NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
TREĆI DEO
 
DUHOVNA DECA OCA ARSENIJA
 
TEBI, VOJVOTKINJI, POBORNIKU NAŠEM… [1]
 
To veče sam se zadržala duže nego obično kod prijateljice. Dok smo još razgovarale, pogledah na sat i videh da je već 11 časova. Na brzinu se oprostih od nje i potrčah na stanicu. Stanica nije bila daleko. Morala sam prvo da prođem kroz selo, a zatim je do stanice put vodio kroz šumarak, no sve zajedno, put nije bio duži od sedam minuta. Mlad mesec je bio visoko na nebu i bilo je mračno, ali ja odbih da me isprate i odjurih na stanicu sama. Bila sam mlada i ničega me nije bilo strah. Dok sam žurila na stanicu, pomislila sam: „Majka će se ljutiti što kasnim. Sutra moram rano na liturgiju, a posle toga moram da radim.“
Najpre sam išla žurnim korakom ulicama, a kad stigoh do šumice, potrčah. Bilo je veoma mračno i pomalo sam ipak osećala strah, no put mi je bio dobro poznat. Mnogo sam puta tuda prolazila. Prestadoh da trčim, pošto nikog nije bilo u blizini. Kada sam opet htela da potrčim, iznenada me neko zgrabi za ruke i prebaci mi nešto preko glave. Borila sam se da se oslobodim, pokušala sam da viknem, ali napadač mi je držao nešto preko usta. Borila sam se, otimala se rukama i nogama koliko sam mogla, međutim dobih udarac u glavu, što me je ošamutilo. Odvukli su me u stranu s puta i skinuli kaput koji su mi bili prebacili preko glave, no usta su mi i dalje bila začepljena nekakvom krpom. „Zucneš li, iseći ćemo te na komade!“ pretio mi je muški glas. Pred očima mi sevnu nož. „Lezi, budalo! Radi šta ti se kaže, pa ćeš ostati živa.“ Videh pred sobom dva muškarca. Jedan je bio visok, drugi malo niži. Obojica su zaudarala na alkohol.
Oslobodiše mi usta i prikovaše me za zemlju. „Imajte milosti, pustite me“, prošaputah i pokušah da gurnem jednog od njih. Onaj visoki mi prisloni vrh noža na grudi i ubode me. Tada shvatih da mi nema spasa. „Ti idi trideset koraka uz stazu i čekaj. Kad završim s njom, zvaću te“, čuh kako govori svom drugu. Onaj manji se izgubi u mraku.
Ležala sam tako na zemlji i znala da mi spasa nema. Šta da radim, kako da se odbranim? Pomislih: „Gospode, pomozi!“ Nisam mogla da se setim reči nijedne molitve, no iznenada mi u glavi sinu molitva Majci Božjoj: „Tebi, Vojvotkinji, poborniku našem…“
Visoki mladić me baci na zemlju i stade da kida odeću sa mene. Zderao mi je haljinu i nadvio se nadamnom s nožem u ruci. Videla sam ga sasvim jasno, ali nisam prestala da se molim, ponavljajući molitvu Bogorodici. Verovatno sam se molila naglas, jer me je upitao: „Šta to mrmljaš?“
Ja sam se molila, naglas. On me opet zapita: „O čemu ti to pričaš?“
No odjednom, on ustade i pogleda nekud preko moje glave. Pogledavši pažljivo svuda okolo, ljutito me udari nogom u rebra, podiže me sa zemlje i reče: „Hajdemo dalje odavde.“ Noseći i dalje nož i moju odeću u jednoj ruci, gurao me je ispred sebe drugom rukom, dok nismo stigli do udaljenog dela šume. Ponovo me je bacio na zemlju i nagnuo se nadamnom. Ja sam se i dalje molila.
Međutim, on ponovo ustade i stade da osluškuje i gleda nekuda preko moje glave. Dok sam prizivala u pomoć Majku Božju odjednom me je napustio strah. Nisam se više bojala. Mladić je gledao prema šumi i mrmljao: „Šta li se ova mota ovde?“
On baci nož i podiže me. Išli smo kroz šumu u tišini, a mene ništa više nije iznenađivalo niti sam se ičega bojala. Znala sam da je Majka Božja uz mene i da me štiti. Znam, to je bila veoma smela pomisao, no ja sam zaista tako osećala.
Ubrzo se ukazaše svetla železnice. Dugajlija mi dobaci haljinu i reče: „Obuci se. Neću gledati.“ On se okrenu u stranu, ja se obukoh. Onda nastavismo da hodamo prema stanici. Kupio mi je kartu za Moskvu, nakvasio maramicu na česmi i sprao mi krv sa lica.
Seli smo na voz. U vagonu nije bilo putnika osim nas dvoje. Sedeli smo u tišini. Nisam prestajala da ponavljam: Tebi, Vojvotkinji, poborniku našem …“
Kada je voz ušao u stanicu, on me zapita: „Gde stanuješ?“
Rekoh mu ime svoje ulice. Uhvatili smo tramvaj do Smolenskog Trga, a odatle otišli pešice do moje kuće. Molila sam se u tišini, s vremena na vreme gledajući u svog saputnika. Došli smo do moje zgrade i popeli se stepenicama do stana. Strah me je obuzeo tek kada sam izvadila ključ. Šta će on ovde sa mnom? Nisam htela da otvorim vrata, već sam samo stajala, a on me samo jednom pogleda i ode niz stepenice. Tada sam otključala vrata od stana i odmah otrčala u svoju sobu. Bacila sam se na kolena pred ikonu Majke Božje. Blagodarila sam joj i plakala toliko da sam probudila sestru koja me sanjivo upita: „Šta ti je?“
Nisam mogla da joj odgovorim, Molila sam se dugo pred ikonom. Dva sata kasnije sam ustala, umila se i okupala, a onda sam se molila do jutra, blagodareći Majci Božjoj što me je izbavila od napasti. Otišla sam potom na liturgiju i posle službe sve ispričala ocu Aleksandru. Saslušao me je i rekao mi: „Veliku milost ti je ukazao Hristos Gospod i Njegova Presveta Majka. Moramo im zablagodariti. Počinitelje će stići kazna.“
Prošla je godina. Jednog vrelog i sparnog dana, dok sam učila pored otvorenog prozora oglasilo se zvonce na vratima. Majka i ja smo bile same u stanu. Čula sam je kako nekome govori: „Da, kod kuće je. Uđite.“ Zatim me viknu: „Marija! Neko te traži!“
„Zar baš sada?“ pomislih i viknuh: „Slobodno!“
Mislila sam da je to sigurno neko od mojih prijatelja – studenata. Vrata se otvoriše, a ja se sledih. Bio je to onaj čovek iz šume. Da me je neko pitao minut pre toga da opišem kako izgleda, ne bih umela. No, videvši ga pred sobom, odmah sam ga prepoznala.
Stajala sam nasred sobe, nisam mogla da se pomerim. On uđe u moju sobu, i ne osvrćući se na mene priđe zidu na kome je visila litografija Vladimirske Bogorodice ukrašena cvećem. Sve ikone smo držali zaključane u ormaru, jedino smo ovu okačili na zid pod izgovorom da je umetnička slika.
„To je ona!“ reče moj posetilac. Stajao je i gledao u ikonu, a zatim mi priđe i reče: „Ne bojte se, došao sam da vas molim za oproštaj. Oprostite, kriv sam pred vama, kriv sam, oprostite.“
I dalje sam stajala nepomično, skamenjena na mestu, nesposobna da mislim. On mi priđe još bliže i reče: „Oprostite.“
Zatim se okrete i ode iz sobe. Ovaj susret me je silno uzdrmao. Šta hoće taj bandit od mene? Pade mi napamet da bih možda trebalo da pozovem policiju, da ga uhapse, no umesto toga otključah orman na čijim su unutrašnjim vratima stajale ikone, i stadoh da se molim Bogu.
Jedna misao mi, međutim, nikako nije davala mira: zašto je rekao: „To je ona!“ kada je ugledao ikonu Bogorodice Vladimirske?
„Zašto ga nisam pažljivije pogledala? Zašto me je molio za oproštaj? Možda hoće nešto od mene? Uopšte nije ni toliko visok, a nije me gledao kao razbojnik, već nekako upitno.“
 
****
Rat je već uveliko besneo. Te godine smo bili stalno gladni. Radila sam kao medicinska sestra u bolnici dok sam pokušavala da dajem ispite na medicinskom fakultetu. Sestra mi je bila bolesna, ali je i dalje učila na Institutu. Majka je bila toliko slaba da je jedva mogla da hoda. Život je bio vrlo težak, no ja sam i dalje nekako nalazila snage da odem u crkvu. Bitke su se vodile oko Moskve, na Kavkazu i oko Staljingrada. Bilo je proleće 1943. Toga dana sam u bolnici imala duplo dežurstvo, a kada sam došla kući, nije bilo ničeg da se jede. Majka i sestra ležale su bolesne.
Skinula sam kaput i pošla da naložim vatru u peći, no nisam mogla. Ruke su mi se tresle i bolele su me. Pokušala sam da se molim, da čitam Akatist Majci Božjoj, kad odjednom začuh kucanje. Na vratima je stajao mlad poručnik sa ogromnom torbom. Naslanjao se na štap. „Došao sam da vas vidim“, rekao je.
„Ko ste vi?“ upitah. On ne odgovori odmah, već unese torbu u stan. „Ja sam onaj… Andrej.“ Poznadoh napadača iz šume.
Majka nas je gledala sa jastuka. Andrej otvori torbu i sede na stolicu, premda ga nisam ponudila. Poče da vadi stvari iz torbe. Ubrzo su se na stolu našle stvari koje mesecima nismo videli: konzerve sa šunkom, kondenzovano mleko, mast, šećer i druge namirnice. Kad je sve izvadio iz torbe, on je ponovo zatvori i reče: „Bio sam teško ranjen, proveo sam tri meseca u bolnici. Mislio sam da neću preživeti. Nogu mi i dalje previjaju. Dok sam ležao, stalno ste mi bili u mislima vi i Majka Božja. Molio sam se, kao što ste se vi onog dana molili. Čuo sam kako lekari govore među sobom da mi nema spasa, da ću umreti. No, ipak, živ sam. Preživeo sam. Ovu hranu mi je doneo brat u bolnicu, bio je srećan što je uspeo da me nađe. On radi blizu Moskve u kolhozu. Zamenio je neke stvari iz kuće za hranu i doneo mi.“
Ostavila sam otvorena vrata od ormara gde su bile ikone. On priđe ikonama i prekrsti se. Zatim se okrete meni i reče: „Oprostite mi, u ime Boga. Molim vas. Onaj događaj me stalno proganja. Osećam se užasno!“
Pogledah u njega, pa u hranu i povikah: „Nosite sve ovo odavde i smesta izlazite!“ Počeh da plačem.
Stajala sam tako i plakala. Majka nas je gledala sa svoje postelje, a sestra se takođe pridigla i gledala šta se dešava. Andrej me samo pogleda i reče: „Neću ništa da nosim.“
On priđe peći, naslaže drva u nju, stavi malo suvih grančica i potpali vatru. Stajao je pored peći dok se vatra nije razgorela, zatim se pokloni i ode. Za to vreme nisam mogla da se savladam, plakala sam i jecala na sav glas.
Majka me upita: „Šta ti je? Ko je taj čovek?“
Sve sam joj ispričala. Slušala me je pažljivo i kad sam završila, reče mi: „Ne znam šta te je tog dana spaslo, no šta god da je bilo, ja vidim da je taj Andrej dobar čovek, veoma dobar. Moli se za njega.“
Te 1943. godine, Andrej nas je sve izbavio od gladi. Nismo ga videle dve sedmice, no posle toga je nastavio da nam dolazi redovno u posetu. Sedeo bi sa mojom majkom i razgovarao sa njom satima. Uvek nam je donosio mnogo hrane. Jedne večeri je došao kada sam bila kod kuće. Prišao mi je i upitao me: „Hoćete li mi oprostiti?“
Započeli smo razgovor. Ispričao mi je nešto o sebi. Prisećao se one noći kada su me njegov drugar i on videli u šumi i kako su me napali. Ispričao mi je kako se nagnuo preko mene i čuo da nešto šapućem. To ga je iznenadilo i zbunilo, no odjednom je video pored mene neku ženu. Žena ga je zaustavila zapovedničkim pokretom ruke. Kada me je po drugi put bacio na zemlju, ista žena me je ponovo zaštitila Svojom rukom. Tada je osetio strah. Odlučio je da me pusti da idem i odveo me na stanicu. Video je da sam u šoku, pa me je otpratio kući.
„Savest mi nije davala mira! Bio sam u stalnom košmaru. Shvatio sam da postoji razlog zašto se sve to desilo. Nisam prestajao da mislim na tu ženu. Ko je ona? Zbog čega me je zaustavila? Odlučio sam da dođem kod vas kući i da zatražim oproštaj. Bilo me je stid, bojao sam se, no ipak sam došao. Kada sam ušao u vašu sobu, video sam ikonu Majke Božje i prepoznao ženu koju sam tada video u šumi. Kada sam otišao od vas, raspitivao sam se gde god sam mogao o Majci Božjoj. Poverovao sam u Boga. Bilo mi je jasno da sam imao viđenje, ali i da je moj greh veoma velik. Sve mi je teže i teže padalo to osećanje krivice koje sam osećao pred vama. Znam da nema načina da vam to nadoknadim.“
Andrej mi je još mnogo toga ispričao o sebi. Moja majka je, inače, bila verujuća žena velikog srca. Neposredno pre ove Andrejeve posete rekla mi je: „Slušaj, Marija. Bogomajka je ovog čoveka udostojila da svojim očima vidi veliko čudo. Udostojila je njega, a ne tebe. Ti si tada pretrpela veliki strah i nije ti ni samoj jasno zbog čega te je Bog spasao. Ti misliš da te je spasla molitva. Ali znaj, sama Majka Božja je zaustavila Andreja. Veruj mi, Ona se ne pokazuje nedostojnima. Mati Božja neće ostaviti Andreja, stoga mu i ti moraš oprostiti.“ Očigledno joj je Andrej sve ispričao.
Moja sestra Katarina se strasno zaljubila u Andreja. Što se mene tiče, ja sam i dalje prema njemu osećala odvratnost, pa i mržnju. Čak sam se i trudila da ne jedem hranu koju nam je donosio. No, posle ovog poslednjeg razgovora, neke stvari sam konačno uspela da shvatim i da prihvatim. Po prvi put sam ga tada videla u drugačijem svetlu i to me je smirilo. Prišla sam mu i rekla: „Promenili ste se, Andrej. Postali ste drugi čovek. Oprostite mi što toliko dugo nisam mogla da prestanem da vas mrzim.“ Pružila sam mu ruku.
Oprostili smo se. Poslali su ga nazad na liniju fronta posle nekoliko meseci oporavka. Kada je odlazio, majka je skinula sa lančića oko vrata ikonicu Majke Božje na čijoj je poleđini pisalo: „Spasi i sačuvaj.“ Prekrstila ga je ikonicom i poljubila se sa njim, po ruski, tri puta. Ušila mu je ikonicu u rever od šinjela. Kaća ga je stidljivo poljubila u obraz. Meni se samo duboko poklonio, kao što je uvek činio, i ponovio: „Oprostite mi, Boga radi i Njegove Majke. Molite se za mene.“
Prišao je ikoni Vladimirske Majke Božje i napravio nekoliko metanija pred njom, celivao je, još jednom nam se poklonio i otišao iz našeg stana.
Vrata se zalupiše za njim. Majka i Kaća su plakale, a ja, pošto ugasih svetlo, zadigoh zavesu kojom smo u to ratno vreme zamračivali stan. Gledala sam Andreja kako odlazi u noć. Prethodno se okrenuo prema našoj kući i nekoliko puta se prekrstio.
Otada ga više nisam videla. Samo je jedanput stiglo pismo od njega, 1952. godine kada sam već bila udata, na staru adresu. Pismo mi je donela majka. Bilo je kratko, bez povratne adrese, ali se na pečatu videlo da je poslato iz Saratova.
„Hvala vam, hvala vam svima. Znam da sam se sramno poneo, no vi me niste odgurnuli od sebe. Kad mi je bilo najteže, pokazali ste mi ljubav i podržali me oprostivši mi moj greh. Presveta Bogorodica je pomogla i vama i meni. Vama je Bogomajka spasla život, a ja prema njoj osećam još i veću blagodarnost, jer mi je darovala veru, a vera jeste sam život, telesni i duhovni. Majka Božja mi je darovala život i sačuvala me u ratu, i ja sada živim kao Hrišćanin. Neka bi i vas uvek štitila i čuvala u sve dane vašeg života.
Andrej
To je bilo poslednje pismo koje sam od njega primila. Kada sam ovo sve ispričala ocu Arseniju, rekao je: „Bog je izlio veliku milost na tog čoveka, a on je pokazao da je dostojan takve milosti. Bog ga je sačuvao radi velikih i slavnih dela.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kondak Bogorodici glas 8.: „Tebi, Vojvotkinji, poborniku našem, mi sluge tvoje, Bogorodice, uznosimo pobedničke pesme i zahvalnost za izbavljenje od zala, a Ti, pošto imaš nepobedivu moć, oslobodi nas od svih opasnosti, da Ti kličemo: Raduj se Nevesto nenevestna!“
Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *