NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
NEKOLIKO SETNIH MISLI
 
Za vreme dvadesetih, tridesetih, pa i četrdesetih godina, bili smo mladi, puni energije, otvoreni i iskreni. Goreli smo od želje da jedni drugima pomažemo. U početku je sa nama bio otac Arsenije, vodio nas je i poučavao, čak i kada je bio u izgnanstvu. Pošto su nam zatvorili crkvu, bili smo prinuđeni da se okupljamo po kućama i da tamo služimo. Naše malo bratstvo je živelo i radilo u tajnosti.
Mnogi od nas su hapšeni, neki su slani u izgnanstvo, a neki u jedan od zloglasnih sovjetskih logora. Neki su, zbog straha da se i njima nešto slično ne desi, napustili naše bratstvo.
Zatim je došao rat i sve nas razdvojio: usled gladi, zbegova i mobilizacije rasuli smo se po celoj Rusiji. O ocu Arseniju ništa nismo znali. Neki su čuli da je umro od gladi u logoru, neki da je streljan. Čak i u to teško vreme nas nekoliko duhovnih čada oca Arsenija pokušavali smo da se držimo zajedno.
Po završetku rata, svi smo se ponovo našli u Moskvi. Sastajali smo se, molili se zajedno, pokušavali da jedni drugima pomažemo kao nekad, trudili se da čitamo, da se obrazujemo i da negujemo bolesne među nama, ali to je sve nekako teško išlo.
Duhovna deca oca Arsenija koji su posle rata postali sveštenici otišli su iz Moskve, te je i kontakt sa njima bio veoma otežan.
Pri kraju četrdesetih shvatili smo, najedanput, da smo ostarili, da smo izgubili duhovnu snagu. Postali smo bezosećajni, neosetljivi, netrpeljivi. I dalje smo govorili kako je važno voleti i pomagati bližnje, no mi smo zapravo želeli da nama drugi pomognu. Promenili smo se.
Svako od nas je imao svoju porodicu, posao, probleme, bolesti, decu, i sve su te ovosvetske brige umnogome razvodnile i oslabile našu veru i naše dobre namere. Nije bilo nikoga ko bi mogao da nas upućuje i da nas ispravlja.
Jedna mala grupa sastajala se oko one duhovne dece oca Arsenija koja su bila najjača u veri, a drugi su nas napustili, verujući da im je bolje i bezbednije da posećuju otvorene, „zvanične“ crkve. Viđali smo se samo retko, o velikim crkvenim praznicima i sahranama. Tada smo razgovarali o zdravlju i razmenjivali novosti: ko se oženio, ko je umro, ko je dobio dete ili unuče, a kome je dodeljen stan. Razgovori o veri i zanimljive teološke rasprave pripadale su prošlosti.
Svetlost je utihnula, naš duhovni život se skoro ugasio. „Udariću pastira i ovce će se razbeći…“ (Zah. 13:7)
A onda smo, iznenada, saznali da je otac Arsenije živ i da je pušten iz logora. Bilo je to 1958. Naš prvi susret sa njim, naši razgovori i ispovesti bili su za sve nas događaj nesravnjene radosti. Svi smo hrlili u kućicu u kojoj se nastanio posle izlaska iz logora, svi smo žurili da se ponovo nađemo pod njegovim roditeljskim staranjem. Zapravo, skoro svi: jedan mali broj naše braće i sestara je usled straha i ravnodušnosti otišao od nas. Bili smo ogorčeni zbog neblagodarnosti, zbog okamenjenosti srca i zaborava nekih ljudi. Otac Arsenije je mnogo propatio zbog nas.
Prošla je godina i broj posetilaca u malenoj kući u dalekom gradiću je rastao. Nismo ga posećivali samo mi, već i prijatelji koje je otac Arsenije stekao tokom dugogodišnjeg zarobljeništva u logoru. Povratak oca Arsenija je za nas značio povratak u život. Odjednom smo dobili neku novu snagu i uspeli da otresemo sa sebe prljavštinu ovosvetskog života i da se ponovo približimo Crkvi. Kao i ranije, pripadali smo različitim moskovskim crkvama, ali smo svoje duše odnosili na lečenje ocu Arseniju i ostavljali kod njega sve svoje brige, sumnje, bol i ogorčenost. Donosili smo mu svoje grehe, a za uzvrat dobijali duhovni savet, pouku i utehu. To nam je pomoglo da se održimo u veri.
Nikada neću zaboraviti reči oca Arsenija: „U svetu idite samo stazom Božjih zapovesti. Budite milostivi jedni prema drugima, u mislima i delima upodobljavajte se monasima, mada plovite burnim morem života u svetu. Tada će Božja milost uvek biti sa vama.“ Rekao nam je još i ovo: „Molitva Majci Božjoj je jedna od najmoćnijih i najvažnijih molitvi. Svakoga dana proveravajte svoje postupke i dajte odgovor za njih pred sobom i pred Gospodom.“
Mada je otac Arsenije bio sa nama i mnogima od nas dao novi život, ipak smo se promenili. Nismo više bili mladi, život nas je umorio i slomio. Činilo mi se kao da sada u molitvama više tražimo od Boga nego što Ga proslavljamo. Nekada nije bilo tako.
Pitala sam oca Arsenija jednom: zbog čega nam se ovo dešava? Odgovorio mi je, pomalo setno: „Na neki način to je prirodno. Ljudi su kroz svašta prošli, mnoge su teškoće preživeli. Sve je učinjeno da se iz duša ljudi iskoreni vera. Uslovi su bili takvi da je bilo neophodno sve svoje snage usmeriti na preživljavanje, na prevazilaženje prepreka. Pogledaj samo kakav je danas život: radio, televizija, časopisi, novine, bioskopi, i pozorišta: sve to stvara jedan standardni način mišljenja, isti za sve i čini da čovek ne može ni trenutak da ostane sam sa svojim mislima, da oseti Božje prisustvo.
„Brzina života danas, stalni pritisak, sve to čini da danas ljudi misle na način koji im neko drugi propisuje. Čovek nikada nije sam, čak i kada ode u banju ili odmaralište, jer i tamo postoji određeni ritam i program koji se mora poštovati, i tamo neko drugi odlučuje umesto njega. Ljudima se govori i daje ono što neko drugi misli da im je potrebno. Ljudi žive zajedno, no otuđeni jedan od drugoga usled svakodnevne borbe za preživljavanje.
„Sve ovo je imalo uticaja i na vernike, približilo ih „normi“, učinilo da postanu ravnodušni. Propisani način mišljenja sputava rađanje vere kod čoveka i održavanje iste te vere kod verujućih. No, ne zaboravi: Crkva Hristova će u svim, pa i u ovim uslovima živeti, ona će živeti večno. Čuvajte veru, borite se da zadržite ispravno mišljenje o svemu, više se molite, čitajte Sveto Pismo i Bog će vas sačuvati. Neće dopustiti da izgubite jasnoću misli, niti dozvoliti da se pretopite u bezličnu masu hladnih ljudi koji misle onako kako im je propisano.

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *