NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
OTAC PLATON SKORINO
 
Čitao sam u drevnom Paterikonu učenje Svetih Otaca da Bog daje svakom čoveku u toku života mogućnost da se osvrne iza sebe, da razmisli o smislu svog života i da sam odluči o svom odnosu prema Bogu. Čovek tada može da bira: da se okrene Bogu ili da se udalji od Njega. U toku čitavog našeg života mnoštvo događaja nam pruža mogućnost da spoznamo Boga i da Mu se približimo. Mi tada stojimo pred slobodnim izborom: da priđemo Bogu, ili da Ga odbijemo. Gospod, koji je uredio da se oko čoveka odigrava čitav niz krupnih i sitnih događaja i doživljaja, želi da pomogne svakome da nađe put do Njega. Odbacimo li naše spasenje, za to nije kriv niko drugi do nas samih.
Meni je Bog u nekoliko navrata davao mogućnost da se u raznim situacijama opredelim za put kojim ću ići. Ako se dobro sećam, dva puta sam odbio da krenem putem Istine koji mi je Bog tada nudio. No, u Svojoj prevelikoj Milosti, Gospod mi je opet i opet pomogao i ukazao mi na put vere. Blagodareći Njegovoj milosti i čovekoljublju, postao sam vernik, Hrišćanin, a kasnije i sveštenik.
Na svom putu uzrastanja u veri susreo sam se sa divnim ljudima, istinskim pomoćnicima Božjim, koji su mi na tom putu pomagali i učili me, na sopstvenom primeru, šta znači biti Hrišćanin.
(Tako je započeo svoju povest otac Platon. Dok mi je pričao svoju životnu priču, ponekad bi zastao, malo poćutao, a zatim polako nastavio da govori. Otac Platon je bio visok, krupan i, na tipično ruski način, lep čovek. Iz sivih očiju mu je izbijala upornost. Sa svojim uvek čvrsto stisnutim usnama odavao je utisak čoveka koji je vazda spreman da se uhvati u koštac sa svim životnim preprekama. U isto vreme, izraz lica mu je bio izrazito blag. U njegovim očima kao da se odslikavalo sve što se oko njega događalo. Zbog nečega mi se učinilo da bi taj čovek bio u stanju, ako je potrebno, da položi i svoj život za prijatelje, no kad bi se naljutio, da bi u svom gnevu bio strašan. To sam pomislila, dok je otac Platon nastavljao priču.)
Kažem vam, kad čovek priča svoju životnu priču, sve izgleda vrlo komplikovano. U životu je sve mnogo jednostavnije. Rođen sam u Lenjingradu, a odrastao u sirotištu. Završio sam sedam razreda osnovne škole, a onda sam morao da se zaposlim. Radio sam kao metalac u vojnoj fabrici, zbog čega nisam bio obavezan da služim vojni rok u mirnodopskim uslovima. Nisam imao vremena ni da se učlanim u Partiju, imao sam svega 23 godine kada je rat počeo. Dok sam još išao u školu, bio sam Komsomolac. Voleo sam da se ističem da igrankama, sletovima i izletima. Moram priznati da sam se tada mnogo interesovao za devojke, a i one za mene. U to vreme je bilo veoma popularno učestvovati u anticrkvenoj propagandi i ja nisam ni malo zaostajao u takvim i sličnim aktivnostima.
Kada je počeo rat 1941., odmah sam se prijavio kao dobrovoljac. Bio sam snažan i zdrav, pa su me poslali u izviđački odred. Prvih godinu dana sve je bilo dobro: ne samo da nisam ranjen, već nisam zadobio ni jednu ogrebotinu. Mislio sam tada da je to bila čista sreća. Kada je naš komandant poginuo, na njegovo mesto je došao jedan mladi poručnik . Nama se činio kao intelektualac, jer je bio nekako suviše „čist.“ Bio je srednjeg rasta, mršav, ne mnogo snažan i nikada nije psovao. Njegove naredbe su bile kristalno jasne, kao da ih je crtao olovkom na papiru. Bio je uvek veoma precizan i očekivao od nas poslušnost. Mi ostali smo smatrali da znamo više od njega, jer smo duže vremena proveli u ratu. Lako je bilo njemu da izdaje naređenja iz bunkera – no kad dođe vreme da se zađe u neprijateljsku teritoriju, videćemo kakav je na delu!
Kad smo prvi put izašli iz bunkera, veoma nas je iznenadio. Za dobrog vojnika se obično ne kaže da se dobro bori, već da dobro „radi.“ Ovo je posebno važilo za našeg poručnika: „radio“ je majstorski. Bio je neustrašiv, oprezan, precizan. Umeo je da se šunja kao mačka i da puzi na stomaku kao zmija. Svoje ljude je štitio, nije se sakrivao iza njih. Kad god je mogao, išao je prvi.
Tri nedelje po njegovom dolasku dobili smo zadatak da zađemo daleko u nemačku teritoriju. Bio je to veoma opasan poduhvat. Znalo se, preko radio operatera, da se na takve zadatke obično šalje šest do deset vojnika, i da se retko ko vraća sa zadatka – svi ginu. Za ovu ekspediciju izabrano je nas osmoro, zajedno sa poručnikom. Dvojicu smo izgubili već pri prelasku linije fronta. Pošto smo se domogli šume, počeli smo da radimo na svom izviđačkom zadatku. Zadržali smo se tamo šest dana. Slali smo telegrafske poruke svaki dan i izgubili još trojicu naših. Ostalo nas je svega trojica: poručnik Aleksandar Aleksandrovič Kamenjev, narednik Seregin i ja. Dobismo naređenje da se vratimo. Kako to jednostavno zvuči: „Vratite se u bazu.“ Nemci znaju da smo u okolini, traže nas. Verovatno će nas i naći. Znaju zbog čega smo u šumi. Dokopali smo se njihove linije fronta i tamo proveli noć. Ležali smo na zemlji i pokušavali da procenimo odakle je najbolje da pređemo na našu teritoriju. Našu liniju i nemačku delio je brisani prostor koji smo morali da pređemo puzeći. Upravo dok smo pokušavali da pređemo taj brisani prostor, spazili su nas Nemci i otvorili vatru. Oko nas zašištaše svetleće rakete i zapljuštate kuršumi i mi se brzo ukopasmo u krater od bombe. Seregin uspe nekako da se izvuče iz kratera i da otpuzi do naše linije, a poručnik i ja ostadosmo. Mene je ošamutio vazdušni udar, te sam gubio svest, a poručnik je bio ranjen u nogu. U jednom trenutku, kad mi se povratila svest, pomislio sam: i on će uraditi isto što i Seregin – ostaviće me. Znao sam da mu ništa drugo ne preostaje. Ali na moje zaprepašćenje, poručnik razvi ćebe koje je nosio na leđima i stade da me gura na to ćebe. Bilo mu je teško da to radi, jer je krater u kome smo ležali bio dosta plitak. Kada je pala noć, krenuo je prema našoj strani vukući ćebe i mene na njemu. „Nemoj, ostavi me ovde, inače ćemo obojica poginuti““, molio sam ga. Nije me slušao. „Težak sam, ne možeš me vući.“
„Ništa, Bog će pomoći“, odgovorio je i nastavio da me vuče. Do naše linije bilo je oko dvesta metara. Nemci primetiše kretanje i zasuše nas mecima i granatama, još žešće nego prvi put. Zrna šrapnela su odskakivala po zemlji. Žestina rafalne paljbe je primorala poručnika da se zastane i da se pritaji, dok je oko nas prašina letela kao vatromet od svakog ispaljenog metka, a ja sam ponovo izgubio svest. Kad sam došao sebi, čuo sam zvuk eksplozija kao kroz maglu i osećao da me neko i dalje vuče po zemlji. Gde me to nose? Našima? Nemcima? Kasnije su se moji prijatelji divili kako je omaleni poručnik uspeo da izvuče na ćebetu mene, koji sam bio mnogo teži i krupniji od njega. O tome se danima pričalo. Poručnik i ja smo obojica dobili po medalju za hrabrost. Zavoleo sam svoga poručnika i hteo da mu se nekako zahvalim. On mi odgovori sa osmehom: „Vidiš, Platone, Bog nam je ipak pomogao!“
Čim sam se oporavio, dobih naređenje da idem u još jednu izviđačku misiju. Ponovo su nas poslali na neprijateljsku teritoriju. Nemci su u međuvremenu postali još oprezniji i sada se sa izviđačkih zadataka niko više nije vraćao. Stoga je i nama bilo jasno da nas ovaj put šalju u sigurnu smrt. Međutim, naređenje je naređenje, morali smo da idemo. Bilo nas je šestorica i, reći ću vam ovo unapred: sva šestorica smo se vratili sa zadatka, na opšte zaprepašćenje cele divizije. Uspeli smo da saznamo i prenesemo važne informacije, kao i da zarobimo jednog nemačkog vojnika od koga su kasnije dobijene još važnije informacije. Za mene je ovaj zadatak bio od posebnog značaja, jer je predstavljao, na neki način, početak mog novog života. Tada sam prvi put shvatio da ne živim svoj život kako treba.
Ovako je bilo: bili smo zašli čak trideset kilometara u neprijateljsku teritoriju i našli se kod nekog sela. Na domaku sela, blizu šume, stajala je crkvica. Četvorica naših odoše u izviđanje, a poručnik i ja krenusmo prema crkvi. Svuda oko nas je tišina, mlad mesec na nebu, a krst na kupoli se presijava plavičastom svetlošću. Odjednom mi na um pade pomisao da ne bi trebalo biti rata, da ljudi ne bi trebali da ubijaju jedni druge. No, o ramenu mi je i dalje visila automatska puška, o bedrima nož, na leđima su mi bili ukršteni redenici, a smrt je i dalje vrebala sa svih strana. Poručnik se kretao prema crkvi, sakrivajući se iza drveća, a ja sam pošao prema groblju, ali nisam uspeo da do njega dođem, pa sam se vratio na mesto odakle sam pošao. Imao sam šta i da vidim. Moj poručnik stoji u senci jednog drveta, gleda crkvu i krsti se. Gleda gore, krsti se, i nešto šapuće. Nisam mogao da verujem. Moj poručnik, školovan čovek, neustrašiv i hrabar vojnik, odjednom pokazuje nekakvo zaostalo sujeverje, odsustvo svesti. Slomih jednu grančicu, priđoh mu i rekoh:
„Znači, druže poručniče, vi verujete u bogove.“
On se trže, pogleda me preplašeno, a zatim se savlada i odgovori: „Ne, ja ne verujem u bogove. Ja verujem u Boga.“ Od toga dana, među nama se stvorio zid nepoverenja i počeli smo da se ophodimo jedan prema drugom sa oprezom.
I, da skratim priču, posle toga smo se bezbedno vratili u bazu. Kako rekoh, prošli smo kroz pakao. Svi su mislili da smo opet imali sreće. Sada vidim da je to sve bila Božja promisao. Vratili smo se, dakle, a mene je jednako mučila misao: „Kako sovjetski čovek može da veruje u Boga? Obrazovan je i školovan i sigurno je čitao dela Jaroslavskog i Stjepanova u kojima je jasno dokazano da nema Boga. A ako uprkos tome i dalje veruje, znači da poseduje buržoasku svest, iz čega nepobitno sledi da je on neprijatelj naroda.“
„Vuk je to, u jagnjećoj koži“, mislio sam. „Samo se pravi da je vojnik. Bez sumnje je hrabar, čim mi je spasao život, a svakako su od velike važnosti i informacije koje je preneo sa neprijateljske teritorije. Ali, šta ako je to samo kamuflaža, kojom on uspešno prikriva svoje pravo lice? Neprijatelj je lukav i nikad ne spava!“ Ta misao mi nije davala mira. Reših da ga prijavim vojnoj upravi. Primio me je neki potporučnik pred kim sam izneo svoje sumnje. Bio je vrlo zadovoljan i odmah me je odveo kod svog šefa. Šef je bio major, Litvanac i izgledao je umorno i potišteno. Saslušao je mladog potporučnika koji mu je preneo moje sumnje da se među nas uvukao neprijatelj po imenu Kamenjev i da ga treba pod hitno ukloniti iz naših redova. Zatim me je pitao kako se poručnik Kamenjev ponaša prema svojim vojnicima van zadatka, a kako kad je na zadatku. Posle kratkog razmišljanja se posavetovao sa nekim preko telefona i naredio: „Potporučniče, poćićete danas u izvidnicu na neprijateljskoj teritoriji i prikupićete mi informacije o ponašanju poručnika Kamenjeva. Slobodni ste! A vi, Skorino, ostanite.“ Potporučnik preblede i pokuša nešto da kaže, no major ga ućutka.
Kada se vrata zatvoriše, major se okrete prema meni: „Slušaj, Skorino! O izviđanju znam mnogo, a znam dosta i o poručniku Kamenjevu i o tebi. Nego, reci mi, molim te: je li to glava što nosiš na ramenima, ili prazna kanta?“ i on mi kucnu kažiprstom po čelu. „Pa ti si stvarno budala! Pa šta, ako je vernik? Šta ako se krsti? Video si ga u akciji. Radio si s njim. Spasao ti je život, zar ne? Doneo nam je dragocene podatke o Nemcima. I ti mi sad nešto izmišljaš, kako je on, tobož, neprijatelj. Znaš, 1941. sam pešačio od granice do svoje kuće. Svojim očima sam gledao povlačenje. Video sam kako je neprijatelj opkolio naše ljude, video paniku, strah, hrabrost, pravu neustrašivost i istinsku ljubav prema otadžbini. U takvim situacijama ljudi pokazuju svoje pravo lice. Voleo bih kada ste bi se svi vi borili kao Kamenjev. Znaš li da je Kamenjev na početku rata izveo čitav konvoj ranjenika iz okupirane teritorije? Znaš li da je na rukama preneo jednog ranjenog generala? Ako po sitnicama sudiš ljudima, znači da ništa ne znaš o ljudskoj prirodi. Danas ideš na zadatak sa ovim podporučnikom i sa Kamenjevim. Dobro posmatraj i jednog i drugog na zadatku! Izbi iz glave te tvoje glupave ideje o neprijatelju u našim redovima i da ti nije palo napamet da slučajno o ovome nekome pričaš! Idi sada, i nauči se da pametnije sudiš o ljudima. Kad sam bio mlad, i ja sam bio prepametan, i mnogo sam puta udario glavom o zid. Sad mi je zbog toga žao. Idi!“
Bio sam zapanjen posle ovog razgovora. Te noći smo pošli na zadatak. Trebalo je da uhvatimo i zarobimo nemačkog vojnika koji bi mogao da nam oda informacije o njihovom kretanju. Iste noći mi bi jasno da je onaj mladi potporučnik najobičnija kukavica. Krio se iza nas, nije se usuđivao da podigne sa zemlje, odbijao je da ide napred i stalno nas je zadržavao. Zarobili smo jednog Nemca i krenuli sa njim natrag u bazu. Tek tada je potporučnik potrčao, onako uzbuđen, prema našoj borbenoj liniji. I baš tada mu neprijateljska granata raznese glavu.
Sledeće nedelje smo ponovo dobili naređenje da se prebacimo u neprijateljsku teritoriju. Sve je bilo dobro dok najednom nismo naišli na grupu nemačkih vojnika u šumi. Bilo je gusto, jedva smo ostali živi. Kada smo došli do ugovorenog sastajališta, podelili smo se u dve grupe. Poručnik me je uzeo sa sobom, ostali odoše drugim putem. Pešačili smo dva dana ili, bolje rečeno, dve noći. Videli smo nekoliko tenkova koje smo morali da zaobiđemo i da procenimo silu kojom je raspolagao neprijatelj u tom trenutku. Jedva smo uspeli da se vratimo, za to nam je trebalo nekoliko dana.
Dok smo se vraćali, naišli smo u šumi na jamu zatrpanu lišćem. Onako iscrpljeni, odlučili smo da tu predahnemo i da malo odspavamo, na smenu. Međutim, nijedan od nas dvojice nije mogao da zaspi. Tada odlučih da mu priznam da sam pre neki dan pokušao da ga prijavim. Takođe sam hteo da mu iznesem svoje mišljenje o religiji.
Sve sam mu ispričao, a kad sam završio, on je ćutao. Odjednom me upita: „Znaš li ti šta je vera?“
Nije čekao da mu odgovorim, već je nastavio. Dok je govorio, predamnom kao da se otvori neki novi put, nešto sasvim novo. U početku mi je sve to delovalo kao zanimljiva i primamljiva bajka, dok mi je pričao o životu Gospoda Isusa Hrista. Međutim, potresao sam se kada je počeo da mi govori o značenju Hrišćanskog života. Rekao mi je šta je cilj ljudskog života, pričao o nedostatku vere i o antireligijskoj propagandi. Tada sam prvi put drugačije doživeo pojam vere: shvatio sam da to nije primitivizam, ni sredstvo za manipulaciju naroda, ni izmišljotina, kao što su nas učili. Razgovarali smo tri sata dok smo ležali prekriveni lišćem u jami, sve dok sunce nije počelo da izlazi. Sećam se da sam ga tada pitao: „Ali, priča se da su popovi prevaranti i da samo gledaju sopstvenu korist. Kakve to veze ima sa verom?“
„Mnogo toga što se danas priča o našim sveštenicima je laž“, odgovorio je poručnik. Ima ih, istina i takvih, ali ne mnogo. Uostalom, na svakom mestu ima zlikovaca koji pokušavaju da se okoriste na bilo koji način.“
„Jeste li vi sin sveštenika, druže poručniče?“
„Ne. Otac mi je lekar, a majka učiteljica. Oboje su verujući ljudi. Ja živim za svoju veru. Vidiš, i to što si pokušao da me prijaviš je Božja volja. Čuo si šta ti je major rekao. I tamo, na vrhu, ima dobrih ljudi.“
Nikada neću zaboraviti taj naš razgovor. Toga dana vratili smo se na mesto sastanka. Ostali su već bili stigli tamo pre nas. Telegrafisali su poruke u bazu, a zatim pokušali da se vrate. Proveli smo još dva dana obilazeći neprijateljske položaje i pokušavajući da pređemo liniju fronta. Međutim, Nemci su rasturili našu izviđačku jedinicu. Od nas šestoro, preživeli smo samo poručnik Kamenjev i ja. Ni danas mi nije jasno kako smo uspeli da se vratimo u bazu.
Mnogo sam zavoleo poručnika, no ubrzo posle toga on dobi unapređenje i premeštaj. Moje poznanstvo sa njim je ostavilo trajan pečat na mojoj duši i pripremilo me da primim veru. Od tog doba sam počeo drugačije da razmišljam. Bio je to izuzetan čovek.
Mnogo vremena kasnije, poslat sam u bolnicu u blizini Vjatke, u kirovskoj oblasti. U bolnici sam ostao pet meseci, nakon čega sam prebačen u sanatorijum na dva meseca. Dok sam bio u bolnici, inficirala mi se rana i nastupila je sepsa. Lekovi nisu pomagali. Po izrazima lica lekara video sam da nema nade za moje ozdravljenje. Prebačen sam u sobu u kojoj sam ležao sam, što je samo po sebi značilo da samo čekaju da umrem. Naravno, ja sam želeo da živim, ali već sam bio umoran i izmučen od stradanja, bolova, operacija, i svih ostalih užasnih i nepoznatih stvari. Nisam imao strah od smrti, već od nepoznatog.
U bolnici je radila medicinska sestra po imenu Marina. Bila je sitna i mršava i imala je smeđe oči. Uvek je bila vesela, ljubazna i pažljiva prema svakom bolesniku. Svi smo je voleli zbog te njene osetljivosti i spremnosti da pomogne svakome. Svi vojnici na oporavku bili su zaljubljeni u nju. Mada je prema svakome bila ljubazna, držala je svakog udvarača na pristojnom odstojanju.
Kada su me odneli u „sobu iz koje nema povratka“, bio sam uglavnom sve vreme u nesvesti. Svaki put kada bih na trenutak došao sebi, video bih Marinino lice. Davala bi mi injekciju, ili bi mi brisala znoj sa lica, ili bi mi presvlačila odeću. Jednom, dok sam tako ležao zatvorenih očiju, u sobu uđe vizita: načelnik odelenja sa svojim mlađim kolegama. Lekar koji je bio zadužen za mene pročita izveštaj o mom stanju i zaključi: „Ne može se ovde više ništa uraditi: nastupila je sepsa, pacijent ima infekciju krvi.“ Načelnik odeljenja me takođe odmeri i reče: „Da, na žalost, ovde više nema nade.“
Iako sam bio u stanju polusvesti, sve sam čuo i razumeo.
Kasnije, ne znam da li je bio dan ili noć, dođoh sebi i u jednom trenutku osetih da sestra Marina stoji kraj mog kreveta. Kvasila mi je čelo sunđerom i nešto šaputala. Molila se za moje zdravlje. Otvorih oči, a ona mi tada reče: „Biće sve u redu, Platone. Ozdravićeš.“ Dade mi malo vode da popijem.
Kasnije sam saznao da mi je davala osvećenu vodu.
Marina je često dolazila i molila se kraj moje postelje. To je trajalo otprilike dve nedelje. Sa sobom bi uvek donosila flašicu sa svetom vodom i po malo osvećenog hleba, prosfore. Time me je hranila i pojila svaki dan. Čim bi se približila mojoj postelji počinjala bi da se moli. Dolazila mi je čak i kada nije bila dežurna. Ona me je izlečila, ona je izmolila moje ozdravljenje od Boga.
Kad mi je bilo bolje, počela je da mi priča pomalo o veri. Naučila me je nekim molitvama. Iz bolnice sam izašao kao verujući čovek, Hrišćanin. Poručnik Kamenjev i Marina su zaista preokrenuli moj život.
Voleo sam Marinu kao rođenu majku, mada je bila istih godina kao ja. Kada mi je napisao uput za sanatorijum, načelnik odeljenja mi reče: „Izvukli smo te iz „onog sveta“, ali bez sestre Marine ne bismo mogli ništa da uradimo. Njoj duguješ veliku zahvalnost.“
To sam već i sam znao, ali znao sam i nešto drugo: da me je Neko izlečio preko sestre Marine. Tada sam dao sebi zavet da ću, ako preživim rat, postati sveštenik. Svoju odluku saopštio sam i sestri Marini.
Rat se konačno završio. Kraj rata sam dočekao u Berlinu, gde sam demobilisan. Vratio sam se u moj rodni Lenjingrad i pošao da upišem bogosloviju. Predao sam dokumenta, a oni ih pogledaše i vratiše mi ih. Nisu hteli da me prime, uprkos svim mojim molbama i ubeđivanjima. Uskoro su me pozvali pred Ratnu komisiju. Tamo su me ismevali i pokušali da me odvrate od moje namere: „Hej Skorino! Jesi li sišao s uma? Nosilac si svih mogućih ordena i medalja za hrabrost, čin poručnika si dobio, i sad hoćeš u popove! Sramotiš Armiju!“
No, bio sam veoma uporan i na kraju me primiše. Bilo mi je vrlo naporno, jer sam bio neškolovan: završio sam samo sedam razreda osnovne škole i to davno. Da, bilo je teško. Ponekad mi se činilo da mi ljudi namerno smetaju da učim. Završih nekako tu bogosloviju i odlučih da se zamonašim. Sad su počeli da mi se smeju ovi iz bogoslovije: „Šta? Vidi kakav si, pucaš od zdravlja, zar ti da budeš monah? Bolje ti je da se ženiš, tako ćeš bar moći da postaneš sveštenik.“ Iskreno govoreći, bili su u pravu. Nisam ja za monaha, a osim toga, gde bih mogao da se pripremim za monaški život?“
Valjalo mi je, dakle, oženiti se. Samo što sam završio bogosloviju, nisam ni rukopoložen, a već su odlučili da me pošalju na parohiju u Irkutsk. Znači, pod hitno moram naći sebi nevestu. To je bilo teško. Nisam se tada kretao u društvu devojaka. Pre rata sam imao mnogo prijatelja, no svi su se udaljili od mene kada sam krenuo u bogosloviju. Dok sam učio bogosloviju, devojke me nisu interesovale i nisam pomišljao na ženidbu, a sada sam morao da nađem ženu. Otišao sam u crkvu da se pomolim Bogu da mi pomogne. Proveo sam dugo vremena u molitvi.
Kad sam izašao iz crkve, ugledao sam čoveka sa jednom nogom kako polako ide ulicom pomoću štaka. Kad sam mu prišao malo bliže, prepoznao sam bivšeg kapetana puka u kome sam služio. Zaboravio sam da napomenem da sam u ratu stigao do čina poručnika, a počeo sam kao prost vojnik. Pritrčah kapetanu i on mi se veoma obradova. Pozva me odmah u svoj stan. Dugo vremena smo proveli sećajući se ratnih dana, a zatim prešli na probleme svakodnevice. Kapetan je bio veoma dobar i veseo čovek, pravi domaćin. Kad sam mu rekao da sam završio bogosloviju i da tražim devojku da se oženim njome, pomislio je da se šalim. „Imam pravu ženu za tebe! Moja rođaka Nina“ reče, nadovezujući se na „šalu.“
Sa Ninom sam se upoznao dva dana posle toga. Dopala mi se, a izgledalo je da se i ja njoj dopadam. Odlučih da je ženim, pa joj to u predložih kroz nekoliko dana. Prethodno joj ispričah sve o sebi. U početku joj je bilo teško da prihvati da ću biti sveštenik, ali kad je malo razmislila, prihvatila je. Samo je rekla: „Platone, ali ja ne verujem u Boga.“
Šta, pomislih u sebi. Ni ja nisam verovao! Otišao sam u bogosloviju i rekao im da sam našao ženu. Saslušali su me i na kraju mi dali blagoslov da se ženim. Venčali smo se dve nedelje posle toga, a zatim sam najpre rukopoložen za đakona, a posle za prezvitera. Valjalo nam je uskoro da otputujemo za Irkutsk. Međutim, Nina reče: „Idi ti, Platone. Ja moram da ostanem još godinu i po u Lenjingradu da završim srednju školu.“
Ne znam kako sam mogao da zaboravim da ona još ide u školu. Rekla mi je, ali sam zaboravio. Ipak, morao sam da idem. Dogovorili smo se da će mi se ona pridružiti čim završi školu. Da budem iskren: teško mi je bilo da je ostavim. Zavoleo sam je. Ipak, nisam sumnjao u to da će doći.
Sada bih želeo da kažem nešto i o mojoj Nini. Nije mnogo visoka, do ramena mi je. Tanka je, ali skladno građena. Ima krupne sive oči. Vrlo je lepa. Nema dlake na jeziku, ume da odgovori.
Otišao sam u Sibir, u jedno selo iza Irkutska. Selo je bilo dosta veliko, ali su crkvu morali da zatvore jer im je stari sveštenik umro. Pošto se niko nije brinuo o zgradi crkve, to je ona bila u prilično lošem stanju. Pokušao sam da tamo zavedem neki red i da koliko – toliko popravim zgradu. Pomagale su mi dve starice. Počeo sam da služim, ali na službama je bilo uvek samo troje ljudi, pa sam se zabrinuo. Gde su parohijani? Odlučio sam da služim svaki dan. Služio sam nedelju dana, mesec dana, tri meseca. I dalje niko nije dolazio. Pao sam u očajanje. Otišao sam kod vladike, rekao mu da služim svaki dan, ali da mi niko ne dolazi. Vladika me je pažljivo saslušao i na kraju mi rekao: „Sve u svoje vreme. Bog je milostiv!“
Kad sam odlazio iz vladičanskog dvora, svratio sam u gradsku crkvu. Sačekao sam kraj službe i prišao starom svešteniku koji je tamo služio. Ispričao sam mu svoju tužnu priču. Pozvao me je svojoj kući i veoma me lepo primio. Rekao mi je: „Bog vas je prizvao u svešteničku službu. Sve će biti u redu, dolaziće vam parohijani, uskoro će vam doći i žena, samo se molite! Što više se molite Bogu!“
Sprijateljio sam se sa ocem Petrom i često ga posećivao. Mnogo mi je pomogao u tim prvim danima moga službovanja, a bio je i vrlo duhovan čovek.
Prošlo je pola godine, a ja sam imao samo osam parohijana, ali nisam prestajao da služim svaki dan. Jedva sam imao novca da se prehranim, pa sam u slobodno vreme počeo da radim. Nekome bih popravio krov, drugome bih doneo drva, trećem promenio bravu. Dok sam radio, razgovarao sam sa domaćinima. Njima je bilo zanimljivo da razgovaraju sa sveštenikom. Neki su počeli da se raspituju za veru. Radovalo me je kad sam mogao nešto da im kažem o veri. Slušali su me, a neki su čak došli u crkvu. U početku su samo došli da razgledaju, a onda su počeli da dolaze na službe.
Radio sam savesno i pošteno. Valjda sam i naučio nešto za sve one godine rada u fabrici u Lenjingradu. Počeli su da me traže i ubrzo su se umnožili pozivi za popravke po kućama. Do kraja godine u moju crkvu je dolazilo 80 – 90 ljudi, uglavnom starijih godina, a druge godine su počeli da mi dolaze i mladi.
U početku, kad sam stigao u selu, ljudi me nisu najbolje prihvatili. Išao bih, na primer, ulicom, a deca bi vikala za mnom: „Eno popa, uhvati se za dugme!“ Često bih čuo i psovke na svoj račun. Često sam bio meta ismejavanja. Ušli bi u crkvu i počeli da se smeju i zavitlavaju, ometali mi službu. Uvek sam ih učtivo molio da izađu, a oni bi odlazili uz najgrđe psovke. Mislili su da ne mogu da se branim. Jednom me je grupa mladića presrela i pretukla. Šetao sam se jedno veče kad su me napali. Dok su me udarali, samo sam ih molio: „Nemojte, molim vas! Prestanite!“ Valjda im je bilo zabavno da biju popa.
Teško je bilo. Nedostajala mi je Nina. Kada je napokon došla, bio sam veoma srećan, ali i njoj je u početku bilo teško. Nikad joj nije palo napamet da će se udati za seoskog sveštenika i živeti u nekoj seoskoj zabiti. Sada je imala diplomu, i vrlo je lako dobila posao tehnologa u velikoj fabrici mleka. Međutim, kad su saznali da je žena sveštenika, nije joj bilo lako na poslu. Bila je odličan radnik, imala veliko znanje i u svemu je bila primerna.
Jedne večeri kada smo se Nina i ja vraćali kući, napala su nas četvorica polu-pijanih mladića. Trojica su počeli da me tuku, a jedan je bio više zainteresovan za Ninu. Molio sam ih da nas ostave na miru. Nina je počela da vrišti i da zove u pomoć.
Ona trojica su počeli ozbiljno da me tuku. Video sam da je jedan oborio Ninu na zemlju, a da su još dvojica prišla odnekuda i da gledaju. Tada rekoh samome sebi: „Ehej, oče Platone! Znaš da se biješ, bio si u ratu, a i jak si, brate. Šta čekaš?“ Pa kad sam navalio na njih! Jednog sam bacio preko ramena, drugog sam udario u stomak, trećeg sam nadlanicom samo lako udario u vrat, a zatim sam prešao na onog što je hteo da napastvuje moju Ninu. Bio sam strašno ljut, pa sam ga dobro isprašio i bacio ga u žbunje. Nina nije mogla da veruje svojim očima. Ona dvojica posmatrača pokušaše da pomognu svojim drugarima, no dok sam jednog sređivao, onaj drugi pobeže. Zatim sam se vratio na onu trojicu što su me napali, pa sam ih još malo izlupao. Nisu se tome nadali. Mislili su da je pop slabić i lak plen. Rešio sam da im očitam bukvicu. Naterao sam ih da puze pedeset metara – sada me je toga stid. Kad su počeli da se bune, opet sam krenuo da ih bijem. Nina mi je posle rekla, smejući se: „Nisam znala da si takav, oče Platone!“ Ali bio sam tada veoma ljut.
Posle ovog događaja, ljudi su počeli da me poštuju. Oni momci što su hteli da me biju posle toga su mi prišli i rekli: „Druže Platone, mislili smo da ste samo nekulturni pop, a ono ispade da ste sportista!“ Godinu dana kasnije, jednog od njih sam venčao u crkvi, a drugome krstio dete.
Znam da sam kriv za ovu tuču, jer sveštenik ne sme da se tuče. Ali nisam imao izbora. Da sam bio sam, to bi bila sasvim druga stvar, ali sa mnom je bila Nina. Kada sam kasnije to ispričao episkopu, on se nasmejao i rekao: „U ovom slučaju pravo si postupio. No ubuduće bih te molio da ne zloupotrebljavaš svoju snagu! Bog će ti oprostiti!“
 
***
Živeli smo u tom selu nekoliko godina, a 9. maja 1965. slavila se godišnjica pobede nad fašizmom i završetka rata. Predsednik kolhoza i predsednik seoske opštine su obojica bili ratni veterani i organizovali su svečanu proslavu u klubu. Pozvani su svi koji su učestvovali u ratu, sa napomenom da obavezno dođu sa ordenjem i medaljama koje su u ratu dobili.
„Platone, moraš ići na proslavu!“ nagovarala me je Nina.
I tako, obukao sam civilno odelo i prikačio sva svoja odlikovanja. Bilo ih je mnogo: tri ordena Slave, četiri sa Crvenom Zvezdom, orden Lenjina, orden Boraca Crvenog Barjaka,, tri medalje za hrabrost i još neke.
Kad sam ušao u klub, predsednik kolhoza me prvo nije prepoznao, a posle me je pitao: „Odakle vam to silno ordenje?“
„Kako mislite, odakle? Dobio sam ih u ratu!“ rekoh.
Sada je predsednik bio u nezgodnom položaju: svi oni koji su imali medalje trebalo je da se popnu na tribinu, a ja sam, istina, imao više medalja i ordenja nego bilo ko na toj proslavi, ali… ja sam sveštenik. Predsednik se posavetova sa još nekima, pa me onda pozva: „Druže Platonove, molim vas, dođite i sedite na tribinu.“ U to vreme su me mnogi zvali „Platonov“, kao da mi je to prezime. Postavio me je da sednem u drugi red.Trebalo je da svako od veterana ko je učestvovao u borbama ispriča poneki događaj ili ratnu anegdotu. Razmislio sam i odlučio da i ja nešto kažem. Naravno, znao sam da bi to moglo da mi napravi neprilike kod crkvenih vlasti, ali sam žarko želeo da pokažem tim ljudima da vernici i sveštenici nisu neobrazovani i glupi, već da zaista veruju u Boga, da žive Hrišćanskim životom, trudeći se na svom putu ka Bogu uprkos svim teškoćama i da u tome ne traže niti nalaze nikakvu materijalnu korist. Posle ovoga sam se čak i sprijateljio sa predsednikom kolhoza, koji je počeo da me ceni. Kasnije mi je pričao da je imao neprilike sa vlastima što je pustio sveštenika da govori na proslavi.
Ostali smo u tom selu dvanaest godina. Bog nam je bio milostiv, nije nas nikada ostavio. Crkva je bila puna ljudi, voleli su me, a vlasti mi nisu mnogo smetale. Moja se Nina nije odmah prilepila za crkvu, no danas je ona jača u veri od mene. Postala je iskreni vernik, dobro poznaje sve crkvene službe i mnogo mi pomaže.
Sada sam premešten u veliki grad, što mi teško pada, ne mogu da se naviknem, ali trudim se.
To je sve što mogu da kažem o svom životu i o putu koji me priveo k Bogu.
Čekajte, nečeg sam se setio! Oprostite, upravo sam se setio kako sam prvi put od jednog vernika čuo za Boga. Taj susret mi je ostavio dubok utisak i naterao me da razmislim. Često sam se vraćao na ovaj događaj i mislio o njemu. No, u to vreme sam imao samo četrnaest godina i još uvek sam živeo u sirotištu.
U to vreme nam je predavao sociologiju profesor po imenu Natanail Aronovič – ne sećam se njegovog prezimena. Organizovao nam je večernja druženja, diskusione klubove, konferencije, vodio nas je po muzejima i osnovao klub za anti-versku propagandu. Stalno je bio sa nama i mi smo ga voleli.
Tada je u naše sirotište došao dečak mojih godina, Vovka Balačov, očigledno iz školovane porodice. Bio je dobar đak, ali nije voleo mnogo da priča, bio je povučen. Proveo je u sirotištu šest meseci kada jedan od dečaka primeti da se Vovka krsti i, naravno, prijavi ga odmah dežurnom nastavniku. Ne znam šta mu je tom prilikom rečeno, ali u to vreme su u modi bile debate i diskusije. Bilo je to ovako: organizovali bismo, tobož, suđenje književnim likovima kao što su Čackin, Evgenije Onjegin, Tatjana Larina, Bazarov i drugi. Jedan učenik bi predstavljao tužioca, drugi
odbranu, a treći, naravno, optuženog junaka iz knjige. „Suđenju“ bi obavezno prisustvovao nastavnik, koji se trudio da se ne meša u diskusiju. Bilo je poželjno da „sudski proces“ vodimo sami, bez pomoći.
Toga dana Natanail Aronovič nam saopšti da će „optuženi“ na sledećem suđenju biti Isus Hristos. Odlučeno je da će ulogu Isusa Hrista dobiti Vovka Balačov. Čak su rešili da ga umotaju u čaršav, da bi više ličio na Hrista. Natanail Aronovič nas je dobro pripremio za „suđenje“, dajući nam ideje kakve sve „optužbe“ da iznesemo na račun Isusa Hrista. Tužilac je bio Jura Škurin, odbranu je predstavljala Zina Fomina, a predsedavajući je bio Kolja Ostrovski. Bilo je sedam svedoka, a u publici su bila dva razreda.
Svi smo bili zaposleni oko ovog „sudskog procesa.“ Pripreme su trajale deset dana, a Vovka nije znao šta radimo. Iza leđa smo ga čak prozvali „Mali Hristos.“ O njegovoj ulozi u „sudskom procesu“ smo mu rekli tek dan pre nego što je suđenje počelo. Vovka je pokušao da odbije, ali niko ga nije slušao. Kasnije smo saznali da su mnogi nastavnici bili protiv ovoga, ali da je „suđenje“ izvedeno jer je Natanail Aronovič bio veoma uporan. Primetili smo da je Vovka, od trenutka kad smo mu saopštili vest, postao vrlo uznemiren, činilo se kao da je za jedan dan oslabio.
Sutradan smo otišli u „sudnicu“, i sud je počeo da zaseda. Predsednik je otvorio slučaj. Vovka nije dopustio da ga uviju u čaršav. Stajao je na sred sale, bio je bled, bez kapi krvi u licu. Devojčicama ga je odmah bilo žao, a ni mi ostali se, kao publika, nismo osećali prijatno. Predsedavajući upita Vovku: „Priznajete li da ste krivi?“
Vovka je trebalo da odgovori: „Ne, ne priznajem!“ i onda bi otpočela diskusija. Bilo bi zanimljivo, kao i uvek, na ovakvim „suđenjima.“ Podupirali bismo svoje argumente citatima iz knjiga. Uvek smo na ovakvim skupovima sticali nova iskustva i znanja, kao i bolje razumevanje književnih ili istorijskih likova. Zato je diskusija bila veoma važna. No ovaj put nas Vovka sve iznenadi odgovorom: „Ja sam vernik! Ne prihvatam ovo suđenje. Svaki čovek ima pravo na svoja ubeđenja!“ Zatim sede na stolicu.
Počeli su da ga ispituju. Vovka je ćutao. Nismo znali kako dalje da vodimo diskusiju, ustanovljena procedura ovog puta očigledno nije mogla da se primeni. Natanail Aronovič došapnu predsedavajućem da održi pripremljeni govor. Jurka ustade i poče: „Ostaci trulog kapitalizma: kulaci, popovi i intelektualci…“ i završi svoj govor rečima da su sve to truli ostaci kapitalizma. Svi smo mu tapšali. Zatim ustade Zona Fomina, koja takođe održa govor. Osvrnula se na kapitalistički ološ, na nedostatak kulture, a spomenula je i loš uticaj na društvo u celini. Iako je imala ulogu branioca, njen govor je više imao prizvuk optužbe. I njoj smo tapšali.
Zatim predsedavajući pozva svedoke. Svako od njih je citirao autore knjiga o anti-verskoj propagandi. Neko je čak doneo karikaturu Isusa Hrista isečenu iz stripa. Svi su se zabavljali i učestvovali u igri. Predsedavajući se odjednom seti da je prvo trebalo da svedoci iznesu svoje dokaze, pa tek onda da se jave branilac i tužilac, ali već je bilo kasno da se to ispravi. Bio je zadovoljan tokom suđenja, pa je na kraju ponudio Vovki Balačovu da kaže nešto u svoju odbranu.
I Natanail Aronovič je bio zadovoljan. Kao i uvek kada je bio dobrog raspoloženja, trljao je ruke.
Svi smo očekivali da će Vovka ćutati. On, međutim, ustade, ispravi se i, kao da mu je spao neki nevidljivi teret sa ramena, poče da govori. Slušali smo ga kao opčinjeni. Govorio nam je o dobrom i o zlu i o učenju Gospoda Isusa Hrista. Objasnio nam je zašto on veruje u Boga. Rekao nam je da nas žali što nemamo vere, da su nam prazne i duše i glave. Rekao nam je da on nikada nije sam, da je Bog uvek sa njim, Bog, njegova nada i njegova snaga! Izgledalo je kao da će da zaplače.
Natanail Aronovič dade znak predsedavajućem da zaustavi Vovku, ali ovaj, iz nekog razloga nije hteo da ga prekida. Vovka završi svoje izlaganje rečima: „Da, ja verujem u Boga, i to je moja stvar. Niko nema prava da mi sudi zbog toga. Svako od nas ima svoju savest, koja je slobodna, i niko nema prava da natura svoje ideje drugome. Verujem u Boga i ponosim se time!“ Ostao je da stoji.
Govorio je tako lepo i tečno, da smo ga svi sa pažnjom slušali i bili veoma dirnuti time što je rekao. Dugo smo mu tapšali i vikali „Bravo!“ Niko od nas nije očekivao da Vovka može tako da odgovori. Odakle mu reči za tako nešto, gde li ih je našao?
Ni tužilac, ni branilac, ni predsedavajući nisu znali šta da rade. Deca su u suštini iskrena, pa smo i mi, tj. publika, dobro razumeli Vovkine reči. Bilo nam je jasno da niko nema prava da osuđuje ljude zbog njihovih ubeđenja. Povrh svega, Vovkin govor je bio pun iskrenosti i neizveštačen.
Natanail Aronovič skoči sa stolice i povika predsedavajućem: „Pročitajte presudu!“ Kolja Ostrovski mu odgovori: „Ali, on nije kriv!“
Pitanje koje se niko nije usudio da postavi je glasilo: „Ko nije kriv? Vovka Balačov ili Isus Hristos?“ Zaključili smo, među sobom, da niko od njih dvojice nije kriv.
Natanail Aronovič je bio toliko besan, da su mu po licu izbili crveni pečati, glas mu je drhtao i on zašišta: „Dosta! Ovo je farsa! Nema Hrista! Hrišćanstvo je samo neuspela imitacija Judaizma. Sve je ovo laž, Balačov je izgovorio opasne laži! Pročitajte presudu!“
Predsedavajući, Kolja Ostrovski, se posavetova sa svojim „kolegama“ i na kraju izjavi: „Sud nije stanju da donese presudu zbog okolnosti koje su izvan naše kontrole.“
Svi smo napustili salu sa nekim gorkim ukusom u ustima. Nije bilo nimalo zabavno. Kasnije smo često razgovarali o ovom događaju, jer se na neki način kosnuo srca svakog od nas.
Kroz dve nedelje, Balačov je premešten u dom za „problematičnu“ decu. Natanail Aronovič nije više uživao naklonost među nama đacima i nerado smo učestvovali u njegovim aktivnostima.
Kad pogledam u prošlost, tek sada vidim na koliko načina me je Bog zvao k sebi! Vovka Balačov, poručnik Kamenjev, sestra Marina, izviđačka jedinica, bogoslovija, Nina, iskušenja koja sam imao na početku svešteničke službe, i još mnogo, mnogo toga… Sve su to koraci kojima me je Bog vodio Sebi.
„A kako ste upoznali oca Arsenija?“ upitala sam oca Platona. „U crkvi gde sada služim imam jedno duhovno čedo koje je dobar prijatelj sa ocem Arsenijem. Zamolio je oca Arsenija za blagoslov da me dovede k njemu, i evo me. Blagodarim Bogu zbog ovog susreta. Poverio sam čitav svoj život ocu Arseniju, i sada sam drugi čovek. Čim se vratim kući, pokušaću da ubedim Ninu da i onda dođe da ga vidi. Tako mi je rekao otac Arsenije!“

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *