NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
LJUDA
 
U mojoj porodici poštovala se crkva i vera, ali samo površno, bez dubljeg razmišljanja. Crkva postoji, da, ali zbog čega? Radi koga? O tome nismo razmišljali.
Moj otac je bio skeptik, pomalo se šalio na račun crkve i njenih obreda, a sveštenike nazivao „dugokosima.“
Moja majka je imala običaj da svrati u crkvu na Božić i Vaskrs, kao i kada bi se dogodila neka nesreća. Odlazila je na sahrane i parastose prijateljima i članovima porodice. Retko me je vodila u crkvu (tako se to tada radilo i takav je bio red), ali me je ipak kod kuće naučila „Oče naš“ i „Bogorodice Djevo.“ Uvek mi je govorila da treba da se molim za mamu i tatu. To je bilo jedino što sam znala o veri sve do svoje petnaeste godine.
Pohađala sam školu u koju su išla deca iz različitih sredina: deca radnika kao i deca obrazovanih roditelja. Kao i svuda, privlačile su nas savremene stvari i kretanja, dok smo sa nipodaštavanjem gledali na prošlost i na sve od „pre rata.“ Deca su ismevala sveštenike i monahe, a ja nisam bila izuzetak. Tada sam se sprijateljila sa jednom devojčicom po imenu Sonja. Vrlo brzo smo postale nerazdvojne prijateljice.
Jednom, za vreme letnjeg raspusta, nismo imale šta da radimo, pa smo odlučile da odemo u obližnju crkvu da vidimo šta se tamo dešava. Bio je 19. avgust, praznik Preobraženja Gospodnjeg. Nismo znale ni šta je to. Probile smo se napred da bolje vidimo. Ništa nismo razumele, ali nam se mnogo dopalo. Služba nas je privlačila i nekako nas uzdigla, te smo se osećale lagano i radosno. Ostale smo do kraja.
Kada smo izašle iz crkve, Sonja mi reče: „Ljuda, baš se lepo osećam!“ Kasnije smo često odlazile u tu crkvu. Sonja se čak upoznala sa nekim od parohijana i razgovarala sa njima. Otišla je na ispovest, a zatim me ubedila da se i ja ispovedim.
Pripremila sam se da upoznam sveštenika sa svojim načinom razmišljanja, svojim idejama i raspoloženjima. Ispovedao me je jedan visoki i mršavi sveštenik. Klekla sam pred ikonu, a onda ga pogledala i videla da je dosta mlad. Iz nekog razloga odjednom mi bi veoma neprijatno, i ja zaboravih šta sam htela da mu ispričam. Čekao je. Ćutali smo oboje neko vreme, a onda me on upita, blago i ljubazno: „Zbog čega si došla?“ Počeh da mu pričam o sebi, a zatim o Sonji. Onda stadoh da mu nabrajam šta mi se u crkvi dopada, a šta ne. Na kraju sam mu rekla da mi se crkvene službe čine vrlo komplikovanim i da ništa ne razumem.
Sveštenik me je slušao i nije me prekidao, na čemu sam mu bila veoma zahvalna. Kada sam završila, pitao me je da li znam šta je vera i šta je cilj čovekovog života. Pošto sam na većinu njegovih pitanja ćutala, ne znajući šta da kažem, on mi je sam davao odgovore. Govorio mi je o molitvi, o grehu, o ljubavi prema bližnjima i o svemu što je dobro. Pitao me je da li me nešto muči ili brine. Slegla sam ramenima i rekla mu da me ništa ne muči i ništa ne brine.
Tada on reče: „Upoznaću te sa jednom dobrom i prijatnom osobom koja će ti pomoći da naučiš malo više o Pravoslavnoj veri. Druži se sa njom. Ona će ti pomoći da neke stvari razumeš i objasniš. Posle toga ćeš pristupiti svetoj tajni ispovesti, koja čisti dušu od svakoga zla i greha. Ali, moraš prvo da naučiš neke stvari.“ Dao mi je blagoslov, ali mi nije pročitao razrešnu molitvu, objasnivši mi da nisam bila spremna za ispovest.
Dok je trajala služba, sve vreme sam se pitala, sa kim to sveštenik ima nameru da me upozna? Bojala sam se da nije neka „babuška“ koja će me daviti sa pridikama o ponašanju današnje omladine.
Na kraju me sveštenik, otac Arsnije upozna sa Natalijom Petrovnom. Imala je tada dvadeset četiri godine. Veoma sam joj zahvalna, jer je u mene uložila veoma mnogo svog vremena i energije. Mogu zaista da kažem da je od mene napravila iskrenu vernicu i pomogla mi da saznam mnoge stvari. Uvek sam je oslovljavala punim imenom, Natalija Petrovna. Tek pre deset godina sam se usudila da je od milošte nazovem – Nataša.
Šest meseci pošto sam se upoznala sa Natalijom Petrovnom otišla sam na ispovest ocu Arseniju, sada već shvatajući značaj i neophodnost ove svete tajne.
Slušala sam njegove propovedi, odlazila na predavanja, učestvovala u duhovnim razgovorima i čitala duhovne knjige koje mi je preporučivala Natalija Petrovna. Prolazile su godine, i ja sam naučila mnogo o crkvi o njenim službama. Usvojila sam jedan drugačiji način mišljenja i ponašanja. Postala sam, kako mi se tada činilo, prava Hrišćanka.
Roditelji su mi se smejali prvih nekoliko godina. Smatrali su moje odlaženje u crkvu beskorisnom, no ipak bezopasnom detinjarijom. Tata se, kao i uvek, prema svemu tome odnosio sa nipodaštavanjem, pričao je viceve o sveštenicima i manastirima i često je citirao Volterove misli o religiji.
Kasnije je bilo još gore. Zabranjivali su mi da postim, ometali me kada sam pokušavala da se molim. Jednog dana je moja majka otišla u crkvu sa namerom da razgovara sa ocem Arsenijem. Nije mi ništa rekla o svojoj nameri. Čekala je da se završi služba, no tek je sledećeg dana, posle službe, uspela da dođe do njega.
Kada sam ugledala majku u crkvi, veoma sam se zabrinula i očekivala da će se nešto neprijatno desiti, ali Natalija Petrovna mi šapnu: „Ne brini. Samo se uzdaj u Boga.“ Posle njenog razgovora nije više bilo uvredljivih komentara kod kuće, a moja majka je počela redovno da odlazi u crkvu.
Tako smo majka i ja postale duhovna deca oca Arsenija. Tata nam se nije više smejao, verujem da su mama i on razgovarali o tome. Smirio se i prihvatio novo stanje u kući. Tata je bio veoma dobar i pošten čovek, izuzetno obrazovan i inteligentan, ali nije imao svoje mišljenje, već se oslanjao na mišljenje moje majke koju je bezuslovno voleo. Čak je i došao nekoliko puta u crkvu da porazgovara sa ocem Arsenijem.
Vera je dala smisao mom životu. Zahvaljujući veri, život mi je miran i srećan, uprkos velikim iskušenjima koja sam imala.
Nisam bila miljenica oca Arsenija, no nisam bila ništa manje omiljena od ostale njegove duhovne dece. On nas je sve podjednako voleo. Ipak, nekima od nas je bilo dato da mogu više da daju svojoj Crkvi, nego ostalima. Ja sam bila od onih koji su primali: crkvi sam prišla da bih dobila utehu, duhovnu pouku i savet, kao i da se napojim sa izvora žive vode. Crkva mi je mnogo dala, mnogo sam naučila i shvatila, ali uvek mi je bila potrebna pomoć, savet, rukovođenje, morala sam uvek da se oslanjam na nekoga ko je jači i zreliji od mene u veri. Bog se postarao da se uvek neko takav nađe u mojoj blizini.
Krajem dvadesetih godina otac Arsenije me je blagoslovio i rekao mi: „Ljuda! Bog ti je mnogo dao, imaš mnogo uspeha u životu, ali u pitanjima vere, biće ti uvek potreban neko da te vodi.“ Tada me je upoznao sa jednom ženom koja mi je bila oslonac u veri čitavog života.

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *