NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
NOVINAR
 
Taj je sve je beležio. Od nekuda je nabavio komad grube, sive hartije, presavio je do veličine notesa, prerezao stranice nožem i zašio ih. Po povratku s posla na brzinu bi pojeo porciju bljutave hrane koju bi dobijao sa komadom starog, zamrznutog hleba. I dalje polugladan, iscrpljen od umora, seo bi na ivicu kreveta i počinjao bi da piše patrljkom koji je preostao od olovke. Olovka bi klizila po papiru i ispisivala uredne redove urednih reči sastavljene od urednih slova.
Nekome bi možda izgledalo kao da je poslat u logor po zadatku, da izveštava o životu zatvorenika, kao da je trebalo da pronikne u psihu logoraša i logorskih administratora i da kasnije objedini svoje članke u izveštaj sa naslovom: „Profil zatvorenika u logoru specijalnog režima.“ No to je samo tako izgledalo. On je bio običan zatvorenik, „zek[1]*“ broj K-391, koji je, prema 58. članu Zakona, bio osuđen na dvadeset godina robije u ovom logoru. Za godinu dana koliko je proveo u logoru, našao je vremena da ispuni nekoliko ovakvih beležnica i da u njima, verodostojno i pošteno, opiše stvarnost u logoru. Kad god bi sreo nekog novog logoraša, zgrabio bi ga i zasuo pitanjima: „Ko si? Odakle si? Zbog čega si ovde? Ko ti je sastavio dosije?“ Premda je bilo logično da sledeće pitanje bude: „Kakvi su vaši utisci o ovom logoru?“ on takvo pitanje nije nikad postavljao. Odgovor je bio suviše očigledan. Uz pomoć kriminalaca uspevao je da sakrije svoje beležnice. Morao je da im plaća tako što im je davao deo svog sledovanja.
Povremeno bi stražari nalazili ove njegove beležnice i oduzimali bi mu ih. Slali bi ga u samicu, ali to ga nije sprečilo da i dalje piše.
Posmatrao je svet očima novinara. Da je bio osuđen na streljanje, taj bi do poslednjeg trenutka života beležio na papiru svoja osećanja i reakcije. Takav je bio. Posmatrajući logor, pokušavao je da osmisli to što vidi oko sebe. Predmet njegove analize bila je baraka i raznovrsnost njenog stanovništva. Bio je jedan mali broj ljudi koje nije „intervjuisao“, među kojima je bio i otac Arsenije.
Prozvali su ga „novinar“ i on se ponosio svojim nadimkom. Zaista je, dok je živeo na slobodi, i bio novinar; radio je za velike novinske kuće kao što su Izvestija, Pravda i Trud.
Njegovi žustri maniri, nervoza, nezadrživa želja da se o svemu raspituje, izazivali su sumnju kod mnogih, ali s obzirom da je bio dobre naravi i lako zapodevao razgovore, ljudi su ga na kraju prihvatili, kako politički zatvorenici, tako i kriminalci. Policajci i vlasovci, međutim, bili su protiv njega.
Posle nekog vremena provedenog u logoru, znao je više i ređe je intervjuisao ljude. Dok je pisao, videlo se kako razmišlja i vrednuje stvari oko sebe.
Sa ocem Arsenijem upoznao se u baraci. Čuo je za njega da je sveštenik i istoričar umetnosti sa univerzitetskim obrazovanjem. Video je da oca Arsenija mnogi zatvorenici poštuju i da on ima uticaja kod mnogih. No, činjenica da je otac Arsenije svešteno lice, bila je dovoljna da ga Novinar prezire i žali.
Novinar je bio čvrsto uveren da je otac Arsnije sasvim zakonito u logoru, jer je znao da vernici agituju protiv vlasti. Mislio je da su policajci, saradnici Nemaca i vernici deo jedne iste grupe, pa se nije ni trudio da ga intervjuiše.
Bio je uveren da su njega samog uhapsili zbog lažne izdaje i vređalo ga je to što se nalazi među „njima.“ On, koji je uvek bio na strani istine, sada je bio primoran da živi u istom košu sa sveštenicima i domaćim izdajnicima, jednom rečju, neprijateljima.
No, do intervjua sa ocem Arsenijem je ipak, jednog dana, došlo. Desilo se da se Novinar jednom razboleo, pa je morao da ostane u baraci i da pomaže ocu Arseniju. Zajedno su čistili baraku i ložili peći. Radili su u tišini. Novinar nije progovarao; nosio je drva, vadio pepeo iz peći i prikupljao suvarke. Bio je mlad i snažan, pa je radio mnogo brže od oca Arsenija. Otac Arsenije je i dalje donosio drva, a on je već bi spreman da založi vatru. Kresao je šibicu za šibicom, ali nije uspeo da potpali vatru. Otišao je do druge peći, ali ni tu nije imao uspeha. Potrošio je celu kutiju šibica, ali vatru nije uspeo da naloži. Počeo je da ga obuzima stah, jer je znao da baraka mora biti topla kada se ostali vrate sa rada.
Otac Arsenije unese i poslednji naramak drva, poređa ih u peći i dodade kresivo. Bila mu je potrebna samo jedna šibica da potpali vatru. On primeti da Novinar nije zapalio ni jednu.
„Mogu li da vam pomognem?“ upita on Novinara. Odgovor je bio ljutit i razdražljiv: „Molim vas, ne mešajte mi se u posao. Ne treba mi nikakva pomoć.“ Otac Arsenije se skloni u stranu, no ostade da ga posmatra.
Novinar je postajao sve nervozniji. Počeo je da gubi živce. Znao je veoma dobro da će od ostalih zatvorenika, kad se vrate sa rada, dobiti batine i on i otac Arsenije. Kada je prošlo dvadesetak minuta, otac Arsenije, koji se do tada molio, ćutke priđe Novinaru, obiđe ga, izvadi kresivo i drva iz peći, zatim sve to pravilno poslaga u peć, kresnu šibicu i vatra se odmah razgori. Zatim priđe drugoj peći i isto to učini. Novinar je išao za njim bez reči i pažljivo gledao šta otac Arsenije radi. Treću peć je uspeo sam da naloži. Po završetku posla, lice mu je bilo čađavo, no ipak zadovoljno. „Hvala što ste me naučili. Mislio sam da je jednostavno ložiti peć, a sada vidim da je to umetnost.“
„Ja sam naložio stotine ovih peći od kad sam ovde. Savladao sam tu umetnost.“
Sada su peći lepo gorele i trebalo je samo dodavati drva. Počeli su razgovor. Novinar je hteo da intervjuiše oca Arsenija, no na kraju ispade da je on ocu Arseniju pričao o svom životu. Iznenadio se tome veoma. Ispričao je ocu Arseniju, čoveku koga nije poznavao, čitav svoj život do najsitnijih detalja, i začudo, to mu je veoma prijalo. Osećao je mir u duši.
Ostali počeše da se vraćaju sa rada i uskoro se baraka ispuni žagorom. Nekoliko puta su morali da izlaze na prozivku, potom je baraka zaključana. Novinar je ležao na svom krevetu širom otvorenih očiju i razmišljao: „Kako je do svega ovoga došlo? Zašto sam ovom čoveku ispričao svoj život?“ Od tog vremena otac Arsenije mu je postao veoma drag i prisan.
Jedan razgovor je vodio ka drugom i polako, neprimetno, Novinar poveri svoju dušu u ruke oca Arsenija. U početku je govorio: „Otac Arsenije je toliko jak! Ima dušu koja je velika kao čitav svet, u njoj ima mesta za sve!“ Kasnije je govorio: „Otac Arsenije je čovek sa velikom dušom, u njemu ima toliko mnogo dobrote. Konačno sam svojim očima video pravog, verujućeg Hrišćanina.“ Među njima se tada izrodilo doživotno prijateljstvo.
Novinar je mnogo voleo poeziju. Mnoge je pesme znao napamet i uveče bi ih recitovao sam sebi ili drugima. Imao je dobru dikciju i lep glas kojim je umeo da otkrije dušu pesnika. Voleo je Bloka, Brusova, Pasternjaka, Simonova, Gumiljeva, Ljermontova i Jesenjina. Dok je recitovao, glas mu je bio jasan i izražajan, glasom je davao poseban značaj svakoj reči i rečenici. Čak su i svima dobro poznati stihovi zvučali drugačije kada bi ih on govorio. Sećam se, jedne večeri nam je recitovao Blokovu „Neznanku.“
O davnim, prošlim vremenima
Pripoveda teška svila na njenim ramenima,
I šešir njen, s nojevim perjem,
I tanka joj ruka s prstenjem.
Lagano kroči ona međ“ pijanima,
Večno bez druga i sama.
A oko nje oblak se mirisa slegao
Dok se smešta kraj prozora u ugao.
Slušali smo ga, i oko nas je sve nestalo: baraka, glad, zima, zatvor, bili smo sami sa Blokovom „Neznankom.“
Kada bi nam govorio Jesenjinove pesme, umeo bi da nam prenese nesrećnu, bolnu dušu pesnika, njegovu duboku, no posve iscrpljenu osećajnost, duhovnost njegove poezije, tugovanje i jadikovanje nad životom proživljenim bez smisla i cilja.
Novinar nam je mnogo stihova recitovao, no jedna Simonovljeva pesma mi je ostala urezana u pamćenju: „Čekaj me i ja ću doći.“ Te večeri, sedeo je i razgovarao sa manjom grupom ljudi. Neko mu predloži da recituje. On se zamisli, kao da se nečega prisećao i reče: „Evo jedne Simonovljeve pesme. Sećam se, on mi je sam recitovao tu pesmu 1942. na frontu. To je ratna pesma:
Čekaj me i ja ću doći,
Samo me čekaj.
Čekaj me i onda kada žute kiše
Budu donosile tugu.
Čekaj me i kada snegovi dođu,
Čekaj me i kada sunce žari.
Čekaj me i onda kada druge
Više ne budu čekali,
Kada ih zaborave.
Čekaj me i onda kada iz dalekih mesta
Pisma ne budu stizala.
Čekaj me, ti sama, i kada se oni koji su me nekada čekali
Umore od čekanja.
U početku smo ga slušali neobavezno i ravnodušno, no potom nas potrese toplota njegovog glasa i dubinski smisao pesme. Logorski život, beznađe i jad oko nas, očaj, sve nas je to podsećalo na naše bližnje, probudilo u nama odjeke daleke prošlosti.
Čekaj me. Uprkos svemu,
Ja ću se vratiti.
Neka kažu oni koji me ne budu čekali
Da je u pitanju sreća.
Zvonki glas Novinarev je ispunio skoro celu baraku, te su se krugu slušalaca pridružili i drugi zatvorenici. Zadubljeni u svoja sećanja, nisu se usuđivali ni da dišu, da ne bi propustili koju reč. Razmišljali su o svojim porodicama, domovima, o onima koji žive na slobodi: „Čekaju li me? Sećaju li me se? Za vlasti sam zvanično mrtav. Izbrisan sam sa svih spiskova.“
Novinarev glas je nastavio:
Oni koji nisu čekali nikad neće razumeti
Kako si me u sred ognja spasla
Svojim čekanjem.
Samo tebi i meni biće znano
Kako sam uspeo da preživim:
Ti si, prosto, umela da čekaš
Kao ni jedna druga.
Novinar završi pesmu, pognu glavu i utonu u svoje misli. Oko njega ljudi polako počeše da se razilaze i vraćaju u svoje krevete.
Jedan povisok čovek od svojih četrdesetak godina najednom reče: „Preživeo sam rat, ležao po bolnicama, ponovo se borio za Rusiju. Pisao sam ženi: „Vratiću se, čekaj me!“ I evo me ovde, žena me još čeka. Čemu sve to? Ostadosmo zakopani u ovom logoru zauvek.“ Zatim neočekivano dodade: „Ko zna? Možda ćemo zaista jednog dana izaći odavde?“
Novinar je dočekao da vidi Staljinovu smrt. Niko nije znao kako, ali po oslobođenju je uspeo da zadrži sve svoje beleške. Danas je njegovo ime veoma poznato i njegovi članci se štampaju u debelim časopisima i vodećim listovima. Pročitao sam nekoliko njegovih knjiga u kojima sam prepoznao događaje u kojima sam i sam učestvovao, priče o stradanjima i o njegovim razgovorima sa ocem Arsenijem sa kojim je ostao u čvrstom prijateljstvu do kraja života. Danas se često sastajem sa Novinarem. Zajedno se sećamo života u logoru, oca Arsenija i svih onih koji su, uprkos svemu, izašli iz logora i nastavili da žive. No, najvažnije od svega je da obojica verujemo u Boga i da nam je otac Arsenije promenio život.
U ovoj knjizi korišćene su mnoge Novinareve zabeleške iz logora.
 


 
NAPOMENE:

  1. Zek: zatvorenik
Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *