NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
BARAKA
 
Kada su zatvorenici počeli da izlaze iz svojih baraka na prozivku, logor najednom ožive. Ledeni vetar, mraz i mrak predstavljali su pravu agoniju za ljude koji se obreše napolju. Stojeći u vrsti po barakama, zatvorenici dobiše svoj dnevni obrok i pođoše pravo na rad.
Barake su sada bile prazne, no miris vlažne odeće, ljudskog znoja, izmeta i sredstava za dezinfekciju i dalje je ispunjavao prostoriju. Činilo se kao da su vika nadzornika, psovke koje razdiru dušu, ljudska patnja i okrutnost zločinaca i dalje prisutni. Ovaj osećaj sveopšte potištenosti, među golim klupama i redovima ležaja unekoliko je razbijala toplota, jer je, odajući utisak da tu ipak neko živi, ublažavala prazninu.
Na -27 stepeni udari vetra su izazivali strah ne samo kod zatvorenika koji su pošli na rad, već i kod onih koji su, ušuškani u toplu odeću, motrili na njih.
Teškim korakom i sa sveprisutnim strahom zatvorenici su polazili na svoj svakodnevni posao. Znali su da je taj posao namerno osmišljen tako da bi im bilo što teže, i da je gotovo nemoguće ispuniti normu koju je propisivala uprava logora. Sve je učinjeno kako bi se ovi ljudi polako, ali sigurno, poslali u smrt. U ovaj logor su slali političke zatvorenike, ali i obične kriminalce koji su bili osuđeni na smrtnu kaznu. Retko ko je odatle izlazio živ.
Otac Arsenije, čije svetovno ime beše Pjotr Andrejevič Streljcov, vodio se kao „zek“ (zatvorenik) br. 18376. Došao je u logor pre šest meseci i već sada mu je bilo jasno da nema nade da će odatle ikada izaći.
Noć se postepeno pretvarala u mračnu zoru, a potom u kratak, sumoran dan. Reflektori su i dalje osvetljavali logor. Otac Arsenije je neprekidno bio na dužnosti: morao je da cepa drva u blizini barake, a zatim da ih unosi unutra, da loži peći i da održava vatru u njima.
„Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog!“ ponavljao je radeći. Drva su bila vlažna i delimično zamrznuta, pa ih je bilo teško seći. Pošto u logoru nije bila dozvoljena upotreba sekire, cepao ih je tako što bi u svako drvo, pomoću jedne teške cepanice, ukucavao zašiljeni manji komad drveta. Naravno, napredovao je veoma sporo. Od iscrpljenosti i gladi nije ni mogao da radi brže. Sve mu je bilo teško i naporno. Pa ipak, baraka je morala biti čista, uredna i pometena, a peći tople. Ako sve to ne bude na vreme urađeno, nadzornik će ga poslati u ćeliju samicu, a zasigurno će ga zatvorenici iz njegove barake pretući.
Politički zatvorenici su često dobijali batine: nadzornici su ih na taj način kažnjavali, dok su ih kriminalci tukli jer su u tom, za njih uobičajenom „poslu“ uživali, istresajući iz sebe sav svoj nakupljeni gnev i mržnju. Neko bi svakog dana bio pretučen. Za zločince, to je bila glavna zabava.
„Smiluj se na mene grešnog, pomozi mi. U Tebe polažem svu svoju nadu, Gospode, i u Tebe, Majko Božja. Ne ostavi me, podaj mi snage.“ Ovako se molio otac Arsenije, posrćući od umora, dok je prenosio naramke drva za ogrev.
Dođe vreme da se nalože peći koje se behu tokom noći ohladile, te iz njih više nije dopirao ni tračak toplote. Nije bilo lako ložiti vatru sa vlažnim drvima, a ni grančice za potpalu nisu bile suve. Prethodnog dana je otac Arsenije naišao na nekoliko suvih grančica koje je sakrio u ugao sobe, blizu peći, misleći: „Sutra ću lakše moći da naložim vatru!“ No sada, kada je pošao po suvarke, vide da ih je neko polio vodom. Znao je, ako zakasni da naloži peći, da se barake neće zagrejati do povratka radnika. Otac Arsenije požuri napolje, ne bi li iza barake pronašao grančicu ili bilo šta suvo. Sve vreme se molio: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog“, a zatim bi dodao: „Neka bude volja Tvoja!“
Gledao je svuda unaokolo, ali ništa suvo nije mogao da pronađe. Kako sada da naloži vatru?
Dok je otac Arsenije tražio suvarke, prođe pored njega postariji osuđenik koji je radio u susednoj baraci. Beše to kriminalac, neverovatno okrutan i moćan. Govorilo se da se od njegovog imena strepelo još u vreme pre revolucije. Počinio je toliko krivičnih dela da ih se ni sam nije mogao setiti. O pojedinostima njegovih zločina nije se mnogo znalo, no kada je predat sudu, sudiji je bilo poznato dovoljno podataka o njemu da ga je odmah osudio na smrt streljanjem. Presuda mu je kasnije preinačena na izdržavanje kazne u logoru, što je bilo još gore od streljanja. U logoru je smrt dolazila sporo i bila veoma bolna. Oni koji bi, kojim slučajem, preživeli logor, izlazili su iz njega ubogaljeni i nesposobni. Znajući za sve ovo, mnogi zločinci su postajali veoma okrutni, a od te njihove okrutnosti stradali su najviše politički zatvorenici: kriminalci bi ih prebijali, često na smrt.
Ovaj zločinac beše „gazda“ u svojoj baraci. Pribojavali su ga se čak i logorski nadzornici. Na samo jedan njegov mig, dogodio bi se „nesrećni slučaj.“ Zvali su ga Sivi. Bilo mu je šezdeset godina i bio je naizgled mirne spoljašnjosti. U početku bi se ljudima obraćao ljubazno, ponekad i šaljivo. Zatim bi počeo užasno da psuje i da udara pesnicama.
Videvši da otac Arsenije nešto traži, Sivi povika: „Pope! Šta tražiš?“
„Bio sam pripremio nešto suvih grančica za potpalu, a neko mi ih je ukvasio. Tražim štogod suvo. Drva su vlažna – ne znam šta da radim.“
„Tačno, pope, bez suvaraka si gotov“, odgovori Sivi.
„Uskoro će se vratiti, biće im hladno, tući će me…“ rekao je, kao za sebe, otac Arsenije.
„Dođi, pope, daću ti suvaraka“, reče Sivi i povede oca Arsenija do mesta gde se nalazila čitava gomila divnih, suvih grančica. Otac Arsenije najpre pomisli da Sivi zbija šalu sa njim; poznavao ga je suviše dobro i znao je da od njega ne može očekivati nikakvu pomoć.
„Uzimaj, oče Arsenije, uzimaj šta ti treba“, reče zločinac.
Otac Arsenije brzo uze nekoliko grančica, sve vreme misleći: „Sada će početi da viče za mnom da sam mu ukrao grančice.“ No tada najednom shvati da ga je Sivi oslovio sa „oče Arsenije.“ On se pomoli i prekrsti u mislima i nastavi da skuplja grančice.
„Uzmi još, oče Arsenije, uzmi još!“ reče Sivi. Potom se i on sagnu i stade da pomaže ocu Arseniju, noseći grančice u baraku i slažući ih kraj peći. Otac Arsenije mu se pokloni i reče: „Bog te blagoslovio.“
Sivi ništa ne reče, već izađe.
Otac Arsenije naslaga drva u peć i naloži vatru. Drva počeše da pucketaju. Imao je još samo toliko vremena da naslaže još drva na vatru, a onda je morao da požuri da počisti baraku, obriše stolove, pomete podove i donese još drva.
Već se bližilo tri sata. Vatra se razgorela u pećima, baraka je bila zagrejana. Smrad se sada još više osećao, ali zbog toplote, u baraci je vladala domaća i gotovo prisna atmosfera. Dok je otac Arsenije radio, u baraku u nekoliko navrata uđe nadzornik. Kao i uvek, njegove reči su bile pune gneva i pretnje. Jednom prilikom, čak je udario oca Arsenija komadom drveta po glavi.
Cepanje i nošenje drva, kao i sav ostali posao mnogo je iscrpeo oca Arsenija. Od premora i slabosti imao je jaku glavobolju, otkucaji srca su mu bili neujednačeni, a disanje otežano. Noge su jedva nosile umorno telo. „Ne ostavljaj me, Bože moj“, jednako je šaputao, povijajući se pod teretom drva.

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *