NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
BOLESNICI
 
Toga jutra otac Arsenije nije bio sam u baraci: sa njim su ostala još trojica osuđenika. Dvojica behu ozbiljno bolesni, a treći, besposličar po imenu Feđka, beše sam sebe namerno povredio lopatom. Ležao je na krevetu i dremao, a zatim bi se iznenada prenuo iz dremeža, vičući: „Nije dovoljno toplo! Ako ne budeš radio svoj posao kako treba, premlatiću te!“ Zatim bi ponovo tonuo u san.
Dvojica bolesnih nalazili su se u veoma teškom stanju. U logorsku bolnicu ih nisu poslali jer je bila prepuna. Oko podneva u baraku navrati bolničar. Pošto je izdaleka pogledao bolesnike, on dobaci ocu Arseniju: „Još malo pa su i ovi otegli papke. Ovih dana ih mnogo umire. Hladno je, pa zato!“ Izgovorio je to bez imalo obzira što su ga bolesnici čuli. A zašto bi i imao obzira? U ovakvom logoru nije ni predviđeno da zatvorenici dugo žive. Zatim se primače Feđki, kome je bila povređena ruka i koji u tom trenutku poče da ječi, da pokaže kako se strahovito muči. „Šta se tu prenemažeš!“ povika bolničar. „Sutra ideš na posao! Ako ne odeš, ima da te pošljemo u samicu, pa se tamo izležavaj!“
Otac Arsenije bi s vremena na vreme prekidao svoj posao da bi obišao dvojicu bolesnika, da bi im bar malo pomogao, rekao im pokoju reč i pomolio se za njih. „Gospode Isuse Hriste! Pomozi, isceli ih, pokaži na njima divnu milost Tvoju! Daj im da požive dok ih ne oslobode odavde!“ opet i opet bi šaputao, nameštajući im tvrde ležaje i pokrivajući ih. Povremeno bi im davao vode ili lek koji je bolničar pobacao po njihovim krevetima. U logoru je jedini lek bio aspirin. Prepisivao se za svaku bolest.
Otac Arsenije dade slabijem od njih dvojice komad hleba, četvrtinu sopstvenog dnevnog obroka. Razmekšavši hleb s vodom, davao je bolesnome da jede, no ovaj, čim otvori oči i ugleda oca Arsenija, odgurnu mu ruku. Otac Arsenije tiho reče: „Jedi. Neka ti Bog pomogne, jedi.“ Bolesnik proguta zalogaj i reče: „Šta hoćeš od mene s tim tvojim Bogom? Čemu se nadaš od mene? Nadaš se da ću da umrem, pa da uzmeš moje stvari, je li? Nemam ja ništa, ne moraš da se trudiš!“ Otac Arsenije na to ne reče ništa, samo ga pažljivo pokri i priđe drugom bolesniku da mu pomogne da se okrene. Zatim nastavi da čisti baraku.
Odluči da ovaj put ne sakrije suve grančice koje je prikupio zahvaljujući Sivom, već ih nagomila pored peći. „Juče sam pokušao da ih sakrijem, i gle šta se dogodilo: neko ih je pokvasio. A danas mi je Bog pomogao.“
Peći su se već bile užarile i otac Arsenije se radovao što će radnici, po povratku s posla, moći da se odmore u toploj prostoriji. Dok je tako razmišljao, uđe nadzornik. Imao je nešto više od trideset godina i pošto je uvek bio naizgled vedar i nasmejan, osuđenici su ga prozvali Optimist, mada se prezivao Pupkov.
„Je li, pope, šta misliš ti? Zagrejao si ovu baraku kao da je sauna! Trošiš ogrev na narodne neprijatelje! Sad ću ti ja pokazati!“ I on udari oca Arsenija posred lica i otide, smeškajući se i dalje. Brišući krv sa lica Otac Arsenije nije prestajao da se moli: „Ne ostavljaj me, ne okreći lice Svoje od mene grešnika. Smiluj se na mene.“
Besposličar Feđka se uspravi na svojoj postelji i reče: „Svinja! Tresnuo te je iz sve snage u sred gubice, bez razloga! Ni sam ne zna zašto!“ Kroz sat vremena Optimist ponovo uđe i povika: „Ustaj! Inspekcija!“ Feđka skoči iz postelje, a otac Arsenije stade u stavu mirno sa metlom u ruci.
„Koga još ima ovde?“ upita nadzornik, vičući, iako je to isto pitanje postavio još jutros, te je vrlo dobro znao koga je bilo u sobi. „Dva bolesna, i jedan što će sutra na posao!“ nastavi, hodajući između redova kreveta. Ugleda onu dvojicu bolesnika i vide da ne mogu da ustanu, no samo da bi pokazao svoju silu i moć, poče da urla na njih. Ipak, nije im prilazio blizu. Ko zna, možda su zarazni?
„Bolje bi ti bilo, pope, da pripaziš, da vodiš računa da sve bude pod konac! Uskoro ćeš na saslušanje – za sve ćeš odgovarati!“ I otide, psujući i huleći.
Dan se bližio kraju. Spuštala se noć, uskoro će se vratiti i ostali. Uvek su se vraćali smrznuti, zlovoljni, iscrpljeni i puni gneva; čim bi se dokopali svojih kreveta, popadali bi po njima kao bez svesti. Sa ulaskom radnika u baraku useljavala se hladnoća, vlaga i neka sveopšta uznemirenost.
Pola sata nakon dolaska, puštali su ih na večeru. Vreme obeda je za mnoge zatvorenike predstavljalo pravo mučenje: zločinci bi tada otimali hranu političkim zatvorenicima, a oni koji bi pokušali da ih u tome spreče bili bi isprebijani. Slabiji i oni koji nisu bili sposobni da se brane, često su ostajali bez večere.
Politički zatvorenici su bili brojniji od kriminalaca, no ubice i lopovi behu fizički nadmoćniji. Svakoga dana je neko od zatvorenika ostajao bez svog ionako oskudnog obroka. To je izazivalo strašne muke: umorni, izgladneli, drhteći od zime, oni su razmišljali samo o hrani i sanjali punu trpezu.
Obroci koje su dobijali bili su zaista bedni. Porcije su bile male, često plesnive i iz nekog razloga zaudarale su na kerozin. Sve je bilo smišljeno tako da ih polako, ali sigurno ubija.
Otac Arsenije je često ostajao bez jela, no nikada se nije žalio. Kad bi mu neko oteo obrok, odlazio bi u baraku, legao u krevet i molio bi se. U početku bi mu se vrtelo u glavi, drhtao bi od hladnoće i umora, misao bi mu se mutila. Ipak, počinjao bi da po sećanju čita jutarnje molitve, akatist Majci Božjoj, svetom Nikolaju i svetom Arseniju, pominjao bi imena svoje duhovne dece i svih upokojenih čija je imena znao napamet. Molio bi se tako čitavu noć, a ujutro bi osetio neku novu snagu, kao da je sit i naspavan.
Otac Arsenije je imao mnogo duhovne dece u logoru i van njega, i u duši je plakao za svakim od njih. Dok je bio u izgnanstvu i u običnom logoru, mogao je da od njih prima pisma, ali u ovom logoru smrti nikakve pošiljke nisu bile dozvoljene. Njegova duhovna deca su bila ubeđena da otac Arsenije nije više među živima. Kada bi se raspitivali za njega kod državnih organa, odgovor je uvek bio isti: „Ako je poslat u specijalni logor, nećete ga naći ni na jednom spisku.“
Već beše pao mrak. Kolone zatvorenika ulazile su u logorski prostor i slivale se u barake. U baraku oca Arsenija ljudi su ulazili ljuti i umorni, ali čim su osetili toplotu, malo su omekšali. Danas niko ne udari oca Arsenija, niti mu ote hleb.
Dvojica bolesnika dobiše samo po pola porcije i otac Arsenije sakri malo ribe iz svog tanjira ispod košulje. Zagreja malo vode sa borovim iglicama u kojoj rastvori aspirin i napoji ih. Ribu i hleb podeli na dva jednaka dela i dade im da jedu.
Kroz pet dana, dvojica bolesnika osećala su se malo bolje. Život im više nije bio u opasnosti, ali još nisu mogli da stanu na noge. Noću se otac Arsenije starao o njima, a kada mu je vreme dopuštalo, i danju. Nastavio je da odvaja deo svog obroka i da ih njime hrani.
Otac Arsenije nije znao ništa o ovoj dvojici bolesnih zatvorenika, osim da su nedavno prebačeni u njihovu baraku iz drugog logora. Već tada su bili veoma bolesni. Negu oca Arsenija su prihvatali nerado, no ipak, da nije bilo njega, ne bi preživeli. O sebi nisu ništa govorili, a otac Arsenije ih nije ništa pitao. Dolazio je u dodir sa mnogim bolesnicima i svakoga je negovao. Kada su odlazili, retko bi o njima išta više čuo.
Jedan od bolesnika mu reče svoje ime: Ivan Aleksandrovič Sazikov. Dok se bavio oko njega, otac Arsenije se tiho molio. Sazikov to primeti i promrmlja. „Moliš se, pope, je li? Moliš se da ti se oproste gresi, pa nam zato pomažeš! Plašiš se Boga! A zašto? Jesi li Ga ikada video?“
Otac Arsenije sa blagim čuđenjem pogleda Sazikova: „Kako sam mogao da Ga ne vidim? On je ovde među nama, sa tobom i sa mnom.“
„Šta pričaš, pope? Bog u ovoj baraci?“
Otac Arsenije ga pogleda i tiho reče: „Da, vidim Njegovo prisustvo. Vidim i da ti je duša pocrnela od greha, ali u nju još uvek može da prodre svetlost. Svetlost će ti doći, Sazikove, svetlost i tvoj Svetitelj – zaštitnik. Sveti Serafim Sarovski te neće napustiti.“
Sazikovo lice se iskrivi, on zadrhta i, pun mržnje, zašišta: „Ubiću te, pope! Ubiću te! Nije mi jasno, kako znaš tolike stvari? Mrzim te!“
Otac Arsenije se okrenu i ode od njega, ponavljajući u sebi: „Smiluj se na mene, grešnika!“ Dok je obavljao svoje poslove ponavljao je u sebi akatist, svoje kelijsko pravilo, molitve večernje službe, jutrenja, i sva ona molitvoslovlja koja sveštenici izgovaraju prilikom službi.
Drugi od dvojice bolesnika se u logoru obreo iz veoma jednostavnog razloga: morao je biti smenjen sa rukovodećeg položaja, kako bi na njegovo mesto došao drugi. Njegova je priča bila slična mnogim pričama iz logora: učestvovao je u Oktobarskoj revoluciji od 1917, lično je poznavao Lenjina, bio komandant brigade 1920, bio na važnom rukovodećem položaju u tajnoj službi, radio za NKVD, da bi na kraju bio poslat u logor „specijalnog režima“ da umre.
Neke su ubijali zbog par nesmotrenih reči, neke zbog ispovedanja vere, a bilo je i takvih kao što je bio ovaj bolesnik: komunista – idealista koji je nekome zasmetao i zato je bio „sklonjen.“ Svima njima je bilo suđeno da pre ili kasnije završe svoj život u logoru.
Jedan od takvih, smenjenih s vlasti, bio je i izvesni Aleksandar Pavlovič Avsenkov. Otac Arsenije ga prepozna čim ču njegovo ime. To ime se često pojavljivalo u novinama -bio je to šef tajne službe koji je ocu Arseniju potpisao smrtnu presudu streljanjem zbog krivičnog dela sprovođenja antirevolucionarnih aktivnosti. Kasnije mu je kazna preinačena u petnaest godina teškog fizičkog rada u logoru. Otac Arsenije je dobro zapamtio to ime.
Avsenkovu beše tada oko četrdeset pet godina, ali na njegovom licu su se videli duboki tragovi boravka u logoru. Glad, iscrpljujući rad, fizičko zlostavljanje, sve je to bledelo pred saznanjem da je pre samo nekoliko meseci on bio taj koji je druge slao na ovo mesto, ubeđen da brani zemlju od „narodnih neprijatelja.“ Dolaskom u logor uvideo je veličinu svoje zablude. Shvatio je da je u smrt poslao na desetine, na stotine hiljada nevinih ljudi. Sa svog rukovodećeg mesta on beše izgubio svaki dodir sa istinom. Verovao je izveštajima islednika i laskavim rečima podređenih; slušajući bezumne naredbe ljudi sa vlasti, izgubio je dodir sa životom i sa ljudima.
Mnogo je i stalno patio, ali da promeni ono što je učinio nije mogao. Razdiralo ga je osećanje duhovne praznine i gubitka. Bio je tihe i blage naravi i sve što je imao delio je sa drugima. Nije se bojao ni logorskih vlasti, ni kriminalaca. Jedino se plašio sopstvenog gneva, no nikada nije gubio glavu; pokušavao je da brani nevine i zbog toga je često morao da provodi dane u ćeliji samici.
Avsenkov je bio privržen ocu Arseniju: voleo ga je zbog njegove širokogrudosti i topline. Često bi mu govorio: „Ti imaš dušu, baćuška. Imaš dušu, vidim ja to, ali ja sam komunista, a ti služiš tvome Bogu, ti si sveštenik. Različite su nam tačke gledišta! Teorijski gledano, trebao bih da sa tobom vodim ideološku borbu.“
Otac Arsenije bi se na to sam smejao i odgovarao: „E, moj prijatelju! Zašto bi se borio? Vodio si ideološku borbu čitavog života, a kuda te je dovela tvoja ideologija? Dovela te je u ovaj logor, koji samo što te nije progutao! Što se mene tiče, ja sam imao veru u Hrista i tamo, dok sam bio slobodan, a imam je i sada. Bog je svuda isti i svakome pomaže. Verujem da će pomoći i tebi!“
Jednom mu je otac Arsenije rekao: „Nas dvojica se poznajemo već dugo. Bog nas je još davno spojio i uredio da se u ovom logoru ponovo susretnemo.“
„Šta govoriš? Zar se mi znamo od ranije?“
„O da, znamo se, Aleksandre Pavloviču. Godine 1933, kada su komunisti pokušali da iskorene veru u narodu, na stotine hiljada vernika je poslato u izgnanstvo, na stotine crkava je zatvoreno. Tada sam prvi put, po tvom nalogu, poslat na robiju. A 1939. smo se ponovo sreli. Ja sam tada upravo izdao neki naučni rad. Čim je izašao iz štampe, uhapšen sam i doveden pred tebe. Osudio si me na streljanje. Ipak, hvala ti: ublažio si mi kaznu i poslao me ponovo u logor. Od tada sam promenio nekoliko logora i sve vreme sam očekivao da te sretnem u jednom od njih. I evo, konačno te sretoh!
„Molim te, nemoj misliti da te osuđujem. Sve je ovo Božja volja, a moj život je samo kap vode u ogromnom okeanu. Naravno da ne možeš da me se setiš. Među desetinama hiljada koji su prošli ispred tebe, kako da me se sećaš? Samo Bog zna sve. Sudbina ljudska je u Njegovoj ruci.

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *