ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
БОЛЕСНИЦИ
 
Тога јутра отац Арсеније није био сам у бараци: са њим су остала још тројица осуђеника. Двојица беху озбиљно болесни, а трећи, беспосличар по имену Феђка, беше сам себе намерно повредио лопатом. Лежао је на кревету и дремао, а затим би се изненада пренуо из дремежа, вичући: “Није довољно топло! Ако не будеш радио свој посао како треба, премлатићу те!” Затим би поново тонуо у сан.
Двојица болесних налазили су се у веома тешком стању. У логорску болницу их нису послали јер је била препуна. Око поднева у бараку наврати болничар. Пошто је издалека погледао болеснике, он добаци оцу Арсенију: “Још мало па су и ови отегли папке. Ових дана их много умире. Хладно је, па зато!” Изговорио је то без имало обзира што су га болесници чули. А зашто би и имао обзира? У оваквом логору није ни предвиђено да затвореници дуго живе. Затим се примаче Феђки, коме је била повређена рука и који у том тренутку поче да јечи, да покаже како се страховито мучи. “Шта се ту пренемажеш!” повика болничар. “Сутра идеш на посао! Ако не одеш, има да те пошљемо у самицу, па се тамо излежавај!”
Отац Арсеније би с времена на време прекидао свој посао да би обишао двојицу болесника, да би им бар мало помогао, рекао им покоју реч и помолио се за њих. “Господе Исусе Христе! Помози, исцели их, покажи на њима дивну милост Твоју! Дај им да поживе док их не ослободе одавде!” опет и опет би шапутао, намештајући им тврде лежаје и покривајући их. Повремено би им давао воде или лек који је болничар побацао по њиховим креветима. У логору је једини лек био аспирин. Преписивао се за сваку болест.
Отац Арсеније даде слабијем од њих двојице комад хлеба, четвртину сопственог дневног оброка. Размекшавши хлеб с водом, давао је болесноме да једе, но овај, чим отвори очи и угледа оца Арсенија, одгурну му руку. Отац Арсеније тихо рече: “Једи. Нека ти Бог помогне, једи.” Болесник прогута залогај и рече: “Шта хоћеш од мене с тим твојим Богом? Чему се надаш од мене? Надаш се да ћу да умрем, па да узмеш моје ствари, је ли? Немам ја ништа, не мораш да се трудиш!” Отац Арсеније на то не рече ништа, само га пажљиво покри и приђе другом болеснику да му помогне да се окрене. Затим настави да чисти бараку.
Одлучи да овај пут не сакрије суве гранчице које је прикупио захваљујући Сивом, већ их нагомила поред пећи. “Јуче сам покушао да их сакријем, и гле шта се догодило: неко их је поквасио. А данас ми је Бог помогао.”
Пећи су се већ биле ужариле и отац Арсеније се радовао што ће радници, по повратку с посла, моћи да се одморе у топлој просторији. Док је тако размишљао, уђе надзорник. Имао је нешто више од тридесет година и пошто је увек био наизглед ведар и насмејан, осуђеници су га прозвали Оптимист, мада се презивао Пупков.
“Је ли, попе, шта мислиш ти? Загрејао си ову бараку као да је сауна! Трошиш огрев на народне непријатеље! Сад ћу ти ја показати!” И он удари оца Арсенија посред лица и отиде, смешкајући се и даље. Бришући крв са лица Отац Арсеније није престајао да се моли: “Не остављај ме, не окрећи лице Своје од мене грешника. Смилуј се на мене.”
Беспосличар Феђка се усправи на својој постељи и рече: “Свиња! Треснуо те је из све снаге у сред губице, без разлога! Ни сам не зна зашто!” Кроз сат времена Оптимист поново уђе и повика: “Устај! Инспекција!” Феђка скочи из постеље, а отац Арсеније стаде у ставу мирно са метлом у руци.
“Кога још има овде?” упита надзорник, вичући, иако је то исто питање поставио још јутрос, те је врло добро знао кога је било у соби. “Два болесна, и један што ће сутра на посао!” настави, ходајући између редова кревета. Угледа ону двојицу болесника и виде да не могу да устану, но само да би показао своју силу и моћ, поче да урла на њих. Ипак, није им прилазио близу. Ко зна, можда су заразни?
“Боље би ти било, попе, да припазиш, да водиш рачуна да све буде под конац! Ускоро ћеш на саслушање – за све ћеш одговарати!” И отиде, псујући и хулећи.
Дан се ближио крају. Спуштала се ноћ, ускоро ће се вратити и остали. Увек су се враћали смрзнути, зловољни, исцрпљени и пуни гнева; чим би се докопали својих кревета, попадали би по њима као без свести. Са уласком радника у бараку усељавала се хладноћа, влага и нека свеопшта узнемиреност.
Пола сата након доласка, пуштали су их на вечеру. Време обеда је за многе затворенике представљало право мучење: злочинци би тада отимали храну политичким затвореницима, а они који би покушали да их у томе спрече били би испребијани. Слабији и они који нису били способни да се бране, често су остајали без вечере.
Политички затвореници су били бројнији од криминалаца, но убице и лопови беху физички надмоћнији. Свакога дана је неко од затвореника остајао без свог ионако оскудног оброка. То је изазивало страшне муке: уморни, изгладнели, дрхтећи од зиме, они су размишљали само о храни и сањали пуну трпезу.
Оброци које су добијали били су заиста бедни. Порције су биле мале, често плесниве и из неког разлога заударале су на керозин. Све је било смишљено тако да их полако, али сигурно убија.
Отац Арсеније је често остајао без јела, но никада се није жалио. Кад би му неко отео оброк, одлазио би у бараку, легао у кревет и молио би се. У почетку би му се вртело у глави, дрхтао би од хладноће и умора, мисао би му се мутила. Ипак, почињао би да по сећању чита јутарње молитве, акатист Мајци Божјој, светом Николају и светом Арсенију, помињао би имена своје духовне деце и свих упокојених чија је имена знао напамет. Молио би се тако читаву ноћ, а ујутро би осетио неку нову снагу, као да је сит и наспаван.
Отац Арсеније је имао много духовне деце у логору и ван њега, и у души је плакао за сваким од њих. Док је био у изгнанству и у обичном логору, могао је да од њих прима писма, али у овом логору смрти никакве пошиљке нису биле дозвољене. Његова духовна деца су била убеђена да отац Арсеније није више међу живима. Када би се распитивали за њега код државних органа, одговор је увек био исти: “Ако је послат у специјални логор, нећете га наћи ни на једном списку.”
Већ беше пао мрак. Колоне затвореника улазиле су у логорски простор и сливале се у бараке. У бараку оца Арсенија људи су улазили љути и уморни, али чим су осетили топлоту, мало су омекшали. Данас нико не удари оца Арсенија, нити му оте хлеб.
Двојица болесника добише само по пола порције и отац Арсеније сакри мало рибе из свог тањира испод кошуље. Загреја мало воде са боровим иглицама у којој раствори аспирин и напоји их. Рибу и хлеб подели на два једнака дела и даде им да једу.
Кроз пет дана, двојица болесника осећала су се мало боље. Живот им више није био у опасности, али још нису могли да стану на ноге. Ноћу се отац Арсеније старао о њима, а када му је време допуштало, и дању. Наставио је да одваја део свог оброка и да их њиме храни.
Отац Арсеније није знао ништа о овој двојици болесних затвореника, осим да су недавно пребачени у њихову бараку из другог логора. Већ тада су били веома болесни. Негу оца Арсенија су прихватали нерадо, но ипак, да није било њега, не би преживели. О себи нису ништа говорили, а отац Арсеније их није ништа питао. Долазио је у додир са многим болесницима и свакога је неговао. Када су одлазили, ретко би о њима ишта више чуо.
Један од болесника му рече своје име: Иван Александрович Сазиков. Док се бавио око њега, отац Арсеније се тихо молио. Сазиков то примети и промрмља. “Молиш се, попе, је ли? Молиш се да ти се опросте греси, па нам зато помажеш! Плашиш се Бога! А зашто? Јеси ли Га икада видео?”
Отац Арсеније са благим чуђењем погледа Сазикова: “Како сам могао да Га не видим? Он је овде међу нама, са тобом и са мном.”
“Шта причаш, попе? Бог у овој бараци?”
Отац Арсеније га погледа и тихо рече: “Да, видим Његово присуство. Видим и да ти је душа поцрнела од греха, али у њу још увек може да продре светлост. Светлост ће ти доћи, Сазикове, светлост и твој Светитељ – заштитник. Свети Серафим Саровски те неће напустити.”
Сазиково лице се искриви, он задрхта и, пун мржње, зашишта: “Убићу те, попе! Убићу те! Није ми јасно, како знаш толике ствари? Мрзим те!”
Отац Арсеније се окрену и оде од њега, понављајући у себи: “Смилуј се на мене, грешника!” Док је обављао своје послове понављао је у себи акатист, своје келијско правило, молитве вечерње службе, јутрења, и сва она молитвословља која свештеници изговарају приликом служби.
Други од двојице болесника се у логору обрео из веома једноставног разлога: морао је бити смењен са руководећег положаја, како би на његово место дошао други. Његова је прича била слична многим причама из логора: учествовао је у Октобарској револуцији од 1917, лично је познавао Лењина, био командант бригаде 1920, био на важном руководећем положају у тајној служби, радио за НКВД, да би на крају био послат у логор “специјалног режима” да умре.
Неке су убијали због пар несмотрених речи, неке због исповедања вере, а било је и таквих као што је био овај болесник: комуниста – идеалиста који је некоме засметао и зато је био “склоњен.” Свима њима је било суђено да пре или касније заврше свој живот у логору.
Један од таквих, смењених с власти, био је и извесни Александар Павлович Авсенков. Отац Арсеније га препозна чим чу његово име. То име се често појављивало у новинама -био је то шеф тајне службе који је оцу Арсенију потписао смртну пресуду стрељањем због кривичног дела спровођења антиреволуционарних активности. Касније му је казна преиначена у петнаест година тешког физичког рада у логору. Отац Арсеније је добро запамтио то име.
Авсенкову беше тада око четрдесет пет година, али на његовом лицу су се видели дубоки трагови боравка у логору. Глад, исцрпљујући рад, физичко злостављање, све је то бледело пред сазнањем да је пре само неколико месеци он био тај који је друге слао на ово место, убеђен да брани земљу од “народних непријатеља.” Доласком у логор увидео је величину своје заблуде. Схватио је да је у смрт послао на десетине, на стотине хиљада невиних људи. Са свог руководећег места он беше изгубио сваки додир са истином. Веровао је извештајима иследника и ласкавим речима подређених; слушајући безумне наредбе људи са власти, изгубио је додир са животом и са људима.
Много је и стално патио, али да промени оно што је учинио није могао. Раздирало га је осећање духовне празнине и губитка. Био је тихе и благе нарави и све што је имао делио је са другима. Није се бојао ни логорских власти, ни криминалаца. Једино се плашио сопственог гнева, но никада није губио главу; покушавао је да брани невине и због тога је често морао да проводи дане у ћелији самици.
Авсенков је био привржен оцу Арсенију: волео га је због његове широкогрудости и топлине. Често би му говорио: “Ти имаш душу, баћушка. Имаш душу, видим ја то, али ја сам комуниста, а ти служиш твоме Богу, ти си свештеник. Различите су нам тачке гледишта! Теоријски гледано, требао бих да са тобом водим идеолошку борбу.”
Отац Арсеније би се на то сам смејао и одговарао: “Е, мој пријатељу! Зашто би се борио? Водио си идеолошку борбу читавог живота, а куда те је довела твоја идеологија? Довела те је у овај логор, који само што те није прогутао! Што се мене тиче, ја сам имао веру у Христа и тамо, док сам био слободан, а имам је и сада. Бог је свуда исти и свакоме помаже. Верујем да ће помоћи и теби!”
Једном му је отац Арсеније рекао: “Нас двојица се познајемо већ дуго. Бог нас је још давно спојио и уредио да се у овом логору поново сусретнемо.”
“Шта говориш? Зар се ми знамо од раније?”
“О да, знамо се, Александре Павловичу. Године 1933, када су комунисти покушали да искорене веру у народу, на стотине хиљада верника је послато у изгнанство, на стотине цркава је затворено. Тада сам први пут, по твом налогу, послат на робију. А 1939. смо се поново срели. Ја сам тада управо издао неки научни рад. Чим је изашао из штампе, ухапшен сам и доведен пред тебе. Осудио си ме на стрељање. Ипак, хвала ти: ублажио си ми казну и послао ме поново у логор. Од тада сам променио неколико логора и све време сам очекивао да те сретнем у једном од њих. И ево, коначно те сретох!
“Молим те, немој мислити да те осуђујем. Све је ово Божја воља, а мој живот је само кап воде у огромном океану. Наравно да не можеш да ме се сетиш. Међу десетинама хиљада који су прошли испред тебе, како да ме се сећаш? Само Бог зна све. Судбина људска је у Његовој руци.

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran