NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
JEDNO PRIZNANJE
 
Pisati o ocu Arseniju uvek znači pisati i o sebi, o svom životu i o sopstvenim delima koja su na neki način povezana sa njim, našim duhovnim ocem. Njegov neobično bistar um, poznavanje ljudske prirode i života uopšte, koje se može drugačije nazvati i intuitivnim znanjem, njegova neprekidna molitva i potpuno predavanje sebe drugima, sve te osobine su doprinele da u mom životu on stekne posebno mesto među mnogim sveštenicima koje sam imala prilike da upoznam. Bilo je nemoguće od njega sakriti ili izostaviti nešto prilikom ispovesti, čovek je jednostavno morao sve da mu kaže. Stojiš tako pred njim, i osećaš da on vidi tvoju dušu u celini i da čak zna i ono što mu nisi rekao.
Pre rata bio je u izgnanstvu, no imao je dozvolu da prima posete. Moja majka i ja smo često odlazile kod njega i ja sam tada postala njegova duhovna kćerka. Tada sam imala osamnaest godina. Kasnije je otac Arsenije prebačen u logor „specijalnog“ režima, te smo od njega vrlo retko dobijali pisamca sa duhovnim savetima. Međutim, 1949. godine smo izgubili svaki dodir sa njim, nismo čak znali ni da li je živ. Ovom prilikom ću izneti nekoliko svojih sećanja na oca Arsenija, no pošto su događaji koje ću opisati isuviše lične prirode, izostaviću svoje ime.
Udala sam se četrdesetih godina za verujućeg čoveka. Bio je povučen, krotak, tih i veoma dobar. Nije mnogo govorio, čak ni sa mnom. Bio je deset godina stariji od mene.
Otadžbinski rat se bio završio. Muku teških posleratnih godina između 1946. i 1952. nismo osetili na sopstvenoj koži. Imali smo dve kćerke, a sa nama je živela i moja majka. Muž me je voleo na miran i postojan način. Bio je dobar otac, posvećivao je mnogo vremena deci i vaspitavao ih u duhu naše vere. Živeli smo udobno, često se molili zajedno, a subotom i nedeljom odlazili u crkvu gde je služio naš dobri otac Georgije. U našoj porodici je, naizgled, vladao savršeni mir i sloga.
Zatim je došlo proleće 1952. godine, a ono što se tada dogodilo ostavilo je duboku brazdu u mom životu. Ta brazda je imala dve strane: počinila sam težak greh koga sam bila potpuno svesna, za koga sam se iskreno pokajala i koji sam ispovedila svom duhovniku, a sa druge strane sam osetila neopisivu sreću, punotu radosti koju pruža jedino prava ljubav. Ovaj drugi sloj moga greha leži sakriven duboko u meni, pokriven kajanjem, ali živi i dalje i ja sam svesna njegovog postojanja. Svoj sam greh ispovedila ocu Georgiju, misleći da sam ispovešću očišćena od tog greha iz prošlosti.
Nema reči da se opiše radost koju smo mi, duhovna deca oca Arsenija, osetili kada je on oslobođen iz logora, 1958. godine. Izgledalo je kao da smo svi odjedanput bliži Bogu, preporođeni. Svi smo tada išli na ispovest kod oca Arsenija, ali ja nisam bila u stanju da ipovedim pred njim šta se dogodilo 1952. godine. Osećala sam ogroman stid i bojala sam se da će me odbaciti kad bi znao šta se dogodilo.
A evo šta se dogodilo: kao što već rekoh, moja porodica je bila veoma složna. Iznenada, te 1952. godine, ja sam se zaljubila i ta me je ljubav celu progutala. Čovek u koga sam se zaljubila bio mi je, gledano iz jednog ugla, sasvim stran: nije verovao u Boga. Bio je, s druge strane, veoma inteligentan, prostosrdačan, prijemčiv. Imao je jaku volju. Ljubav se pojavila iznenada. Privlačnost sam prva osetila ja: taj me je čovek osvojio nežnošću, iskrenim prijateljskim staranjem i pažnjom koja ljudima, a naročito ženama veoma prija i potrebna im je. Nažalost, moj muž prema meni nikada nije bio ni nežan, ni pažljiv. Bio je umeren u svemu i veoma uzdržan.
U početku me je Fjodorova (ne koristim njegovo pravo ime) pažnja i nežnost iznenađivala, a pomalo i plašila. Ipak, osetila sam privlačnost: poželela sam da ga bolje upoznam, da saznam šta mu je u duši, da saznam tajne njegovog bića. Želela sam da mu pomognem, mada nisam znala kako i čime. O Bože! Koliko čoveku, a posebno ženi, znači lepa reč i pažnja! Moj bračni život je bio nekako rutinski i umeren. Znalo se ko će šta reći kada dođe kući. Znala sam šta će me muž pitati, a šta ćemo mu ja ili deca odgovoriti. U svakoj porodici interesovanja njenih članova vremenom postaju nepromenljiva i nikada više ne prevazilaze očekivanja koja se tokom zajedničkog života uspostave.
Fjodor je bio veoma širokih interesovanja i znanja, bio je visok i snažan, pun energije. Imao je lepo i pravilno lice. Ljudi su ga voleli, no on je uvek bio prilično miran i povučen. Koliko znam, žene ga nisu zanimale. Voleo je samo jednu ženu, a to je bila njegova supruga, koja je ujedno bila i moja dobra prijateljica. Ana je te godine napunila 43, a Fjodor 46 godina. Živeli su skromnim i umerenim životom, baš kao i nas dvoje. Anjuta me je podsećala na mog supruga: i ona je bila ćutljiva, povučena u sebe, pedantna, štedljiva, i nije imala nežnosti u sebi.
Fjodor je bio zaljubljenik u svoj posao. Posao nam je bio donekle sličan; mada smo bili zaposleni u različitim sektorima preduzeća, viđali bismo se na sastancima i ponekad sarađivali na različitim projektima. Fjodor i Ana su nas često posećivali, kao i mi njih. Fjodor i ja bismo zapodenuli razgovor o poslu, a onda bi se Anjuta ljutila: „Zar mora i kod kuće da se govori o poslu?“ Na kraju bi ipak bila primorana da zapodene razgovor sa mojim suprugom ili drugim gostima, s obzirom da Fjodor i ja nismo prekidali razgovor o poslu. Naše bi prijateljstvo verovatno nastavilo da traje još mnogo godina, samo da se nešto užasno nije dogodilo…
… Da, samo da se nije dogodilo nešto užasno. U proleće 1952. trebalo je da moj suprug i ja odemo na odmor u jednu banju koju smo rado posećivali. Voleli smo krajolik u kome se banja nalazila i mnogo smo puta tamo boravili. No pred sam put, sprečen nepredviđenim okolnostima na poslu, moj muž bi prinuđen da otkaže put. Morao je da ide na dugačak službeni put negde daleko. Da mu ne bi propala rezervacija u banji, odlučismo da je ponudimo Fjodoru, pošto je ovaj imao mesec dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. „Tako nećeš biti sama, imaćeš društvo“, rekao mi je muž.
Bio je početak maja, vreme je bilo sunčano i toplo, a drveće već olistalo, odeveno u prozirne zelene tonove. U daljini su se zelenela brda, a svuda okolo je bila šuma. Poljsko cveće je taman procvetalo. Sve je to doprinosilo nekakvom opštem ushićenju i uzbuđenju. Sunce se kupalo u malenim jezercima i potočićima, a banja je bila polu-prazna. Bilo je mirno i ceo ambijent me je podsećao na liku Nesterova ili Levitina. Sve je izgledalo savršeno. Prvih pet dana našeg boravka u banji Fjodor i ja smo se šetali po okolini i razgovarali o svemu i svačemu. Kao da je onaj tihi i povučeni Fjodor nestao. Naši su razgovori sada bili živi i raznovrsni. Pričali smo o religiji, veri i prirodnim lepotama. Voleli smo iste stvari. Bila sam srećna i sve mi je to veoma prijalo. Počela sam da nekako drugačije posmatram Fjodora: videla sam ga kao talentovanog intelektualca, a pri tom nežnog i osećajnog muškarca. Šestoga dana boravka u banji ceo moj prethodni život se jednostavno srušio, započeo je novi život u kome sam nestrpljivo iščekivala susret sa njim, u kome me je grejala svetlost njegovog prisustva i u kome sam po prvi put osetila ogromnu, sveobuhvatajuću ljubav.
Muž, deca, vera, reči mog duhovnog oca, osećanje stida, sve je to nestalo pred vihorom snažne ljubavi kakvu nikada do tada nisam okusila. Bila je to ljudska, zemaljska ljubav kakvu čovek može samo jedanput u životu da doživi. Nisam bila u stanju da je odgurnem od sebe, niti da se okrenem od nje, štaviše, nisam ni želela. Svaki dan proveden sa Fjodorom bio je prepun sreće, i za mene predstavljao izvor nikad do tada doživljenih osećanja i radosti. Svet oko mene je bio lep i sve ono što je nekada izgledalo sivo i tmurno dobilo je novu boju, sjaj i lepotu.
Ponesena bujicom novootkrivenih osećanja zaboravila sam na sve što sam ranije volela i što mi je nekada nešto značilo. Sa nestrpljenjem sam iščekivala svaki novi susret, razgovor i prisnost. Nikada prema svome mužu nisam osetila tako nešto, uprkos njegovoj postojanoj ljubavi prema meni i našem zajedničkom životu u veri. Moja veza sa Fjodorom nije mogla ni sa čime da se uporedi. Osećanje ljubavi me je sažižalo, zaboravila sam na svakoga i na sve, a osetila sam da se i njemu isto događa, možda čak i sa većim intenzitetom. U mojim očima on je bio preobražen – drugi čovek.
Možda zvuči neverovatno, ali za tih sedam meseci koliko je naša veza trajala, nisam nijednom osetila kajanje niti grižu savesti. Za mene on nije bilo samo muškarac koga sam volela: u svojoj opčinjenosti njime otkrila sam jedan za mene do tada nepoznat svet. Izgubila sam sposobnost kritičkog mišljenja. Nisam više bila u stanju da razmišljam kao Hrišćanka. Pokušavam da opišem, najrealnije i najistinitije što mogu, kako sam se tada osećala. Fjodor se, kako rekoh, preobrazio: posedovao je zadivljujuću količinu energije, a njegovo ogromno znanje i iskustvo, koje je do tada bilo uspavano negde u dubinama njegovog uma, sada je postalo dostupno drugima. Na poslu je postao veoma uspešan: naučna otkrića su se nizala jedno za drugim. Iznenadio je svoje kolege, koje ga nisu poznavale takvog.
Jednom prilikom je na mojoj potkošulji primetio prikačenu ikonicu i krst. „Ti, znači, veruješ u Boga?“ upitao me je, iznenađeno. Ni ovo njegovo direktno pitanje nije uspelo da u meni probudi prošlost, niti mi je tada palo na pamet da zastanem i razmislim.
Odmor u banji je proleteo kao vihor. Kada smo se vratili kući, bili smo sasvim drugi ljudi. Nastavili smo da se sastajemo. Naša veza je postala još jača i čvršća. U početku smo se viđali u tajnosti na raznim mestima, a kasnije smo iznajmili sobu u kojoj smo mogli da se sastajemo. Plašili smo se da se za našu vezu ne sazna, da nas poznanici ili kolege ne primete da smo zajedno. Odlazili bismo sa posla u različito, pod izgovorom da idemo u biblioteku ili na neki poslovni sastanak, a zatim bismo se sastajali u našoj sobi. Krali smo ljubav od svojih porodica, krili se od sopstvene savesti, pred ljudima, a ja još i pred Bogom.
Ponekad sam se osećala kao lopov u tuđoj kući. Krala sam nešto dragoceno i strepela da ću biti uhvaćena na delu. Trzala sam se na svaki šušanj, na svaki zvuk vrata koja su se otvarala. Najviše od svega sam se plašila da moja svekrva ne sazna za moju vezu. Iste misli su me proganjale i u snu. Izbegavala sam svaku pomisao o tome šta se zapravo sa mnom događa. U tom slučaju, moja prošlost bi preplavila sadašnji trenutak i ja bih izgubila smelost koja je se temeljila na ukradenoj sreći. Tada bih, zacelo, pala u ambis sumnje, patnje i bola… Mnogi su me strahovi tih dana proganjali: strah od bola koji bi nastupio ako bih ostala bez svoje velike ljubavi, strah od krivice koju bih osetila ako bi se moja porodica raspala usled moje prevare… Mogla sam, dakle da nastavim da ga volim jedino u najvećoj tajnosti i samo pod uslovom da ne razmišljam ni o čemu. Lagala sam svoga muža, svoju majku, zapostavila decu, izbegavala obaveze, sve to da bih se sastajala sa Fjodorom. Nisam mogla da prestanem da ga viđam. Mislila sam da moj muž ništa nije primećivao, i do dana današnjeg, nisam sigurna da li jeste, ili nije. On je uvek samo ćutao. Nikada nije postavljao pitanja kada sam se izgovarala količinom posla ili dugim sednicama, ili kada sam bila razdražljiva. Tada bi se samo povlačio i posvećivao se deci. Mnogo se molio.
Ne znam koliko je još mogla da traje moja veza da se, sedam meseci pošto je sve to počelo, moja starija kćerka nije teško razbolela. Pokušali smo da je lečimo kod kuće. Nega za bolesno dete, neprospavane noći, dogovori sa lekarima, sve je to palo na pleća moje majke i moga muža. Kada joj se stanje pogoršalo, morali smo da je odvedemo u bolnicu. I tada je veći deo tereta pao na moga muža. Čak i tada, kada je život moje kćeri bio u opasnosti, nalazila sam vremena da se sastajem sa Fjodorom. Osećala sam da imam prava, sada kada prolazim kroz tešku krizu, da na nekoliko trenutaka zaboravim na sve svoje probleme.
Jednoga dana majka me pozove na posao da mi javi da je detetu mnogo gore i da je nastupila kriza. No, ja sam imala ugovoren sastanak sa Fjodorom koji, uprkos vestima iz bolnice, nisam imala nameru da otkažem. Posle sastanka, na putu za bolnicu svratila sam kući da uzmem hranu koju je majka pripremila za moju kćerku i tada ugledah mog muža na kolenima, pred ikonama i upaljenim kandilom, kako se moli iz sveg srca.
„Gospode! Ne okreni lice Svoje od nas grešnih, poseti i isceli sluškinje Tvoje (i on reče moje ime i ime naše kćerke), i izli na njih blagodat Tvoju!“
Ja se iskradoh iz sobe, uzeh paketić sa hranom i odjurih u bolnicu. Tada mi se po prvi put pojavi jasna misao o mom strašnom duhovnom i moralnom padu. Kao da je tog trenutka spala neka teška zavesa sa mojih očiju. Ja, Hrišćanka, verujuća žena, duhovno čedo oca Arsenija koji u ovom trenutku strada u zloglasnom logoru i koji se moli za mene i za moje spasenje, pala sam niže i od bezbožnika na koje sam gledala sa prezirom, umišljajući da sam bolja od njih, jer verujem u Boga!
Stigla sam u bolnicu trčeći. Pored kćerkine postelje zatekoh muža. Htedoh da je zagrlim, no on me zaustavi: „Nemoj da je budiš. Dali su joj injekciju i sada spava.“ Zatim me odvede do prozora.
„Čekam te od jutros da dođeš“, reče. „Sada kada je prošlo ono najgore, obe ste se vratile.“
Ovo me je veoma začudilo. Šta je hteo time da kaže: „Obe ste se vratile?“
U trenutku pomislih da je dete umrlo i da moj muž ne zna šta govori. Počeh da plačem. On me zagrli i, držeći me za ramena, reče: „Sve je sada u redu, sve.“
Shvatila sam da je dete živo, ali činilo mi se kao da njegove reči znače još nešto, nešto što je imalo veze sa mnom. Nije mi bilo jasno, kako to da je u bolnici od jutra – zar ga nisam videla kod kuće pre pola sata? Šta se to dešava sa mnom?
Proveli smo čitavu noć kraj postelje naše kćerke. Ćutali smo sve vreme, ali oboje smo duboko razmišljali. Čitav moj život je te noći prošao pred mojim očima. Videla sam sebe onakvom kakva zapravo i jesam. Muža nisam smela ni da pogledam. Njegova smirenost i trpeljivost su učinili više od bilo kakvog osuđivanja, greha i svađe.
Od toga dana prekinula sam vezu sa Fjodorom. Shvatila sam da sam sve vreme bila igračka u rukama nečastivoga i osećala sam ogroman stid što sam se toliko udaljila od Boga, što sam zaboravila na sve reči i pouke oca Arsenija i što sam se opredelila za put neverstva i prevare.
Mnogo je godina prošlo od tada, Ja sam se veoma iskreno pokajala i dobro shvatam dubinu i težinu svoga greha za koji se i danas molim Bogu da mi oprosti, no uprkos tome, ne mogu da žalim zbog onoga što sam učinila. Ljubav koju sam davala i dobijala je bila suviše lepa, suviše iskrena i suviše istinita. Pogrešila sam, znam; zastranila sam veoma, no ja sam tog čoveka istinski volela.
Neki su mi rekli: „Ako tako govoriš, znači da se nisi stvarno pokajala, da nisi shvatila dubinu svoga pada.“ To nije tačno. Sve shvatam, ali nisam u stanju, i ne želim, da proklinjem prošlost. Ko hoće da mi sudi, može da posmatra moj slučaj iz mnogo različitih uglova.
 
***
Nastavila sam da živim sa mužem kao i pre, samo što sam sada postala drugačija. Nevidljiva linija nikad izrečene tajne delila me je od njega, no meni se činilo da on nije bio svestan te linije. I dalje je malo govorio, bio je, kao i uvek tih i povučen. Znala sam da me voli, no isuviše racionalno i tiho – kao da sam drag komad nameštaja u stanu. Za njega sam bila i ostala majka njegove dece, ali nikada supruga, nikada žena.
Što se Fjodora tiče, više nije imao mesta u mom životu. Nikada više nismo ni spomenuli našu raniju vezu. I dalje su nam dolazili u posetu, Ana i on, ili smo mi odlazili njima. Nije dolazilo u obzir da prestanemo da se porodično družimo, jer bi njegova žena i moj muž shvatili da nešto nije u redu. Prekid naše veze je ozbiljno poremetio Fjodorov život: odjedanput je izgubio svoju novostečenu energiju, postao je lenj i inertan, što se odrazilo na njegov posao. Povratio se tek posle osam godina. Najgore od svega je bilo što mi je Anjuta, posle svega, jednom prilikom poverila svoje sumnje da je 1952. godine Fjodor imao vanbračnu vezu sa nekom ženom. Bilo mi je veoma teško i osećala sam ogroman stid.
 
***
Prošlo je pet godina od kada je otac Arsenije pušten iz logora. Išla sam kod njega jednom mesečno, ispovedala se, razgovarala sa njim i dobijala od njega savete. Uvek bih odlazila od njega sa osećanjem spokoja, mirna i kao preporođena, no teret prošlosti me je i dalje pritiskao.
Oktobra 1963. ponovo sam otišla da ga posetim. Otac Arsenije je tada izgledao posebno veseo i oran. Molili smo se zajedno u njegovoj sobi gde je služio večernju. Posle toga sam se ispovedila, iskreno i duboko. Za vreme ispovesti, otac Arsenije je bio neobično ćutljiv. Kada sam završila svoju dugu ispovest, upitao me je: „Je li to sve?“
„To je sve“, odgovorila sam.
On uzdahnu duboko i ponovo upita: „Je li to sve?“ i pošto nije bilo odgovora, pokri mi glavu epitrahiljem i pročita razrešnu molitvu.
Idućeg jutra sam se na svetoj liturgiji pričestila zajedno sa još nekolicinom vernika koji su bili došli kod oca Arsenija. Napolju je bilo lepo i sunčano, pa sam, mirna i radosna posle ispovesti i pričešća, izašla napolje i malo posedela sa Anjom na klupici ispred kuće.
Posle toga, Nadežda Petrovna nam je poslužila ručak: prženi krompir (kakav je samo ona umela da pripremi), čaj i kolač. Za vreme ručka smo razgovarali i razmenjivali sećanja. Posle ručka se otac Arsenije malo odmorio, a posle toga izrazio želju da se prošeta šumom, koja je bila oko jedan kilometar udaljena od kuće. Doktorka Irina se nije slagala sa time, jer je počeo da duva vetar, a vreme se naoblačilo, no otac Arsenije ipak obuče kaput i stavi kapu na glavu. Irina i Anja su htele da pođu sa njim u šetnju. Svi smo, naravno, želeli da idemo sa njim, no pošto su se njih dve prve javile, ostali su ćutali. Dok je otac Arsenije još bio u svojoj sobi, njih dve se obukoše za šetnju, no kada je izašao iz sobe, pogledao je u mene i rekao: „Ići ću sa L. Njoj je potrebnije.“
Izašli smo iz kuće i krenuli ulicom, pored kuća okruženim baštama, pored skladišta ispred kojeg su radnici bojili cigle i uskoro se nađosmo u polju. Snažan vetar je čupao travu i povijao granje, a nad zemljom su se nadvili teški, crni oblaci. Suvo lišće je vitlalo svuda oko naših nogu pod snažnim udarima vetra. Vetar je fijukao, a lišće šuštalo pod našim nogama. Imala sam utisak kao da hodam po nečem živom.
Nisam se osećala prijatno. Pogledala sam oca Arsnija. On je išao napred mirno, zadubljen, kao i uvek, u svoje misli. Ponekad samo na licu bi mu zaigrao osmeh.
Do šume je vodio uzan puteljak. Vetar se u šumi čuo još jače. Drveće se povijalo, grane kao da su se borile sa snažnim vetrom. Suvo lišće koje je pokrivalo zemlju, čas je letelo unaokolo i sudaralo se sa stablima drveća, čas je padalo po zemlji, da bi se ponovo razletelo pod novim naletom vetra. Sve je to doprinelo da se osećam neraspoloženo i potišteno. Nešto je počelo da me muči: „Zašto me je baćuška pozvao u šetnju?“ neprestano sam mislila. On nikada ne čini ništa bez valjanog razloga. Uvek je mislio o tome kako da nas, svoju duhovnu decu, upućuje i učvršćuje na stazi vere. Sigurno postoji razlog zašto me je pozvao da pođem s njim. Juče ispovest, danas Sveto pričešće…. odjedanput mi sećanja na događaje iz 1952. bljesnuše kao munja pred očima.
„Oče Arsenije“, pozvah ga. „Imam nešto da vam kažem…“ I ja počeh da mu pričam sve od početka kako je bilo, sve u jednom dahu. Otac Arsenije stade pored mene. Slušao me je sa pažnjom i gledao blago. Kada je čuo prvih nekoliko rečenica, prekinuo me je. Priklonio je glavu, prekrstio se i rekao mi: „Nemoj. Nema potrebe. Tvoj greh je velik, ali Bog ti je oprostio, a sem toga, ispovedila si se već ocu Georgiju. Ne ponavljaj ispovest.“
Plakala sam, gušila se u suzama dok sam pokušavala da nastavim. Drhtala sam od nekog unutrašnjeg straha i od stida.
„Nemoj. Sve sam razumeo. To što ništa nisi rekla mužu je i dobro i nije dobro. On te voli: da si mu rekla, duboko bi ga povredila i izazvala bi ozbiljne probleme u porodici. A on to ionako zna. Svi smo mi grešni, pamti ovaj tvoj greh koji si učinila pred Bogom i pred svojom porodicom. Moraš se moliti, bez prestanka moliti za oproštaj. Moliću se i ja. Najvažnije je da si imala hrabrosti da sve kažeš tvom duhovnom ocu. Istina čisti čoveka iznutra, naročito istina izgovorena prilikom ispovesti. Idemo sada.“ I on me blagoslovi.
Okrenuli smo se da pođemo kući. Nismo mnogo duboko zašli u šumu. Vetar je i dalje zavijao i lomio granje, lišće je i dalje šuštalo i vitlalo u krug, oni crni oblaci se nisu razišli, ali u mene se uselio mir kakav nisam osetila još od 1952. Više me ovo ružno vreme nije plašilo niti je uticalo na moje raspoloženje. Dok smo se vraćali kući, otac Arsenije je bio radostan i čio. Ispričao mi je žitije sv. Marije Egipatske. Svaka njegova reč je imala svoju težinu i poseban značaj za mene.
Kada smo došli kući, otac Arsenije je i dalje bio u tom radosnom raspoloženju. Pričao nam je o raznim ljudima koje je upoznao u logoru, navodio nam delove Jevanđelja i misli svetih otaca. Govorio nam je o neispoveđenim gresima i o molitvi. Najviše se zadržao na molitvi. Govorio nam je o snazi molitve, kada se dvoje ili više ljudi okupi i dogovori da moli za istu stvar. Prisetio se kako se u logoru molio za izbavljenje prijatelja. Aljoša, tada još student, a sada sveštenik Aleksej, reče na to: „Da, oče Arsenije. Sećate li se kako smo nas dvojica preživeli dva dana i dve noći u kaznenoj ćeliji? Naša zajednička molitva je učinila da se na čudesan način izbavimo od sigurne smrti!“
Uvek ću pamtiti reči oca Arsenija da kad se dvoje ili troje okupe na i mole Bogu za istu stvar, i ako je njihova molitva iskrena i potiče iz čistog srca i jake vere, takva molitva mnogo može pred prestolom Božjim i pred Njegovom Presvetom Majkom.
„Ogromna većina ljudi ne može da izbegne greh“, rekao je otac Arsenije, „jer živimo na zemlji. No najvažnija stvar na svetu jeste -naš odnos prema Bogu. Moramo uvek da Mu pribegavamo u molitvi, iskrenoj i neusiljenoj, u pokajanju, ispovesti, da Mu se približavamo kroz dobra dela, kroz ljubav jedni prema drugima, prema celoj Njegovoj tvorevini!
„Sećajmo se uvek Pisma: „Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto gnjevu Božjem, jer je napisano: moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod“ (Rim. 12,19). Starajmo se da nas osećanje osvetoljubivosti nikada ne poseti, a ako nam ipak dođe, borimo se protiv njega molitvom, sećajući se Svetih Otaca i kako su se oni borili sa ovom strašću i pobeđivali je.
Ukoliko osetimo u sebi žeđ za osvetom, otac Arsenije nas je savetovao da odmah stavimo sebe na mesto onoga kome želimo da se osvetimo, kako bi što pre shvatili nerazumnost ove želje.
Te večeri nam je govorio i o pažnji sa kojom treba da se odnosimo jedan prema drugom, o tome kako treba da slušamo s pažnjom kada nam neko priča o svojim mukama, makar se i ne slagali sa tom osobom. Moramo pokušati da sagledamo život očima te osobe, duboko i bez osuđivanja. Život je ponekad toliko komplikovan da čovek često ne može da predvidi svoje postupke.
Dok je govorio, otac Arsenije bi često gledao u mene. Osećala sam tada, kao da gledajući mene vidi celu moju dušu.
Greh koji sam počinila nije nestao. Nisam ga izbrisala ispovešću i pokajanjem. Znam da ću za njega morati da dam odgovor na Sudu, no ispovest i pokajanje su mi omogućili da u potpunosti sagledam svoj postupak. Priznavši ga pred duhovnikom osetila sam se kao prikovana za „stub srama“, no to mi je pomoglo da se rascep koji se usled moga greha stvorio u duši zaleči, kao i da uvidim sopstvenu ništavnost.
Otac Arsenije mi reče na rastanku: „Ne prestaj da se moliš za oproštaj, moli se stalno. Ne zaboravljaj nikad koliko si zgrešila mužu i praštaj mu sve.“
Osećala sam se mnogo lakše. Celim putem do kuće pokušavala sam da shvatim kako je otac Arsenije znao da sam svoj greh ispovedila ocu Georgiju, kad ja nikome nisam rekla za tu ispovest. Otac Arsenije je zaista umeo da čita naše duše. Njegove duhovne oči su mogle da vide i naše najskrivenije tajne.
Kada je otac Arsenije umro, ostavio nas je sirotima. Umro je i moj muž, pred kojim sam bila toliko kriva, a deca su otišla od kuće. Sada imam dovoljno vremena za razmišljanje i za sećanje. Stoga sam i odlučila da zapišem svoje uspomene na oca Arsenija i na duhovnu utehu kojom nas je krepio u najtežim trenucima života.

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *