NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
OTAC MATEJ
 
Otac Arsenije se jedno vreme nije dobro osećao, pa je provodio veći deo dana u krevetu. Baš u to vreme dođe mu u posetu čovek od svojih 55 godina. Ne obazirući se na naše negodovanje, otac Arsenije ustade iz kreveta i radosno pozdravi svog posetioca. Posle večere koju je spremila Nadežda Petrovna, otac Arsenije i njegov posetilac se povukoše u sobu i provedoše čitavu noć u razgovoru. Sledećeg jutra nije bilo potrebe da se ocu Arseniju namešta krevet.
Tog jutra su otac Arsenije i otac Matej odslužili liturgiju zajedno. Nadežda Petrovna i ja smo prisustvovali službi. Posle toga su razgovarali ceo dan. Bilo je teško ubediti ih da na trenutak prekinu razgovor kako bi nešto pojeli.
Dok smo večerali, otac Arsenije je izgledao i osećao se mnogo bolje. Sve vreme je s ljubavlju gledao u oca Mateja. Otac Matej je mirno sedeo, razgovarao, kazivao nam svoje doživljaje i odgovarao na pitanja. Proveo je sa nama šest dana. Četvrtog dana boravka u kući Nadežde Petrovne ispričao mi je mnoge stvari o svom životu. Njegovi posleratni doživljaji kao i priča o tome kako je pronašao svoju porodicu i ponovo je izgubio ostavili su na mene nezaboravan utisak. Zamolila sam ga da mi dozvoli da zabeležim njegovo kazivanje, što je on učinio. Slede moje beleške.
 
***
Aprila 1941. iznenada sam mobilisan u Armiju. Imao sam tada 28 godina, a moja Ljudmila 25. Oženio sam se njome iz velike ljubavi. Nas dvoje nismo mogli da zamislimo život jedno bez drugoga. Prvih nekoliko meseci u vojsci nisam imao mira. Pisali smo jedno drugom svaki dan. Ljudmila mi je bila sve. Čini mi se da sam je voleo više od rođene dece. Ona je izuzetna osoba, izrazito snažne volje, dosledna, istinoljubiva i prostosrdačna. Znao sam da me voli koliko i ja nju. Naša ljubav nije počivala na fizičkoj privlačnosti, nego na dubokoj duhovnoj bliskosti i privrženosti.
Ja sam završio fiziku, a Ljudmila pedagošku školu. Predavala je nižim razredima srednje škole.
Rat, kao i svaka druga tragedija, zatiče ljude nespremnima. Od samog početka sam učestvovao u teškim i opasnim bitkama u kojima smo se ozbiljno tukli i čak nekoliko puta bili primorani da se povlačimo. Često sam joj pisao, ali sam mnogo kasnije saznao da moja pisma sa fronta nikada nisu stizala do nje. Ni ja tada nisam dobijao pisma. Nekoliko puta sam ranjavan. Oporavljao sam se po bolnicama na Uralu i u Sibiru i tada sam joj pisao i dobijao pisma od nje. No, čim sam ponovo poslat na front, pisma su prestala da stižu. U februaru 1945. ponovo sam teško ranjen, a 7. maja, po oporavku, poslali su me u Prag. Tu sam dočekao kraj rata. Grudi su mi bile okićene medaljama, no misli su mi uvek bile kod kuće. Nisam bio jedini koji se tako osećao, svi smo mislili na svoje porodice i domove. Rat se završio, odbranili smo Otadžbinu.
Šest dana po završetku rata iznenada sam uhapšen. Prvog juna sam osuđen na streljanje, a kazna mi je kasnije preinačena na dvanaest godina robije. Optužbu je izmislio jedan od mojih pretpostavljenih koji je tvrdio da sam vodio kampanju protiv svoje zemlje u saradnji sa neprijateljem. Pokušao sam da ubedim islednika, a kasnije sud, da to nije istina. Ništa nije vredelo. Slušali su samo mog pretpostavljenog. Kasnije sam saznao da je isto učinio i nekim mojim kolegama. Borio se, valjda, za veći položaj i bolju platu.
Osuđen sam i poslat na robiju. Promenio sam nekoliko logora do 1957. kada sam oslobođen.
U jednom od tih logora upoznao sam oca Arsenija i postao veoma vezan za njega. Zavoleo sam ga. Tada sam već poverovao u Boga. U tome mi je pomogao jedan prijatelj, takođe zatvorenik u logoru, divan čovek i pravi Hrišćanin. On mi je pružio veliku utehu dok sam živeo u logoru.
Nikad nisam uspeo da javim svojoj porodici da sam poslat u logor, ali sam se nadao da će Ljudmila to nekako uspeti da sazna kod državnih vlasti ili preko prijatelja. Proveo sam poslednje godine u jednom sibirskom logoru, odakle sam oslobođen 1957. Ostalo mi je još da izdržim tri meseca kazne u Norilsku. Odatle sam pisao u Moskvu i raspitivao se za porodicu, no nisam dobijao odgovor.
Očajnički sam tražio svoju porodicu. Najpre sam pokušavao da ih nađem zvaničnim putem, no to mi nije ništa pomoglo.
Najzad se obukoh što sam pristojnije mogao i sam se dadoh u potragu preko prijatelja. Saznadoh da je Ljudmila za vreme rata prebačena u grad Kostromu i da je tamo ostala. Bio sam veoma uzbuđen, jer je trebalo uskoro da ih vidim, pa sam se sve vreme pitao u kakvom stanju ću ih zateći. Šta li se njima sve dogodilo?
Evo Kostrome. Stigao sam u grad u sedam sati uveče i najpre sam morao da pronađem ulicu u kojoj stanuju. Kad sam je konačno pronašao i zakucao na vrata, bilo je već oko devet časova. Otvorio mi je nepoznat čovek koji me je dugo gledao, stresao se, koraknuo unazad i najzad rekao: „Uđite, Aleksandre Ivanoviču.“
Uđoh u kuću i skidoh kaput. Čovek me je posmatrao u tišini, zatim se okrenuo prema vratima sobe i viknuo: „Ljudmila! Imamo posetu.“
Na vratima se pojavi Ljudmila. Čim me vide, pritrča mi i stade da viče: „Saša! Saša! Jesi li to ti? Gde si bio?“
Ona me grli, ljubi me, a ja zaboravljam na sve, na ceo svet. Privijam je uz sebe, ljubim joj lice, ruke, osećam kako joj lupa srce. Koliko dugo je to trajalo, ne znam. No kada napokon pogledah čoveka koji mi je otvorio vrata, videh na njegovom licu izraz tako iskrene tuge, da to ne mogu ni opisati. Upitah: „Juda, ko je ovo?“
Ona se odmaknu od mene, pogleda nas obojicu i plačnim, promuklim glasom reče: „Moj muž.“ U trenu shvatih da sam izgubio sve. Osećao sam se izgubljeno, slomljeno. Seo sam na stolicu i sve što sam mogao da pitam bilo je: „A ja?“
Oboje su ćutali. Uhvatio sam se za glavu i počeo da plačem. Tresao sam se od plača, kao nikad do tada u životu. Kao da su se sve one godine stradanja, strepnje i iščekivanja ponovnog susreta svom težinom obrušile na mene. Bio sam očajan. Osetih nečiju ruku na ramenima i čuh glas: „Smirite se. Ispričajte nam šta se sve događalo sa vama svih ovih godina.“
Podigoh glavu i shvatih da mi se obratio Ljudmilin muž. Seo je preko puta mene, dok je Ljudmila i dalje stajala. Gledao sam je, nesposoban da odjednom shvatim sve što se dogodilo. Misli su mi bile maglovite i nedefinisane. Dok sam je posmatrao sve je to nestalo i ja sam video samo nju, Ljudmilu. Lice joj je bilo bledo, a njene krupne oči pune suza i užasa. Stajala je tako i gledala naizmenično u mene i u Borisa – kasnije sam saznao da se tako zvao njen muž.
Njeno drago i poznato lice bilo je i dalje veoma lepo. Moja žena, moja draga, moja jedina Ljudmila, bila je sada tuđa žena. Moja Ljuda, o kojoj sam neprestano mislio svih ovih godina. Preživeo sam dvanaest godina u logoru jedino zahvaljujući nadi da ću je ponovo videti. Sada sam je našao i istog trenutka je ponovo izgubio.
Pogledao sam Borisa i na njegovom licu videh odraz istog bola i izgubljenosti koje sam i sam osećao. „Pričajte nam“, ponovio je. „Molim vas.“
Počeo sam da pričam sve od početka. Verovatno sam dugo govorio. Pričao sam im o ratu i o pismima koja sam pisao. Ispričao sam im o Pragu, o hapšenju, o suđenju i presudi: dvanaest godina robije u sibirskom logoru. Sve sam im ispričao, a zatim ponovo utonuo u ćutanje. Ćutali su i oni. U tom trenutku, kao kroz gustu maglu, probi mi se do svesti pomisao o Bogu i ja Mu se nemo obratih: „Gospode! Ti nam pomozi. Ti presudi po pravdi Tvojoj jer Ti jedini znaš šta je za nas dobro.“
Ljudmila obiđe sto koji je stajao između nas, stade ispred mene i reče: „Saša, oprosti mi, kriva sam pred tobom. Kada sam prestala da dobijam od tebe pisma, raspitivala sam se o tebi kod vlasti i čekala sam. Odgovor je uvek bio: nestao u borbama.
„Pomislila sam da si verovatno poginuo. Poslednje vesti od tebe dobila sam iz Praga. Samo sam na tebe mislila, ali onda sam upoznala Borisa i navikla se na njega. Zavolela sam ga i udala se za njega četiri godine pošto smo se upoznali. Rodila nam se devojčica, našim sinovima sestrica. Zove se Nina, sedam godina joj je. Oprosti mi. Samo sam ja kriva. Nisam dovoljno dugo čekala. Oprosti…“ nastavila je da govori kroz suze. Boris je ćutao.
Šta mi je bilo činiti u tom trenutku? Nisam znao, nisam video izlaz, a bilo je očigledno da izlaz ne vide ni njih dvoje. Tada ugledah na zidu sobe nekoliko uramljenih fotografija na kojima sam bio ja, pre nego što sam otišao u rat. Odjednom je sve izgledalo drugačije.
Nejasno osećanje gneva i osude iščeze i neka čudna blagost mi zagreja srce. Nije me zaboravila, sećala me se i za celu ovu situaciju niko nije bio kriv. No šta nam je sada činiti?
U sobi je vladala neprijatna tišina. Tišina teška i bolna. „Gde su deca?“ upitah.
„Otišli su kod bake. Tamo će prenoćiti.“
Pogledao sam moju ženu. Znao sam, bio sam ubeđen u to, da ako joj ovog trenutka kažem da pođe sa mnom, da će me poslušati. Da će uzeti decu i ostaviti Borisa. Znao sam to. U tom slučaju, mogao bih da zaboravim na tog njenog drugog muža i da je volim, isto kao i pre. Ali deca? Za ovih poslednjih osam godina, deca su se zbližila sa svojim očuhom i zavolela ga. Tu je, zatim, i devojčica. Kako bi deca reagovala na to? Da li bi mogla da me ponovo zavole? Da li bi mogla da shvate sve ovo što se dogodilo? Da li bi bila u stanju da tek tako zaborave na Borisa?
Što sam duže o tome razmišljao, sve sam više shvatao da bih na taj način uništio jednu složnu porodicu, porodicu u kojoj postoji ljubav i razumevanje. Zar sam imao šta da oprostim Ljudmili? Zbog čega je ona kriva? Čekala me je, tražila, patila se sama sa naša dva sina. Udala se tek pošto je bila sigurna da sam poginuo. No ni tada me ova nova porodica nije zaboravila: dokaz za to su bile moje slike koje su visile na zidu. Ja sam sada sam, a njih je četvoro. Zar sam polagao ikakva prava na njih? Ni ona, ni ja nismo bili krivi za ovo, a Boris još manje. Voleo sam Ljudmilu (i još je volim), no to mi nije davalo pravo da uništim jednu porodicu, zbog svojih sebičnih interesa. Time bih samo posejao zlo seme, zapatio bih tugu i razdvojio svoju decu od čoveka koji im je bio otac svih ovih godina. Moji sinovi sigurno vole Borisa. Da li vole mene? A šta sa devojčicom kojoj je Boris rođeni otac? Ponovo se u mislima obratih Bogu. Ne znam šta me je tada nateralo da odem u drugu sobu.
Video sam tri kreveta uza zid. Očigledno su tu spavala deca. Iznad uzglavlja najmanjeg kreveta na crvenoj pantljici visila je ikonica. Nisam mogao da vidim koji je svetitelj bio izobražen na njoj, ali sama pomisao da je Ljudmila, za koju sam znao da ne veruje u Boga, dozvolila da iznad detetove glave stoji ikona, ispunila mi je srce toplinom i radošću.
Dok sam bio u logoru, čovek koji me je uputio u Hrišćansku veru uvek mi je govorio da su dobra dela prema bližnjima jedini put k Bogu, a da je u isto vreme neophodno obuzdati ono naše ogromno, ljudsko „JA“ koga svi neprestano isturamo ispred sebe.
Takav je bio, otprilike, tok mojih misli tada. Znao sam da postoji samo jedan pravi izbor: da odem odatle i da izađem iz Ljudmilinog i Borisovog života i iz života dece.
Ljudmila je izgedala jadno. Pritiskala ju je neizvesnost koja se tako iznenadno obrušila na nju. Lice joj je imalo izraz najdublje tuge, a Borisova glava je bila pognuta, pa je i on izgledao kao pritisnut teškim teretom. Osetih stid što ih oboje držim u neizvesnosti.
Ustadoh i rekoh im: „Idem. To je jedini pravi i pravedni izlaz iz svega ovoga. Vi ste sada porodica, a ja sam deo prošlosti. Ti, Ljuda, imaš dva sina i kćerku, a ja nemam ništa. Vi se volite. Idem. Ovo nije nikakva žrtva, već volja Božja.“
Uzeo sam svoj kaput i obukao ga. Boris me je gledao zabrinuto, a Ljudmila povika: „Ne, ne idi!“ U njenom glasu se osećala izvesna nesigurnost. Boris mi priđe, pruži mi ruku i reče: „Teško joj je. Pati zbog nas oboje i zbog dece.“
Otišao sam iz njihovog stana, kao da se ovaj susret sa Ljudmilom i njenim mužem nikada nije ni odigrao. Sada je ostala samo prošlost. Ponovo sam bio sam. Žena koju sam voleo bila je za mene izgubljena zauvek.
Čekao sam, pun nade, toliko godina i jedino sam kroz tu nadu živeo i ostao živ. Pronašao sam Ljudmilu, a sada sam je izgubio zauvek. Lutao sam mračnim ulicama Kostrome, slomljen onim što sam upravo doživeo. Shvatao sam da drugog izlaza nema. No i dalje mi je pred očima bio samo Ljudmilin lik.
Bio sam veoma bolestan šest meseci. Pomogli su mi neki dobri ljudi, kakvih svuda ima. Za to vreme sam se privio uz Crkvu, što me je sprečilo da pođem pogrešnim putem i da donosim pogrešne odluke.
Zaposlio sam se kao fizičar na jednom institutu, posvetio sam se poslu i, hvala Bogu, postizao dobre rezultate. Postao sam čak i poznat u izvesnim krugovima, pa su moji naučni radovi štampani i ja sam dobro zarađivao. Sećanje na Ljudmilin lik me nije napuštalo.
Gradić u kom sam živeo nije bio mnogo velik. U njemu je ostala samo jedna crkva, sve ostale su porušene ili zatvorene. Crkva mi je bila spas, mesto gde sam mogao da odmorim dušu i gde sam dobijao utehu. U toj crkvi sam upoznao jednog lekara, dobrog vernika koji mi je mnogo pomogao.
Njegov dom je, koliko se sećam, bio jedini koji sam tada posećivao i u kome sam mogao da se osećam prijatno i da razgovaram o duhovnom životu. Nisam pokušavao da pratim šta se dešavalo u Ljudmilinom životu. Smatrao sam da to ne bi bilo korisno ni za mene, ni za nju. Jednom sam samo pisao Borisu i zamolio ga da prime od mene materijalnu pomoć. Preko prijatelja koji je živeo u Kostromi, poslao sam im skoro sav svoj novac. Te godine su mi bile vrlo teške. Mnogo sam propatio, jer nisam bio u stanju da zaboravim Ljudmilu i decu.
Četiri godine nakon toga, saznadoh da je otac Arsenije živ. Pisao sam mu, a kasnije ga i posetio. Tako je otac Arsenije postao moj duhovni otac i savetnik. Mnogo kasnije, zamonašio sam se i primio sveštenički čin. To sam odavno želeo, ali otac Arsenije mi je savetovao da još nije vreme da se zamonašim. Dao mi je blagoslov tek pre dve godine.
Ostavio sam posao, na veliko zaprepašćenje mojih kolega, i počeo da služim u crkvi. Sada živim u malenom industrijskom gradiću i služim u jednoj maloj crkvi. Imam veliki broj parohijana od kojih su mnogi iskreni i dobri vernici.
Smirio sam se, prošlost se nekako zacelila; no pre otprilike pola godine desilo se nešto što me je duboko dirnulo i potreslo.
Vratio sam se kući jednog dana po odsluženoj liturgiji, a vlasnik stana mi reče da me je tražio neki sredovečni čovek koji nije ostavio ime. Rekao je da će navratiti ponovo oko četiri sata. Nisam obratio posebnu pažnju na to. Međutim, tačno u četiri sata oglasilo se zvonce na vratima. Na pragu je stajao čovek pedesetih godina, žut u licu i nekako sav iznemogao. Jedino su mu oči bile svetle i izražajne i u njima se ogledala dobrota. Čovek uđe u moj stan i pozdravi me, oslovljavajući me mojim svetovnim imenom. Odnekuda mi je izgledao poznat, ali nisam mogao da se setim odakle ga znam.
„Zar me ne prepoznajete?“ upita me. Tada sam se setio. Bio je to Boris, Ljudmilin muž.
Boris odmah poče da govori. „Došao sam da vam javim neke novosti vezane za decu. Ja sam bolestan. Imam rak, dva puta su me operisali, a sada idem na hemoterapiju. Sav sam požuteo od nje, ali stanje mi se nije popravilo. Kažu da imam još najviše dva meseca života.
„No to je samo uvod. Hteo bih, pre svega, da vam se zahvalim na pomoći. Vaša pomoć nam je mnogo značila. Poštovao sam vašu želju i nikad Ljudmili nisam rekao da ste nam vi poslali novac, no siguran sam da ona to i sama zna. Ona vas veoma dobro poznaje.
„Vaši sinovi sada imaju svoju decu. Ljudmila je od njih dvojice napravila dobre ljude. Obojica su inženjeri. Naša kćerka Nina je upisala studije: Bog je dobar. Sva naša deca su vernici. Ljudmila nekada nije verovala u Boga, no kad ste vi otišli u rat, to se u mnogome promenilo.
„Došao sam da vam se javim. Uvek sam se starao da znam gde živite. Mislio sam da je to važno, jer su naše sudbine tako bolno i čudno isprepletane. Znam koliko je vama bilo teško, no želim da znate da je sve ovo ostavilo rane i na mojoj i Ljudmilinoj duši. Ljudmila vas je volela i još uvek vas voli. Vaš odlazak ju je još više vezao za vas, jer ste svojom žrtvom pokazali snagu vaše ljubavi prema njoj.
„Teško mi je bilo da živom u senci njene ljubavi prema vama. Ali ne bi imalo smisla reći da me nije volela posle onog događaja. Nikad prema meni nije bila odbojna niti hladna, nikad me nije osuđivala. No sećam se, budio bih se ponekad noću i osetio da ona ne spava, da se samo pravi da spava. Znao sam tada da razmišlja o vama.“
Zatim mi je podrobno ispričao sve o deci i na rastanku mi rekao: „Nije mi ostalo još dugo da živim, dani su mi odbrojani. Ako u vašoj parohiji ima još koji sveštenik, rado bih se ispovedio. Pomozite mi!“
Gledajući Borisa shvatio sam da mu je život posle mog odlaska bio vrlo težak i bolan, pun sumnja i briga. Uprkos tome, uspeo je da podigne našu decu i da ih vaspita u veri, a i da Ljudmilu uvede u veru. Njegov život je bio mnogo teži, odgovorniji i komplikovaniji od moga: pravi podvig.
Boris je ostao kod mene tri dana. Otac Andrej, moj sabrat u hramu u kome sam služio, ispovedio ga je i pričestio. Sećam se da mi je posle toga rekao: „Doveli ste mi dobrog čoveka. Dobar je čovek taj Boris. Retki su takvi.“
 
***
Dok mi je otac Matej pričao o svom životu, otac Arsenije je pažljivo slušao njegovo kazivanje. Znam da je sve to već čuo ranije. Otac Matej je ostao sa nama još nekoliko dana. Više ga nikada nisam videla, ali se sećam da mi je, pet meseci posle njegove posete, otac Arsenije spomenuo da je od njega primio pismo. „Težak je i vrlo zamršen bio život oca Mateja“, rekao mi je otac Arsenije. „Ali uprkos tome, uspeo je, uz Božju pomoć, da donese jedinu pravu odluku. Neka bi Bog uvek bio sa njim!“
Životna priča oca Mateja me je duboko potresla i ostavila na mene snažan utisak. Neću ga zaboraviti dokle god budem živa.

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *