NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
MUZIČAR
 
Pojavio se jednog dana u našoj baraci: mršav, u iskrpljenom odelu kakvo smo svi nosili, izgledao je izmučeno. Lice mu je bilo uvelo, koža na licu mu beše kao raspeta preko jagodičnih kostiju, jedino je još u njegovim krupnim crnim očima punim tuge bilo života. One su vazda bile zagledane nekuda u daljinu, odsutne za sva dešavanja oko njega. Pošto nije uspevao da dostigne normu u radu, nije dobijao pun obrok, tako da je iz dana u dan sve više slabio. Vratio bi se s posla, polako jeo ono malo hrane što je dobijao, zatim bi seo na krevet i dugo posmatrao bedu logora kroz prljavo okno prozora. Ni sa kim nije razgovarao. Samo ponekad bi mu lice živnulo, i tada bi, kao po nekoj zamišljenoj klavijaturi, prstima preletao po kolenima.
O sebi je govorio malo, takoreći ništa, no jedne večeri, sasvim slučajno, saznadosmo nešto o njemu. Ovo se dogodilo pošto je već pola godine proveo sa nama u baraci, i pošto smo se svi navikli na njegovu odsutnost i ćutljivost.
Te večeri se među jednom manjom grupom zatvorenika zapodenuo razgovor. U razgovoru je učestvovao i otac Arsenije. Ispočetka se razgovaralo o logoru, no posle izvesnog vremena tema razgovora se promenila i oni počeše da pričaju o prošlosti. Sećali su se pozorišnih predstava, a zatim se razgovor nastavio o muzici. U razgovor se tada uključiše i oni zatvorenici koji nikada nisu progovarali ni o čemu.
Razgovor o muzici postade ozbiljan. Ljudi su raspravljali o uticaju muzike na dušu čoveka, neki su zastupali mišljenje da se određena vrsta muzike koristi za propagandu. Otac Arsenije obično nije učestvovao u ovakvim raspravama, no ovaj put on izrazi svoje mišljenje: da muzika, ona koja poseduje duboko unutrašnje značenje, može da izvrši pozitivan uticaj na čovekovu dušu, da takva muzika ima moć da oplemeni čoveka unoseći mu u dušu elemente religijskog osećanja.
Onaj ćutljivi i povučeni čovek kao da najednom ožive: oči mu zasijaše, glas mu postade jači, i on stade govoriti sa vidnim autoritetom. Govorio je uverljivo i prisno, nadograđivao se na misao oca Arsenija o uticaju muzike na čovekovu dušu.
Jedan od zatvorenika koji je stajao u grupi zagleda se pažljivo u njega i odjednom uzviknu: „Čekajte, pa ja vas znam! Vi ste klavirista…“ i on reče ime i prezime poznatog koncertnog pijaniste.
Muzičar zadrhta i reče, pomalo stidljivo: „Kada biste samo znali koliko mi nedostaje muzika! Eh, kad bi ste znali… Uz muziku bih mogao i ovo da preživim.“
Neko postavi uobičajeno pitanje: „Zbog čega ste ovde?“
„Jedan prijatelj je posvedočio lažno protiv mene. Ustvari, ovde sam iz istog razloga kao i svi vi“, odgovori on i udalji se.
Nakon ovog razgovora, kao da je postao još potišteniji i odsutniji. Pogled mu postade prazan, odazivao se samo ako bi ga nekoliko puta pozvali. Videlo se da je ovaj čovek izgubio svako interesovanje za život, što je bilo isto kao da je sam sebi potpisao smrtnu presudu.
Prođe mesec dana. Muzičar, kako smo ga zvali od tog doba, poče da slabi, bilo mu je veoma teško da obavlja poslove koje je nalagala administracija logora i zbog toga je dobijao sve manje i manje porcije hrane.
Otac Arsenije je u nekoliko navrata pokušavao da sa njim razgovara, da mu pomogne, no njegov trud beše uzaludan. Muzičar bi mu odgovorio bilo šta, tek da mu odgovori, i odmah bi se udaljavao. „Taj čovek ne može da živi bez muzike“, rekao je jednom otac Arsenije. „Kako da mu pomognemo?“
Neki kriminalac koji je voleo oca Arsenija reče: „U crvenom kutku sam video polomljenu gitaru. Probaću da je ukradem.“
U našem logoru, kao i u svim sovjetskim institucijama, postojao je „crveni kutak“, gde se uprkos njegovoj nameni, nikad nisu organizovali obrazovni skupovi, niti bilo šta vezano za rekreaciju. Tamo se nalazilo nekoliko knjiga koje zatvorenici nisu smeli ni da dotaknu, a na polici za knjige je stajala polomljena gitara. „Crveni kutak“ je uvek bio zaključan, ali je zasigurno u logorskim izveštajima bio naveden kao „ključni način političkog prevaspitavanja osuđenika.“ Jednog dana, na samo njima poznat način, kriminalci su uspeše da ukradu gitaru iz „crvenog kutka“ i da je donesu u baraku. Gitara je bila napukla, imala je samo pet žica, lak i boja na njoj su skoro sasvim izbledeli, jednom rečju, izgledala je jadno. Svi smo znali da gitara neće dugo ostati u baraci, da će je nadzornici prilikom već prilikom prve inspekcije pronaći i oduzeti. Ipak, za sve nas donošenje gitare u baraku predstavljalo je događaj.
Neko od veštijih zatvorenika zalepi rezonatorsku kutiju tutkalom i očisti gitaru. Dok se lepak sušio, držali su je na skrovitom mestu dva dana. Trećeg dana, posle poslednje prozivke i inspekcije, položili su gitaru na Muzičarev krevet dok je ovaj bio zauzet nečim drugim na drugom kraju barake.
Kada je napokon došao do svog kreveta, Muzičar ništa ne primeti dok mu ruka ne okrznu žice. On skoči na noge, zgrabi gitaru i stade da gleda okolo, sav zbunjen, ne znajući šta da misli. Zatim poče da podešava strune koje u početku nisu mogle da proizvedu zvuk, kao da su bile mrtve, no čim ih je valjano zategao i podesio, one oživeše.
Za to vreme kriminalci su igrali karte (špilove su pravili sami), neki su igrali domine, dok su drugi bacali kocku. Svi su psovali i hulili. Baraka se najednom ispuni muzikom. Psovači umukoše, odloživši karte. Nešto veliko, drago i poznato, pomalo tužno, no ipak svakom srcu blisko raširilo se barakom.
Svako je u tim zvucima prepoznao poznata i draga mesta, travnata polja, lica supruga i majki, dece i prijatelja zanavek izgubljenih.
Muzika je dotakla i oživela sve ono dobro i svetlo što je preostalo u dušama ovih ljudi. Odjednom smo mogli da čujemo zveckanje ledenih iglica na borovima, vodu kako čas tiho teče u planinskom potoku, čas huči preko stenja i kamenja. Muzika nam je prodrla u srca i donela svetlost, usred mraka koji nas je okruživao; donela nam je život i radost.
Zvuci su se razlegali barakom i spajali nespojivo. Pomno smo ih slušali, mada su snovi koji su u nama tog trenutka oživeli bili beskrajno daleko. Strune odjednom tužno zaječaše, kao da plaču, kao da jecaju. Surova stvarnost se sve više udaljavala od nas.
Začuše se teški koraci između redova ležaja. Odnekuda se pojavi visok, crnomanjast čovek, lica iskrivljenog i vlažnog od suza. Bio je to jedan od najokorelijih i najokrutnijih zločinaca u logoru. „Prestani da sviraš! Ne kidaj mi dušu! Prestani, ili ću te ubiti!“ Kriminalac pođe sa uzdignutom pesnicom prema Muzičaru, no u tom trenutku ga neki drugi kriminalac, koji je tu stajao, zgrabi za ramena i izbaci na hodnik. Kasnije smo ga čuli kako plače i rida na sav glas negde u uglu barake.
Muzika nam je pevala o stradanju, o nepodnosivom bolu, očajanju. Svima su nam se srca stezala u grudima, no tuga nas je postepeno napuštala i mesto nje se useljavao mir i spokoj. Muzičar je pronašao sebe – bar tako je izgledalo. Izlivao je svoj život u tim zvucima, no svaki koji ga je slušao čuo je odjek sopstvenog života u njima. On odjednom prestade da svira i ostade da sedi nepomično. „Pevaj nam!“ predloži neko.
Muzičar podiže glavu i poče da peva pomalo promuklim, no veoma izražajnim glasom. Pevao je staru rusku narodnu pesmu:
Našto ste pognuli glave, drugovi moji?
Ona me ne voli više – pa šta?
Njenom srcu ja drag nisam više,
No vas, drugovi, neću ostaviti ja.
Svi najednom živnuše i nasmejaše se. Muzičarev glas nije bio glas pevača, no posedovao je veliku izražajnost kojom je plenio svoju neobičnu publiku. Posle ove pesme odsvirao je, u laganom tempu, dobro poznati valcer. Poznata melodija ih je na neki način sve ujedinila i među njima stvorila prisnost.
Nakon toga svi odoše na spavanje u tišini. Samo je Muzičar i dalje sedeo na krevetu, uspravno i mirno. Lice mu je sijalo i on je grlio gitaru nežno i s ljubavlju. Njegove krupne crne oči gledale su u mrak. Bio je veoma zahvalan što su mu pronašli gitaru.
Otac Arsenije je seo pored mene na krevet. Bio je zamišljen i ozbiljan. „Znaš li da je ovaj Muzičar duboko verujući čovek. Otvorio nam je svoju dušu svirkom.“
Gitara je ostala u baraki dva dana. Za to vreme se muzičar potpuno preobrazio. Postao je vedar i komunikativan. Kriminalci mu nadenuše nadimak „Umetnik“ i staviše ga pod svoju zaštitu.
Gitaru su mu oduzeli prilikom redovnog jutarnjeg pregleda barake. Neko ga je, očigledno, prijavio. Poslat je na tri dana u samicu. Muzičar je još neko vreme zračio mirom, pa čak i radošću, no posle toga poče ponovo da se gasi.
Jedne noći, otprilike tri nedelje posle ovih događaja, otac Arsenije se probudi iz sna. Neko ga je vukao za rukav. „Molim vas, oprostite mi što vas budim! Znam da je kasno, ali moram da govorim s vama. Znam da ste sveštenik, hteo sam i ranije da vam priđem, ali nisam smeo. Hvala vam za gitaru. Znam da je to bila vaša ideja. Slušajte me – biću kratak.“
On sagnu glavu i otac Arsenije je mogao da oseti njegov dah, topao i ubrzan. Govorio je brzo, kao da je hteo da odjednom izlije svoje misli. „Bože, o Bože, kakav sam ja grešnik!“ ponavljao je tokom ispovesti. Bilo je očigledno da se dugo pripremao za ovo i da mu je bilo teško.
Suzama je kvasio ruku oca Arsenija. „Bože, znam da sam grešan, ali muzika… zašto su mi uzeli muziku?“
Otac Arsenije se dugo molio sa njim.
Nakon tri nedelje, prilikom rada, Muzičar je slomio ruku. Šaka mu je bila sasvim smrskana. Smestili su ga u bolnicu, odakle je uspeo da ocu Arseniju pošalje poruku preko prijatelja. U poruci je pisalo: „Ne zaboravite me kad se budete molili Bogu. Smrt je pred vratima. Molite se Bogu za mene!“
Ovo kazivanje je zabeleženo na osnovu sećanja pojedinih zatvorenika i samog oca Arsenija, 1959.
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *