NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
NA KROVU
 
Život je u to vreme bio težak, pun iznenadnih opasnosti i strahova koji su neprestano ugrožavali naš život, fizički i duhovni. No, Bog i Majka Božja su nam bili milostivi u trenucima neposredne opasnosti i nikada nam nisu uskraćivali Svoju pomoć. Svaki put kada bih se udaljila sa puta Gospodnjeg, On bi mi poslao nekoga ko mi je pomagao da se vratim na pravi put i učio me da izbegavam greške i stranputice. Uvek bih u trenucima životne opasnosti prizivala Ime Božje i On bi mi uvek slao pomoć. Mnogo puta u životu sam se uverila da je jedini istinski spas u molitvi, iskrenoj molitvi, a molitva Majci Božjoj mi je uvek bila najspasonosnija zaštita i najpouzdanije izbavljenje od svakoga zla, duhovnog i telesnog.
Želela bih da vam ispričam nešto o snazi molitve koju je imao naš duhovni otac i o jednom događaju koji je ostavio veliki utisak na nas.
U Moskvi je vladala glad. Dobijali smo kupone za osminu vekne hleba dnevno, a hleb koji bi nam davali bio je plesniv. Po dućanima nije bilo ničega: ni krompira, ni žitarica, ni kupusa, a ulje i maslac nismo videli mesecima. Rublja nije imala nikakvu vrednost; seljaci su prodavali hranu isključivo za robu. „Cena“ im je bila basnoslovna. Prema građanstvu su se odnosili kao prema dušmanima, i mi smo bukvalno morali da ih molimo da nam daju veknu hleba ili vrećicu krompira za zlatan lanac ili krzneni kaput. Bili smo gladni, smrzavali smo se i živeli smo u večitom strahu.
Saša, Kaća i ja odlučismo da zamolimo našeg duhovnika, oca Mihaila, za blagoslov da idemo u selo po hranu. Mnogi su tada išli u selo sa svojim stvarima i vraćali se sa hranom. Otac Mihailo nas je pažljivo saslušao, sa negodovanjem vrteo glavom, zatim stao pred ikonu Bogorodice pred kojom se dugo molio. Na kraju, kad je završio molitvu, reče nam: „Stavljam vas u zaštitu naše Zastupnice, Majke Božje. Svaka od vas neka ponese ikonicu na put. Molite se sve vreme puta. Bogomajka i Sveti Georgije će vas sačuvati. Biće teško. Ja ću se odavde moliti za vas.“ Zatim reče, kao za sebe: „Majko Božja! Ugodniče Božiji, sv. Georgije! Pomozi, sačuvaj ih i zaštiti od svake opasnosti, straha i hule.“ Dade nam blagoslov i zaćuta.
Kao da je zaboravio na nas, otac Mihail se ponovo okrete ikonama i nastavi da se moli.
I tako smo nas tri krenule na put. Zapitale smo se međusobno, zašto je otac Mihail rekao da će nas na putu čuvati Sv. Georgije. Bilo smo mlade, život nam se činio veoma jednostavnim i nismo se ničega bojale. Naravno, o životu nismo znale skoro ništa. Uvek smo živele u gradu, roditelji su nam bili školovani i nismo poznavali nikoga sa sela. Sve tri smo studirale na fakultetu, a vezivala nas je Crkva. Naši roditelji se nisu slagali sa time da idemo na selo, ali smo na kraju ipak otišle. Iz Moskve smo otputovale stojeći između vagona voza. Bio je kraj septembra.
Uspele smo da nabavimo vreće od oko petnaest kilograma brašna i trideset kilograma pšenice. Sve smo same nosile, mada su vreće bile veoma teške. Nije nam bilo lako, ali bile smo tako srećne. Nabavile smo hranu! Kako će se obradovati naši roditelji! Međutim, voz se iznenada zaustavi negde podaleko od Moskve. Znalo se da svuda po okolini patroliraju „anti-profiterske“ jedinice koje oduzimaju ljudima hranu koju su nabavili sa sela. Nisu puštali narod u vozove. Železnica je u to vreme bila rezervisana samo za vojsku.
Svuda oko nas su bili ljudi bolesni od tifusa, gladni. Bilo je užasno. Voz se nije pomakao tri dana. Za to vreme smo jele mladi luk i žvakale sirovu pšenicu. I danas osećam taj ukus u ustima. Treće noći u stanicu uđe dugačak voz. Pronese se glas da je to vojni voz koji ide za Moskvu. Ujutru se vrata od vagona otvoriše i vojnici poskakaše iz voza da zamene ono što su imali kod sebe za hranu: jabuke, cveklu ili luk. Htele smo da ih pitamo da li možemo da se ukrcamo na njihov voz, no bilo nas je strah. Žene koje su bile sa nama rekoše nam da je opasno voziti se sa vojnicima. Od njih smo čule užasne priče. Govorile su još i da su beloarmejci probili front i da sada napreduju ka nama, da bande dezertera pljačkaju i siluju sve živo po okolini, a čule su i kako je u blizini izbila epidemija kolere. Slušajući ih, činilo nam se da nam nema spasa i da je sve izgubljeno. Tada smo se setile reči našeg oca Mihaila. Vagoni su bili puni vojnika, konja i artiljerijskog oružja. Vojnici su sedeli svuda: po sedištima, ležajima, po podu i u hodniku, pušili su i grickali semenke i dobacivali ženama na peronu: „Ehej, hajde s nama, povešćemo vas! Uskoro polazimo!“ Bilo nas je veoma strah. Neke žene se ipak odlučiše da pođu sa njima. Vojnici im pomogoše da unesu svoje torbe i zavežljaje u voz, dobacujući i smejući se sve vreme. Poslednja vest je glasila da se do daljnjeg obustavljaju svi vozovi za Moskvu. Nas tri pokušavamo da na brzinu odlučimo šta nam valja činiti. Ljudi su već počeli da se penju na krovove vagona. Krovovi su puni ljudi. Iz vagona dopire smeh i svirka harmonike. Kažu da taj voz putuje sa Serpukov.
Jedna grupa žena, među kojima smo i nas tri, odlučuje da se popne na krov voza, jer drugog načina da se ode odatle nema. Teškom mukom smo uspele da se popnemo na krov. Pomagale smo jedna drugoj i vukle preteške vreće sa namirnicama. Bilo nam je veoma vruće. Nekako smo uspele da se smestimo na metalnom krovu jednog od vagona.
Stadoh da se molim Majci Božjoj, pokušavajući da se neprimetno prekrstim, Saša i Kaća takođe. Svuda po krovu su ljudi i žene. Iz lokomotive kulja dim koji nas štipa za oči i za nos, jer lože drva. Uto voz stade najpre da se drmusa, kao da ne zna da li da pođe napred ili nazad. Konačno ipak polako krećemo. Voz se zahuktava i počinje da ide sve brže.
Prolazimo kroz neku stanicu sa koje ljudi očajnički pokušavaju da se bace na naš voz. Većina ne uspeva. Evo nas gde prolazimo kroz nenaseljenu stepu čiju uvelu travu preseca jedna jedina pruga.
Povremeno iz lokomotive grune gust crni dim koji nas zasipa čađu, a po nama padaju varnice, koje nas peku po licu i rukama i koje prave rupe po našim torbama. Pokušavamo da otresemo varnice sa sebe, da ih oteramo kao muve. Otresamo ih sa sebe i jedna sa druge. Osećam mir, čak i zaboravljam na molitvu. Posmartam stepu i krovove vagona načičkane ljudima. Saša ne prestaje da se moli, lice joj je ozbiljno, a usne joj se jedva primetno miču. Ugledajući se na nju, molimo se Kaća i ja. To nam daje sigurnost. Saša nam daje znak da legnemo tako da nam se glave dodiruju. Tako i učinismo, a ona poče da izgovara reči Akatista Presvetoj Bogorodici Vladimirskoj koji je znala napamet. Niko je ne čuje, jer voz strašno tandrče, svaki vagon za sebe. Saša se neprekidno moli: „Mati Božja, pod pokrov Tvoj pribegavamo, u Tebe se nadamo i Tobom hvalimo. Ogradi i spasi nas bespomoćne od svake bede, ne ostavi nas i Tvojom nas milošću pokrij. U Tvoje ruke predajemo sebe, jer si nam ti jedino spasenje i nada naša.“
Osećam, pri svakoj reči molitve, da nismo same, već da je sa nama Majka Božja i da će nas Ona sačuvati.
Vrućina je velika i sa mukom uspevamo da sa sebe stresemo varnice, a da se istovremeno držimo za krov voza. Vreće neprestano klize i moramo da ih čvrsto držimo i vučemo ka sebi da ne bi spale sa voza. Voz povremeno staje u stanici da bi vojnici natovarili drva. Kada se lokomotiva napuni vodom, polazimo. Prolazimo tu i tamo pored neke brvnare ili seoceta, ali uglavnom se sve vreme vozimo kroz suvu stepu. Vozili smo se tako neko vreme, a onda je voz najednom stao. Ljudi počeše da iskaču iz voza i da o nečemu raspravljaju. Iako se voz ne pomera, i dalje ležimo na krovu. Malo je svežije, pošto je sunce već na zalasku, ali sada počinje da nas muči žeđ. Vrata vagona se otvaraju, vojnici izlaze napolje i odlaze u žbunje. Smeju se i psuju. Odjednom, jedan od njih reče: „Hajdemo gore gde su žene! Vidi šta ih ima po krovovima!“
Njihovo raspoloženje se odjednom promeni. Vagoni se isprazniše, a vojnici stadoše da se penju na krovove.
„Gospode, Bože moj! Šta sada?“ pomislih. Neki vojnici već su bili na krovu, a za njima počeše da se pojavljuju i drugi. Čuje se plač i kuknjava: „Šta to radiš, nesrećniče! Mogu majka da ti budem!“
„Nemojte mi samo uzimati hranu, deca su mi gladna i čekaju me da im donesem…“
„Ne zanima nas hrana! Dobro nas hrane u vojsci!“
Po krovu se razleže bat vojničkih cokula. Premrle smo od straha. Neka žena histerično plače i kuka, neke skaču s krova na ledinu i naravno, ozleđuju se. Na našem krovu još nema vojnika, no iznenada se pojavljuje nekoliko njih. Molim se Majci Božjoj, moli se i plače Kaća pored mene, a Saša samo seva očima. Znam našu Sašenjku, nikad im se neće dati. Lice joj je prkosno, ali znam da se iz sve snage moli. Setih se reči oca Mihaila pred put, znam da mnogo može molitva duhovnika, a setih se i kako nam je spomenuo svetog Georgija. Obraćam se i njemu sa molitvom da nam bude u pomoći. Uzdam se u Sašinu molitvu. Ozbiljna je i mirna i nastavlja da leži, dok smo se nas dve uspravile i sele. Jedan vojnik obilazi neke žene i ide prema nama. Ima visoke jagodice i ćelav je, a u njegovim iskošenim očima nema ni traga od bilo kakvog osećanja ili misli. Hvata me za ruku i vuče dole. „Lezi i neću ti ništa!“
Guram ga od sebe i uspevam da se nekoliko puta prekrstim, sve vreme ga gledajući u oči. Dobro je, izgleda, raspoložen, pa mu je to smešno. U međuvremenu, neke žene se i dalje opiru, a neke su se predale. Vrlo je bučno. Mnogo je vojnika, dobro se provode, sve im je ovo veoma zabavno. Njihov puk se hrabro borio i sada su dobili otpust, idu na zasluženi odmor. Na frontu su gledali smrt u oči, bili izloženi nebrojenim opasnostima, a sada verovatno misle da imaju prava na sve. Otpor koji im žene pružaju samo im još više raspaljuje niske strasti. Navikli su, prolazeći kroz sela, da siluju sve što im padne pod ruku, naročito ustrašene žene, koje se otimaju. Ovo sam, zaključila, naravno, tek kada smo stigli u Moskvu.
Vojnik mi se opet približi i ja koraknuh unazad. „Pazi!“ povika Kaća. „Blizu si ivice!“
Okretoh se i videh da više ne mogu nazad. U tom trenutku se na krov pope jedan mornar. Na širokim grudima mu je mornarska majica. Oči su mu užagrene. Kreće se sa tolikom odlučnošću prema meni i sa takvim izrazom gneva na licu, da me spopada užas. To lice mi ostaje urezano u pamćenju za sva vremena. Nemam kud: jedan je ispred mene, drugi mi se približava otpozadi.
Mornar me hvata za ramena, gura me u stranu i govori: „Smiri se. Za skakanje sa krova uvek ima vremena. Pričekaj, sad ću da raščistim stvar.“
Prilazi onom vojniku, zadaje mu poprilično jak udarac u grudi, uz povik: „Gubi se odavde!“ Vojnik beži i skače u prostor između vagona. Mornar prilazi drugom vojniku koji je legao preko neke žene i viče: „Šta radiš to, smrdljivi pacove! Sramotiš sovjetsku armiju!“
Vojnik se diže, psujući pokušava da udari mornara, no ovaj mu odvali šamar. Vojnik ponovo zamahnu da ga udari, a mornar poteže revolver i usmrti ga jednim hicem. Telo vojnika se otkotrlja na ledinu.
„Drugovi!“ povika mornar. „Mi smo vojnici Revolucije, ovde smo da branimo i štitimo sovjetsku vlast! Mi smo za narod, i mi smo iz naroda! Šta radite? Sram vas bilo! Crvena Armija štiti radničku klasu, a mi se ovde sramotimo. Ko siluje, zaslužuje da bude streljan na mestu! Možda na krovu nekog drugog voza sede naše supruge, sestre i majke! A sad, vi koji se smatrate komunistima – za mnom!“
Vojnici se bune, neki pokušavaju i da ga udare, ali svi silaze sa krova. Okupljaju se svi da rasprave šta se dogodilo. Mornar drži govor, rečit je i lepo se izražava. U početku su neki vojnici počeli da se bune i da potežu oružje, ali pobuna je brzo savladana, jer su uz mornara ubrzo stali komandujući oficiri i drugi vojnici. Sve se ubrzo stišalo.
Žene nisu silazile sa krova. Vojnici brzo zakopaše mrtvog druga i vratiše se u vagone. Mornar se ponovo pope na krov i pozva nas: „Devojke, izvolite dole u vagon – biće vam udobnije.“ Saša ustade i reče nam: „Idemo.“
Voz je putovao čitavih 48 sati. Vojnici su bili dobri prema nama. Dali su nam da jedemo čorbu od ječma i čaj koji je imao zagoreli ukus. Mornar nam reče da se zove Jurij[1]* Nikolaevič Tulikov. Bio je partijski komesar puka. Sedeo je pored nas, a Saša, koja je inače bila veoma ćutljiva i tiha, nije prestajala da priča. Činilo mi se da nije baš pametno što mu priča o nama, o Crkvi, o fakultetu, o našem prijateljstvu. Ispričala mu je i kako smo se molile Majci Božjoj i svetom Georgiju da nas sačuvaju na putu. Mornar nas je slušao i nije se smejao, niti nas kritikovao.
Spavale smo u uglu vagona. Razgovarale smo i molile se zajedno, pogotovu Saša.
Dva puta smo nailazili na barikade, no vojnici su ih oba puta uspešno otklonili. Najzad stigosmo u Podolsk. Bila je to poslednja stanica. Jurij i još neki vojnici smestiše nas u lokalni voz kojim smo stigli u Moskvu.
Dok smo se pozdravljali, Jurij nam reče na rastanku: „Možda ćemo se negde ponovo sresti! Život je pun iznenađenja.“
Saša, naša tiha i povučena Saša, poznata po umerenim rečima i ponašanju, stade pred Jurija, zagrli ga oko vrata i reče mu: „Neka te Bog sačuva za dobra dela. Samo nastavi da pomažeš ljudima. Neka Bi Bog dao da uvek imaš ovako veliko i dobro srce.“ Duboko mu se poklonila. Ovakvo ponašanje nije bilo svojstveno našoj Saši.
Naši roditelji su bili presrećni kada su nas ugledali. Čim smo se umile i oprale, požurile smo kod oca Mihaila.
Na vratima nas je dočekao otac Pavel. „Baćuška zna da dolazite, pa me je poslao da otvorim vrata. Sve ovo vreme se molio za vas!“
Uđosmo u kuću. Otac Mihail skoči od radosti kad nas ugleda, zagrli nas, dade svakoj blagoslov, a zatim se okrete ikonama Presvete Bogorodice i svetog Georgija i otpoče da čita blagodarnu molitvu. Posle toga smo mu ispričale naš doživljaj. Dok smo govorile, otac
Mihail se molio. Na kraju je rekao: „Blagodarim Ti, Bože, zbog Tvoje velike milosti. Da niste slučajno zaboravile na mornara Jurija, koji u sebi nosi iskricu vere. Molite se za njega. Jednoga dana ćete se ponovo sresti i tada će biti potrebno da vi njemu pomognete.“
Od tada je prošlo više od dvadeset godina. Ponovo je došao rat, godina je bila 1943. Otac Mihail je stradao u logoru, a naša ljubljena Saša je takođe umrla u izgnanstvu. Za nas je rastanak od oca Mihaila bio veoma bolan i težak. Ponekad bi nam, preko prijatelja, stiglo pisamce od njega. Oca Mihaila su uhapsili 1928. zbog „verske propagande.“ Posetila sam ga nekoliko puta, a jednom prilikom provela mesec dana u mestu blizu logora u kome je bio zatvoren. Saša je, ostavivši sve, prešla da živi u mesto u koje je kasnije izgnan.
Te godine su bile pune tragičnih događaja. Mnogi ljudi su izgubili život. Bilo je teško bez oca Mihaila, no on nas beše poverio duhovnoj brizi oca Arsenija, koji mu je bio duhovni sin i koji je živeo blizu Moskve.
Saša je umrla, a Kaća se još odavno udala. Ostale smo u vezi. Te ratne, 1943. godine, radila sam kao hirurg u vojnoj bolnici, ponekad i po dvadeset sati dnevno. Nedeljama nisam uspevala da odem kući. U crkvu sam mogla da svratim sam povremeno. Molila sam se kad god sam mogla.
U tom užasu rata, mnoge ranije uspomene su počele da blede i da se gube iz sećanja. Skoro sam sasvim zaboravila na ono naše putešestvije na krovu vojnog vagona. U to ratno vreme radila sam kao hirurg u bolnici za više oficire. Imala sam toliko posla da nisam imala vremena ni da pogledam lice ranjenika: obraćala sam pažnju samo na ranjeni deo tela.
Jedne večeri unesoše nekog pukovnika čija je rana bila pod infekcijom. Morala sam hitno da ga operišem iste noći. Operacija je trajala četiri sata, a za to vreme smo morali nekoliko puta da mu dajemo krv. Kada je operacija napokon završena, svi smo bili iscrpljeni, jedva smo stajali na nogama. Zaspala sam na stolici, nisam se ni presvukla. Spavala sam četiri sata, a zatim otišla da pregledam pukovnika.
Oporavljao se, ali veoma sporo. Nekoliko puta je zapadao u krizu i mnogo smo se namučili da bi mu spasli život.
Dvadesetog dana posle operacije dođoh da ga posetim. Bio je vrlo slab, bled i izmučen, žive su mu bile samo oči. Pogledao me je i polako, s mukom progovorio: „Mašenjka! Tako me često posećuješ, a još me nisi prepoznala!“
To me je malo naljutilo, i ja mu odbrusih: „Ja za vas nisam Mašenjka, već vojni hirurg.“ Bilo mi je neprijatno što me je tako oslovio pred kolegama koji su pošli sa mnom u vizitu.
On se samo osmehnu i reče: „O, Mašenjka, a ja sam tebe, Kaću i Sašu dobro zapamtio i nisam vas zaboravio!“
Prošlost mi najednom sinu pred očima i ja povikah: „Jurij!“ Stadoh da ga grlim. Lekari i sestre se neprimetno povukoše.
Grlila sam ga i plakala kao malo dete. Zatim pogledah natpis iznad kreveta gde je stajalo njegovo ime: Jurij Nikolaevič Tulikov. Zar je moguće da nisam obratila pažnju na ime bolesnika?
Oči su mu sijale. „Idi, završi vizitu, pa se vrati.“
Redovno sam ga posle toga posećivala kad god bih imala vremena. O svemu smo razgovarali. Prvo što me je pitao bilo je da sam i dalje pri Crkvi. Pričala sam mu o ocu Mihailu, o pokojnoj Saši i o Kaći i njenoj porodici. Ispričala sam mu i za oca Arsenija koji je tada već bio u logoru.
I on je meni pričao o sebi. Život mu nije bio lak, no njegova je duša uvek bila čista i otvorena. Sašine reči prilikom rastanka u vozu su mu se utisnule u pamćenje i nikada ih nije zaboravio. Pomogle su mu da upozna veru i da se prema ljudima odnosi sa pažnjom i dobrom voljom.
„Kada je počeo rat, već sam bio stekao čin pukovnika, ali tada su me poslali u logor. Tamo sam sretao razne ljude, dobre i zle, ali od svih najbolje pamtim jednoga koji se prema ljudima odnosio sa takvom dobrotom, blagošću i toplinom, da su ga svi voleli, čak i kriminalci. On me je priveo k Bogu. Zvao se Gleb. Umro je u logoru 1941., a mene su oslobodili iste godine u avgustu i ponovo poslali na front. Morao sam ponovo da zaradim čin pukovnika. Komandovao sam jednom divizijom dok nisam ranjen. Kad ozdravim, opet ću u rat. Bio sam do sada u mnogim ratovima – u Španskom ratu, Finskom i sada u Otadžbinskom.
Jurij i ja smo se rastali kao najbolji prijatelji. Dugo smo se dopisivali, sve do kraja rata. Kada se 1948. godine sa porodicom preselio u Moskvu, često smo se posećivali. Sada je u penziji, živi na svojoj daći u blizini Moskve, okružen unucima. I sada se viđamo, najčešće u Troicko-Sergijevskom manastiru u Zagorsku. Kako su čudni putevi Tvoji, Gospode! Otac Mihail je bio u pravu one daleke 1920. godine, kada je rekao da ćemo se ponovo sresti. Mnogo može molitva Bogu, a još više molitva duhovnika za svoju decu. Milostiva je Majka Božja prema nama grešnicima. Svojim toplim molitvama Bogu i Majci Božjoj, otac Mihail nas je sačuvao od smrti i od greha, a kroz nas, priveo veri i mornara Jurija. Presveta Bogorodice, spasi nas!
Prepisano iz beleški M.N.A.
 
 


 
 
NAPOMENE:

  1. Jurij je ruska varijanta imena Georgije

 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *