ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ТРЕЋИ ДЕО
 
ДУХОВНА ДЕЦА ОЦА АРСЕНИЈА
 
ТЕБИ, ВОЈВОТКИЊИ, ПОБОРНИКУ НАШЕМ… [1]
 
То вече сам се задржала дуже него обично код пријатељице. Док смо још разговарале, погледах на сат и видех да је већ 11 часова. На брзину се опростих од ње и потрчах на станицу. Станица није била далеко. Морала сам прво да прођем кроз село, а затим је до станице пут водио кроз шумарак, но све заједно, пут није био дужи од седам минута. Млад месец је био високо на небу и било је мрачно, али ја одбих да ме испрате и одјурих на станицу сама. Била сам млада и ничега ме није било страх. Док сам журила на станицу, помислила сам: “Мајка ће се љутити што касним. Сутра морам рано на литургију, а после тога морам да радим.”
Најпре сам ишла журним кораком улицама, а кад стигох до шумице, потрчах. Било је веома мрачно и помало сам ипак осећала страх, но пут ми је био добро познат. Много сам пута туда пролазила. Престадох да трчим, пошто никог није било у близини. Када сам опет хтела да потрчим, изненада ме неко зграби за руке и пребаци ми нешто преко главе. Борила сам се да се ослободим, покушала сам да викнем, али нападач ми је држао нешто преко уста. Борила сам се, отимала се рукама и ногама колико сам могла, међутим добих ударац у главу, што ме је ошамутило. Одвукли су ме у страну с пута и скинули капут који су ми били пребацили преко главе, но уста су ми и даље била зачепљена некаквом крпом. “Зуцнеш ли, исећи ћемо те на комаде!” претио ми је мушки глас. Пред очима ми севну нож. “Лези, будало! Ради шта ти се каже, па ћеш остати жива.” Видех пред собом два мушкарца. Један је био висок, други мало нижи. Обојица су заударала на алкохол.
Ослободише ми уста и приковаше ме за земљу. “Имајте милости, пустите ме”, прошапутах и покушах да гурнем једног од њих. Онај високи ми прислони врх ножа на груди и убоде ме. Тада схватих да ми нема спаса. “Ти иди тридесет корака уз стазу и чекај. Кад завршим с њом, зваћу те”, чух како говори свом другу. Онај мањи се изгуби у мраку.
Лежала сам тако на земљи и знала да ми спаса нема. Шта да радим, како да се одбраним? Помислих: “Господе, помози!” Нисам могла да се сетим речи ниједне молитве, но изненада ми у глави сину молитва Мајци Божјој: “Теби, Војвоткињи, поборнику нашем…”
Високи младић ме баци на земљу и стаде да кида одећу са мене. Здерао ми је хаљину и надвио се надамном с ножем у руци. Видела сам га сасвим јасно, али нисам престала да се молим, понављајући молитву Богородици. Вероватно сам се молила наглас, јер ме је упитао: “Шта то мрмљаш?”
Ја сам се молила, наглас. Он ме опет запита: “О чему ти то причаш?”
Но одједном, он устаде и погледа некуд преко моје главе. Погледавши пажљиво свуда около, љутито ме удари ногом у ребра, подиже ме са земље и рече: “Хајдемо даље одавде.” Носећи и даље нож и моју одећу у једној руци, гурао ме је испред себе другом руком, док нисмо стигли до удаљеног дела шуме. Поново ме је бацио на земљу и нагнуо се надамном. Ја сам се и даље молила.
Међутим, он поново устаде и стаде да ослушкује и гледа некуда преко моје главе. Док сам призивала у помоћ Мајку Божју одједном ме је напустио страх. Нисам се више бојала. Младић је гледао према шуми и мрмљао: “Шта ли се ова мота овде?”
Он баци нож и подиже ме. Ишли смо кроз шуму у тишини, а мене ништа више није изненађивало нити сам се ичега бојала. Знала сам да је Мајка Божја уз мене и да ме штити. Знам, то је била веома смела помисао, но ја сам заиста тако осећала.
Убрзо се указаше светла железнице. Дугајлија ми добаци хаљину и рече: “Обуци се. Нећу гледати.” Он се окрену у страну, ја се обукох. Онда настависмо да ходамо према станици. Купио ми је карту за Москву, наквасио марамицу на чесми и спрао ми крв са лица.
Сели смо на воз. У вагону није било путника осим нас двоје. Седели смо у тишини. Нисам престајала да понављам: Теби, Војвоткињи, поборнику нашем …”
Када је воз ушао у станицу, он ме запита: “Где станујеш?”
Рекох му име своје улице. Ухватили смо трамвај до Смоленског Трга, а одатле отишли пешице до моје куће. Молила сам се у тишини, с времена на време гледајући у свог сапутника. Дошли смо до моје зграде и попели се степеницама до стана. Страх ме је обузео тек када сам извадила кључ. Шта ће он овде са мном? Нисам хтела да отворим врата, већ сам само стајала, а он ме само једном погледа и оде низ степенице. Тада сам откључала врата од стана и одмах отрчала у своју собу. Бацила сам се на колена пред икону Мајке Божје. Благодарила сам јој и плакала толико да сам пробудила сестру која ме сањиво упита: “Шта ти је?”
Нисам могла да јој одговорим, Молила сам се дуго пред иконом. Два сата касније сам устала, умила се и окупала, а онда сам се молила до јутра, благодарећи Мајци Божјој што ме је избавила од напасти. Отишла сам потом на литургију и после службе све испричала оцу Александру. Саслушао ме је и рекао ми: “Велику милост ти је указао Христос Господ и Његова Пресвета Мајка. Морамо им заблагодарити. Починитеље ће стићи казна.”
Прошла је година. Једног врелог и спарног дана, док сам учила поред отвореног прозора огласило се звонце на вратима. Мајка и ја смо биле саме у стану. Чула сам је како некоме говори: “Да, код куће је. Уђите.” Затим ме викну: “Марија! Неко те тражи!”
“Зар баш сада?” помислих и викнух: “Слободно!”
Мислила сам да је то сигурно неко од мојих пријатеља – студената. Врата се отворише, а ја се следих. Био је то онај човек из шуме. Да ме је неко питао минут пре тога да опишем како изгледа, не бих умела. Но, видевши га пред собом, одмах сам га препознала.
Стајала сам насред собе, нисам могла да се померим. Он уђе у моју собу, и не осврћући се на мене приђе зиду на коме је висила литографија Владимирске Богородице украшена цвећем. Све иконе смо држали закључане у ормару, једино смо ову окачили на зид под изговором да је уметничка слика.
“То је она!” рече мој посетилац. Стајао је и гледао у икону, а затим ми приђе и рече: “Не бојте се, дошао сам да вас молим за опроштај. Опростите, крив сам пред вама, крив сам, опростите.”
И даље сам стајала непомично, скамењена на месту, неспособна да мислим. Он ми приђе још ближе и рече: “Опростите.”
Затим се окрете и оде из собе. Овај сусрет ме је силно уздрмао. Шта хоће тај бандит од мене? Паде ми напамет да бих можда требало да позовем полицију, да га ухапсе, но уместо тога откључах орман на чијим су унутрашњим вратима стајале иконе, и стадох да се молим Богу.
Једна мисао ми, међутим, никако није давала мира: зашто је рекао: “То је она!” када је угледао икону Богородице Владимирске?
“Зашто га нисам пажљивије погледала? Зашто ме је молио за опроштај? Можда хоће нешто од мене? Уопште није ни толико висок, а није ме гледао као разбојник, већ некако упитно.”
 
****
Рат је већ увелико беснео. Те године смо били стално гладни. Радила сам као медицинска сестра у болници док сам покушавала да дајем испите на медицинском факултету. Сестра ми је била болесна, али је и даље учила на Институту. Мајка је била толико слаба да је једва могла да хода. Живот је био врло тежак, но ја сам и даље некако налазила снаге да одем у цркву. Битке су се водиле око Москве, на Кавказу и око Стаљинграда. Било је пролеће 1943. Тога дана сам у болници имала дупло дежурство, а када сам дошла кући, није било ничег да се једе. Мајка и сестра лежале су болесне.
Скинула сам капут и пошла да наложим ватру у пећи, но нисам могла. Руке су ми се тресле и болеле су ме. Покушала сам да се молим, да читам Акатист Мајци Божјој, кад одједном зачух куцање. На вратима је стајао млад поручник са огромном торбом. Наслањао се на штап. “Дошао сам да вас видим”, рекао је.
“Ко сте ви?” упитах. Он не одговори одмах, већ унесе торбу у стан. “Ја сам онај… Андреј.” Познадох нападача из шуме.
Мајка нас је гледала са јастука. Андреј отвори торбу и седе на столицу, премда га нисам понудила. Поче да вади ствари из торбе. Убрзо су се на столу нашле ствари које месецима нисмо видели: конзерве са шунком, кондензовано млеко, маст, шећер и друге намирнице. Кад је све извадио из торбе, он је поново затвори и рече: “Био сам тешко рањен, провео сам три месеца у болници. Мислио сам да нећу преживети. Ногу ми и даље превијају. Док сам лежао, стално сте ми били у мислима ви и Мајка Божја. Молио сам се, као што сте се ви оног дана молили. Чуо сам како лекари говоре међу собом да ми нема спаса, да ћу умрети. Но, ипак, жив сам. Преживео сам. Ову храну ми је донео брат у болницу, био је срећан што је успео да ме нађе. Он ради близу Москве у колхозу. Заменио је неке ствари из куће за храну и донео ми.”
Оставила сам отворена врата од ормара где су биле иконе. Он приђе иконама и прекрсти се. Затим се окрете мени и рече: “Опростите ми, у име Бога. Молим вас. Онај догађај ме стално прогања. Осећам се ужасно!”
Погледах у њега, па у храну и повиках: “Носите све ово одавде и сместа излазите!” Почех да плачем.
Стајала сам тако и плакала. Мајка нас је гледала са своје постеље, а сестра се такође придигла и гледала шта се дешава. Андреј ме само погледа и рече: “Нећу ништа да носим.”
Он приђе пећи, наслаже дрва у њу, стави мало сувих гранчица и потпали ватру. Стајао је поред пећи док се ватра није разгорела, затим се поклони и оде. За то време нисам могла да се савладам, плакала сам и јецала на сав глас.
Мајка ме упита: “Шта ти је? Ко је тај човек?”
Све сам јој испричала. Слушала ме је пажљиво и кад сам завршила, рече ми: “Не знам шта те је тог дана спасло, но шта год да је било, ја видим да је тај Андреј добар човек, веома добар. Моли се за њега.”
Те 1943. године, Андреј нас је све избавио од глади. Нисмо га виделе две седмице, но после тога је наставио да нам долази редовно у посету. Седео би са мојом мајком и разговарао са њом сатима. Увек нам је доносио много хране. Једне вечери је дошао када сам била код куће. Пришао ми је и упитао ме: “Хоћете ли ми опростити?”
Започели смо разговор. Испричао ми је нешто о себи. Присећао се оне ноћи када су ме његов другар и он видели у шуми и како су ме напали. Испричао ми је како се нагнуо преко мене и чуо да нешто шапућем. То га је изненадило и збунило, но одједном је видео поред мене неку жену. Жена га је зауставила заповедничким покретом руке. Када ме је по други пут бацио на земљу, иста жена ме је поново заштитила Својом руком. Тада је осетио страх. Одлучио је да ме пусти да идем и одвео ме на станицу. Видео је да сам у шоку, па ме је отпратио кући.
“Савест ми није давала мира! Био сам у сталном кошмару. Схватио сам да постоји разлог зашто се све то десило. Нисам престајао да мислим на ту жену. Ко је она? Због чега ме је зауставила? Одлучио сам да дођем код вас кући и да затражим опроштај. Било ме је стид, бојао сам се, но ипак сам дошао. Када сам ушао у вашу собу, видео сам икону Мајке Божје и препознао жену коју сам тада видео у шуми. Када сам отишао од вас, распитивао сам се где год сам могао о Мајци Божјој. Поверовао сам у Бога. Било ми је јасно да сам имао виђење, али и да је мој грех веома велик. Све ми је теже и теже падало то осећање кривице које сам осећао пред вама. Знам да нема начина да вам то надокнадим.”
Андреј ми је још много тога испричао о себи. Моја мајка је, иначе, била верујућа жена великог срца. Непосредно пре ове Андрејеве посете рекла ми је: “Слушај, Марија. Богомајка је овог човека удостојила да својим очима види велико чудо. Удостојила је њега, а не тебе. Ти си тада претрпела велики страх и није ти ни самој јасно због чега те је Бог спасао. Ти мислиш да те је спасла молитва. Али знај, сама Мајка Божја је зауставила Андреја. Веруј ми, Она се не показује недостојнима. Мати Божја неће оставити Андреја, стога му и ти мораш опростити.” Очигледно јој је Андреј све испричао.
Моја сестра Катарина се страсно заљубила у Андреја. Што се мене тиче, ја сам и даље према њему осећала одвратност, па и мржњу. Чак сам се и трудила да не једем храну коју нам је доносио. Но, после овог последњег разговора, неке ствари сам коначно успела да схватим и да прихватим. По први пут сам га тада видела у другачијем светлу и то ме је смирило. Пришла сам му и рекла: “Променили сте се, Андреј. Постали сте други човек. Опростите ми што толико дуго нисам могла да престанем да вас мрзим.” Пружила сам му руку.
Опростили смо се. Послали су га назад на линију фронта после неколико месеци опоравка. Када је одлазио, мајка је скинула са ланчића око врата иконицу Мајке Божје на чијој је полеђини писало: “Спаси и сачувај.” Прекрстила га је иконицом и пољубила се са њим, по руски, три пута. Ушила му је иконицу у ревер од шињела. Каћа га је стидљиво пољубила у образ. Мени се само дубоко поклонио, као што је увек чинио, и поновио: “Опростите ми, Бога ради и Његове Мајке. Молите се за мене.”
Пришао је икони Владимирске Мајке Божје и направио неколико метанија пред њом, целивао је, још једном нам се поклонио и отишао из нашег стана.
Врата се залупише за њим. Мајка и Каћа су плакале, а ја, пошто угасих светло, задигох завесу којом смо у то ратно време замрачивали стан. Гледала сам Андреја како одлази у ноћ. Претходно се окренуо према нашој кући и неколико пута се прекрстио.
Отада га више нисам видела. Само је једанпут стигло писмо од њега, 1952. године када сам већ била удата, на стару адресу. Писмо ми је донела мајка. Било је кратко, без повратне адресе, али се на печату видело да је послато из Саратова.
“Хвала вам, хвала вам свима. Знам да сам се срамно понео, но ви ме нисте одгурнули од себе. Кад ми је било најтеже, показали сте ми љубав и подржали ме опростивши ми мој грех. Пресвета Богородица је помогла и вама и мени. Вама је Богомајка спасла живот, а ја према њој осећам још и већу благодарност, јер ми је даровала веру, а вера јесте сам живот, телесни и духовни. Мајка Божја ми је даровала живот и сачувала ме у рату, и ја сада живим као Хришћанин. Нека би и вас увек штитила и чувала у све дане вашег живота.
Андреј
То је било последње писмо које сам од њега примила. Када сам ово све испричала оцу Арсенију, рекао је: “Бог је излио велику милост на тог човека, а он је показао да је достојан такве милости. Бог га је сачувао ради великих и славних дела.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Кондак Богородици глас 8.: “Теби, Војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала, а Ти, пошто имаш непобедиву моћ, ослободи нас од свих опасности, да Ти кличемо: Радуј се Невесто неневестна!”

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran