NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
ČIZME
 
Pitate li me da li se sećam? Naravno – sećam se svega.
Sve je to već dobro poznata priča: saslušavanja, suđenje, logor, glad, batinanja, zločinci, svagdaprisutna smrt i neprestana čežnja za voljenim licima.
Sećate li se one pesme:
Ti si sada daleko, daleko,
Dele nas planine snežne
I samo ima četiri koraka
Do smrti neizbežne.
Tako je stvarno i bilo. Smrt je bila toliko blizu da si mogao skoro da je dotakneš rukom. Zla smrt je vrebala odasvud: ponekad bi uzela obličje produžene robije, ponekad bi kriminalac ubio slabijeg zbog komada hleba, katkad se prerušavala u glad. Imala je hiljadu lica.
Delio sam sudbinu sa stotinama nesrećnika sličnih meni. Nije od neke koristi da se svega sada sećam. Nisam jedini koji je prošao kroz sve to, ne smatram to nekim posebnim podvigom. S druge strane, baviti se svojim pozivom dok si na robiji – to je retko ko mogao. Otac Arsenije je uspeo da pronađe svoje mesto u logoru, međutim, to nije bio jedini njegov podvig.
Teško je objasniti nekome ko nikada nije robijao u logoru šta zapravo podrazumeva „podvig“ u takvim okolnostima i upoređivati ga sa, recimo, herojstvom u ratu. U ratu se često dešava da čovek u nekom magnovenju, ili bez razmišljanja, stavi svoj život na kocku da bi spasao drugoga. Međutim, u logoru je smrt prisutna svakog trenutka u toku dana i noći. Pomagati ljudima u takvim uslovima je mnogo teže i predstavlja istinski podvig.
Sa ocem Arsenijem sam se prvi put susreo jedne zime, a povod za susret bile su čojane čizme. Pre toga nisam imao prilike da se upoznam sa njim. Zimi je, inače, bilo najvažnije da noge budu suve. No u logoru su nam čizme uvek bile vlažne iznutra, prsti na nogama promrzli, bolni i izranjavljeni. Noću nismo smeli da ih ostavljamo pored peći da se osuše, jer bi ih neko svakako ukrao. Uveče nismo mogli da ih sušimo, jer je to vreme bilo rezervisano za kriminalce koji su tada ostavljali čizme pored peći. Kako je zima odmicala, to su mi prsti na nogama bili sve više promrzli, dok jednog dana nisam mogao da ustanem i da idem na rad.
Prethodne večeri, kada sam se vratio sa rada u baraku, peta mi se bila slepila za čizmu po kojoj se iznutra uhvatio led, jer sam toga dana zagazio u neku baru. Kad sam se napokon domogao barake, nisam više mogao da skinem čizme. Pao sam na krevet i pomislio: evo i mog kraja. Već sutra me neće biti. I tako, ležim na krevetu, nemam snage prst da pomerim, kad odjedanput osećam kako mi neko skida čizme. Prva pomisao mi je bila da su kriminalci procenili da sam ionako gotov, pa mi kradu čizme, no više me nije bilo briga. Taj neko mi je skinuo čizme jednu za drugom, a zatim polako počeo da skida krpe kojima sam bio povezao noge. Na moje zaprepašćenje, počeo je da mi masira noge. Nisam bio u stanju da reagujem, ali sam bio svestan svega. Povratila mi se cirkulacija u nogama. Nepoznati me je tada pokrio i otišao. Pomislih da mi je sigurno uzeo čizme i obojke. No, zašto bi me onda masirao i nečim mi namazao noge? Stopala su me i dalje bolela, ali sada znatno manje, tako da sam utonuo u san.
Ujutru me redar probudi udarcem u lice. „Što ne ustaješ?“
Uspavao sam se. Brzo ustadoh iz kreveta. Bio sam bos. Osvrnuh se oko sebe i u tom trenutku videh starca kako mi donosi čizme i obojke. Sve je bilo suvo. Bio sam veoma zbunjen, no brzo sam se obukao i otišao na rad. Uveče, starac ponovo dođe i odnese moje čizme i krpe da se suše. To se ponovilo nekoliko puta. Spasao mi je život. U početku sam ga samo posmatrao, a zatim zapodenuo razgovor s njim. Ubrzo sam se navikao na njega. Znate li kako mi je sušio čizme? Stavio ih je na peć, a onda je probdeo celu noć pored njih i čuvao ih da ih neko ne uzme. Za mene je to istinski podvig.
Mučila me je mračna pomisao da ću umreti u logoru i da više nikad neću videti porodicu. Znam da su i drugi imali slične misli. Starac, za koga sam saznao da se zove Pjotr Andrejevič ili otac Arsenije, jednog dana mi priđe i reče mi prosto: „Sve će biti u redu sa vama i vašom porodicom. Uskoro ćete izaći odavde i videćete se sa vašima.“ Ne znam zašto, ali potpuno sam mu verovao.
Zaista sam i oslobođen nekih godinu dana posle toga. Uhapsili su me 1952., poslali u običan logor gde sam proveo dve godine, a zatim su mi ponovo pregledali dosije i poslali me u „specijalni“ logor. Neočekivano za mene, oslobođen sam 1955., nakon čega su mi vraćena sva prava i moj stari posao. Porodica mi je bila zdravo i dobro, baš kako mi je rekao otac Arsenije.
Sada posećujem oca Arsenija svakih šest meseci. Dolazim mu prazne duše, umoran. Razgovaramo, on me ispoveda i vadi prljavštinu koja mi se nakupila u duši. Vraća mi život i ja s nestrpljenjem očekujem novi susret s njim. Vraćam se u Novosibirsk noseći sa sobom zavežljaj ljubavi i topline sa kojim me otac Arsenije svaki put ispraća i ja štedljivo trošim te darove. Član sam Partije, ali u isto vreme sam tajni Hrišćanin. Niko za to ne zna. Posao mi je odgovoran, ali se uvek trudim da ne ulazim u bilo šta što ima veze sa ateizmom ili antiverskom propagandom. Pokušavam da zaobiđem takve stvari.
Takav je bio moj susret sa ocem Arsenijem. Svet počiva na ljudima kao što je on. Posmatrao sam ga u logoru: mnogima je pomagao, a mi smo, ugledajući se na njega, pomagali drugima. Sigurno hoćete da me pitate kako sam posao vernik. Posmatrao sam njega kako živi i kako se ponaša i, eto – poverovao sam i ja. Kasnije su mi i drugi pomogli u tome, govorili mi o veri, objašnjavali i razjašnjavali mi nedoumice. Tako sam saznao sve što mi je bilo potrebno da znam.
No, da se vratim na pitanje podviga. Svi danas rado koriste tu reč. Svi kažu, podvig, podvig! No šta je, stvarno, podvig? Preživeo sam rat, učestvovao u mnogim borbama. Bio sam dobrovoljac, počeo kao običan vojnik, iz rata izašao sa činom majora. Odlikovan sam ordenom časti, otadžbinskim ratnim ordenom i ordenom crvene zastave. Imam čak dva Lenjinova ordena, ne mogu ni da pobrojim koja sam još priznanja sve dobio. Bio sam komandant partizanske čete, bio ubačen među Nemce kao obaveštajac, četiri puta sam ranjavan. Sve to nije bilo ništa. Znao sam zbog čega sve to radim, znao sam da će moji prijatelji biti uvek uz mene. Ako umrem, znao sam da umirem za otadžbinu. A onda sam se obreo u logoru i saznao šta je pravo stradanje. Shvatio sam tada da nije najteža stvar na svetu dati život za određenu stvar, ideju. U logoru si sam, potpuno i savršeno sam, okružen očajničkom smrću. Oko tebe su ljudi kojima je takođe smrt za petama, ljudi prazni, očajni, gnevni. Njihovom stradanju nema kraja i oni, kao i ti, umiru potpuno bezrazložnom smrću.
Sad, čak i ako bi uspeo da pobegneš odatle – kuda bi pošao? Prijatelja više nemaš, svi se plaše poznanstva sa tobom. Sam si. Verujte mi, podvig nad podvizima je kad neko u takvim uslovima nalazi snage da pomaže drugima, a sam umire od gladi, zime i iscrpljenosti. Podvig je kad neko daje drugome deo svog sledovanja, kad onako polumrtav obavlja posao umesto drugoga. Morate mi verovati. Vodio sam četu vojnika u juriš, vadio sam ljude iz požara, i mene su spasavali, ali sve je to bilo lako, jer sam znao zbog čega to činim. U ime čega bi neko pomagao ljudima u „specijalnom“ logoru, kad su svi tamo ionako osuđeni na smrt?
Otac Arsenije je mnogima spasao život. Činio je to u ime Božje i zarad Božjih ljudi. Nikada nije žalio sebe. Njegov podvig je bio podvig ljubavi prema ljudima. Nikad za to nije očekivao nagradu, niti bilo šta za uzvrat. O Bože! Kada bi svi ljudi bili kao otac Arsenije!
Zabeležio 1966-67 čovek kome je otac Arsenije bio duhovni roditelj.
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *