ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ЛЕНА
 
Одлучио сам да посетим оца Арсенија и да му испричам свој живот, да се исповедим и од њега добијем духовни савет и одговор на многобројна животна питања која су ме мучила. Но, када сам дошао код њега, није се осећао добро, па сам морао да останем неколико дана у гостима код Надежде Петровне и да сачекам да оцу Арсенију буде боље.
Један дан после мог доласка у посету оцу Арсенију је стигао један брачни пар: Јуриј Александрович, који је имао око четрдесет година и његова супруга Јелена Сергејевна, којој је могло бити око тридесет пет. Обоје су били наочити и високи; били су помало узбуђени и вероватно због тога мало бучнији, но међу њима је владало очигледно једномислије у свему што се тицало вере, живота и односа према људима. Допали су ми се.
Следећег дана пошао сам са њима у обилазак старих цркава и манастира по околини. Читав дан смо провели у живом разговору, и ја сам им, а да тога ни сам нисам био свестан, до краја дана испричао како сам доспео у Цркву и како сам поверовао. Када сам завршио своју причу, упитао сам их, помало нетактично и непромишљено: “А како сте ви почели да идете у цркву?” Јуриј погледа у своју жену и одговори: “Па, преко ње!” Из неког разлога, обоје се насмејаше.
Предложио сам им да ми испричају своју причу, али они се поново погледаше и променише тему разговора.
Трећег дана нашег боравка још смо се више зближили. Отац Арсеније се сада боље осећао, па је могао да проведе неко време са нама у разговору. Остали смо још два дана, након чега нам је Надежда Петровна приредила, како је сама имала обичај да каже, “опроштајни чај”, коме је присуствовао и отац Арсеније. Било му је боље, па није више морао да лежи.
Ирина, његова духовна кћерка која је у исто време била и његов лекар, будно је мотрила на сваки његов корак. Отац Арсеније се интересовао за вести из Москве, а сам нам је испричао много занимљивих и корисних ствари. Са љубављу је гледао Јурија и разговарао са њим. Одједном рече: “Није требало да одбијете да испричате Александру Александровичу (тако се ја зовем) како сте доспели у Цркву. Поделите са њим своју причу, или је запишите, па му је пошаљите. Немојте заборавити!”
Сви смо се чудили како је отац Арсеније знао да сам поставио питање на које нисам добио одговор.
Када смо се вратили у Москву, Јуриј и Лена су нас често посећивали. Веома их је интересовала моја збирка старих књига. Два месеца пошто смо се упознали код оца Арсенија, Јуриј ми је, помало стидљиво, предао писмо у коме је написао своју причу. Са његовим и Лениним допуштењем и благословом оца Арсенија, прилажем његов запис.
 
***
Завршио сам гимназију и уписао се на факултет. Спорт, позориште, књиге и планинарење биле су моје страсти у то време. Безбрижно сам уживао у животу, но био сам и добар студент. После дипломирања, уписао сам пост-дипломске студије. Пошто сам дао магистратуру, био сам пун себе и отпутовао сам у други град да се бавим научним радом. Озбиљно сам се бавио својим послом, али сам се и даље планинарио, као у студентским данима. Сакупио сам, већ тада, велику збирку старих књига. Но, нисам био задовољан: нешто је и даље недостајало у мом животу. Стално сам тражио и покушавао да нађем то “нешто”, ново и лепо, у свом животу.
Проводећи време у природи, имао сам прилике да посматрам безгранични свет планина, облака, ваздуха, планинских ливада и шума одевених у јесење рухо, као и невероватне облике стена. Волео сам да посматрам прозрачну маглу како се спушта на планинске врхове и лагано све прекрива својом тајанственом и величанственом лепотом. Сваки сусрет са тим недокучивим савршенством и лепотом дирнуо би ме скоро до бола. Хтео сам да се поклоним пред природом, да јој благодарим за такву лепоту којом бадава дарује нас људе. Густе шуме на северу су ме враћале у свет детињства, у свет древних руских бајки. Често сам се осећао као патуљак који је залутао у земљу дивова.
Док смо се одмарали на тим планинским екскурзијама, певали смо руске песме које су тада биле популарне. Лепо нам је било, живот је био веома занимљив, но сваки пут када бих се вратио кући после таквог излета, осећао бих се празно, патио сам и жалио за нечим, али нисам знао за чим.
Неколико пута сам се заљубио и сваки пут помишљао да је то “оно право.” Но, време би пролазило и ја бих се хладио, а љубав би уступала место равнодушности и досади. Многе сам на тај начин ожалостио, а и сам себе сам неколико пута довео до ивице очаја, но увек сам размишљао само о себи. Никада нисам ни помишљао да су моји поступци изазвали нечију патњу. Понекад би љубав наступала као нека заразна болест и ја бих дрхтао, постајао слеп и глув за све око себе; понекад би се неприметно увукла у мој живот безбојна, досадна љубавна веза, која ми је служила само да убијем време.
Такав је био мој живот. Споља је изгледао веома привлачно: био сам успешан млад човек и живео динамично, но изнутра, мој живот је био празан, а ја сам само понекад био свестан тога.
У одсеку за грађевину мог предузећа радила је девојка од својих двадесет пет година. Била је веома талентована, одлучна и помало својеглава. Колеге су је ословљавале званично: Јелена Сергејевна. Причали су ми, када је почела да ради, да су покушали да јој тепају Лена или Ленка. Она им је озбиљно рекла: “Зашто компликујете ствар? Зовите ме просто – Јелена Сергејевна.” Тако је и било. Често сам радио са њом, но никада ме није интересовала као жена. Била је врло озбиљна и стручна у свом послу, па сам на њу гледао као на још једну интелектуалку. Годину дана сам радио са њом, а да је нисам ни примећивао.
Једном је наше предузеће организовало излет до Ростова. У Ростову сам био неколико пута, но овај пут сам хтео да пошто-пото избегнем неку рођенданску прославу, па сам се и ја пријавио за путовање.
Кренули смо аутобусом рано изјутра. Путници су већином били старији људи, било је само нас четворо младих. У нашем друштву била је и Лена. Када смо стигли, кренули смо прво у обилазак знаменитости града, а то су били музеји и цркве. Мада смо имали водича који нам је све објашњавао, приметио сам да се Јелена Сергејевна издвојила и да сама посматра иконе, фреске и друге детаље по црквама. Ни мене није интересовало да слушам водича, па сам јој се придружио.
“Зашто га не слушате? Прича врло занимљиве ствари”, питао сам је.
“Ја на другачији начин тумачим старо руско сликарство”, одговорила ми је.
Пошли смо заједно у обилазак музеја. Говорила је скоро као водич, с тим што јој је тон био сасвим другачији. Када је причала о историјским догађајима и животима светитеља, глас јој је био искрен и топао. Осећао се у њеном гласу присни однос верника према Богу и према вери, и све се то одсликавало у њеном представљању икона. Кад год бисмо ушли у неку цркву, била је пуна полета и њено тумачење ростовских икона ми је отворило неке до тада сасвим непознате видике.
Она је црквену архитектуру и уметност посматрала на некој вишој равни, на равни духовности и све је повезивала са вером и са животом Руског човека, његовом садашњошћу и прошлошћу.
Заинтересовала ме је. После тога сам на послу често застајао крај њеног радног стола да попричам са њом. Убрзо смо заједно посетили Суздаљ и Угљич. Сваки од тих излета ми је представљао нешто сасвим ново и посебно. Када сам је питао како то да се толико разуме у руску уметност, одговорила ми је: “Интересовало ме је, па сам прочитала неке књиге о томе.” Тада сам се загрејао за њу и мислио да ћу је врло брзо придобити.
Једном, када сам је пратио кући, грубо сам је зграбио, и покушао да је пољубим. Она се тада отргла од мене, одгурнула ме и отишла. То ме је још више загрејало за њу. На послу сам покушавао да јој се приближим, но од тада ме је стално избегавала и није хтела са мном да разговара. Једном, после посла, пошао сам за њом и стигао сам је. Ни тада није хтела да говори са мном. Само ми је рекла: “Нисам мислила да ћете бити такви. Вас уметност уопште не интересује – био је то само изговор.” Од тада је одлазила кући увек у друштву колегиница.
Колеге на послу, а нарочито неке жене којима никада ништа не може да промакне, почеле су да ме задиркују. “Дошла маца на вратанца!” добацивале су ми.
Дошло је лето и годишњи одмор. Отпутовао сам на југ, где сам упознао једну девојку. Није ми било тешко да се заљубим, у планинском амбијенту где смо камповали. Заборавио сам Лену на неко време. Но, по повратку у Москву, схватио сам да једноставно не могу да живим без ње. Била ми је потребна, хтео сам да разговарамо, све сам учинио да јој се поново приближим, али узалуд. Одбијала је сваки разговор, а ако бих је упитао нешто о послу, одговарала ми је једносложним реченицама.
Једном одлучих да је пресретнем на улици и покушам да разговарам са њом. Пратио сам је када је пошла кући с посла. Села је на трамвај и сишла на следећој станици, а затим одатле, бочним улицама отишла до једне мале цркве. Ушла је у цркву, а ја за њом. Целивала је икону и неколико пута се прекрстила и поклонила пред њом. Касније сам сазнао да је то била икона св. Николаја Чудотворца. Затим је попела у хор и почела да пева са њима. Стајао сам са стране и посматрао је. Никад је нисам видео такву. Лице јој је било преображено, светло и сабрано.
Од тога дана редовно сам одлазио у ту цркву, у тајности, сваке суботе. Стајао бих међу верним народом и гледао њу. Но, после месец и по дана, приметила ме је. Хтео сам да јој приђем, да јој се извиним, али ништа није вредело. Ускоро је због мене напустила посао, што наравно није промакло мојим колегиницама.
Наставио сам да одлазим у ону цркву. Заинтригирало ме је да сазнам шта је то нагонило савремену, младу жену попут Лене, да верује у Бога. Покушавао сам да проникнем у речи молитава, да их разумем. Пожелео сам да схватим значење служби. Било ми је јасно да човек може да се интересује за уметност, архитектуру и историју, да воли старе ствари, али како може неко ко живи у данашњем свету и веку да поверује у Бога, па још и да се моли? Како неко може да стоји у гомили старог света, већином баба, и да слуша свештеника који пева и чита нешто неразумљиво и крајње неубедљиво? Наравно, певање је веома лепо, али да би уживао у лепом певању, човек може да оде и на концерт, на коме наступају професионалци, а још уз то и да седи, као цивилизовано биће, а не да стоји, као овде.
Одлучио сам да подробније испитам и проучим природу веровања у Бога код савременог човека. Желео сам да сазнам шта је то што човека привлачи и нагони да верује. Лена је, пошто ме је приметила у цркви, престала да долази, но ја сам и даље одлазио тамо, како бих изблиза могао да проучавам феномен вере. Приметио сам тада да у цркву не долазе само стари људи, већ да има и доста младих. Здрави момци, нормално обучени, девојке, мајке са децом, млади људи који су личили на интелектуалце, такође су редовни посећивали службе. Шта ли их је то привлачило? Шта је привукло Лену овамо? Пожелео сам да разговарам са неким о томе.
У почетку сам долазио само суботом, а затим сам почео да долазим и другим данима. Пажљиво сам пратио службе. Покушавао сам да разумем шта се пева или чита, али успевао сам да ухватим само покоју реч или израз. Но, касније бих размишљао о ономе што сам чуо. Тешко ми је било да пронађем у тим речима смисао. А онда сам помислио: већ је прошло две хиљаде година како људи верују у Исуса Христа и у Мајку Божју, моле се, клањају до земље, гину за своју веру. Не чине то све ваљда зато што их је неко натерао? Мора бити да у човеку постоји урођена потреба за вером. Можда се ради и о неком неистраженом психолошком или психичком феномену?
Слушао сам и памтио молитве као што су: “Исусе Христе, Светлости тиха…”, “Сада отпушташ слугу Твојега…”, “Благослови, душо моја, Господа…” Памтио сам речи, а онда журио да их запишем и да размишљам о њима. Постепено сам их, као неки стари рукопис, одгонетао. Много ми се од свега тога појаснило, али сам и даље био у мраку. Када су људи певали у цркви, певао сам и ја са њима, осећао сам се радосно и лепо. Покушавао сам да сазнам што сам више могао о Хришћанству. Савремене књиге о иконографији и архитектури ми нису много помогле. Тражио сам више од тога. Набавио сам Свето Писмо и неке књиге о Цркви које су штампане пре револуције. Разговарао сам и са неким рођацима и пријатељима.
Неке ствари су ми се разјасниле, но био сам збуњен када бих читао Јеванђеље. Мисли изнесене у Јеванђељу су биле разумљиве и благе, али за савременог човека некако наивне. Отишао сам у библиотеку и пронашао неке наслове о религији, но у њима сам наишао само на исмевање и критиковање вере и свега што има везе са Црквом. Осетио сам да је приступ вери у таквим делима “научног атеизма” површан, неискрен и неистинит. Међутим, никога нисам познавао у цркви и нисам знао кога да питам да ми разјасни све моје недоумице. Једног дана у дому својих рођака наишао сам, сасвим случајно, на један стари катихизис. Књигу сам одмах прочитао од корица до корица, после чега су ми многе ствари постале јасније. Мада је тај катихизис био написан званичним и сувопарним језиком, тешким за разумевање, ипак сам у њему пронашао тумачења и објашњења молитвословља и служби. Највише сам сазнао о вечерњој и о јутрењу, јер сам на те службе углавном ишао.
И тако, почех страсно да се бавим проучавањем Хришћанства. То ме је увело у свет који ми је до тада био непознат. Тај свет није био одвојен од савременог живота, већ га је, на моје велико изненађење. у себе укључивао.
И даље сам волео природу и планинарење, но сада је у мој живот ступило нешто ново, нешто што је свему томе давало значење и смисао, надахнуће и пуноћу. Још увек многе свари нисам разумевао, још увек ми се много тога чинило неприкладним за ово време. Лену нисам већ дуго срео. Тражио сам је по другим црквама, али ње није било.
Требало ми је дуже од годину дана да схватим о чему се ради у црквеним службама и да усвојим основе Православне вере, но и даље сам веома мало знао.
Напустио сам велики део својих навика и обичаја из прошлости, сада сам имао другачија интересовања. Почео сам да за време одмора и празника посећујем Тројицко-Сергијевски манастир. Тамо бих изнајмио собицу и сваки дан одлазио у манастир. Једном сам код моштију Св. Сергија упознао студента богословског факултета. Он ми је одговорио на многа питања и разјаснио ми многе ствари. Био је то за мене веома радостан сусрет.
Дошао је дан када сам коначно схватио зашто људи верују у Бога. Некада сам долазио у цркву да бих видео Лену, а сада сам долазио зато што нисам могао да не долазим. Јесам ли тада веровао? Или сам се навикао да долазим на службу? Тешко ми је сада да одговорим на то питање. У сваком случају, нисам више само слушао речи молитве, сада сам пуштао да њихово значење продре у мене, а понеки пут ухватио себе да се и ја молим. После службе ми речи молитава и песама остајале дубоко урезане у души.
Прошле су две године од како сам почео да одлазим у цркву. Прво сам ишао због Лене, затим сам наставио да идем из радозналости, а сада идем као верник.
Васкрс је. Завршио се Часни Пост. Служи се јутрење и свуда унаоколо је радост. Сви певају: Христос Васкрсе из мртвих, смрћу погазивши смрт…” Певам и ја. Пун сам неке необјашњиве и неисказиве радости. Та ме радост целог обузима, душа хоће да ми полети. Имам жељу да свакога грлим, да свакога волим. Нема места умору, негативним осећањима, бригама.
По одслуженој Васкршњој Литургији, људи су почели да се разилазе. На главним вратима је била велика гужва и ја одлучих да изађем на споредна врата. Тада на степеницама угледах Лену. Нисам био нимало изненађен што је видим. “Христос Васкрсе!” поздравих је. Она ме погледа и лице јој се одједном озари. Очи јој засијаше радошћу, видело се да се искрено обрадовала. “Христос Васкрсе, Лена!” понових. “Ваистину Васкрсе!” одговори ми она и приђе ми. Пољубили смо се три пута, а затим потрчали заједно низ степенице и кренули улицом.
Сунце само што је било изашло, град је још спавао, а ваздух је био благ и свеж. Узео сам Лену под руку и рекао јој: “Лена, почео сам да одлазим у ову цркву пре две године због тебе, прво из знатижеље, а сада долазим зато што верујем!” Причам јој о себи, о својим лутањима, не могу да престанем. Душа ми је испуњена Васкршњим молитвама и срце ми пева: “Христос Васкрсе!”
Лена корача поред мене и слуша ме. Гледам је и причам јој. Идемо бочним улицама, главним улицама, булеварима, шетамо без циља. Ако је и било других пролазника на улици, ја их нисам видео. Био сам пун Васкршње радости, а морам да признам, и радости што сам у Ленином друштву. Данас је све лепо: Васкрс, живот, расположење, Ленино присуство. Осећам се као да сам се поново родио. Разговарам са Леном о Васкрсу, о вери, о свом животу и о њој. Она иде поред мене, држи ме под руку, повремено ме гледа, али ништа не говори. Њено ћутање почиње помало да ме брине, но не престајем да причам: “Знаш шта, Лена? Знаш ли шта хоћу да ти кажем?” стално понављам, но не налазим снаге да довршим реченицу.
Она ме гледа помало стидљиво оним њеним крупним црним очима и одговара ми: “Знам, Јуриј.”
Ако је било пролазника, вероватно су били изненађени сценом: један крупан момак на сред улице грли девојку. Можда нас и нико није видео, ко зна?
“Јуриј”, рече Лена. “Знала сам све време да идеш у моју цркву. Сада ће то бити наша црква. Наша!”
Ништа нисам одговорио, само сам је још јаче загрлио и тако смо још дуго ишли улицама, док се поново нисмо нашли испред цркве. Сада је тамо била у току друга служба. Ушли смо унутра и целивали иконе, помолили се заједно и отишли.
“Хајдемо код моје мајке, чека ме да дођем после службе”, позва ме Лена.
То је прича о томе како сам почео да идем у цркву. Све остало је дошло само по себи.
Са оцем Арсенијем нас је упознала Ленина мајка пре две године. Од тада га често посећујемо и сваки пут одлазимо од њега са осећањем радости које се не може ни са чим упоредити, са радошћу Богопознања. Отац Арсеније нас учи и саветује како да хришћански живимо у данашњем свету.
Записао сам ову своју причу једне дуге вечери, присећајући се своје прошлости. Та прошлост и није тако давна: Лена и ја смо у браку тек четири године.

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran