NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
MATI MARIJA
 
Duge godine našeg života, sa svim radostima, brigama, tegobama i žalostima, vremenom se pretvaraju u sećanja koja svako od nas nosi u sebi. Svetla i radosna sećanja obasjavaju dalji životni put čovekov, njima se duša hrani. Mračne i turobne godine – njih pokušavamo da zaboravimo. No pamćenje nam često ne dozvoljava da ih potisnemo, i onda nas ta sećanja progone, muče i nanose nam bol. Tako se proživljene godine života neizbežno pretvaraju u sećanje.
Želim da kažem nešto o ljudima čiji život ne pripada dalekoj prošlosti, već je i danas veoma stvaran i aktuelan, mada je već našao svoje mesto u mome sećanju. Istinska ljubav obogaćuje čoveka, donosi radost i večito se preporađa u drugim ljudima. No, ako postoji snaga veća od snage ljubavi, to je onda samoodricanje radi bližnjih, blagost i dobrota, bezgranična vera u Boga i molitva.
Otac Arsenije i mati Marija su oboje bili ljudi upravo takvog kova. Želim da vam pričam o njima, jer je potrebno da se zna da postoje i takvi ljudi koji u sred teških iskušenja pomažu drugome, poučavaju, ublažuju bol i privode Bogu. Sigurna sam da će ko god bude čitao o životu oca Arsenija i mati Marije i o njihovim delima, kroz njihov primer pronaći novi život i istiniti put. Zbog toga životna priča oca Arsenija i mati Marije ne predstavlja memoare, već sam život. Njih dvoje su izvor žive vode koja nam daje snagu vere i koja nas obnavlja, kako bismo mogli da živimo tom verom.
Pri zapisivanju ovih sećanja oslanjao sam se na dnevnik koji sam u to vreme vodio gotovo svakodnevno. Zbog toga će neke moje zabeleške možda delovati subjektivno, jer su zapisane pod utiskom raspoloženja u kom sam se tada nalazio. Prepisujući iz ovih beležaka trudio sam se da izostavim svoje lične komentare, ali to nije uvek bilo moguće.
 
***
Došao sam da provedem svoj godišnji odmor kod oca Arsenija. Voleo sam gradić u kome je živeo, i šetao bih njegovim ulicama dan. Voleo sam da obilazim stare crkve i drevne manastire od kojih su mnogi bili u ruševinama. Šetajući tako, našao bih se čas u četvrtom veku, čas u kitnjastom osamnaestom, čas u strogom devetnaestom. Upoznao sam se sa kustosima muzeja, čime mi se pružila prilika da zavirim u skrivene tajne drevnih predmeta koje većina turista, kao ni stanovnika ovog grada, nije videla.
Tada sam imao samo dvadeset sedam godina i mogao sam da pešačim kilometrima po gradiću i njegovoj okolini. Uveče, kada bi otac Arsenije bio slobodan, molio bih se sa njim ili razgovarao, a ponekad bih samo sedeo i slušao njegove razgovore sa drugima. Svaki put bih naučio nešto o duhovnom životu i o veri. Uvek bi se, po odlasku od oca Arsenija, osećao duhovno bogatijim.
Jednog jutra odlučim da obiđem jedan manastir iz šesnaestog veka. Veći deo zdanja je i dalje stajao na mestu, ali je bio u stanju raspadanja. Naročito je lepa bila glavna crkva, u kojoj je još uvek stajao ikonostas iz sedamnaestog veka. Kada sam se vratio kući bio sam umoran, pa sam legao da se malo odmorim. To veče dođe ocu Arseniju u posetu neka nepoznata devojka i predade mu pismo. Otac Arsenije pročita pismo i reče mi: „Sutra ujutru krećemo za Moskvu. Jevdokija Ivanovna mi javlja da je monahinja, mati Marija, njena poznanica, teško bolesna. Moramo da uhvatimo jutarnji voz koji polazi oko pet sati ujutro. Molim vas, kupite tri karte i pođite sa mnom. Ostaćemo možda četiri dana u Moskvi.“ Zatim se okrenu i poče da razgovara sa tom mladom devojkom.
Nisam imao vremena ni da pogledam tu devojku, jer sam odmah pošao da pripremim stvari koje će nam biti potrebne za put. Nadežda Petrovna, u čijoj kući je otac Arsenije živeo, pomogla mi je prilikom pakovanja. Kad sam ponovo ušao u sobu oca Arsenija, njega nije bilo.
Nepoznata devojka je šetala po njegovoj sobi, zagledajući knjige na stolu i po policama, kao i uljana platna i ikone na zidu. Posmatrala je sve to nekako s visine. Nije se obazirala na mene kada sam ušao u sobu, već je nastavila da razgleda stvari po sobi. Kada je napokon ponovo sela u fotelju, obrati mi se i reče: „Ko bi rekao da se jedan sveštenik interesuje za umetnost, medicinu, filosofiju i marksizam. Mislila sam da oni samo znaju crkvene službe i Bibliju. Baš me iznenađuje ovaj vaš Pjotr Andrejevič.“ Ona me zatim odmeri od glave do pete i reče, pomalo podrugljivo: „A, jeste li vi jedan od „onih“, kao što je Pjotr Andrejevič?“
Ovaj bezobrazluk me je uvredio, a najviše me je boleo njen stav prema ocu Arseniju. Odgovorih: „Da, ja sam jedan od „onih!“ No, pre nego što nastavite da govorite o ocu Arseniju tim tonom, predlažem vam da pogledate knjige koje je on napisao.“
„Knjige?“ upita ona iznenađeno.
Otvorih plakar i pokazah joj neka njegova dela. Ona uze jednu i stade da je prelistava, zastajući da pročita po nešto. „Veoma obrazovan čovek, nema šta. Obrazovan, a sveštenik! Kakva neobična kombinacija. Život napreduje, materijalizam je priznat u skoro celom svetu, prodro je u umove skoro svih ljudi. Mnogo knjiga je napisano u kojima se dokazuje apsurd religije, a religija i dalje postoji…
„Veruju naučnici, veruju pisci i slikari, lekari i profesori i učitelji veruju. Milioni obrazovanih na zapadu – i oni veruju. Crkve su nam pune, i u njih ne idu samo babe. Kako su me nervirale te babe kad sam bila mala! Stalno bi pokušavale da me uteraju u red.“
Nastavila je da govori, kao za sebe: „Da, da….Mnogo je toga napisano, a niko još nije uspeo da dokaže da Bog ne postoji.“
Zatim se okrete prema meni i reče: „Znate, pročitala sam mnogo knjiga o naučnom ateizmu, ali imam utisak da autori tih knjiga nikada ništa nisu u stanju da dokažu. Oni ili pokušavaju da ocrne religiju, ili se svađaju sa Bogom i pokušavaju da Mu dokažu da On u stvari ne postoji… Moja baka Kaća bezuslovno veruje. Kad biste vi znali moju baku! Bolja je od svih ljudi koje poznajem, čak i od mojih roditelja. Kada bi svi mogli tako da veruju kao ona…“
Devojka me iznenadi pitanjem: „A vi? Šta vi mislite o Bogu?“
Htedoh da joj odgovorim, no tada primetih oca Arsenija na vratima, kako posmatra devojku sa osmehom i sa očinskom nežnošću. Odlučih da ne kažem ništa.
„Jeste li se spakovali?“ pitao me je.
„Jesam, otićiću na stanicu sutra u četiri ujutru, a vas dvoje biste morali da stignete na voz do pet.“
Sledećeg jutra, kad smo seli u voz, među nama je vladala tišina. Otac Arsenije je gledao kroz prozor. Videlo se kako pored nas promiču šume, planine, stanice, raskrsnice i zgrade. Po seoskim putevima videli su se ljudi. On nije bio svestan svega toga, jer je bio utonuo u molitvu.
Devojka, koja je pošla na put sa nama, učila je nešto iz debelog medicinskog udžbenika. Zvala se Tatjana. Ja sam pokušavao da pratim roman koji sam poneo sa sobom. Otac Arsenije je nekoliko puta oslovio Tatjanu i nešto je pitao. Putovali smo nekoliko sati.
Moskva je veoma bučan grad i primetio sam da je otac Arsenije, naviknut na život u varošici, izgledao nekako izgubljeno i nesigurno. Kad smo ušli u taksi, nije umeo da zatvori vrata i začuđeno je posmatrao tramvaje, trolejbuse i automobile kako jure ulicama. Zaustavili smo se ispred nove višespratnice oko koje se orio dečji žagor, a iz jednog stana je dopirala muzika sa radija. Čuli smo lupu vrata od lifta, udaranje potpetica po asfaltu i videli prolaznike kako žure i podozrivo gledaju na starce koji su sedeli na klupi blizu ulaza u soliter.
Stan u koji smo ušli je bio tih, sunce je ulazilo kroz prozore. Otišli smo u kupatilo da se osvežimo posle puta dok je Tanja obišla svoju baku u drugoj sobi i iznela čaj. Puna energije, Tanja je iznela na sto kriške hleba, sira i malo ribe. Za tili čas, na stolu se nalazilo verovatno sve što su imali u kući od hrane. Seli smo za sto i poslužili se.
Onda smo otišli u drugu sobu. Tamo je, na krevetu sa rukama sklopljenim na čaršavu, ležala starica ozbiljnog i pomalo tužnog lica. Njene krupne, sive oči su nas posmatrale sa blagom radoznalošću.
„Babuška, dovela sam ti prijatelje Jevdokije Ivanovne!“
„Da! Čula sam vas iz sobe da ste stigli“, reče bakica.
„Sedite, baćuška!“ reče ona ocu Arseniju. „A ti, dragi moj, sedi i ti ovde, sedi i slušaj. Tanja neka ide da poradi malo u kuhinji.“
U sebi sam se pitao zašto me je ova starica nazvala „dragi moj.“ Seli smo. Prvih nekoliko trenutaka smo ćutali. Izgledalo je kao da se otac Arsenije zamislio i da nešto posmatra.
„Baćuška, sedite bliže. Ne mogu glasno da govorim. Rekla bih vam prvo nešto o sebi, a onda bih želela da me ispovedite.“
Otac Arsenije primaknu stolicu bliže njenom krevetu. Primetio sam da vrlo pažljivo posmatra lice ove neobične bakice. Bilo mi je jasno da je svu svoju duhovnu snagu usredsredio na predstojeći razgovor. Znao sam da se moli Bogu, jer su mu se usne jedva primetno micale.
U sobi je vladala neka čudna tišina. Ni otac Arsenije, ni mati Marija nisu progovarali. Sunce je obasjavalo sobu kroz prozračne bele zavese. Na zidu je bilo nekoliko reprodukcija Nesterovljevih slika. U uglu sobe, iznad kreveta, nalazila se ikona Vladimirske Majke Božje, prekrivena belim vezenim ubrusom. Ubrus je bio tako namešten, da je ikona prema potrebi, mogla brzo da se pokrije.
Lice mati Marije je bilo vrlo neobično. Bilo je očigledno da je u mladosti bila veoma lepa. Lepota je i dalje prosijavala kroz mrežu bora koje su joj prekrivale lice. Ipak, izraz joj je bio tužan i umoran. Njene sive oči posmatrale su oca Arsenija molećivo i sa nadom.
Mada se njene tanke i izdužene ruke se nisu pomerale sa kreveta, videlo se da je veoma napeta. Izgledalo je kao da će ih svakog časa upotrebiti da se pridigne na krevetu i uspravi. Nepokretnost njenih ruku i ta napetost davali su utisak da ruke pripadaju nekoj statui. Posmatrajući njene ruke, pokušao sam da zamislim njen karakter, sećajući se portreta akademika Pavlova koga je naslikao Nesterov: i njegove ruke, sklopljene na stolu, govorile su o njegovom karakteru.
„Blagoslovi me, oče. Blagoslovi monahinju Mariju. Na krštenju su mi dali ime Ekaterina. Hoću prvo da vam kažem nešto o sebi, da biste znali, kad me budete ispovedali, ko sam ja. Možda će vam ovo biti čudno, ali moj duhovni otac, baćuška Jovan, mi je rekao jednom: „Kad dođe vreme da umreš, moraš da ispričaš sve o sebi svešteniku koji te bude ispovedao. Ne smeš to da zaboraviš!“ Zato hoću da uradim onako kako mi je on rekao. Ne ljutite se na mene, baćuška, što ću malo duže da govorim.“
Otac Arsenije joj priđe bliže. Pokloni se i blagoslovi je veoma pažljivo. Ona primi njegov blagoslov sa strahopoštovanjem i osećanjem nedostojnosti.
„Baćuška, siroče sam od svoje šeste godine. Uzela me je kod sebe moja baka, sirota seljanka. Morali smo da prosimo hleb po kućama i pokoju paru ispred crkve. Od toga smo živeli. Vlastelinka na obližnjem imanju, Jelena Petrovna, Bog da joj dušu prosti, uzela me je da radim kod nje. Kad su se navikli na mene, dozvolili su mi da se igram sa njenom kćerkom, Natalijom Sergejevnom. Postale smo prijateljice i zavolele smo jedna drugu. Jelena Petrovna je bila blaga i pravedna. Starala se o celokupnom gazdinstvu. Volela me je kao svoje dete, bila mi je kao roditelj. Učila sam zajedno sa njenom kćerkom. To su bili lepi dani, baćuška! Lepi dani.
„Stasala sam. Imala sam sedamnaest godina, a Bog mi je dao lepo lice i vitak stas. Dešavalo se ponekad da gosti misle da sam gazdaričina kćerka. To nimalo nije smetalo Jeleni Petrovnoj i Nataši. Svetiteljke su to bile, baćuška!
„Sad, Jelena Petrovna je imala muža koji je bio ženskaroš i koji joj je mnoge brige zadavao sa svojim nevaljalstvima. No, nije bio loš čovek, Bog dušu da mu prosti.
„Dok sam odrastala, Sergej Petrovič me je voleo kao sopstveno dete, mazio me je i grlio, ali kad sam već postala devojka, pokušavao je da ostane samnom nasamo. Shvatila sam šta se dešava, pa sam ga izbegavala. Bilo me je strah i stid od Jelene Petrovne i od Nataše. One su se prema meni ponašale kao prema svojoj rođenoj kćerki i sestri.
„Od najranijeg detinjstva sam verovala u Boga i želela da se zamonašim. Jelena Petrovna me je čak u šali zvala „monahinjice moja.“ Volela sam duge molitve i često sam se molila. Sergej Petrovič je pokušavao da me odvrati od molitve, a ja sam ga samo molila da me ne dodiruje. Jednom mi je rekao: „Budalo mala! Ne znaš ti šta je prava sreća!“
„Jednom su Jelena Petrovna i Nataša otišle nekome u posetu, a Sergej Petrovič nije bio kod kuće. Ja sam otišla u svoju sobu, jer mi nije bilo dobro, bolela me je glava. Odjednom, vrata moje sobe se otvoriše i u sobu upade Sergej Petrovič, sav uzbuđen i poče da mi govori: „Kaća, ja te volim! Hajdemo odavde! Vodiću te u Sankt Peterburg, u Pariz!“ Htede da me zagrli, no ja sam počela da se branim. Onda me on ljutito baci na zemlju i stade da mi kida haljinu, sve vreme dahćući i izgovarajući sablažnjive reči. Gurala sam ga od sebe koliko god sam mogla i naglas se molila: „Majko Božja, spasi me, čuvaj me, Bogorodice moja, pomozi!“ On, kao da je poludeo, poče da mi cepa donju suknju. Ja sam se branila i kroz suze vikala: „Nemojte, Sergeje Petroviču, nemojte, meni ništa ne treba, ne sramotite porodicu! Ovo je greh, strašan greh! Ne skrnavite me! Ja samo hoću da idem u manastir!“
„On se onda razbesne kao zver, a ja, šta sam drugo mogla, nego da se molim na sav glas: „Majko Božja, smiluj se na mene!“ Uto se vrata širom otvoriše i Jelena Petrovna povika: „Napolje! Neću više da te vidim u mojoj kući!“
„Ja skočih na noge. Kosa mi je bila sva raščupana, haljina sva u ritama, no htela sam da pobegnem što pre. No ona me zaustavi i povika: „Ne ti, Kaća! Ne ti, već on! Ne želim da ga više vidim!“ vrištala je. I stvarno ga je i izbacila iz kuće. Nije dolazio čitavih godinu dana.
„Ona me tada zagrli i, plačući, reče. „Oprosti mi, Kaća. Sumnjala sam u tebe. Posmatrala sam te i sad, kad se ovo dogodilo, bila sam sve vreme iza vrata. Čula sam te. Sve sada razumem.“ Ljubila me je po licu, a ja sam ridala, toliko da nisam mogla da prestanem. Svetica je bila ta žena, kad vam kažem.
„Posle toga nisam ostala dugo u toj kući. Htela sam u manastir, no Jelena Petrovna se nije sa tim slagala. Htela je da me uda: jedan mladi inženjer, sin njenih prijatelja, bio se zagledao u mene i ona je dugo pokušavala da me ubedi da se udam za njega. Htela je čak i miraz da mi da. Ja sam htela samo u manastir, i tako sam joj uvek odgovarala na njena ubeđivanja. Konačno, Jelena Petrovna me odvede u manastir u kome je jedna njena rođaka bila igumanija. Dala je veliki prilog manastiru i tako postadoh iskušenica.
„Na rastanku su i Jelena Petrovna i Nataša plakale. Ni ja nisam mogla da se suzdržim. Gospode, kakvim si me dobrim ljudima okružio! Tvoja slava se na njima preslikava!
„U manastiru sam bila veoma srećna. Mnogo sam toga naučila i shvatila. Mnogo sam dobrih ljudi upoznala koji su me upućivali i poučavali na putu k Bogu. Pevala sam u horu, upoznala se sa manastirskim službama, naučila sam i da šijem. Sve mi je to kasnije dobro došlo. Međutim, nisam se dugo zadržala u manastiru: došla sam 1914. a 1919. godine vlasti su najurile sve iskušenice iz manastira. Godinu dana sam stanovala sa još nekim sestrama u privatnom stanu. U blizini su stanovale još neke monahinje. Tu sam ostala godinu dana, a onda sam morala da odem, jer mi se udvarao predsednik kolhoza koji nije hteo da me ostavi na miru.
„Otišla sam u Rjazan, gde sam čistila crkvu. Sveštenik je bio dobar: zvao se otac Jovan. Blagoslovio mi je da živim kao monahinja. Imao je veliku dušu i mnogo se molio, ali ni tamo nisam mogla dugo da ostanem. Vlasti su zatvorile crkvu, a oca Jovana prognali u Sibir. Dopisivali smo se neko vreme. On je bio vrlo star i nije mogao dugo da preživi u izgnanstvu. Od njega sam mnogo naučila. Možda je greh ovo što ću sada reći, ali od njega sam naučila više nego u manastiru.
„Preselila sam se u Kostromu, jer sam tamo imala poznanike. Stanovala sam blizu crkve i u početku je sve bilo dobro, no onda se otac Gerasim iznenada zaljubio u mene. Jedne večeri, dok sam čistila crkvu posle bdenija, napao me je i pokušao da me siluje. Branila sam se, gurala ga i molila ga da me ostavi na miru. Bio je uporan, i strašno je psovao. Ošamarih ga, a on se na to razbesne i prebi me. Uspela sam da pobegnem. Kroz dve nedelje, upade mi policija u kuću. Uhapsili su me, jer me je otac Gerasim prijavio da agitujem protiv vlasti. Bila sam u zatvoru tri meseca, a onda sam puštena, pošto su se neki prijatelji zauzeli za mene.
„Otišla sam iz tog grada. Teškom mukom sam uspela da se zaposlim u fabrici odeće. Umela sam lepo da šijem. Kasnije sam upisala školu za medicinske sestre. Kad sam završila školu, dobila sam posao u operacionoj sali jedne bolnice. Kasnije sam se preselila u Moskvu, gde mi je pomogla jedna monahinja koja je i sama radila u bolnici kao medicinska sestra. U toj bolnici sam ostala do 1924. godine, kada sam otišla u penziju.
„Sve vreme sam se dopisivala sa Natašom i Jelenom Petrovnom. Život je i njih razdvojio. Sergej Petrovič se upokojio 1919., a Jelenu Petrovnu smo ispratili u večni život 1927. Godinu dana pre toga je operisana u našoj bolnici. Nataša me je često posećivala u Moskvi. Ona je imala težak život i mnogo je stradala. Njenog muža i nju su streljali 1937.
„Dok sam radila u bolnici zbližila sam se sa jednom lekarkom, po imenu Vera Andrejevna. Bila je to žena srednjih godina. Muž ju je ostavio sa dvoje dece, Aleksejem i malom Valentinom. Valentina je Tanjina majka. Moja Tanja vas je danas dovela ovde.
„Preselila sam se kod nje i pomagala joj da podigne decu. Nije bilo lako, no Bog nas nije napuštao. Lepo smo ih odgajile. Aleksej je 1943. godine mobilisan i skoro odmah poginuo.
„Vera Andrejevna je radila u vojnoj poliklinici, a ja sam bila medicinska sestra u gradskoj bolnici. Valentina je želela da stupi u vojnu službu, no kasnije je i ona završila medicinu i udala se. Prvo je dobila kćerku po imenu Ksenija, a onda je rodila Tatjanu. Ja sam im bila druga baka.
„Eto, to je moj život, Baćuška, proveden uglavnom po bolnicama, ili kod kuće, čuvajući decu. Je li to monaški život? Vidite i sami. Moj život je bio običan, svetski. Neka mi Bog oprosti! Zaboravila sam da vam kažem ono najvažnije: primila sam i monaški postrig, u tajnosti, 1935. Na monašenju sam dobila ime Marija. Moja porodica je tek kasnije čula za to. Živela sam u svetu, bila monahinja samo po imenu. Znam da je to veliki greh. Nikad nisam živela pravim monaškim životom, mada sam mnogo volela da se molim i da idem u crkvu.
„U bolnici sam često dežurala noću. Taman što bih stala na molitvu, zazvonilo bi zvonce. Ili bih po čitavu noć morala da provedem kraj postelje nekog teškog bolesnika, ili pacijenta koji je tek operisan. U operacionoj sali sam morala sve vreme da mislim na instrumente koje dodajem hirurgu. Kod kuće sam morala da čuvam decu, da kuvam, da se bavim njima.
„Nikada nisam došla čak ni blizu prave molitve. Kada bih išla nekuda, molila bih se putem. Ponekad bih u toku jednog dana uspela svega desetak puta da izgovorim: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnu!“ Noću bih počinjala da se molim, no ubrzo bih utonula u san, nemajući snage da nastavim. Nisam čak mogla da činim dobra dela, toliko sam bila zauzeta svakodnevnim poslovima. Kad sam se penzionisala, imala sam više vremena za molitvu, no tada više nisam mogla nikome da pomognem. Sada sam stara i bolesna. Vidite, iako sam mnogo želela da budem monahinja, nisam mogla da ispunim zavet koji sam dala Bogu i zbog toga sam mnogo grešna.
„Pre mnogo godina, dok sam još živela u manastiru jedan starac mi je rekao: „Čini dobro ljudima i moli se više, to je spas monaha. Ekaterina, tvoj put ka monaštvu će biti dug. Mnoge ćeš prepreke morati da prebrodiš, no Bog te neće napustiti.“ Isto mi je rekao i otac Jovan. Nisam ispunila njihove savete. Mnogo sam grešila, a 1930. godine zamalo da se udam, no sam Bog me je sprečio.
„Od detinjstva sam želela da postanem monahinja. Ta me je želja pratila i kada sam postala iskušenica. Od tada mi je trebalo dvadeset godina da se zamonašim, a kad sam se zamonašila, nisam uopšte živela monaškim životom. Eto mog života, baćuška! Sve sam vam ispričala, jer mi je tako rekao moj duhovni otac, da bi, kad me budete ispovedali, znali čiju ispovest slušate.
„Teško mi je bilo da vas pozovem, i nisam smela ni da se nadam da ćete mi doći. Prekjuče sam bila u crkvi i dobro sam se osećala, ali kad sam došla kući, izdala me je snaga i osetila sam da mi je kraj blizu. Rekla sam Valentini i njenom mužu da ću umreti u utorak. Smejali su mi se i govorili: „Šta pričaš, babuška?“
„Ali, onda je došao lekar i poslušao mi srce. Rekao je da mi je srce veoma slabo. Znala sam to, kao što znam i da mi nema pomoći. Veoma sam zahvalna Jevdokiji Ivanovnoj što je pristala da pošalje Tanju po vas sa pismom. Ne izmišljam: znam da ću umreti. Valentinu i Tanju sam vaspitala u veri. Ali one veruju kao intelektualci. Moj greh je što nisam umela da im prenesem ono što znam i moraću da dam odgovor za to pred Bogom.
„Andrej Ivanovič, Valentinin muž, je veoma dobar čovek. On mnogo pomaže ljudima i nikad ne govori loše o drugima. Ali, živim sa njima već, evo, trideset godina i još uvek ne znam da li on veruje u Boga ili ne. Možda i veruje, ali je vrlo povučen u sebe. Molim vas, baćuška, sad me ispovedite. A ti, dragi moj, idi u drugu sobu. Idi kod Tanje.“
Dok je govorila, otac Arsenije je bio vrlo ozbiljan i usredsređen, a u isto vreme, oči su mu izgledale nekako pune svetlosti. Dok sam izlazio iz sobe, čuo sam ga da govori mati Mariji: „Milost Božja je uvek sa nama i Njegova volja je na nama.“
Izašao sam iz sobe i seo pored prozora u dnevnoj sobi. Biću iskren: životna priča mati Marije nije na mene ostavila neki poseban utisak. Njen život ni po čemu nije bio izuzetan. Znao sam za slučajeve ljudi koji su živeli i podvizavali se u mnogo težim i kolmplikovanijim uslovima, podnosili bol i druge nedaće. Nije mi bila jasna ozbiljnost sa kojom je otac Arsenije slušao njenu priču. Njen život je bio tako običan.
Tanja je u kuhinji spremala ručak. Posedeh još malo u dnevnoj sobi, a zatim otidoh u kuhinju kod Tanje. Na sebi je imala kecelju i ljuštila je krompir. Na stolu je stajao otvoren udžbenik iz medicine u koji je s vremena na vreme gledala.
„Znači, ispričao si se sa njima, a sad si došao ovde da mi smetaš. Ja ovde kuvam i učim“, reče Tanja. Okretoh se da izađem iz kuhinje. „Što se odmah ljutiš? Mnogo se lako vređaš – primetila sam to juče kad sam te pitala jesi li i ti možda od „onih.“ Uzmi nož i ljušti krompire. Zar nećeš, na kraju, i ti da jedeš s nama?“ Dade mi nož i svoju kecelju, a onda me upita, pomalo zabrinuto: „Kako je babuška?“ Ja samo slegoh ramenima – otkud sam znao?
Tatjana poče da mi priča o mati Mariji. „Kad bi samo znao kakva je to žena! Toliko je učinila za moju drugu baku, za mog oca, za Kseniju i mene. Ona nas je odgajila, Nas dve smo se oslanjale na nju sve ove godine. Znaš li koliko je ljudi ona pomogla? Mnogo!
„Znala je da provede po čitavu noć sa bolesnicima, a da je niko nije pitao, i nikad nije htela da primi ni jednu paru. To je činila i sa poznatima, i sa nepoznatima. Nikad nije pitala: „Treba li vam pomoć?“ već je jednostavno pomagala. Nijednog trenutka nije živela za sebe. Moj otac je vrlo povučen čovek, ali on babušku voli više nego što voli moju majku, mene i Kseniju, više nego rođenu majku. A to nije samo zbog toga što ga je negovala kad je imao srčani udar. On nju voli i poštuje zbog njenih dobrih dela, zbog njene nesebičnosti i požrtvovanosti prema ljudima. Niko ne zna koliko je ljudi od nje dobilo pomoć, i ne samo pomoć, nego i ljubav. Ona je to sve plaćala svojim vremenom, snagom, zdravljem, snom. Moje drugarice bi dolazile kod mene, malo bi porazgovarale sa njom, a onda bi se vraćale da je pitaju za savet, kao da im je majka. Volela je i da daje poklone. Uvek je znala da odabere pravi poklon za čovekove potrebe. Mi smo, kao njeni najbliži, bili navikli na nju i nismo uvek obraćali pažnju na to što radi, no drugi ljudi su uvek bili zadivljeni njenom dobrotom.
„Nije njoj bilo lako da živi sa nama. Na primer, ne usuđuje se da stavi svoje ikone na zid. Neće. Tata joj je nekoliko puta rekao: „Molim vas, okačite ih na zid, nećemo nikoga puštati u vašu sobu.“ No, ona neće da ih okači da nas ne bi sramotila pred ljudima, i zato uvek kaže tati: „Neka, ja ionako idem u crkvu. Tamo ima puno ikona.“
„Znam da je boli što nismo vernici. To nije istina, mi verujemo, ali ne onako kako babuška veruje. Mi verujemo na svoj način.“ Dok je govorila, Tanja poče da plače, nije joj smetalo što sam ja u sobi. Kasnije smo prešli u dnevnu sobu. Nestrpljivo je čekala da otac Arsenije izađe iz sobe. Nije prestajala da mi priča o mati Mariji.
Tri sata kasnije, otac Arsenije izađe iz sobe i reče Tanji da uđe kod babuške. Skide sa sebe epitrahilj i sede u fotelju. Bio je duboko zamišljen i nije primećivao šta se oko njega događa. Tanja izađe iz sobe i pozva lekara, koji ubrzo dođe. Otac Arsenije je za to vreme bio i dalje zaokupljen svojim mislima. Mislio sam da se moli, pa da mu ne bih smetao, otišao sam u kuhinju. Pošto je ispratila lekara, Tanja uđe u kuhinju.
„Šta je rekao otac Arsenije?“ upita me, šapatom.
„Ne znam, nisam ga ništa pitao“, odgovorih joj, takođe šapatom.
„Lekar kaže da joj je srce još više popustilo. Poslušala sam je i ja. Zvala sam roditelje da dođu. Tanja nasloni glavu na sto i tiho zajeca.
Pre tri sata, priča mati Marije mi je izgledala nezanimljiva i obična, poput priče stotine ljudi. No sada mi je Tanja svojom pričom pokazala mati Mariju u sasvim drugom svetlu. Životi ovih ljudi se odjednom spojiše sa mojim životom i ja osetih potrebu da u svemu tome učestvujem.
Otac Arsenije je dotakao živote mnogih ljudi, uzimajući na sebe njihova stradanja. Mirio ih je, bilo sa životom, bilo sa smrću. Otac Arsenije se uvek sećao tih ljudi, osećao je njihov bol i stradanje, pokušavao je da pomogne živima, a za mrtve se uvek molio. Znao sam da je otac Arsenije video i preživeo užasne stvari dok je bio u logoru, kao da je i tamo dolazio u dodir sa ljudima koji su po mnogo čemu bili izuzetni. Događaji i susreti iz tog doba su na njega ostavili neizbrisiv pečat i meni se činilo da ga više ništa ne može iznenaditi. Šta li je to sada na njega proizvelo toliki utisak?
Uskoro dođe kući Valentina Ivanovna, Tatajnina majka. Pošto je razmenila nekoliko reči sa Tanjom i pozdravila se sa ocem Arsenijem, otišla je u sobu kod mati Marije. I Andrej Fjodorovič ubrzo dođe kući, pozdravi se sa nama i ode kod babuške. Iz sobe se čuo njegov glas. Kroz deset minuta Valentina Ivanovna izađe iz sobe i, obraćajući se ocu Arseniju, reče: „Babuška vas moli da uđete.“
„Oče Arsenije, hoću da se pozdravim sa svima vama“, rekla je mati Marija. Lice joj je bilo radosno, ozareno svetlošću, ležala je na krevetu u obučena u crno. Oproštaj je za njene bližnje bio veoma bolan. Svi su joj prilazili i ona je svakog ponaosob osenjivala znakom krsta, izgovarajući reči koje su za njega ili nju bili od posebnog značaja.
Andrej Fjodorovič je plakao kao malo dete. Nije mogao da se odvoji od mati Marije. Ja sam stajao pored oca Arsenija. Mati Marija me najednom primeti.
„Dođi, mili moj! Dođi da se pozdravimo, da ne kažu posle da si uzalud dolazio! Priđi bliže.“
Prekrstila me je i rekla mi: Čuvaj moju Tanju. Nemoj da mi je povrediš!“ Nisam razumeo šta je htela da kaže.
Otac Arsenije, koji je stajao u uglu sobe, priđe mati Mariji posle mene. On je blagoslovi tri puta svojim naprsnim krstom, zatim pred njenom posteljom načini tri metanije. Zatim se uspravi i ostade tako da stoji, a u očima mu je sijala neka radosna svetlost. Činilo se kao da je video nešto veliko i važno, neku veliku tajnu, i da se boji da je ne izgubi.
 
***
Sahrana je završena. U meni je neko bolno osećanje tuge. U glavi su mi reči koje sam čuo od mati Marije, njen razgovor sa nama, opraštanje sa njom. Lica njenih najbližih su tužna i izgubljena, dok se na licu oca Arsenija vidi da mu je pažnja i dalje usredsređena na nešto što mi ne vidimo. Bolan rastanak sa mati Marijom me je veoma dirnuo i uznemirio. Hteo bih nekako da pomognem, da dam nešto od sebe kako bih im malo olakšao bol. Ali ne mogu.
Vreme je već i da se rastanemo. U stanu je samo porodica i njihova prijateljica Jevdokija Ivanovna.
Valentina Ivanovna traži blagoslov od oca Arsenija, Ksenija takođe, no vidi se da joj je pomalo neprijatno. Tatjana, širom otvorenih očiju, prilazi ocu Arseniju, uzima ga za ruku, zatim ga grli i tri puta ljubi. Lice oca Arsenija se ozari blagim osmehom, osmehom svojstvenim čoveku udubljenom u ozbiljne misli. Andrej Fjodorovič očigledno ne zna kako da se pozdravi sa sveštenikom, sa sveštenikom koji mu se dopada i kome je zahvalan, jer je ispunio želju mati Marije i došao da je vidi na samrti. Ne znajući kako da izrazi svoju zahvalnost, on mu pruža ruku, a zatim se dugo rukuje sa njim, pozivajući ga da opet dođe u posetu. Na kraju pokušava da mu da novac. Ruka ostaje da mu visi u vazduhu, a otac Arsenije ga grli i ljubi ga obraz.
Sa mnom se svi pozdravljaju kao da me već dugo poznaju. Pozivaju me da opet dođem. Tatjana ponavlja poziv. Pošto se sa svakim ponaosob pozdravio, otac Arsenije, uz dubok poklon, kaže: „“Hvala vam što ste me pozvali. Pružili ste mi mogućnost da upoznam jednu izuzetnu osobu, pravu podvižnicu, Hrišćanku koja je ljudima pružala samo dobrotu i radost. Mnogo sam naučio od mati Marije o savršenstvu. Hvala vam! To je retka i izuzetna žena.“
Pošto se još jednom poklonio porodici, otac Arsenije, Jevdokija Ivanovna i ja napustismo stan. Otac Arsenije je i dalje bio veoma ozbiljan. „Hajde da prošetamo po Moskvi“, reče mi. Dadoh torbu sa našim stvarima Jevdokiji Ivanovnoj koja je krenula kući, a nas dvojica pođosmo u šetnju moskovskim ulicama. Pošli smo Baštenskim Krugom, a zatim uzanim i krivudavim uličicama, prolazili kraj oronulih starih kuća sa kojih se ljuštila boja i pored novijih zgrada, okruženih dvorištima i drvećem.
„Želeo bih da vidim Moskvu“, reče otac Arsenije.
Pozvao sam taksi. Odvezli smo se prema Kremlju. Vreme je sunčano i malo vetrovito, vazduh je lak i prozračan. Ulazimo kroz Borovicku kapiju, penjemo se uzbrdo, pored zida, obilazimo velike crkve i dolazimo do zvonika Ivana Velikog. Puštam oca Arsenija ispred sebe, jer mi se čini da bi voleo da bude neko vreme sam. On polako obilazi zvonik i zagleda svaki kamen na njemu, svaku oblinu, istesanu pre mnogo stotina godina.
U sabornom hramu Uspenja Presvete Bogorodice danas nema mnogo sveta. Gledamo freske, ikone, gvozdenu kapiju vrhunske umetničke izrade, natpise na grobovima, mošti svetitelja… U ovom hramu počiva celokupna prošlost i veličina ruskog naroda, njegova vera i nada, njegovi razbijeni snovi.
Otac Arsenije dugo stoji pred ikonama i freskama, izgubljen u mislima, izgleda ozbiljno i zamišljeno. Evo zida duž kojeg su sahranjeni moskovski arhijereji, među njima mitropolit Aleksej i Petar.
Otac Arsenije lagano prilazi grobovima, čini tri velike metanije pred njima, krsti se. Sa razdaljine od nekoliko metara čuje se strogi glas: „Druže! Ovo je narodni muzej! Nije dopušteno moliti se.“ Otac Arsenije se ne osvrće, već nastavlja da stoji ispred mesta gde su pre nekoliko vekova sahranjene mošti moskovskih svetitelja.
Zatim lagano prelazi naos i posmatra ikonostas i likove svetitelja na njemu. Dugo vremena stoji na jednom mestu, a zatim se ponovo vraća i stoji ispred nekih ikona.
Odlazimo, zatim, u Saborni hram svetih Arhangela, a zatim preko Crvenog Trga dolazimo do hrama svetog Vasilija. Tu uzimamo taksi. Dok se vozimo, otac Arsenije izgovara imena ulica kojima prolazimo, a onda zaustavlja taksi da bi pogledao neke crkve. Dugo ih i pažljivo posmatra. Crkava ima mnogo. Neke su zatvorene. Crkvica sv. Mučenika Trifuna je otvorena, kao i Andronovski i Donski manastir.
Vozač me pita: „Je li stari turista, ili naučnik?“
„Naučnik“, odgovaram.
Obilazimo tri groblja. Otac Arsenije provodi oko pola sata na svakom: prvo na Vagankovom, zatim na Vavedeljskim visovima i na kraju na Pjatnickom groblju.
Taksista, mlad čovek, postaje nervozan. „Ne brinite“, kažem mu. „Platićemo vam koliko bude trebalo.“
Vraćamo se u centar grada, kružimo poznatim ulicama i trgovima stare Moskve. Zaustavljamo se pokraj starih kuća i ubogih brvnara u poluraspadnutim stanju zidanih u dvorištima kuća.
Na nekim mestima vidimo novu kuću, sagrađenu na mestu stare, koju je otac Arsenije poznavao. Prolazimo Molčanovkom, zatim Taganjkom, a zatim uzbrdo ka crkvici sv. mučenika Nikite. Blizu crkve je stara, oronula kuća pred kojom otac Arsenije zastaje, posmatrajući njene prozore, dvorište, okolne kuće. Tada mi se učinilo da je sa lica ubrisao jednu suzu.
Konačno zađosmo u Zamoskovorečje, gde se nalazio stan Jevdokije Ivanovne. Ona poče da nam priprema nešto za jelo, no u tom trenutku otac Arsenije se diže i reče: „Vratiću se brzo.“
Ponudio sam mu da pođem s njim, no on je hteo da ide sam. Jevdokija Ivanovna i ja ostadosmo u stanu, pomalo zabrinuti. Dok smo ga čekali da se vrati, prisećao sam se nedavnih događaja: iznenadnog puta u Moskvu, smrti mati Marije, svog susreta sa Tatjanom, sahrane, neobičnog raspoloženja oca Arsenija i njegovog obilaska Moskve.
Moskva je bila grad njegovog detinjstva, njegove mladosti, mesto u kome se oblikovala njegova ličnost i učvrstila njegova ubeđenja. U ovom gradu je još kao srednjoškolac napisao svoje prve radove, a kasnije i knjige. Postao je poznati naučnik. U Moskvi se zamonašio, a kasnije postao jeromonah. Dugo je služio u Moskvi, a posle je prešao u obližnji gradić gde je stvorio bratstvo , zajednicu verujućih, koje je voleo i pomagao. Još dok je živeo u Moskvi, postavio je temelj vere u dušama mnogih ljudi, i na tom je temelju kasnije izgradio svoje bratstvo.
U gradić u kome je živeo često su dolazili kod njega iz Moskve, a i članovi njegovog bratstva su većim delom bili Moskovljani.
Voleo je taj gradić, ali Moskva je za njega bila i ostala grad njegovog detinjstva i sazrevanja, grad u kome je počeo da se izgrađuje kao vernik. U ovom gradu je naučio da voli ljude i zbog toga je Moskva za njega imala poseban značaj. Zbog toga je bio vidno potresen danas kada je obilazio krajeve svog detinjstva, deliće svoje prošlosti. No, zašto je bio onako neuobičajeno ozbiljan, zašto?
Mada ova strogoća i izrazita ozbiljnost nije bila svojstvena ocu Arseniju, na njemu se osećala skrivena tuga. Sigurno se sećao ljudi koje je voleo i kojih više nema. Ali, i danas u Moskvi žive ljudi koje on poznaje i voli. Zašto nije nikoga od njih pozvao u posetu kod Jevdokije Ivanovne? Zašto nije otišao u posetu kod nekog od svoje duhovne dece, kao što je uvek imao običaj da čini, kad god je nekuda putovao? Odgovorih sam sebi pitanjem: „A da li je za mene korisno da znam odgovore na sva ova pitanja?“
Otac Arsenije se vratio oko devet sati sav radostan. Ispričao nam je kako je otišao u svoju crkvu, kako je tamo naišao na mnogo svojih prijatelja i poznanika (on ih nikada nije nazivao duhovnom decom, već uvek prijateljima).
„Kad su me videli, bili su zaprepašćeni: otkud ja u Moskvi, i to još u crkvi? Jevdokija Ivanovna, vi ćete mi oprostiti – rekao sam im da sam odseo kod vas, pa ću verovatno večeras imati posetu.“ Nije prošlo mnogo, a zvonce na vratima se oglasilo i u stan uđe šesnaestoro ljudi. Neke sam i ja poznavao. Otac Arsenije ih je ispovedao i razgovarao sa njima. To se nastavilo do kasno u noć. Sledećeg jutra smo napustili Moskvu u jedanaest sati. Pre polaska na stanicu, još nekoliko ljudi je došlo da vidi oca Arsenija, a sa nekima se čuo telefonom. Bili su to njegovi „drugovi iz logora.“
Otac Arsenije je otišao iz Moskve umoran i neispavan, no izuzetno radostan. Mislim da su svi oni koji su znali da je u Moskvi došli ga isprate na voz. Došla je čak i Tatjana, pošto ju je neko obavestio o našem odlasku.
Po povratku kući, otac Arsenije je morao da se odmara dva dana. Samo je Nadežda Petrovna mogla da uđe kod njega. Kasnije nam je pričala da je sve to vreme proveo čitajući pravilo i moleći se.
 
***
Nakon nedelju dana, otac Arsenije me pozva da idemo u šetnju. Izašli smo iz grada i krenuli prema rečici, a odatle u polja. Uzani seoski drum je krivudao, a onda se najednom prekinuo i mi ugledasmo pred sobom ogromno žitno polje. Ptice su veselo lepršale po polju, vetrić je povijao zrelo klasje i mrsio nam kosu. Pronašli smo jedan uzani puteljak i pošli njime, sve vreme ćuteći. Sunce je već bilo daleko odskočilo, pa su nam senke bile duže. Vazduh je bio blag, lako smo disali.
Otac Arsenije je išao ispred mene, zamišljen i kao otrgnut od sveta. Pogled mu je klizio po zrelom žitu, po izduženim senkama rastinja i narandžastoj sunčevoj lopti. Ko bi znao o čemu je sve razmišljao? Ili se možda molio? Činilo mi se kao da je zaboravio na mene dok smo išli kroz žitno polje. Klasje nam je dopiralo do ramena i zakrivalo nam vidik. Dođosmo do jednog brdašca, a kada se uspesmo na njega, pred sobom videsmo šumicu, a iza sebe, svuda naokolo žitna polja.
Tada se otac Arsenije okrete k meni i reče: „Sećaš li se kada je umrla Mati Marija?“ Nije sačekao moj odgovor, već je odmah nastavio. „Znaš, mnogo toga sam video u svom životu. Sretao sam mnoge ljude i prilikom svakog susreta mi je darovano nešto jedinstveno i izuzetno, nešto novo i poučno, nešto što mi je u tom trenutku bilo veoma potrebno. Uvek sam u tim susretima prepoznavao Volju Božju, Njegovu promisao i premudrost.
„Nema važnih i nevažnih susreta. Čovek je uvek čovek, ko god da je, sazdan je prema liku i podobiju Božjem i taj lik je uvek u njemu. Sad, taj lik usled grehova ponekad bledi, a ponekad, sila kojom se čovek u ime Boga trudi može da učini da taj čovek zasija kao anđeo Božji. Tri puta mi je u životu dato da provedem neko vreme u prisustvu takvih velikih služitelja Božjih i svaki od tih susreta je za mene predstavljao veliku duhovnu radost, bogatstvo i Božje otkrivenje.
„Tako sam ja od svakog čoveka koga sam u životu sreo naučio nešto, od svakog sam poneo sa sobom nešto lepo i dobro, najbolje od onoga što je taj čovek imao u sebi. Ipak, ispovest monaha Mihaila u logoru, susret sa prostim seoskim baćuškom, ocem Jovanom daleko na Severu, i sada sa mati Marijom, ta tri susreta su za mene predstavljala otkrovenje, duhovnu prekretnicu koja mi je otvorila oči da sagledam život u celini i ljude, kao i svoj sopstveni životni put.
„Čuo si životnu priču mati Marije. Osetio sam da te nije nešto posebno dotakla i da je u početku možda nisi ni razumeo. Tebi je njen život izgledao tako obično, da ne kažem – banalno. Nisi jedini: i njena porodica je na nju gledala na isti način. To je razumljivo: čovek koji stoji u podnožju planine vidi kamenje i stenje od koga je planina sazdana, ali ne vidi planinu kao celinu. Tako je i sa životom svakog pojedinca.
„Ali porazmisli malo dublje o njenom životu: on se sastojao iz potpunog samoodricanja. Ona nije postojala radi sebe, već radi Boga i radi ljudi. Još kao devojčica, sirotica, osetila je želju da pripadne Gospodu. Živela je u kući kod bogatih ljudi, ali je i dalje želela da se posveti Bogu. Bila je iskušenica u manastiru, čistačica u crkvi čiji je starešina bio nasilnik, radnica, medicinska sestra. Gde god da je živela, misli su joj uvek bile okrenute Bogu i ona je svoje „ja“ sasvim potisnula, rastvorila ga u životima bližnjih. To je ono što nisi uspeo da osetiš u njenoj priči, što te nije dotaklo.
„Mene je njena priča duboko dirnula. Iznenadila me je snaga njenog duha i postojanost čežnje da pripadne Bogu, koja joj je pomogla da pređe preko svih prepreka i da prebrodi sva stradanja. Njena ispovest pred smrt mi je još više otkrila njenu savršenost i duboku smirenost u duši. Video sam tada koliko je ona volela ljude. Sve se to događalo usred najobičnije svakodnevice, među najobičnijim ljudima, u svetu koji je ogrezao u sujetu. Činjenica što je njen podvig ostao neprimećen od većine ljudi, kao i njena smirenost i osećanje ništavnosti, samo još bolje svedoče o veličini njenog truda pred Bogom.
„Mati Marija je umela da trpi. Za Hrišćanina je najvažnije od svega da nauči da trpi, a da pri tom ne misli da je postigao nešto veliko. Kada činiš dobro ljudima moraš uvek imati na umu da je onaj kome pomažeš u nevolji – tvoj brat, koji strada i kome je teško. Ti mu pružaš, dakle, pomoć, ali ne od sebe, nego od Boga i u ime Boga. Mati Marija je umela baš tako da pomaže, ne misleći na sebe. Dok sam slušao njenu ispovest, osetio sam veliku radost, uzdigao sam se duhom. Čak su i njeni gresi, a bilo ih je, svedočili o veličini njenog truda: njeni napori da prevaziđe ove grehe dokaz su da je dobru borbu vodila, svedoci su pobede duha nad ploti i vere nad grehom. Nemoj nikad da zaboraviš njenu porodicu. Mati Marija je mnogo učinila za njih. Nemoj da ih zaboraviš!“
Nisam ih zaboravio. Tanja i ja smo se venčali godinu dana posle toga. Danas pomažemo jedan drugom.
Otac Arsenije zastade i, kao da se uz veliki napor odvojio od svojih misli, pogleda na žitno polje koje se prostiralo pred nama. Činilo se kao da je tek sada video da se nalazimo u sred polja, da sunce zalazi, da je oko nas miris nane i pelena i da nas dvojica hodamo uzanim krivudavim puteljkom u toplo letnje veče. Zastao je da pomiluje poneki klas žita, da ubere cvetić, a onda se nasmeja i reče: „Nije mi još dugo ostalo od života, i zato mi je ovaj susret sa mati Marijom veoma mnogo značio. Bog je tako uredio da baš u ovom trenutku svog života susretnem ženu pravednicu našeg vremena da bi me, po ko zna koji put, smirio!“
Krenusmo kući. Otac Arsenije je gledao obrise grada i kupole crkava sa zvonicima. Ispričao mi je ponešto o ljudima koje je imao prilike da upozna i koje je voleo. Bio je radostan, lice mu je svetlelo, ali u očima je i dalje imao izraz tuge.
Na ulasku u grad on se najednom okrete prema meni i reče: „Istina je! Šta sve čovek ne može da postigne uz Božju pomoć… Mati Marija, mati Marija…“ Ponovio je njeno ime nekoliko puta, a onda, nadovezujući se na samo njemu poznatu misao, poče da recituje ove stihove:
„Videti sve, sve razumeti,
znati sve, sve u sebe primiti,
očima svojim gutati svaki oblik i svaki cvet
svu zemlju pohoditi gorućim korakom
sve opaziti, i svemu dati novu plot.
„Tu je pesmu ispevao jedan divan čovek i izuzetan pesnik, po imenu Maksimilijan Vološin. Voleo je ljude, pomagao im, išao putem svetlosti na način koji je samo njemu bio poznat. Bog je za njega predstavljao apstrakciju i zbog toga je njegov životni put bio veoma krivudav, večno se vraćao na početak puta. Da li je ikada stigao kuda je namerio? Samo Bog zna – ali taj čovek je imao dobru dušu i dobar život.
„Poznavao sam ga, bilo je to oko 1925. godine. No ta vremena su bila za njega veoma teška, mnogo se kolebao.
„Mati Marija je bila prosta Ruskinja, a on poznati pesnik. Išli su oboje prema istom cilju, ali kako su različiti bili njihovi putevi! Gospode, smiluj se na nas!“
I tako dođosmo do kuće u kojoj je stanovao.
Zabeležio K.S.
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *