukom. Pavel je stajao pored mene, a u sobu je malo kasnije ušla i Zina, pošto se vratila i stavila decu na spavanje.
Bilo je kasno, a ja sam bila veoma umorna, no uprkos tome, nastavila sam da čitam. Pogledah u jednom trenutku Mariju Karpovnu i videh da hoće nešto da mi kaže.
Sagnuh se bliže, a ona mi šapnu: „Molim vas, prestanite da čitate na trenutak. Hoću da se oprostim od Pavela i Zine, a onda i od vas.“
Osećala se neumitnost rastanka i tuga. Lice Marije Karpovne bilo je ozbiljno, sabrano i blago; na njemu nije bilo ni traga od straha. Pavel i Zina su joj poljubili ruke i tiho plakali. U njihovim očima videla se duboka ljubav i svest o tome da smrt bližnjeg nije nešto užasno, već neizbežna stvarnost koju smo dužni da obasjamo svojom ljubavlju i molitvom, da njihova majka koja sada odlazi od njih kreće na dugo putovanje, i da se njihov odnos prema njoj neće prekinuti njenom smrću.
Kada sam joj najzad i ja prišla, ona mi šapnu: „Ne zaboravite ih, molite se za mene, oprostite mi.“
Nastavila sam da čitam Psaltir. Negde oko šest sati sledećeg jutra, Marija Ivanovna tiho predade dušu Gospodu.
Vratila sam se kući. To veče otac Arsenije je odslužio pomen Mariji Karpovnoj. Posle svekrvine smrti, Zina je počela da dolazi kod oca Arsenija da se moli sa njim i njegovom duhovnom decom koja bi se tu zatekla. Pavel je uvek dolazio sam, javljajući nam unapred kada će doći.
Godinu dana posle ovog događaja, Pavel je upisao pravni fakultet. Po diplomiranju, odselio se iz našeg mesta i postao sudija u nekom drugom gradu. Dolazio je kod oca Arsenija sve do njegove smrti, 1973. Po smrti oca Arsenija postao je duhovno čedo oca V., kod koga ga je otac Arsenije uputio.
Otac Arsenije mi je mnogo puta govorio da Pavel Semjonovič poseduje izuzetno čistu i dobru dušu. Polazilo mu je za rukom da čini dobro čak i kada je radio za policiju.
Jedne večeri, kada smo razgovarali o snazi vere rekao nam je: „Svaki čovek poseduje moć vere u sebi, vere koju mu Bog daruje prema naravi, unutrašnjim silama čovekovim i duhovnom podvigu daruje Bog. Monahu ili svešteniku koji se podvizava pod rukovodstvom duhovnog oca mnogo je dato, ali će se mnogo i tražiti od njega.
„Pogledajte Zinu i Pavela, šta je njima bilo dato? Skoro ništa. No u njihovim dušama je gorela Božanska iskra. Tu iskru je u njima zapalila i održavala Pavelova majka.
„Čak i pre nego što su postali svesni Boga, oni su pomagali ljudima oko sebe i bili dobri prema svima, kao što smo čuli od drugih po njihovom odlasku iz grada. A sada, kada se plamen vere razgoreo u njima, zasijali su jače i svetlije od onih koji su, možda, radili u vinogradu „od prvoga časa“ (Mat. 20:1-16). Bog mi je često davao da se sretnem sa ovakvim ljudima čiste duše“, zaključio je otac Arsenije.
Pavela Semjonoviča sam videla nedavno u Moskvi, početkom ove godine.
Kazivanje Nadežde Petrovne
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *