ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ДВА КОРАКА У СТРАНУ
 
Оца Арсенија сам познавао дуго: у логору је година сматрана дугим периодом времена. Знали смо један за другог, ретко се виђали, међутим, о њему се често говорило.
Наше стазе су се укрстиле 1953. године.
Тог лета су нас привремено послали у неко забито ненасељено место да градимо бараке и рударско окно. Место је било удаљено око четрдесет километара хода. До тамо нам је требало три дана и две ноћи пешачења, а били смо и прилично натоварени. Сунце је пекло, комарци су нас нападали кроз отворе на одећи. Били смо обучени од главе до пете, а време је било спарно и тешко. Свраб по рукама и лицу од уједа комараца и зноја био је несносан.
Овакви маршеви су често били напорнији лети, него зими, када се температура спуштала дубоко испод нуле. Кораци су нам били тешки као олово, док нас је терет који смо носили на леђима притискао све већом и већом тежином и рањавао нам кожу. Одећа нам се лепила за тело, још више нам отежавајући кретање. Сви смо имали само једну жељу: да се простремо по земљи и да више никада не устанемо, без обзира на последице. Но упркос тој жељи, као да нас је нека невидљива сила нагонила да наставимо да се крећемо као аутомати, да вучемо ноге, борећи се за сваку стопу.
Сви смо били преморени: и ми затвореници, и стражари, и полицијски пси. Чинило нам се да је пут бесконачан, мада су га неки од нас препешачили већ неколико пута. Са сваким смо кораком губили снагу. Колона се отегла, поредак се покварио. Свако мало чули су се повици стражара: “Не растежи колону, згусни редове!” Но и тај глас који је извикивао наређења звучао је преморено, долазио је од човека уморног од тежине оружја које је носио. Досадило му је да мотри на колону људи која се споро креће по летњој спарини. Стопала су нам урањала у наслаге црвенкастог лишћа које је прекривало земљу. Са околних бреза, јасика и багрема откидало се лишће које је лагано падало свуда око нас по путу којим смо корачали.
Отац Арсеније је ишао поред мене. Неколико пута сам се спотакао, а он ми је брижљиво помагао да поново устанем. Гледао сам у њега и мислио: “Зар је могуће да он и даље иде?” Отац Арсеније је ходао усправно, усредсређен на нешто, чинило се да ништа не види. Усне су му се мицале и по томе сам знао да се моли.
Пут је кривудао кроз брда. Обронци тих брда су са обе стране били прекривени палим лишћем које је разнео ветар. Ту и тамо растао је понеки жбун. Испред нас корачао је неки Татарин измученог лика. Био је прљав, сав у ритама и носио је празну торбу. Знало се да је пореклом из Казана. Веома је тешко подносио логор и већ му се видео крај.
У бараци је његов кревет био у близини мога. Видећи његово безнађе, многи од нас су покушали да му помогну, али узалуд. За њега је већ било касно. Сада је ишао испред нас и непрестано је посртао. Руке су му се трзале, тетурао се као да ће сваког тренутка да падне.
Хоће ли ускоро предах? питао сам се. Понекад би се неко од затвореника срушио на земљу, остали би га заобилазили, а стражари би га натерали да устане ударцима ногу и кундака.
Пси, које су водили за узицу, изгледали су као да ништа не виде. Њушкали су пут пред собом и послушно ишли за стражарима. Корачали смо у тишини, није било разговора, повика ни претњи, чуо се само неуједначени бат наших корака. Болеле су нас ноге, руке, рамена, све нас је болело, од главе до пете. Ја сам само мислио на одмор. Од умора нисам могао да видим испред себе. Обриси људи су нестајали у прашини и поново се, на кратко, појављивали.
Ово је крај! Не могу више – пашћу. Само што сам то помислио, зачух како неко виче: “Побегао сам! Ја бежим!” Прибравши се, угледах Татарина који је дотле ишао испред нас како покушава да трчи уз брдо, полако и незграпно, јер је био на измаку снаге.
Читава колона се прену, као пробуђена из тешког дремежа. Стражари уперише аутомате и почеше да пуцају у Татарина. Меци се разлетеше свуда око њега и подигоше облаке прашине, но Татарин је и даље бежао.
Оваква врста бекства имала је посебан назив: бекство у смрт. Дешавало се да човек више једноставно не може да издржи, почиње да бежи, да би га стражари убили, само да не би више живео. Стражари су знали за ову врсту бекства, али су ретко удовољавали жељи бегунца, већ би га ухватили уз помоћ паса, претукли и силом натерали натраг у колону. Бегунац би само у ретким случајевима био стрељан, што је зависило од команданта.
Татарин се с тешком муком вукао узбрдо. Командант страже, видевши да бегунац једва иде, нареди да пусте псе на њега. Пси ће га ухватити, добиће своју порцију удараца, додаће му још неколико година у логору – и наставиће да живи.
Завлада мук. Разумели смо да командант не жели да га убије. Но тада се одједном разлеже паљба из аутомата. Био је то пун погодак: војник који је пуцао, усмртио је Татарина првим хицем. Док је падао, несрећник је изгледао као да покушава да се ухвати за небо: једну је руку испружио према сунцу и скотрљао се низ падину. Војник је наставио да пуца у његово мртво тело.
Сада је тело Татарина је лежало непомично у прашини. Сви смо га добро видели. Лице му је било разнето, одело натопљено крвљу, а онај војник је и даље пуцао.
Колона се одједном разби и затвореници, напети и под страховитим емотивним набојем, кренуше према стражарима. Војници им запуцаше изнад глава и командант повика: “Лези! Сви на земљу!”
Људи попадаше по лишћем прекривеном путу. Киша куршума још једном затрешта и промукли глас команданта још једном загрме: “Лези!” и грдно опсова. У тишини која је уследила чуо се глас војника који је пуцао: “Друже команданте, скинуо сам га из прве, као снајпериста!” Глас је говорио татарским нагласком.
У том тренутку некоме из колоне се оте узвик: “Псето! Убио си једног од својих! Требало би и тебе убити!” Војник се окрете и нанишани аутомат у правцу одакле је чуо глас, но командант викну: “Ибрахимов! Мирно!”
Сви смо лежали ничице. Одједном зачух нечији плач. Окренух се и видех оца Арсенија како клечи док ми сви лежимо. Сузе су му се котрљале низ лице и нешто је веома тихо шапутао. Ударио сам га надланицом како бих га натерао да легне. “Лезите, иначе ће пуцати!” рекох му. Није ме чуо. Клечао је и даље и гледао у даљину, шапутао и крстио се. Гурнух га и други пут, но није се обазирао. Нисам могао ништа, само да се надам да нас неће погодити. Десет или петнаест минута је трајала узбуна, војници су јурили тамо – амо и на крају некуда одвукли тело. Затим је уследила команда: “Дижи се! У колону по двојица, брзо! Два корака у страну и пуцам!
Поустајали смо и наставили пут. Тело Татарина је склоњено негде у страну, мада су трагови крви по лишћу још били видљиви. Стражари су били бесни: знали смо да ће на сваки непредвиђени корак одговорити рафалном паљбом. Погледах поново у оца Арсенија. Очи су му и даље биле влажне, био је озбиљан и веома тужан, но и даље се молио.
Упитах га: “Дакле, Стрељцов, зар стварно до сада нисте имали прилике да видите овако нешто?”
“Јесам. Није ми ово први пут. Увек је страшно и потресно када убију човека без кривице. Тешко ми је кад тако нешто видим, а не могу да помогнем.”
Одговорих му, помало иронично: “Зашто нисте призвали у помоћ тог вашег Бога? А могли сте и да прокунете убицу. Можда то не би било од неке користи, али барем бисте се осветили на неки начин.”
“О чему ви то говорите? Како је могуће проклети некога? Бог је многе од нас спасао, ево, чак и данас. Убицу ће стићи казна: анђео смрти је већ близу њега. Господе! Смилуј се мени грешноме!” То је био његов одговор. Био је веома тужан до краја нашег пута.
Догађај око убиства Татарина нас је унеколико раздрмао и ми смо брже корачали, но нико не прозбори ни реч.
За један дан стигли смо на наше привремено одредиште. Требало је да тамо останемо месец дана и да радимо од петнаест до осамнаест сати дневно. Порције хране које смо тамо добијали биле су још мање него у логору. Комарци су нас прождирали. Сваког дана је понеко умирао, а ми смо морали да копамо раке. Стање је било такво да су људи умирали на ногама, држећи лопате и секире.
Када би неко пао, стражари би му једноставно пришли, наредили најближем затворенику да прихвати његову лопату или секиру и ногама би ударали оног што је пао. Понекад би несрећник успео да се дигне, но у већини случајева, стављали би га на колица и одвозили у станицу где би га лекар прегледао и констатовао смрт. Тако је изгледао крај многих затвореника.
Посматрао сам Стрељцова. Задивио ме је за време тог пута. Било ми је јасно да се ради о изузетном човеку који је издржао толике године ропског рада у истом логору као и сви ми, који је био стар и исцрпљен, али који је упркос томе и даље био жив. Он је веровао у нешто и та чврста вера је била једини разлог што је још увек био међу живима. Оно што ме је највише запрепашћивало код њега била је чињеница да, иако је радио исто колико и ми остали, увек је био благонаклон према свима и свакоме хтео да помогне. Према свакоме се односио с пажњом. Чак су га и стражари на свој начин поштовали и избегавали да га повреде.
Радили смо месец дана. Нас шест стотина је дошло у овај привремени казамат, а свега две стотине се вратило!
Повратак у логор је трајао четири дана. Ходали смо веома споро, но чак су и стражари увидели да је од нас остала још само душа. По повратку у логор, добили смо боље и веће порције и одобрен нам је тродневни одмор. На сваком месту се може наћи по које људско биће, па и у логору.
За време тих претешких месец дана постао сам веома присан са оцем Арсенијем. Код њега је све за мене представљало откровење. Имао је велико срце. Свакоме је помагао, поготову кад би видео да је човек на измаку снаге. Умео је да нађе прави тренутак када да приђе човеку. Чинило би ти се да не можеш више, хватао би те очај, а он би се наједном створио крај тебе, ставио би ти руку на раме и рекао пар простих речи које би ти наједном унеле светлост и топлину у живот и које би ти дале одговор на питање зашто ти се све ово дешава и то баш у овом тренутку.
Многима је на овај начин помогао, не само мени. Људи су умирали, нови су долазили. Био је то зачарани круг.
Можда се питате због чега сам испричао ову причу о оцу Арсенију и том ужасном путу, као и о убиству оног Татарина. Испричао сам је због тога што је за мене држање оца Арсенија за све то време било нешто веома необично. За време тих страшних месец дана, његова љубав и самилост запањили су чак и стражаре. Сећам се да су га и неки од њих звали “оче”, јер је увек некоме помагао.
Што се тиче татарског војника Ибрахимова, њега су убили истог дана када смо се вратили у “наш” логор. Убили су га његови сународници, изван логора и то на веома свиреп начин, како то умеју Татари. О томе смо чули касније. Када сам саопштио ту вест оцу Арсенију, онерасположио се и рекао: “Господе! Како је све то страшно. Још једна смрт – свирепа и ужасна. Погинуо је пре него што је имао времена да се покаје и да пронађе мир у себи.” То је рекао и некуда отишао. А ја, ја сам само могао да помислим: “За псето – псећа смрт!”
Пуштен сам из логора три године пре оца Арсенија, но мој живот се заувек променио захваљујући њему. Захвалан сам Богу што ми је дао могућност да се упознам са њим. Видео сам га поново 1958., када је ослобођен.
Ово сећање забележио је 1966-67. године човек кога је отац Арсеније волео и духовно подизао.
 
 

 
 

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran