ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ОТАЦ МАТЕЈ
 
Отац Арсеније се једно време није добро осећао, па је проводио већи део дана у кревету. Баш у то време дође му у посету човек од својих 55 година. Не обазирући се на наше негодовање, отац Арсеније устаде из кревета и радосно поздрави свог посетиоца. После вечере коју је спремила Надежда Петровна, отац Арсеније и његов посетилац се повукоше у собу и проведоше читаву ноћ у разговору. Следећег јутра није било потребе да се оцу Арсенију намешта кревет.
Тог јутра су отац Арсеније и отац Матеј одслужили литургију заједно. Надежда Петровна и ја смо присуствовали служби. После тога су разговарали цео дан. Било је тешко убедити их да на тренутак прекину разговор како би нешто појели.
Док смо вечерали, отац Арсеније је изгледао и осећао се много боље. Све време је с љубављу гледао у оца Матеја. Отац Матеј је мирно седео, разговарао, казивао нам своје доживљаје и одговарао на питања. Провео је са нама шест дана. Четвртог дана боравка у кући Надежде Петровне испричао ми је многе ствари о свом животу. Његови послератни доживљаји као и прича о томе како је пронашао своју породицу и поново је изгубио оставили су на мене незабораван утисак. Замолила сам га да ми дозволи да забележим његово казивање, што је он учинио. Следе моје белешке.
 
***
Априла 1941. изненада сам мобилисан у Армију. Имао сам тада 28 година, а моја Људмила 25. Оженио сам се њоме из велике љубави. Нас двоје нисмо могли да замислимо живот једно без другога. Првих неколико месеци у војсци нисам имао мира. Писали смо једно другом сваки дан. Људмила ми је била све. Чини ми се да сам је волео више од рођене деце. Она је изузетна особа, изразито снажне воље, доследна, истинољубива и простосрдачна. Знао сам да ме воли колико и ја њу. Наша љубав није почивала на физичкој привлачности, него на дубокој духовној блискости и привржености.
Ја сам завршио физику, а Људмила педагошку школу. Предавала је нижим разредима средње школе.
Рат, као и свака друга трагедија, затиче људе неспремнима. Од самог почетка сам учествовао у тешким и опасним биткама у којима смо се озбиљно тукли и чак неколико пута били приморани да се повлачимо. Често сам јој писао, али сам много касније сазнао да моја писма са фронта никада нису стизала до ње. Ни ја тада нисам добијао писма. Неколико пута сам рањаван. Опорављао сам се по болницама на Уралу и у Сибиру и тада сам јој писао и добијао писма од ње. Но, чим сам поново послат на фронт, писма су престала да стижу. У фебруару 1945. поново сам тешко рањен, а 7. маја, по опоравку, послали су ме у Праг. Ту сам дочекао крај рата. Груди су ми биле окићене медаљама, но мисли су ми увек биле код куће. Нисам био једини који се тако осећао, сви смо мислили на своје породице и домове. Рат се завршио, одбранили смо Отаџбину.
Шест дана по завршетку рата изненада сам ухапшен. Првог јуна сам осуђен на стрељање, а казна ми је касније преиначена на дванаест година робије. Оптужбу је измислио један од мојих претпостављених који је тврдио да сам водио кампању против своје земље у сарадњи са непријатељем. Покушао сам да убедим иследника, а касније суд, да то није истина. Ништа није вредело. Слушали су само мог претпостављеног. Касније сам сазнао да је исто учинио и неким мојим колегама. Борио се, ваљда, за већи положај и бољу плату.
Осуђен сам и послат на робију. Променио сам неколико логора до 1957. када сам ослобођен.
У једном од тих логора упознао сам оца Арсенија и постао веома везан за њега. Заволео сам га. Тада сам већ поверовао у Бога. У томе ми је помогао један пријатељ, такође затвореник у логору, диван човек и прави Хришћанин. Он ми је пружио велику утеху док сам живео у логору.
Никад нисам успео да јавим својој породици да сам послат у логор, али сам се надао да ће Људмила то некако успети да сазна код државних власти или преко пријатеља. Провео сам последње године у једном сибирском логору, одакле сам ослобођен 1957. Остало ми је још да издржим три месеца казне у Норилску. Одатле сам писао у Москву и распитивао се за породицу, но нисам добијао одговор.
Очајнички сам тражио своју породицу. Најпре сам покушавао да их нађем званичним путем, но то ми није ништа помогло.
Најзад се обукох што сам пристојније могао и сам се дадох у потрагу преко пријатеља. Сазнадох да је Људмила за време рата пребачена у град Кострому и да је тамо остала. Био сам веома узбуђен, јер је требало ускоро да их видим, па сам се све време питао у каквом стању ћу их затећи. Шта ли се њима све догодило?
Ево Костроме. Стигао сам у град у седам сати увече и најпре сам морао да пронађем улицу у којој станују. Кад сам је коначно пронашао и закуцао на врата, било је већ око девет часова. Отворио ми је непознат човек који ме је дуго гледао, стресао се, коракнуо уназад и најзад рекао: “Уђите, Александре Ивановичу.”
Уђох у кућу и скидох капут. Човек ме је посматрао у тишини, затим се окренуо према вратима собе и викнуо: “Људмила! Имамо посету.”
На вратима се појави Људмила. Чим ме виде, притрча ми и стаде да виче: “Саша! Саша! Јеси ли то ти? Где си био?”
Она ме грли, љуби ме, а ја заборављам на све, на цео свет. Привијам је уз себе, љубим јој лице, руке, осећам како јој лупа срце. Колико дуго је то трајало, не знам. Но када напокон погледах човека који ми је отворио врата, видех на његовом лицу израз тако искрене туге, да то не могу ни описати. Упитах: “Јуда, ко је ово?”
Она се одмакну од мене, погледа нас обојицу и плачним, промуклим гласом рече: “Мој муж.” У трену схватих да сам изгубио све. Осећао сам се изгубљено, сломљено. Сео сам на столицу и све што сам могао да питам било је: “А ја?”
Обоје су ћутали. Ухватио сам се за главу и почео да плачем. Тресао сам се од плача, као никад до тада у животу. Као да су се све оне године страдања, стрепње и ишчекивања поновног сусрета свом тежином обрушиле на мене. Био сам очајан. Осетих нечију руку на раменима и чух глас: “Смирите се. Испричајте нам шта се све догађало са вама свих ових година.”
Подигох главу и схватих да ми се обратио Људмилин муж. Сео је преко пута мене, док је Људмила и даље стајала. Гледао сам је, неспособан да одједном схватим све што се догодило. Мисли су ми биле магловите и недефинисане. Док сам је посматрао све је то нестало и ја сам видео само њу, Људмилу. Лице јој је било бледо, а њене крупне очи пуне суза и ужаса. Стајала је тако и гледала наизменично у мене и у Бориса – касније сам сазнао да се тако звао њен муж.
Њено драго и познато лице било је и даље веома лепо. Моја жена, моја драга, моја једина Људмила, била је сада туђа жена. Моја Људа, о којој сам непрестано мислио свих ових година. Преживео сам дванаест година у логору једино захваљујући нади да ћу је поново видети. Сада сам је нашао и истог тренутка је поново изгубио.
Погледао сам Бориса и на његовом лицу видех одраз истог бола и изгубљености које сам и сам осећао. “Причајте нам”, поновио је. “Молим вас.”
Почео сам да причам све од почетка. Вероватно сам дуго говорио. Причао сам им о рату и о писмима која сам писао. Испричао сам им о Прагу, о хапшењу, о суђењу и пресуди: дванаест година робије у сибирском логору. Све сам им испричао, а затим поново утонуо у ћутање. Ћутали су и они. У том тренутку, као кроз густу маглу, проби ми се до свести помисао о Богу и ја Му се немо обратих: “Господе! Ти нам помози. Ти пресуди по правди Твојој јер Ти једини знаш шта је за нас добро.”
Људмила обиђе сто који је стајао између нас, стаде испред мене и рече: “Саша, опрости ми, крива сам пред тобом. Када сам престала да добијам од тебе писма, распитивала сам се о теби код власти и чекала сам. Одговор је увек био: нестао у борбама.
“Помислила сам да си вероватно погинуо. Последње вести од тебе добила сам из Прага. Само сам на тебе мислила, али онда сам упознала Бориса и навикла се на њега. Заволела сам га и удала се за њега четири године пошто смо се упознали. Родила нам се девојчица, нашим синовима сестрица. Зове се Нина, седам година јој је. Опрости ми. Само сам ја крива. Нисам довољно дуго чекала. Опрости…” наставила је да говори кроз сузе. Борис је ћутао.
Шта ми је било чинити у том тренутку? Нисам знао, нисам видео излаз, а било је очигледно да излаз не виде ни њих двоје. Тада угледах на зиду собе неколико урамљених фотографија на којима сам био ја, пре него што сам отишао у рат. Одједном је све изгледало другачије.
Нејасно осећање гнева и осуде ишчезе и нека чудна благост ми загреја срце. Није ме заборавила, сећала ме се и за целу ову ситуацију нико није био крив. Но шта нам је сада чинити?
У соби је владала непријатна тишина. Тишина тешка и болна. “Где су деца?” упитах.
“Отишли су код баке. Тамо ће преноћити.”
Погледао сам моју жену. Знао сам, био сам убеђен у то, да ако јој овог тренутка кажем да пође са мном, да ће ме послушати. Да ће узети децу и оставити Бориса. Знао сам то. У том случају, могао бих да заборавим на тог њеног другог мужа и да је волим, исто као и пре. Али деца? За ових последњих осам година, деца су се зближила са својим очухом и заволела га. Ту је, затим, и девојчица. Како би деца реаговала на то? Да ли би могла да ме поново заволе? Да ли би могла да схвате све ово што се догодило? Да ли би била у стању да тек тако забораве на Бориса?
Што сам дуже о томе размишљао, све сам више схватао да бих на тај начин уништио једну сложну породицу, породицу у којој постоји љубав и разумевање. Зар сам имао шта да опростим Људмили? Због чега је она крива? Чекала ме је, тражила, патила се сама са наша два сина. Удала се тек пошто је била сигурна да сам погинуо. Но ни тада ме ова нова породица није заборавила: доказ за то су биле моје слике које су висиле на зиду. Ја сам сада сам, а њих је четворо. Зар сам полагао икаква права на њих? Ни она, ни ја нисмо били криви за ово, а Борис још мање. Волео сам Људмилу (и још је волим), но то ми није давало право да уништим једну породицу, због својих себичних интереса. Тиме бих само посејао зло семе, запатио бих тугу и раздвојио своју децу од човека који им је био отац свих ових година. Моји синови сигурно воле Бориса. Да ли воле мене? А шта са девојчицом којој је Борис рођени отац? Поново се у мислима обратих Богу. Не знам шта ме је тада натерало да одем у другу собу.
Видео сам три кревета уза зид. Очигледно су ту спавала деца. Изнад узглавља најмањег кревета на црвеној пантљици висила је иконица. Нисам могао да видим који је светитељ био изображен на њој, али сама помисао да је Људмила, за коју сам знао да не верује у Бога, дозволила да изнад дететове главе стоји икона, испунила ми је срце топлином и радошћу.
Док сам био у логору, човек који ме је упутио у Хришћанску веру увек ми је говорио да су добра дела према ближњима једини пут к Богу, а да је у исто време неопходно обуздати оно наше огромно, људско “ЈА” кога сви непрестано истурамо испред себе.
Такав је био, отприлике, ток мојих мисли тада. Знао сам да постоји само један прави избор: да одем одатле и да изађем из Људмилиног и Борисовог живота и из живота деце.
Људмила је изгедала јадно. Притискала ју је неизвесност која се тако изненадно обрушила на њу. Лице јој је имало израз најдубље туге, а Борисова глава је била погнута, па је и он изгледао као притиснут тешким теретом. Осетих стид што их обоје држим у неизвесности.
Устадох и рекох им: “Идем. То је једини прави и праведни излаз из свега овога. Ви сте сада породица, а ја сам део прошлости. Ти, Људа, имаш два сина и кћерку, а ја немам ништа. Ви се волите. Идем. Ово није никаква жртва, већ воља Божја.”
Узео сам свој капут и обукао га. Борис ме је гледао забринуто, а Људмила повика: “Не, не иди!” У њеном гласу се осећала извесна несигурност. Борис ми приђе, пружи ми руку и рече: “Тешко јој је. Пати због нас обоје и због деце.”
Отишао сам из њиховог стана, као да се овај сусрет са Људмилом и њеним мужем никада није ни одиграо. Сада је остала само прошлост. Поново сам био сам. Жена коју сам волео била је за мене изгубљена заувек.
Чекао сам, пун наде, толико година и једино сам кроз ту наду живео и остао жив. Пронашао сам Људмилу, а сада сам је изгубио заувек. Лутао сам мрачним улицама Костроме, сломљен оним што сам управо доживео. Схватао сам да другог излаза нема. Но и даље ми је пред очима био само Људмилин лик.
Био сам веома болестан шест месеци. Помогли су ми неки добри људи, каквих свуда има. За то време сам се привио уз Цркву, што ме је спречило да пођем погрешним путем и да доносим погрешне одлуке.
Запослио сам се као физичар на једном институту, посветио сам се послу и, хвала Богу, постизао добре резултате. Постао сам чак и познат у извесним круговима, па су моји научни радови штампани и ја сам добро зарађивао. Сећање на Људмилин лик ме није напуштало.
Градић у ком сам живео није био много велик. У њему је остала само једна црква, све остале су порушене или затворене. Црква ми је била спас, место где сам могао да одморим душу и где сам добијао утеху. У тој цркви сам упознао једног лекара, доброг верника који ми је много помогао.
Његов дом је, колико се сећам, био једини који сам тада посећивао и у коме сам могао да се осећам пријатно и да разговарам о духовном животу. Нисам покушавао да пратим шта се дешавало у Људмилином животу. Сматрао сам да то не би било корисно ни за мене, ни за њу. Једном сам само писао Борису и замолио га да приме од мене материјалну помоћ. Преко пријатеља који је живео у Костроми, послао сам им скоро сав свој новац. Те године су ми биле врло тешке. Много сам пропатио, јер нисам био у стању да заборавим Људмилу и децу.
Четири године након тога, сазнадох да је отац Арсеније жив. Писао сам му, а касније га и посетио. Тако је отац Арсеније постао мој духовни отац и саветник. Много касније, замонашио сам се и примио свештенички чин. То сам одавно желео, али отац Арсеније ми је саветовао да још није време да се замонашим. Дао ми је благослов тек пре две године.
Оставио сам посао, на велико запрепашћење мојих колега, и почео да служим у цркви. Сада живим у маленом индустријском градићу и служим у једној малој цркви. Имам велики број парохијана од којих су многи искрени и добри верници.
Смирио сам се, прошлост се некако зацелила; но пре отприлике пола године десило се нешто што ме је дубоко дирнуло и потресло.
Вратио сам се кући једног дана по одслуженој литургији, а власник стана ми рече да ме је тражио неки средовечни човек који није оставио име. Рекао је да ће навратити поново око четири сата. Нисам обратио посебну пажњу на то. Међутим, тачно у четири сата огласило се звонце на вратима. На прагу је стајао човек педесeтих година, жут у лицу и некако сав изнемогао. Једино су му очи биле светле и изражајне и у њима се огледала доброта. Човек уђе у мој стан и поздрави ме, ословљавајући ме мојим световним именом. Однекуда ми је изгледао познат, али нисам могао да се сетим одакле га знам.
“Зар ме не препознајете?” упита ме. Тада сам се сетио. Био је то Борис, Људмилин муж.
Борис одмах поче да говори. “Дошао сам да вам јавим неке новости везане за децу. Ја сам болестан. Имам рак, два пута су ме оперисали, а сада идем на хемотерапију. Сав сам пожутео од ње, али стање ми се није поправило. Кажу да имам још највише два месеца живота.
“Но то је само увод. Хтео бих, пре свега, да вам се захвалим на помоћи. Ваша помоћ нам је много значила. Поштовао сам вашу жељу и никад Људмили нисам рекао да сте нам ви послали новац, но сигуран сам да она то и сама зна. Она вас веома добро познаје.
“Ваши синови сада имају своју децу. Људмила је од њих двојице направила добре људе. Обојица су инжењери. Наша кћерка Нина је уписала студије: Бог је добар. Сва наша деца су верници. Људмила некада није веровала у Бога, но кад сте ви отишли у рат, то се у многоме променило.
“Дошао сам да вам се јавим. Увек сам се старао да знам где живите. Мислио сам да је то важно, јер су наше судбине тако болно и чудно испреплетане. Знам колико је вама било тешко, но желим да знате да је све ово оставило ране и на мојој и Људмилиној души. Људмила вас је волела и још увек вас воли. Ваш одлазак ју је још више везао за вас, јер сте својом жртвом показали снагу ваше љубави према њој.
“Тешко ми је било да живом у сенци њене љубави према вама. Али не би имало смисла рећи да ме није волела после оног догађаја. Никад према мени није била одбојна нити хладна, никад ме није осуђивала. Но сећам се, будио бих се понекад ноћу и осетио да она не спава, да се само прави да спава. Знао сам тада да размишља о вама.”
Затим ми је подробно испричао све о деци и на растанку ми рекао: “Није ми остало још дуго да живим, дани су ми одбројани. Ако у вашој парохији има још који свештеник, радо бих се исповедио. Помозите ми!”
Гледајући Бориса схватио сам да му је живот после мог одласка био врло тежак и болан, пун сумња и брига. Упркос томе, успео је да подигне нашу децу и да их васпита у вери, а и да Људмилу уведе у веру. Његов живот је био много тежи, одговорнији и компликованији од мога: прави подвиг.
Борис је остао код мене три дана. Отац Андреј, мој сабрат у храму у коме сам служио, исповедио га је и причестио. Сећам се да ми је после тога рекао: “Довели сте ми доброг човека. Добар је човек тај Борис. Ретки су такви.”
 
***
Док ми је отац Матеј причао о свом животу, отац Арсеније је пажљиво слушао његово казивање. Знам да је све то већ чуо раније. Отац Матеј је остао са нама још неколико дана. Више га никада нисам видела, али се сећам да ми је, пет месеци после његове посете, отац Арсеније споменуо да је од њега примио писмо. “Тежак је и врло замршен био живот оца Матеја”, рекао ми је отац Арсеније. “Али упркос томе, успео је, уз Божју помоћ, да донесе једину праву одлуку. Нека би Бог увек био са њим!”
Животна прича оца Матеја ме је дубоко потресла и оставила на мене снажан утисак. Нећу га заборавити докле год будем жива.

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran