NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
DVA KORAKA U STRANU
 
Oca Arsenija sam poznavao dugo: u logoru je godina smatrana dugim periodom vremena. Znali smo jedan za drugog, retko se viđali, međutim, o njemu se često govorilo.
Naše staze su se ukrstile 1953. godine.
Tog leta su nas privremeno poslali u neko zabito nenaseljeno mesto da gradimo barake i rudarsko okno. Mesto je bilo udaljeno oko četrdeset kilometara hoda. Do tamo nam je trebalo tri dana i dve noći pešačenja, a bili smo i prilično natovareni. Sunce je peklo, komarci su nas napadali kroz otvore na odeći. Bili smo obučeni od glave do pete, a vreme je bilo sparno i teško. Svrab po rukama i licu od ujeda komaraca i znoja bio je nesnosan.
Ovakvi marševi su često bili naporniji leti, nego zimi, kada se temperatura spuštala duboko ispod nule. Koraci su nam bili teški kao olovo, dok nas je teret koji smo nosili na leđima pritiskao sve većom i većom težinom i ranjavao nam kožu. Odeća nam se lepila za telo, još više nam otežavajući kretanje. Svi smo imali samo jednu želju: da se prostremo po zemlji i da više nikada ne ustanemo, bez obzira na posledice. No uprkos toj želji, kao da nas je neka nevidljiva sila nagonila da nastavimo da se krećemo kao automati, da vučemo noge, boreći se za svaku stopu.
Svi smo bili premoreni: i mi zatvorenici, i stražari, i policijski psi. Činilo nam se da je put beskonačan, mada su ga neki od nas prepešačili već nekoliko puta. Sa svakim smo korakom gubili snagu. Kolona se otegla, poredak se pokvario. Svako malo čuli su se povici stražara: „Ne rasteži kolonu, zgusni redove!“ No i taj glas koji je izvikivao naređenja zvučao je premoreno, dolazio je od čoveka umornog od težine oružja koje je nosio. Dosadilo mu je da motri na kolonu ljudi koja se sporo kreće po letnjoj sparini. Stopala su nam uranjala u naslage crvenkastog lišća koje je prekrivalo zemlju. Sa okolnih breza, jasika i bagrema otkidalo se lišće koje je lagano padalo svuda oko nas po putu kojim smo koračali.
Otac Arsenije je išao pored mene. Nekoliko puta sam se spotakao, a on mi je brižljivo pomagao da ponovo ustanem. Gledao sam u njega i mislio: „Zar je moguće da on i dalje ide?“ Otac Arsenije je hodao uspravno, usredsređen na nešto, činilo se da ništa ne vidi. Usne su mu se micale i po tome sam znao da se moli.
Put je krivudao kroz brda. Obronci tih brda su sa obe strane bili prekriveni palim lišćem koje je razneo vetar. Tu i tamo rastao je poneki žbun. Ispred nas koračao je neki Tatarin izmučenog lika. Bio je prljav, sav u ritama i nosio je praznu torbu. Znalo se da je poreklom iz Kazana. Veoma je teško podnosio logor i već mu se video kraj.
U baraci je njegov krevet bio u blizini moga. Videći njegovo beznađe, mnogi od nas su pokušali da mu pomognu, ali uzalud. Za njega je već bilo kasno. Sada je išao ispred nas i neprestano je posrtao. Ruke su mu se trzale, teturao se kao da će svakog trenutka da padne.
Hoće li uskoro predah? pitao sam se. Ponekad bi se neko od zatvorenika srušio na zemlju, ostali bi ga zaobilazili, a stražari bi ga naterali da ustane udarcima nogu i kundaka.
Psi, koje su vodili za uzicu, izgledali su kao da ništa ne vide. Njuškali su put pred sobom i poslušno išli za stražarima. Koračali smo u tišini, nije bilo razgovora, povika ni pretnji, čuo se samo neujednačeni bat naših koraka. Bolele su nas noge, ruke, ramena, sve nas je bolelo, od glave do pete. Ja sam samo mislio na odmor. Od umora nisam mogao da vidim ispred sebe. Obrisi ljudi su nestajali u prašini i ponovo se, na kratko, pojavljivali.
Ovo je kraj! Ne mogu više – pašću. Samo što sam to pomislio, začuh kako neko viče: „Pobegao sam! Ja bežim!“ Pribravši se, ugledah Tatarina koji je dotle išao ispred nas kako pokušava da trči uz brdo, polako i nezgrapno, jer je bio na izmaku snage.
Čitava kolona se prenu, kao probuđena iz teškog dremeža. Stražari uperiše automate i počeše da pucaju u Tatarina. Meci se razleteše svuda oko njega i podigoše oblake prašine, no Tatarin je i dalje bežao.
Ovakva vrsta bekstva imala je poseban naziv: bekstvo u smrt. Dešavalo se da čovek više jednostavno ne može da izdrži, počinje da beži, da bi ga stražari ubili, samo da ne bi više živeo. Stražari su znali za ovu vrstu bekstva, ali su retko udovoljavali želji begunca, već bi ga uhvatili uz pomoć pasa, pretukli i silom naterali natrag u kolonu. Begunac bi samo u retkim slučajevima bio streljan, što je zavisilo od komandanta.
Tatarin se s teškom mukom vukao uzbrdo. Komandant straže, videvši da begunac jedva ide, naredi da puste pse na njega. Psi će ga uhvatiti, dobiće svoju porciju udaraca, dodaće mu još nekoliko godina u logoru – i nastaviće da živi.
Zavlada muk. Razumeli smo da komandant ne želi da ga ubije. No tada se odjednom razleže paljba iz automata. Bio je to pun pogodak: vojnik koji je pucao, usmrtio je Tatarina prvim hicem. Dok je padao, nesrećnik je izgledao kao da pokušava da se uhvati za nebo: jednu je ruku ispružio prema suncu i skotrljao se niz padinu. Vojnik je nastavio da puca u njegovo mrtvo telo.
Sada je telo Tatarina je ležalo nepomično u prašini. Svi smo ga dobro videli. Lice mu je bilo razneto, odelo natopljeno krvlju, a onaj vojnik je i dalje pucao.
Kolona se odjednom razbi i zatvorenici, napeti i pod strahovitim emotivnim nabojem, krenuše prema stražarima. Vojnici im zapucaše iznad glava i komandant povika: „Lezi! Svi na zemlju!“
Ljudi popadaše po lišćem prekrivenom putu. Kiša kuršuma još jednom zatrešta i promukli glas komandanta još jednom zagrme: „Lezi!“ i grdno opsova. U tišini koja je usledila čuo se glas vojnika koji je pucao: „Druže komandante, skinuo sam ga iz prve, kao snajperista!“ Glas je govorio tatarskim naglaskom.
U tom trenutku nekome iz kolone se ote uzvik: „Pseto! Ubio si jednog od svojih! Trebalo bi i tebe ubiti!“ Vojnik se okrete i nanišani automat u pravcu odakle je čuo glas, no komandant viknu: „Ibrahimov! Mirno!“
Svi smo ležali ničice. Odjednom začuh nečiji plač. Okrenuh se i videh oca Arsenija kako kleči dok mi svi ležimo. Suze su mu se kotrljale niz lice i nešto je veoma tiho šaputao. Udario sam ga nadlanicom kako bih ga naterao da legne. „Lezite, inače će pucati!“ rekoh mu. Nije me čuo. Klečao je i dalje i gledao u daljinu, šaputao i krstio se. Gurnuh ga i drugi put, no nije se obazirao. Nisam mogao ništa, samo da se nadam da nas neće pogoditi. Deset ili petnaest minuta je trajala uzbuna, vojnici su jurili tamo – amo i na kraju nekuda odvukli telo. Zatim je usledila komanda: „Diži se! U kolonu po dvojica, brzo! Dva koraka u stranu i pucam!
Poustajali smo i nastavili put. Telo Tatarina je sklonjeno negde u stranu, mada su tragovi krvi po lišću još bili vidljivi. Stražari su bili besni: znali smo da će na svaki nepredviđeni korak odgovoriti rafalnom paljbom. Pogledah ponovo u oca Arsenija. Oči su mu i dalje bile vlažne, bio je ozbiljan i veoma tužan, no i dalje se molio.
Upitah ga: „Dakle, Streljcov, zar stvarno do sada niste imali prilike da vidite ovako nešto?“
„Jesam. Nije mi ovo prvi put. Uvek je strašno i potresno kada ubiju čoveka bez krivice. Teško mi je kad tako nešto vidim, a ne mogu da pomognem.“
Odgovorih mu, pomalo ironično: „Zašto niste prizvali u pomoć tog vašeg Boga? A mogli ste i da prokunete ubicu. Možda to ne bi bilo od neke koristi, ali barem biste se osvetili na neki način.“
„O čemu vi to govorite? Kako je moguće prokleti nekoga? Bog je mnoge od nas spasao, evo, čak i danas. Ubicu će stići kazna: anđeo smrti je već blizu njega. Gospode! Smiluj se meni grešnome!“ To je bio njegov odgovor. Bio je veoma tužan do kraja našeg puta.
Događaj oko ubistva Tatarina nas je unekoliko razdrmao i mi smo brže koračali, no niko ne prozbori ni reč.
Za jedan dan stigli smo na naše privremeno odredište. Trebalo je da tamo ostanemo mesec dana i da radimo od petnaest do osamnaest sati dnevno. Porcije hrane koje smo tamo dobijali bile su još manje nego u logoru. Komarci su nas proždirali. Svakog dana je poneko umirao, a mi smo morali da kopamo rake. Stanje je bilo takvo da su ljudi umirali na nogama, držeći lopate i sekire.
Kada bi neko pao, stražari bi mu jednostavno prišli, naredili najbližem zatvoreniku da prihvati njegovu lopatu ili sekiru i nogama bi udarali onog što je pao. Ponekad bi nesrećnik uspeo da se digne, no u većini slučajeva, stavljali bi ga na kolica i odvozili u stanicu gde bi ga lekar pregledao i konstatovao smrt. Tako je izgledao kraj mnogih zatvorenika.
Posmatrao sam Streljcova. Zadivio me je za vreme tog puta. Bilo mi je jasno da se radi o izuzetnom čoveku koji je izdržao tolike godine ropskog rada u istom logoru kao i svi mi, koji je bio star i iscrpljen, ali koji je uprkos tome i dalje bio živ. On je verovao u nešto i ta čvrsta vera je bila jedini razlog što je još uvek bio među živima. Ono što me je najviše zaprepašćivalo kod njega bila je činjenica da, iako je radio isto koliko i mi ostali, uvek je bio blagonaklon prema svima i svakome hteo da pomogne. Prema svakome se odnosio s pažnjom. Čak su ga i stražari na svoj način poštovali i izbegavali da ga povrede.
Radili smo mesec dana. Nas šest stotina je došlo u ovaj privremeni kazamat, a svega dve stotine se vratilo!
Povratak u logor je trajao četiri dana. Hodali smo veoma sporo, no čak su i stražari uvideli da je od nas ostala još samo duša. Po povratku u logor, dobili smo bolje i veće porcije i odobren nam je trodnevni odmor. Na svakom mestu se može naći po koje ljudsko biće, pa i u logoru.
Za vreme tih preteških mesec dana postao sam veoma prisan sa ocem Arsenijem. Kod njega je sve za mene predstavljalo otkrovenje. Imao je veliko srce. Svakome je pomagao, pogotovu kad bi video da je čovek na izmaku snage. Umeo je da nađe pravi trenutak kada da priđe čoveku. Činilo bi ti se da ne možeš više, hvatao bi te očaj, a on bi se najednom stvorio kraj tebe, stavio bi ti ruku na rame i rekao par prostih reči koje bi ti najednom unele svetlost i toplinu u život i koje bi ti dale odgovor na pitanje zašto ti se sve ovo dešava i to baš u ovom trenutku.
Mnogima je na ovaj način pomogao, ne samo meni. Ljudi su umirali, novi su dolazili. Bio je to začarani krug.
Možda se pitate zbog čega sam ispričao ovu priču o ocu Arseniju i tom užasnom putu, kao i o ubistvu onog Tatarina. Ispričao sam je zbog toga što je za mene držanje oca Arsenija za sve to vreme bilo nešto veoma neobično. Za vreme tih strašnih mesec dana, njegova ljubav i samilost zapanjili su čak i stražare. Sećam se da su ga i neki od njih zvali „oče“, jer je uvek nekome pomagao.
Što se tiče tatarskog vojnika Ibrahimova, njega su ubili istog dana kada smo se vratili u „naš“ logor. Ubili su ga njegovi sunarodnici, izvan logora i to na veoma svirep način, kako to umeju Tatari. O tome smo čuli kasnije. Kada sam saopštio tu vest ocu Arseniju, oneraspoložio se i rekao: „Gospode! Kako je sve to strašno. Još jedna smrt – svirepa i užasna. Poginuo je pre nego što je imao vremena da se pokaje i da pronađe mir u sebi.“ To je rekao i nekuda otišao. A ja, ja sam samo mogao da pomislim: „Za pseto – pseća smrt!“
Pušten sam iz logora tri godine pre oca Arsenija, no moj život se zauvek promenio zahvaljujući njemu. Zahvalan sam Bogu što mi je dao mogućnost da se upoznam sa njim. Video sam ga ponovo 1958., kada je oslobođen.
Ovo sećanje zabeležio je 1966-67. godine čovek koga je otac Arsenije voleo i duhovno podizao.
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *