NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
LENA
 
Odlučio sam da posetim oca Arsenija i da mu ispričam svoj život, da se ispovedim i od njega dobijem duhovni savet i odgovor na mnogobrojna životna pitanja koja su me mučila. No, kada sam došao kod njega, nije se osećao dobro, pa sam morao da ostanem nekoliko dana u gostima kod Nadežde Petrovne i da sačekam da ocu Arseniju bude bolje.
Jedan dan posle mog dolaska u posetu ocu Arseniju je stigao jedan bračni par: Jurij Aleksandrovič, koji je imao oko četrdeset godina i njegova supruga Jelena Sergejevna, kojoj je moglo biti oko trideset pet. Oboje su bili naočiti i visoki; bili su pomalo uzbuđeni i verovatno zbog toga malo bučniji, no među njima je vladalo očigledno jednomislije u svemu što se ticalo vere, života i odnosa prema ljudima. Dopali su mi se.
Sledećeg dana pošao sam sa njima u obilazak starih crkava i manastira po okolini. Čitav dan smo proveli u živom razgovoru, i ja sam im, a da toga ni sam nisam bio svestan, do kraja dana ispričao kako sam dospeo u Crkvu i kako sam poverovao. Kada sam završio svoju priču, upitao sam ih, pomalo netaktično i nepromišljeno: „A kako ste vi počeli da idete u crkvu?“ Jurij pogleda u svoju ženu i odgovori: „Pa, preko nje!“ Iz nekog razloga, oboje se nasmejaše.
Predložio sam im da mi ispričaju svoju priču, ali oni se ponovo pogledaše i promeniše temu razgovora.
Trećeg dana našeg boravka još smo se više zbližili. Otac Arsenije se sada bolje osećao, pa je mogao da provede neko vreme sa nama u razgovoru. Ostali smo još dva dana, nakon čega nam je Nadežda Petrovna priredila, kako je sama imala običaj da kaže, „oproštajni čaj“, kome je prisustvovao i otac Arsenije. Bilo mu je bolje, pa nije više morao da leži.
Irina, njegova duhovna kćerka koja je u isto vreme bila i njegov lekar, budno je motrila na svaki njegov korak. Otac Arsenije se interesovao za vesti iz Moskve, a sam nam je ispričao mnogo zanimljivih i korisnih stvari. Sa ljubavlju je gledao Jurija i razgovarao sa njim. Odjednom reče: „Nije trebalo da odbijete da ispričate Aleksandru Aleksandroviču (tako se ja zovem) kako ste dospeli u Crkvu. Podelite sa njim svoju priču, ili je zapišite, pa mu je pošaljite. Nemojte zaboraviti!“
Svi smo se čudili kako je otac Arsenije znao da sam postavio pitanje na koje nisam dobio odgovor.
Kada smo se vratili u Moskvu, Jurij i Lena su nas često posećivali. Veoma ih je interesovala moja zbirka starih knjiga. Dva meseca pošto smo se upoznali kod oca Arsenija, Jurij mi je, pomalo stidljivo, predao pismo u kome je napisao svoju priču. Sa njegovim i Leninim dopuštenjem i blagoslovom oca Arsenija, prilažem njegov zapis.
 
***
Završio sam gimnaziju i upisao se na fakultet. Sport, pozorište, knjige i planinarenje bile su moje strasti u to vreme. Bezbrižno sam uživao u životu, no bio sam i dobar student. Posle diplomiranja, upisao sam post-diplomske studije. Pošto sam dao magistraturu, bio sam pun sebe i otputovao sam u drugi grad da se bavim naučnim radom. Ozbiljno sam se bavio svojim poslom, ali sam se i dalje planinario, kao u studentskim danima. Sakupio sam, već tada, veliku zbirku starih knjiga. No, nisam bio zadovoljan: nešto je i dalje nedostajalo u mom životu. Stalno sam tražio i pokušavao da nađem to „nešto“, novo i lepo, u svom životu.
Provodeći vreme u prirodi, imao sam prilike da posmatram bezgranični svet planina, oblaka, vazduha, planinskih livada i šuma odevenih u jesenje ruho, kao i neverovatne oblike stena. Voleo sam da posmatram prozračnu maglu kako se spušta na planinske vrhove i lagano sve prekriva svojom tajanstvenom i veličanstvenom lepotom. Svaki susret sa tim nedokučivim savršenstvom i lepotom dirnuo bi me skoro do bola. Hteo sam da se poklonim pred prirodom, da joj blagodarim za takvu lepotu kojom badava daruje nas ljude. Guste šume na severu su me vraćale u svet detinjstva, u svet drevnih ruskih bajki. Često sam se osećao kao patuljak koji je zalutao u zemlju divova.
Dok smo se odmarali na tim planinskim ekskurzijama, pevali smo ruske pesme koje su tada bile popularne. Lepo nam je bilo, život je bio veoma zanimljiv, no svaki put kada bih se vratio kući posle takvog izleta, osećao bih se prazno, patio sam i žalio za nečim, ali nisam znao za čim.
Nekoliko puta sam se zaljubio i svaki put pomišljao da je to „ono pravo.“ No, vreme bi prolazilo i ja bih se hladio, a ljubav bi ustupala mesto ravnodušnosti i dosadi. Mnoge sam na taj način ožalostio, a i sam sebe sam nekoliko puta doveo do ivice očaja, no uvek sam razmišljao samo o sebi. Nikada nisam ni pomišljao da su moji postupci izazvali nečiju patnju. Ponekad bi ljubav nastupala kao neka zarazna bolest i ja bih drhtao, postajao slep i gluv za sve oko sebe; ponekad bi se neprimetno uvukla u moj život bezbojna, dosadna ljubavna veza, koja mi je služila samo da ubijem vreme.
Takav je bio moj život. Spolja je izgledao veoma privlačno: bio sam uspešan mlad čovek i živeo dinamično, no iznutra, moj život je bio prazan, a ja sam samo ponekad bio svestan toga.
U odseku za građevinu mog preduzeća radila je devojka od svojih dvadeset pet godina. Bila je veoma talentovana, odlučna i pomalo svojeglava. Kolege su je oslovljavale zvanično: Jelena Sergejevna. Pričali su mi, kada je počela da radi, da su pokušali da joj tepaju Lena ili Lenka. Ona im je ozbiljno rekla: „Zašto komplikujete stvar? Zovite me prosto – Jelena Sergejevna.“ Tako je i bilo. Često sam radio sa njom, no nikada me nije interesovala kao žena. Bila je vrlo ozbiljna i stručna u svom poslu, pa sam na nju gledao kao na još jednu intelektualku. Godinu dana sam radio sa njom, a da je nisam ni primećivao.
Jednom je naše preduzeće organizovalo izlet do Rostova. U Rostovu sam bio nekoliko puta, no ovaj put sam hteo da pošto-poto izbegnem neku rođendansku proslavu, pa sam se i ja prijavio za putovanje.
Krenuli smo autobusom rano izjutra. Putnici su većinom bili stariji ljudi, bilo je samo nas četvoro mladih. U našem društvu bila je i Lena. Kada smo stigli, krenuli smo prvo u obilazak znamenitosti grada, a to su bili muzeji i crkve. Mada smo imali vodiča koji nam je sve objašnjavao, primetio sam da se Jelena Sergejevna izdvojila i da sama posmatra ikone, freske i druge detalje po crkvama. Ni mene nije interesovalo da slušam vodiča, pa sam joj se pridružio.
„Zašto ga ne slušate? Priča vrlo zanimljive stvari“, pitao sam je.
„Ja na drugačiji način tumačim staro rusko slikarstvo“, odgovorila mi je.
Pošli smo zajedno u obilazak muzeja. Govorila je skoro kao vodič, s tim što joj je ton bio sasvim drugačiji. Kada je pričala o istorijskim događajima i životima svetitelja, glas joj je bio iskren i topao. Osećao se u njenom glasu prisni odnos vernika prema Bogu i prema veri, i sve se to odslikavalo u njenom predstavljanju ikona. Kad god bismo ušli u neku crkvu, bila je puna poleta i njeno tumačenje rostovskih ikona mi je otvorilo neke do tada sasvim nepoznate vidike.
Ona je crkvenu arhitekturu i umetnost posmatrala na nekoj višoj ravni, na ravni duhovnosti i sve je povezivala sa verom i sa životom Ruskog čoveka, njegovom sadašnjošću i prošlošću.
Zainteresovala me je. Posle toga sam na poslu često zastajao kraj njenog radnog stola da popričam sa njom. Ubrzo smo zajedno posetili Suzdalj i Ugljič. Svaki od tih izleta mi je predstavljao nešto sasvim novo i posebno. Kada sam je pitao kako to da se toliko razume u rusku umetnost, odgovorila mi je: „Interesovalo me je, pa sam pročitala neke knjige o tome.“ Tada sam se zagrejao za nju i mislio da ću je vrlo brzo pridobiti.
Jednom, kada sam je pratio kući, grubo sam je zgrabio, i pokušao da je poljubim. Ona se tada otrgla od mene, odgurnula me i otišla. To me je još više zagrejalo za nju. Na poslu sam pokušavao da joj se približim, no od tada me je stalno izbegavala i nije htela sa mnom da razgovara. Jednom, posle posla, pošao sam za njom i stigao sam je. Ni tada nije htela da govori sa mnom. Samo mi je rekla: „Nisam mislila da ćete biti takvi. Vas umetnost uopšte ne interesuje – bio je to samo izgovor.“ Od tada je odlazila kući uvek u društvu koleginica.
Kolege na poslu, a naročito neke žene kojima nikada ništa ne može da promakne, počele su da me zadirkuju. „Došla maca na vratanca!“ dobacivale su mi.
Došlo je leto i godišnji odmor. Otputovao sam na jug, gde sam upoznao jednu devojku. Nije mi bilo teško da se zaljubim, u planinskom ambijentu gde smo kampovali. Zaboravio sam Lenu na neko vreme. No, po povratku u Moskvu, shvatio sam da jednostavno ne mogu da živim bez nje. Bila mi je potrebna, hteo sam da razgovaramo, sve sam učinio da joj se ponovo približim, ali uzalud. Odbijala je svaki razgovor, a ako bih je upitao nešto o poslu, odgovarala mi je jednosložnim rečenicama.
Jednom odlučih da je presretnem na ulici i pokušam da razgovaram sa njom. Pratio sam je kada je pošla kući s posla. Sela je na tramvaj i sišla na sledećoj stanici, a zatim odatle, bočnim ulicama otišla do jedne male crkve. Ušla je u crkvu, a ja za njom. Celivala je ikonu i nekoliko puta se prekrstila i poklonila pred njom. Kasnije sam saznao da je to bila ikona sv. Nikolaja Čudotvorca. Zatim je popela u hor i počela da peva sa njima. Stajao sam sa strane i posmatrao je. Nikad je nisam video takvu. Lice joj je bilo preobraženo, svetlo i sabrano.
Od toga dana redovno sam odlazio u tu crkvu, u tajnosti, svake subote. Stajao bih među vernim narodom i gledao nju. No, posle mesec i po dana, primetila me je. Hteo sam da joj priđem, da joj se izvinim, ali ništa nije vredelo. Uskoro je zbog mene napustila posao, što naravno nije promaklo mojim koleginicama.
Nastavio sam da odlazim u onu crkvu. Zaintrigiralo me je da saznam šta je to nagonilo savremenu, mladu ženu poput Lene, da veruje u Boga. Pokušavao sam da proniknem u reči molitava, da ih razumem. Poželeo sam da shvatim značenje službi. Bilo mi je jasno da čovek može da se interesuje za umetnost, arhitekturu i istoriju, da voli stare stvari, ali kako može neko ko živi u današnjem svetu i veku da poveruje u Boga, pa još i da se moli? Kako neko može da stoji u gomili starog sveta, većinom baba, i da sluša sveštenika koji peva i čita nešto nerazumljivo i krajnje neubedljivo? Naravno, pevanje je veoma lepo, ali da bi uživao u lepom pevanju, čovek može da ode i na koncert, na kome nastupaju profesionalci, a još uz to i da sedi, kao civilizovano biće, a ne da stoji, kao ovde.
Odlučio sam da podrobnije ispitam i proučim prirodu verovanja u Boga kod savremenog čoveka. Želeo sam da saznam šta je to što čoveka privlači i nagoni da veruje. Lena je, pošto me je primetila u crkvi, prestala da dolazi, no ja sam i dalje odlazio tamo, kako bih izbliza mogao da proučavam fenomen vere. Primetio sam tada da u crkvu ne dolaze samo stari ljudi, već da ima i dosta mladih. Zdravi momci, normalno obučeni, devojke, majke sa decom, mladi ljudi koji su ličili na intelektualce, takođe su redovni posećivali službe. Šta li ih je to privlačilo? Šta je privuklo Lenu ovamo? Poželeo sam da razgovaram sa nekim o tome.
U početku sam dolazio samo subotom, a zatim sam počeo da dolazim i drugim danima. Pažljivo sam pratio službe. Pokušavao sam da razumem šta se peva ili čita, ali uspevao sam da uhvatim samo pokoju reč ili izraz. No, kasnije bih razmišljao o onome što sam čuo. Teško mi je bilo da pronađem u tim rečima smisao. A onda sam pomislio: već je prošlo dve hiljade godina kako ljudi veruju u Isusa Hrista i u Majku Božju, mole se, klanjaju do zemlje, ginu za svoju veru. Ne čine to sve valjda zato što ih je neko naterao? Mora biti da u čoveku postoji urođena potreba za verom. Možda se radi i o nekom neistraženom psihološkom ili psihičkom fenomenu?
Slušao sam i pamtio molitve kao što su: „Isuse Hriste, Svetlosti tiha…“, „Sada otpuštaš slugu Tvojega…“, „Blagoslovi, dušo moja, Gospoda…“ Pamtio sam reči, a onda žurio da ih zapišem i da razmišljam o njima. Postepeno sam ih, kao neki stari rukopis, odgonetao. Mnogo mi se od svega toga pojasnilo, ali sam i dalje bio u mraku. Kada su ljudi pevali u crkvi, pevao sam i ja sa njima, osećao sam se radosno i lepo. Pokušavao sam da saznam što sam više mogao o Hrišćanstvu. Savremene knjige o ikonografiji i arhitekturi mi nisu mnogo pomogle. Tražio sam više od toga. Nabavio sam Sveto Pismo i neke knjige o Crkvi koje su štampane pre revolucije. Razgovarao sam i sa nekim rođacima i prijateljima.
Neke stvari su mi se razjasnile, no bio sam zbunjen kada bih čitao Jevanđelje. Misli iznesene u Jevanđelju su bile razumljive i blage, ali za savremenog čoveka nekako naivne. Otišao sam u biblioteku i pronašao neke naslove o religiji, no u njima sam naišao samo na ismevanje i kritikovanje vere i svega što ima veze sa Crkvom. Osetio sam da je pristup veri u takvim delima „naučnog ateizma“ površan, neiskren i neistinit. Međutim, nikoga nisam poznavao u crkvi i nisam znao koga da pitam da mi razjasni sve moje nedoumice. Jednog dana u domu svojih rođaka naišao sam, sasvim slučajno, na jedan stari katihizis. Knjigu sam odmah pročitao od korica do korica, posle čega su mi mnoge stvari postale jasnije. Mada je taj katihizis bio napisan zvaničnim i suvoparnim jezikom, teškim za razumevanje, ipak sam u njemu pronašao tumačenja i objašnjenja molitvoslovlja i službi. Najviše sam saznao o večernjoj i o jutrenju, jer sam na te službe uglavnom išao.
I tako, počeh strasno da se bavim proučavanjem Hrišćanstva. To me je uvelo u svet koji mi je do tada bio nepoznat. Taj svet nije bio odvojen od savremenog života, već ga je, na moje veliko iznenađenje. u sebe uključivao.
I dalje sam voleo prirodu i planinarenje, no sada je u moj život stupilo nešto novo, nešto što je svemu tome davalo značenje i smisao, nadahnuće i punoću. Još uvek mnoge svari nisam razumevao, još uvek mi se mnogo toga činilo neprikladnim za ovo vreme. Lenu nisam već dugo sreo. Tražio sam je po drugim crkvama, ali nje nije bilo.
Trebalo mi je duže od godinu dana da shvatim o čemu se radi u crkvenim službama i da usvojim osnove Pravoslavne vere, no i dalje sam veoma malo znao.
Napustio sam veliki deo svojih navika i običaja iz prošlosti, sada sam imao drugačija interesovanja. Počeo sam da za vreme odmora i praznika posećujem Trojicko-Sergijevski manastir. Tamo bih iznajmio sobicu i svaki dan odlazio u manastir. Jednom sam kod moštiju Sv. Sergija upoznao studenta bogoslovskog fakulteta. On mi je odgovorio na mnoga pitanja i razjasnio mi mnoge stvari. Bio je to za mene veoma radostan susret.
Došao je dan kada sam konačno shvatio zašto ljudi veruju u Boga. Nekada sam dolazio u crkvu da bih video Lenu, a sada sam dolazio zato što nisam mogao da ne dolazim. Jesam li tada verovao? Ili sam se navikao da dolazim na službu? Teško mi je sada da odgovorim na to pitanje. U svakom slučaju, nisam više samo slušao reči molitve, sada sam puštao da njihovo značenje prodre u mene, a poneki put uhvatio sebe da se i ja molim. Posle službe mi reči molitava i pesama ostajale duboko urezane u duši.
Prošle su dve godine od kako sam počeo da odlazim u crkvu. Prvo sam išao zbog Lene, zatim sam nastavio da idem iz radoznalosti, a sada idem kao vernik.
Vaskrs je. Završio se Časni Post. Služi se jutrenje i svuda unaokolo je radost. Svi pevaju: Hristos Vaskrse iz mrtvih, smrću pogazivši smrt…“ Pevam i ja. Pun sam neke neobjašnjive i neiskazive radosti. Ta me radost celog obuzima, duša hoće da mi poleti. Imam želju da svakoga grlim, da svakoga volim. Nema mesta umoru, negativnim osećanjima, brigama.
Po odsluženoj Vaskršnjoj Liturgiji, ljudi su počeli da se razilaze. Na glavnim vratima je bila velika gužva i ja odlučih da izađem na sporedna vrata. Tada na stepenicama ugledah Lenu. Nisam bio nimalo iznenađen što je vidim. „Hristos Vaskrse!“ pozdravih je. Ona me pogleda i lice joj se odjednom ozari. Oči joj zasijaše radošću, videlo se da se iskreno obradovala. „Hristos Vaskrse, Lena!“ ponovih. „Vaistinu Vaskrse!“ odgovori mi ona i priđe mi. Poljubili smo se tri puta, a zatim potrčali zajedno niz stepenice i krenuli ulicom.
Sunce samo što je bilo izašlo, grad je još spavao, a vazduh je bio blag i svež. Uzeo sam Lenu pod ruku i rekao joj: „Lena, počeo sam da odlazim u ovu crkvu pre dve godine zbog tebe, prvo iz znatiželje, a sada dolazim zato što verujem!“ Pričam joj o sebi, o svojim lutanjima, ne mogu da prestanem. Duša mi je ispunjena Vaskršnjim molitvama i srce mi peva: „Hristos Vaskrse!“
Lena korača pored mene i sluša me. Gledam je i pričam joj. Idemo bočnim ulicama, glavnim ulicama, bulevarima, šetamo bez cilja. Ako je i bilo drugih prolaznika na ulici, ja ih nisam video. Bio sam pun Vaskršnje radosti, a moram da priznam, i radosti što sam u Leninom društvu. Danas je sve lepo: Vaskrs, život, raspoloženje, Lenino prisustvo. Osećam se kao da sam se ponovo rodio. Razgovaram sa Lenom o Vaskrsu, o veri, o svom životu i o njoj. Ona ide pored mene, drži me pod ruku, povremeno me gleda, ali ništa ne govori. Njeno ćutanje počinje pomalo da me brine, no ne prestajem da pričam: „Znaš šta, Lena? Znaš li šta hoću da ti kažem?“ stalno ponavljam, no ne nalazim snage da dovršim rečenicu.
Ona me gleda pomalo stidljivo onim njenim krupnim crnim očima i odgovara mi: „Znam, Jurij.“
Ako je bilo prolaznika, verovatno su bili iznenađeni scenom: jedan krupan momak na sred ulice grli devojku. Možda nas i niko nije video, ko zna?
„Jurij“, reče Lena. „Znala sam sve vreme da ideš u moju crkvu. Sada će to biti naša crkva. Naša!“
Ništa nisam odgovorio, samo sam je još jače zagrlio i tako smo još dugo išli ulicama, dok se ponovo nismo našli ispred crkve. Sada je tamo bila u toku druga služba. Ušli smo unutra i celivali ikone, pomolili se zajedno i otišli.
„Hajdemo kod moje majke, čeka me da dođem posle službe“, pozva me Lena.
To je priča o tome kako sam počeo da idem u crkvu. Sve ostalo je došlo samo po sebi.
Sa ocem Arsenijem nas je upoznala Lenina majka pre dve godine. Od tada ga često posećujemo i svaki put odlazimo od njega sa osećanjem radosti koje se ne može ni sa čim uporediti, sa radošću Bogopoznanja. Otac Arsenije nas uči i savetuje kako da hrišćanski živimo u današnjem svetu.
Zapisao sam ovu svoju priču jedne duge večeri, prisećajući se svoje prošlosti. Ta prošlost i nije tako davna: Lena i ja smo u braku tek četiri godine.

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *