NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
JEDNO ISKUŠENJE
 
Pošto je provela dve nedelje kod oca Arsenija, Nataša se vratila u Moskvu sa čitavom gomilom pisama koje je trebalo što pre uručiti onima kojima su pisma namenjena.
Zamolila me je da ja uzmem polovinu pisama i da ih raznesem.
Vremena su tada bila veoma teška. Mnogi od naših prijatelja su bili u zatvoru, a nas ostale su često pratili i pozivali na saslušanja. Zbog toga je raznošenje pisama bio opasan zadatak.
Nataša nam je pričala da je kuća Nadežde Petrovne pod prismotrom. Nadežda Petrovna i neki od suseda su čak pozivani na „informativni razgovor“: pitali su ih ko dolazi kod njih u kuću, da li Pjotr Andrejevič služi crkvene obrede u kući, da li prima pisma i niz drugih pitanja.
„Dok sam putovala kući vozom, stalno sam imala osećaj da je neko iza mene. Voz je bio pun, nekoliko ljudi je ušlo u voz zajedno sa mnom, ali pažnju mi je privukla jedna žena koja je uvek „slučajno“ stajala ili sedela pored mene.
„Sve vreme sam razmišljala: šta da radim sa pismima ako me uhapse? Nisam znala kako da postupim, no tešile su me reči oca Arsenija koje mi je rekao na rastanku, uz blagoslov: „Bog će te sačuvati, biće sa tobom. Nemoj ničega da se plašiš. Sve će biti dobro!“
„Kada sam sišla sa voza u Moskvi, nisam više imala osećaj da me neko prati. Mirno sam otišla kući. Napetost je nestala i pomislila sam da mi se samo učinilo da me neko uhodi.“
Tako mi je pričala Nataša kad sam otišla kod nje po pisma. Stavile smo pisma na sto, a zatim ih razvrstale u dve gomile. Jednu gomilu će raznositi ona, a drugu ja. Te noći sam spavala kod Nataše. Čitavu noć smo pričale o ocu Arseniju i o njegovom načinu života.
Rano sledećeg jutra sam krenula da raznesem pisma. Obukla sam kaput, a na glavu vezala maramu. Bila je nedelja, te na ulici nije bilo mnogo ljudi. Korak mi je bio lak i veseo. Pismo koje mi je otac Arsenije poslao mnogo mi je značilo, ohrabrilo me je i smirilo moja dotadašnja kolebanja.
Nekih sto metara pošto sam napustila Natašinu kuću, osetila sam da me neko prati. Zastadoh i pogledah, tobož neobavezno oko sebe, i spazih iza mene ide jedna žena. Odlučih da proverim da li me žena zaista prati, ili mi se to samo pričinjava. Ubrzah korak i skretoh u bočnu ulicu. Iza mene su se čuli koraci. Krajičkom oka videh da me žena i dalje prati. Srce poče da mi lupa, noge me nisu više slušale. Nisam znala šta da radim. Imala sam kod sebe u torbi mnogo pisama, i ako mi ih oduzmu, mnogi ljudi će nastradati. Nekoliko metara dalje odlučih da pređem ulicu. Nepoznata žena je takođe prešla ulicu. Išla je za mnom na razdaljini od oko 20 – 30 metara. Sada mi je bilo potpuno jasno da me neko prati. Pade mi napamet da bih mogla da izručim sva pisma iz svoje torbe u kantu za otpatke i da pobegnem – no potom shvatih da bi pisma u tom slučaju bila odmah pronađena, a mene bi lako našli, jer znaju da sam izašla iz Natašine kuće.
Uspela sam nekako da savladam paniku i počela sam da se molim. Nije mi bilo lako, morala sam mnogo da se trudim da usredsredim misli na molitvu. Usporila sam hod i sabrala misli.
Sada znam da je to možda bilo suviše smelo, ali ovako sam se molila Presvetoj Bogorodici: „Majko Božja, svu svoju nadu sada polažem u Tebe. Samo mi Ti možeš pomoći, samo me Ti možeš izbaviti, u Tvoje ruke stavljam svoj život, pomozi mi!“
Tako sam išla ulicom i molila se. Postepeno me je napuštao strah. Bila sam uverena da nisam sama. Majka Božja je sa mnom, a ako mi se nešto desi, šta god da mi se dogodi – znači da je Bog tako hteo. „Neka bude volja Božja!“ molila sam se. Više se nisam bojala. I dalje sam čula korake iza sebe. Više nisam žurila, jer sam shvatala u kakvoj se bezizlaznoj situaciji nalazim. Svu sam svoju nadu položila u Bogorodicu, stoga sam bila veoma mirna i spokojna. Nisam više obraćala pažnju kuda idem. Mislila sam samo na svoju Spasiteljku, Majku Božju. Čula sam kako mi se koraci približavaju. Došla sam do raskrsnice i skrenula iza ugla. Kad tamo, čeka me neka druga žena, koja je obučena istovetno kao ja: potpuno ista marama, isti kaput, o ramenu ista torba. Žena mi se pridružuje i korača pored mene. Pošto je okrenula glavu prema meni, pogledala sam je. Bila je veoma lepa, lice joj je bilo nekako svetlo i bila mi je odnekuda poznata.
Pogledah je još jedanput. Morala sam da okrenem lice, nisam mogla da je gledam, jer joj je lice zaista blistalo. Išle smo tako zajedno, a ja sam se radovala što više nisam sama. Nastavila sam da se molim,mada sam i dalje čula iza sebe zloslutni bat potpetica žene koja me je pratila. Kada smo došle do druge raskrsnice, moja nepoznata saputnica mi reče: „Stani ovde i nemoj dalje da ideš. Ja ću nastaviti da idem ulicom umesto tebe.“ Glas joj je bio strog, ali lice joj je bilo blago i puno dobrote, i neobično svetlo. Zastala sam na uglu, a ona je nastavila ulicom. Njena pojava je bila potpuno ista kao moja, svaki detalj odeće je bio isti. Sve mi je to bilo veoma čudno, no ja sam je poslušala. U međuvremenu do ugla stiže i žena koja me je pratila. Kada dođe blizu mene, zastade, pogleda me unezvereno, a zatim požuri za mojom saputnicom, koja je hodala veoma brzo.
Žena koja me je pratila je imala natmuren i gnevan izraz lica, kao da je mrzela ceo svet.
Stajala sam dugo na tom ćošku, nisam imala snage da se odmah pokrenem. Dok sam mogla, gledala sam za svojom „dvojnicom“ koju je sada pratila agentkinja. Na sledećoj raskrsnici obe su skrenule na desno, i nestale mi iz vida. Tek tada se osvestih i smogoh snage da se okrenem i pođem natrag. Do dva sata popodne, uručila sam sva pisma koja je trebalo da raznesem prijateljima.
Do dana današnjeg se pitam i čudim se: koga mi je to Mati Božja poslala da me izbavi u onom kritičnom trenutku?
Godinu dana nakon ovog događaja su me uhapsili. Na saslušanju je islednik zahtevao da mu kažem ko je žena koja mi je pravila društvo onog dana i kuda smo obe pobegle. Na saslušanje su doveli čak i agentkinju koja me je pratila. Kada su je ispitivali, rekla je: „Druže naredniče, ja sam je pratila sve dok joj se nije pridružila jedna žena koja je bila potpuno isto, identično, obučena kao ona: ista marama, isti kaput, iste čizme, ista torba; i ne samo to: hodala je na isti način i imala isti položaj glave. Pratila sam ih, ali više nisam znala koju sam prvo pratila, a koja joj se naknadno pridružila. Zato sam pošla za onom koja je nastavila da hoda, pratila sam je još deset minuta, a ona je onda nestala! Istinu govorim, kunem vam se! Nestala – tek tako! Kao u cirkusu!“
Šta sam mogla da kažem na to? Islednik je, sav iskrivljen od besa, vikao, čak me je i udario. Ja sam samo ćutala. Moj jedini odgovor je bio: „Ne znam!“ Molila sam se Bogu i ćutala, a na kraju nisam više mogla da ćutim, nego sam rekla: „Nisam se nikuda sakrila, nisam nestala. Spasla me je Majka Božja kojoj sam se sve vreme molila.“
Kazne su u to vreme bile veoma surove, no ponovo mi je Majka Božja pomogla: dobila sam najblažu moguću kaznu – trogodišnje izgnanstvo iz Moskve.
Koga mi je Majka Božja poslala u pomoć onog dana? Da li je to bila Ona sama? Ili je to možda bio moj Anđeo čuvar? Možda mi je neka svetiteljka došla u pomoć i zavarala trag agentkinji koja me je uhodila? To nikada neću saznati, ali znam da sam je videla, da sam čula njen glas: uostalom, sve to stoji zapisano u mom dosijeu.
Posle ovog događaja, oca Arsenija sam videla samo još jedanput, 1958. godine. Ispričala sam mu za ovaj čudesan događaj i upitala ga šta misli o tome.
„Presveta Bogorodica, naša zastupnica i zaštitnica, čula je tvoje molitve i ukazala ti je veliku milost. Čudo i veliku milost je izlila na tebe, ali i na mene i na druge, jer da su zaplenili ona pisma, mnogi bi bili pohapšeni i – ko zna? Možda bi završili u logoru.
„Slava Tebi, Bože naš, slava Tebi! Presveta Bogorodice, spasi nas! Uvek nosi sa sobom Kazansku ikonu Majke Božje. Nosi je sa sobom i moli se!
Zapisano prema sećanjima A. V. R.
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *