NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
MAJKO BOŽJA, POMOZI!
 
Drugog dana rata moj suprug je mobilisan i poslat na front, a ja sam ostala kod kuće sa Kaćom.
Noćne uzbune, protivavionska paljba, blješteća svetlost reflektora na nebu, zavijanje sirena, baražni baloni iznad grada, zabrinjavajuće vesti o povlačenju naših iz velikih gradova i čitavih oblasti, sve je to uticalo na sumorni i zabrinuti izgled ljudi.
Tako je izgledala Moskva 1941.
Svaki put kada je bila uzbuna, bežala sam sa malom Kaćom u sklonište ispod kuće i ostajala tamo do kraja uzbune. Prošla sam kroz to možda hiljadu puta. Živela sam u neprekidnom strahu i stalno osećala da će se nešto užasno i nepopravivo desiti. Od muža sam veoma retko dobijala pisma; on moja nije dobijao uopšte. Divizija u kojoj se borio se stalno selila iz mesta u mesto, tako da moja pisma nisu ni imala vremena da dođu do njega. Muž me je pitao u svojim pismima zašto mu nikada ne pišem, a ja nisam imala načina da mu objasnim da on moja pisma ne dobija!
Mnoga su deca evakuisana iz Moskve tada. Evakuisano je čitavo odeljenje vrtića koji je Kaća pohađala, ali pošto je tada bila bolesna, ostala je kod kuće samnom. Morala sam da radim, pa su je čuvali neki moji dobri prijatelji. U septembru je evakuisano čitavo preduzeće u kome sam radila, ali pošto je Kaća i dalje bila bolesna, nismo mogle da pođemo sa njima. Kasnije je Kaći bilo bolje, no tada je već bilo kasno i nije više bilo mogućnosti za evakuaciju.
Nemci su probili front i napredovali prema Moskvi. Svi smo osećali da nam se približava nešto strašno, neka velika tragedija. Grad je opusteo, ljudi su odlazili vozom, kolima, ili pešice. Mada je bilo veoma naporno i opasno, i mi smo krenuli iz grada. Put je bio prava noćna mora. Svako je svakoga pokušavao da na neki način istera iz voza: bilo je guranja, psovki, neke su terali da menjaju voz, neki su jednostavno bili gurnuti iz voza. Nemci su gađali voz tri puta, a kod Rjazana mi je neko ukrao kofer sa stvarima. Voz je bio toliko krcat ljudima, da nije moglo da se diše. Svako je svakoga mrzeo i sumnjičavo gledao. Ona stara poslovica: „Čovek je čoveku vuk“ se tada pokazala istinitom. Ne znam zbog čega, ali tih dana nisam upoznala nijednog pristojnog čoveka. Kaća mi se na putu prehladila, imala glavobolje i bila vrlo neraspoložena i plačljiva.
Prešli smo Ural i obreli se u Sibiru. Vozili smo se snegom prekrivenim stepama i samo bi retko prolazili kroz stanice. Vetar je bio jak, napolju je duvala mećava. Konačno smo stigli do odredišta. Pokupile smo sve što smo imale sa sobom i izašle iz voza. Iza perona se video neki grad, hladan, nepoznat. Nalazile smo se u srcu Sibira.
Kuda da pođemo? Gde da prenoćimo? Kako da preživimo? Tada shvatih da nije bilo baš pametno što sam pristala da odem iz Moskve gde sam imala stan, prijatelje, posao i platu. Osvanulo je jutro, a stepski vetar je nemilosrdno šibao. Stajala sam na sred perona sama sa detetom i uplašena, a oko mene zaglušujuća buka železničke stanice. Nisam imala novca, ni odeće, ni kupona za hranu. Krenuh prema šalteru vojne komande, no ispred njega se već otegao beskrajan red. Probala sam da pođem na razne strane, ali niko se nije obazirao na mene. Kada sam konačno uspela da se probijem do jednog majora i da mu objasnim da mi je muž na frontu, da sam dobegla iz Moskve sa papirima i da imam dete, on mi je odgovorio: „Grad je pun izbeglica. Moraćete sami da se snađete.“ Ipak, dao mi je dva bona za hranu. Otišle smo da nešto pojedemo, a zatim sam morala da pronađem pijacu i da pokušam da prodam jedino što sam imala: džemper koji sam imala na sebi. Nudila sam ga prolaznicima, ali niko ga nije hteo. Nisam bila jedina: mnogi su stajali i pokušavali da prodaju delove odeće, ali kupaca nije bilo.
Počelo je da se smrkava. Kaća je plakala: bilo joj je hladno, bila je umorna i htela je da spava. Odlučih da se vratimo na železničku stanicu i da tamo prenoćimo. O svemu ostalom, razmišljaću sutra. Popeli smo se na tramvaj. Tramvaj je klizio nepoznatim ulicama. Prozori na tramvaju bili su zaleđeni i kroz njih se nije ništa videlo, no znala sam da je treba da siđem na poslednjoj stanici. Duvala sam u prozor i tako uspela da otopim malo leda. Kroz rupicu koju sam napravila pogledala sam kroz prozor. Tramvaj iznenada stade i ostade dugo da stoji. U meni se kuvalo osećanje gneva, prema svemu i svakome. Provirih još jednom kroz prozor i videh da tramvaj stoji ispred crkve na kraju jedne ulice. Ispred crkve je bilo mnogo ljudi i svi su se gurali unutra. Ni sama ne znam zašto, tek ja ustadoh i izvedoh Kaću za ruku iz tramvaja. Ušle smo u crkvu.
Unutra se odvijala neka služba. Crkva se punila narodom, i ja se probih napred i stadoh ispred jedne velike ikone. Bilo je toplo. Skinula sam Kaći šal i otkopčala joj kaputić. U glavi mi je bila samo jedna misao: „Šta da radim, kuda da pođem? Kaća mi je gladna i umorna, hladno joj je. Šta da radim s njom?“ Da sam bila sama, ne bih se toliko bojala, ali moje četvorogodišnje dete je bilo samnom. Htela sam da plačem, da vrištim, da molim, da zahtevam, ali kome? Kome da se obratim? Zašto smo uopšte došle na ovo mesto?
Ne znam koliko smo dugo tu stajale. Kaća poče da me vuče za rukav i da plače: „Mama! Umorna sam!“
Oko mene ljudi počeše da šapuću. Neka starija žena mi reče: „A vi, što dovodite dete ovako kasno u crkvu! Baš ste našli gde ćete da stanete!“ i pokuša da me gurne dalje od ikone.
Crkva se još više punila i nisam imala kuda da se pomerim. „I odavde hoće da me oteraju“, pomislih. „Bar bi na ovom mestu trebalo da imaju obzira prema nama…“
Pogledala sam ikonu ispred koje sam se našla. Sa ikone su me posmatrale oči Majke Božje. Lice joj je bilo nagnuto prema Detetu koje je prislanjalo svoj obraz uz Njen. U tom zagrljaju sam osetila neverovatnu ljubav i brigu Majke prema svome Detetu, koja Ga je štitila i grejala svojom ljubavlju, ljubavlju koja je svojstvena samo majkama. Bogomajčine oči su bile tako tople i svetle da je svako ko je posmatra mogao da oseti mir i utehu. I nas dve je Majka Božja gledala tužnim očima punim topline i saosećanja. To mi je davalo nadu i utehu. Moja vera je uvek bila veoma slaba, neznatna. Kad sam bila dete, majka me je učila da se molim „za mamu i tatu“ i naučila me „Oče naš“ i „Bogorodice Djevo.“ Posle sam sve zaboravila i sve se to preselilo u prošlost, u pomalo smešno, a donekle i tužno sećanje.
Kada bi se ljudi smejali crkvenim stvarima, smejala bih se i ja sa njima, no negde je, duboko u meni, tinjalo neko nejasno osećanje da Bog možda ipak postoji. Možda.
Oči Bogomatere koje su me sada posmatrale odjednom izazvaše pravu buru u mojoj duši i ja shvatih, uprkos bezizlaznoj situaciji u kojoj sam se nalazila, da mi je Ona jedina nada. Počela sam da se molim. Nisam znala reči nijedne molitve, već sam je jednostavno molila da nam pomogne. Verovala sam da će nam pomoći. Kako sam mogla ja, ateista, da poverujem u tako nešto u tom trenutku, ni danas mi nije jasno. Mislim da me je neobična, Božanska toplina Njenog izraza uverila da će nam Ona zaista pomoći.
Kaća je sedela na podu crkve, ona žena mi je nešto šapatom dobacivala, a ja sam se molila. Sećam se sada da se čitava moja molitva sastojala samo iz traženja pomoći za Kaću: „Majko Božja, pomozi nam, pomozi nam!“ ponavljala sam stotinu puta. Suze su mi tekle niz lice. Gledala sam ikonu, molila se tako i drhtala.
Služba se završila i ljudi su počeli da odlaze. Ja sam i dalje stajala pred ikonom i molila se. Crkva se skoro ispraznila, Kaća je spavala na podu, a ja se nisam odvajala od ikone. Ugledah sveštenika kako ide prema izlazu. Priđoh mu i zamolih ga za pomoć, a on samo bespomoćno raširi ruke i, zakopčavajući kaput, žurnim korakom izađe iz crkve.
Kada je sveštenik otišao, ona žena koja je nekoliko puta htela da me odgura od ikone, iznenada zgrabi Kaću za okovratnik kaputa i stade da viče kako ovo nije javna spavaonica, nego crkva i da sam ja jedna najobičnija propalica. Kaća se probudila i počela da plače. Ja se vratih još jednom kod ikone. Celivala sam je i još jedanput zamolila Bogorodicu da nas ne ostavi. Čvrsto sam verovala da će nam pomoći. U trenutku dok sam otvarala vrata crkve, iz mraka mi priđe jedna žena, uze me pod ruku i reče: „Idemo.“ Izašle smo iz crkve i ja pomislih: „I ova hoće da nas otera…“
No žena me je čvrsto držala pod ruku i nekuda nas vodila. Bilo je veoma hladno, čini mi se da mi se mraz uvukao u kosti. Pod nogama nam je škripao sneg. Ulice su bile gotovo puste, jedino bi pored nas projurio pokoji automobil. Išli smo pored niza omanjih ograđenih kuća. Palo mi je napamet da je upitam kuda nas vodi, ali se nisam usuđivala. Nadala sam se da će sve ispasti na dobro. Nije me napuštala misao da nas Majka Božja neće ostaviti i dok smo išle ulicama, ja nisam prestajala da se molim. Nailazile su mi razne pomisli u vidu strepnje, brige i straha od neizvesnosti, no čim bih zatvorila oči, videla bih pred sobom ikonu Majke Božje i sve te pomisli bi odstupile od mene i nestajale.
Najzad se zaustavismo pred kućom sa visokom ogradom. Kapija zaškripa i mi se nađosmo u malenom, snegom pokrivenom dvorištu. Kuća je imala samo jedan sprat. Žena potraži ključeve i pusti nas unutra.
„Uđite brzo i skinite kapute. Okačite ih u hodniku i sedite, molim vas, na ovu klupu. Sačekajte tu, jer možda imate vaške. Pozvaću vas, da se operete. Moje ime je Nina Sergejevna.“
Zatim začuh da neko iz susedne sobe pita, ljutitim glasom: „Nina, koga si to dovela?“
„Dovela sam onoga koga nam je Bog poslao.“
Zatim odnekuda začuh kloparanje kofa za vodu, omirisah kuvani krompir. Tresla sam se od umora i šoka. Kaća je spavala, privijena uz mene. Šta li će sada da se desi? Daće mi da prespavam ovde, a onda? Tresla sam se sve više.
Otvoriše se vrata i Nina Sergejevna me pozva: „Draga moja, dođite da mi pomognete.“
Ustadoh i uđoh u kuhinju. Peć je bila topla, a na njoj se u velikim loncima grejala voda. Blizu peći je stajala emajlirana kada. „Stavite vruće vode, a onda je dodajte malo hladne. Ja ću okupati malu. U crkvi sam čula njeno ime. A kako je vaše?“
Rekoh joj kako se zovem. „Zovete se isto kao i ja – Nina“, reče ona. „A znate li kad vam je imendan?“
Nisam znala. „Morate to znati, draga moja, kad već idete u crkvu. Sveta Nina se praznuje samo jednom u godini, 27. januara.“
Nije mi bilo jasno zašto ona to meni priča. Kuhinja je bila topla, miris dima i hrane koja se kuvala je bio vrlo prijatan. Punila sam kadu vodom. Bilo mi je neprijatno što sam se našla u kući kod nepoznatih ljudi i što im stvaram neprilike. Rekoh to Nini Sergejevnoj koja ne htede da me sluša. „Nemojte biti tako osetljivi. Donesite malu da je okupam. Obe ste prljave posle tolikog puta, a možda ste zaradile i vaške.“
Svukla sam odeću sa Kaće, koja je bila vrlo pospana. Kada sam je stavila u kadu sa vodom, ona zaciča od radosti i zapljeska ručicama, a zatim ih, onako mokre, savi Nini Sergejevnoj oko vrata, i stade da čavrlja. Stala sam pored peći, skoro u nesvesti. Sve je izgledalo tako nestvarno, kao da sanjam. „Sada je red na vas“, kroz maglu dopre do mene glas Nine Sergejevne.
Ona iznese Kaću iz sobe, a ja se svukoh i uđoh u kadu. Toliko sam se tresla da mi je sunđer ispadao iz ruke i jedva sam se držala na nogama. Nina Sergejevna ponovo uđe u kuhinju. Bilo mi je neprijatno. „Nemojte se stideti. Ja sam lekar. Slušajte, draga moja, vi se ozbiljno tresete. Brzo se operite – bolesni ste. Odjednom, sve mi se zamuti pred očima: i Nina Sergejevna i kuhinja. Iz daleka sam osećala da me neko kupa, da me briše i oblači u spavaćicu. S vremena na vreme čujem nečji glas koji me hrabri.
Odvode me nekuda, polažu me u postelju, stavljaju mi nešto toplo na grudi i daju mi malo vode…
Kasnije su mi pričali da sam povratila svest tek posle četiri dana, i to samo na kratko. Od svega se sećam samo da mi je pred očima bila ikona Bogorodice i da sam joj se molila, za sebe, za Kaću i za Ninu Sergejevnu koja nas je uzela kod sebe. Sanjala sam da je neko pokušavao da me odgura od ikone, a ja sam se branila i vikala: „Majko Božja, ne ostavljaj nas!“ Neko me je stalno gurao, a ja sam pružala ruke k Njoj i uspevala da napravim par koraka prema njoj, i tada bi se Njeno lice ozarilo svetlošću, a ja bih u sebi osetila mir, no potom bi me neko opet gurnuo od nje i sve bi ponovo postajalo mračno i borba bi ponovo počinjala. U snu sam se mnogo plašila, obuzeo bi me užas pri pomisli da će me neko odvojiti od ikone Majke Božje.
Znala sam da nam samo Ona može pomoći. Ako nam pruži ruku i ukaže Milost, živećemo. Kada bih samo mogla da objasnim sebi, kako je moguće da sam mogla da se molim dok sam bila u nesvesti! Kada mi se konačno povratila svest, prvo što sam čula bili su otkucaji velikog zidnog sata. Zatim sam čula škripanje drvenog poda i nečiji šapat. Bila sam toliko slaba da nisam mogla da pomerim ni prst, i jedva sam uspela da otvorim oči. Videla sam da se nalazim u nepoznatoj sobi sa prozorom preko koga je bila navučena zavesa. Polako pokrećem oči, i na svoju veliku radost vidim ikonu Majke Božje pred kojom u svetluca kandilo u zelenoj čašici. Bila je to ista ona ikona koju sam videla u crkvi. Kasnije sam saznala da je to ikona Bogorodice Vladimirske.
Pogledala sam u ikonu i jedino što sam mogla bilo je da ponavljam iste reči koje sam izgovarala dok sam bila u nesvesti: „Majko Božja, ne ostavi nas!“ Plačem. Osećam kako mi neko utire suze i ja tonem u san, po prvi put mirna i bez straha.
Probudila sam se ujutru. Kada sam otvorila oči, ponovo sam čula otkucavanje sata i neki šušanj. Iz druge sobe se čuo glas moje Kaće i još jedan glas, koji joj je čitao bajku. Pokušala sam da pozovem Kaću. Ponovo sam otvorila oči i videla ikonu. Osetila sam mir i ponovo pokušala da dozovem Kaću i Ninu Sergejevnu. Pod zaškripa. Iznad sebe ugledah lice sa naočarima, prijatno i blago. „Kaća je ovde, a Nina Sergejevna je u bolnici, danas se vraća kasno. Dobro je da ste se probudili. Sada će sve biti u redu. Majka Božja vam je pomogla. Stalno ste je dozivali u pomoć dok ste bili u nesvesti. Nepoznata žena me pogladi po glavi. „Imali ste upalu pluća, influencu i šok, sve u isto vreme. Znate, Nina Sergejevna i ja smo dobre prijateljice. Obe smo iz Moskve. Moje ime je Aleksandra Fjodorovna. I ja sam lekar, internista. Kaća i ja smo se sprijateljile. Nina i ja smo se dogovorile da je najbolje da ostanete kod nas.
Ostala sam u krevetu pet dana. Tek tada mi je Nina Sergejevna dozvolila da ustanem.
Sasvim nepoznati ljudi su nas uzeli kod sebe i negovali me dok sam bila bolesna, hranili me i pojili, čuvali mi Kaću. Šta me je navelo da uđem u crkvu ono veče? Zašto sam stala baš ispred ikone Majke Božje? Kako to da mi je palo napamet da je molim za pomoć? I kako to da sam bila sigurna da će nas Ona izbaviti? Zašto je Njeno lice bilo pred mojim očima sve vreme dok sam bila bolesna? Kako to da sam prvo ugledala ikonu kad sam se probudila iz nesvesti, i to baš ikonu Vladimirske Majke Božje? Zaključila sam da je sve što mi se dogodilo bilo istinsko čudo kojeg su Bog i Njegova Majka udostojili mene grešnu. Kada sam to shvatila, obuzela me je još veća blagodarnost i ljubav prema Njoj koja nas je spasla i kao i prema ženama koje su nam pomogle.
Sve sam ovo ispričala Nini Sergejevnoj i Aleksandri Ivanovnoj, još dok sam ležala u krevetu. Njih dve su mi mnogo pomogle i uputile me na put vere. Krstile su Kaću i naučile nas svemu što nam je bilo potrebno da znamo kako bismo zaista postale Hrišćanke. Ostale smo kod njih tri godine. Za to vreme sam radila u fabrici. Onda sam morala da se vratim u Moskvu da ne bih izgubila stan. Kaća je ostala kod njih. Tamo je završila školu i institut 1960. i tek tada se, zajedno sa njih dve, sa njenim babuškama Ninom i Sašom, vratila u Moskvu.
Nema potrebe opisivati kakve su bile ove dve žene. Pišući o ovom periodu svog života, suštinski važnom za mene, mislim da sam sve rekla o ovim dvema Hrišćankama. Dodaću još samo to da su obe bile duhovne kćerke oca Arsenija koje su morale da napuste Moskvu 1936. godine kako bi izbegle talas hapšenja koji je u to vreme besneo.
Sa ocem Arsenijem su me upoznale 1958., pošto je pušten iz logora. Po dolasku u Moskvu, Nina Sergejevna i Aleksandra Ivanovna su kupile malu kuću, međutim više su vremena provodile sa Kaćom i njenom porodicom.
Blagodarim ti, Bože, za veliku milost koju si mi pokazao. Blagodarim i Vladičici našoj, Presvetoj Bogorodici, za čudo vere koje je pokazala na meni i kojim me je privela Crkvi, veri i izvoru života. Blagodarim ti, Majko Božja, što si mi u pravi čas poslala dve tvoje kćeri i što si mi dala duhovnog oca i učitelja, oca Arsenija.
Slava Tebi Bože naš, slava Tebi!

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *