ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
НОВИНАР
 
Тај је све је бележио. Од некуда је набавио комад грубе, сиве хартије, пресавио је до величине нотеса, прeрезао странице ножем и зашио их. По повратку с посла на брзину би појео порцију бљутаве хране коју би добијао са комадом старог, замрзнутог хлеба. И даље полугладан, исцрпљен од умора, сео би на ивицу кревета и почињао би да пише патрљком који је преостао од оловке. Оловка би клизила по папиру и исписивала уредне редове уредних речи састављене од уредних слова.
Некоме би можда изгледало као да је послат у логор по задатку, да извештава о животу затвореника, као да је требало да проникне у психу логораша и логорских администратора и да касније обједини своје чланке у извештај са насловом: “Профил затвореника у логору специјалног режима.” Но то је само тако изгледало. Он је био обичан затвореник, “зек[1]*” број К-391, који је, према 58. члану Закона, био осуђен на двадесет година робије у овом логору. За годину дана колико је провео у логору, нашао је времена да испуни неколико оваквих бележница и да у њима, веродостојно и поштено, опише стварност у логору. Кад год би срео неког новог логораша, зграбио би га и засуо питањима: “Ко си? Одакле си? Због чега си овде? Ко ти је саставио досије?” Премда је било логично да следеће питање буде: “Какви су ваши утисци о овом логору?” он такво питање није никад постављао. Одговор је био сувише очигледан. Уз помоћ криминалаца успевао је да сакрије своје бележнице. Морао је да им плаћа тако што им је давао део свог следовања.
Повремено би стражари налазили ове његове бележнице и одузимали би му их. Слали би га у самицу, али то га није спречило да и даље пише.
Посматрао је свет очима новинара. Да је био осуђен на стрељање, тај би до последњег тренутка живота бележио на папиру своја осећања и реакције. Такав је био. Посматрајући логор, покушавао је да осмисли то што види око себе. Предмет његове анализе била је барака и разноврсност њеног становништва. Био је један мали број људи које није “интервјуисао”, међу којима је био и отац Арсеније.
Прозвали су га “новинар” и он се поносио својим надимком. Заиста је, док је живео на слободи, и био новинар; радио је за велике новинске куће као што су Известија, Правда и Труд.
Његови жустри манири, нервоза, незадржива жеља да се о свему распитује, изазивали су сумњу код многих, али с обзиром да је био добре нарави и лако заподевао разговоре, људи су га на крају прихватили, како политички затвореници, тако и криминалци. Полицајци и власовци, међутим, били су против њега.
После неког времена проведеног у логору, знао је више и ређе је интервјуисао људе. Док је писао, видело се како размишља и вреднује ствари око себе.
Са оцем Арсенијем упознао се у бараци. Чуо је за њега да је свештеник и историчар уметности са универзитетским образовањем. Видео је да оца Арсенија многи затвореници поштују и да он има утицаја код многих. Но, чињеница да је отац Арсеније свештено лице, била је довољна да га Новинар презире и жали.
Новинар је био чврсто уверен да је отац Арсније сасвим законито у логору, јер је знао да верници агитују против власти. Мислио је да су полицајци, сарадници Немаца и верници део једне исте групе, па се није ни трудио да га интервјуише.
Био је уверен да су њега самог ухапсили због лажне издаје и вређало га је то што се налази међу “њима.” Он, који је увек био на страни истине, сада је био приморан да живи у истом кошу са свештеницима и домаћим издајницима, једном речју, непријатељима.
Но, до интервјуа са оцем Арсенијем је ипак, једног дана, дошло. Десило се да се Новинар једном разболео, па је морао да остане у бараци и да помаже оцу Арсенију. Заједно су чистили бараку и ложили пећи. Радили су у тишини. Новинар није проговарао; носио је дрва, вадио пепео из пећи и прикупљао суварке. Био је млад и снажан, па је радио много брже од оца Арсенија. Отац Арсеније је и даље доносио дрва, а он је већ би спреман да заложи ватру. Кресао је шибицу за шибицом, али није успео да потпали ватру. Отишао је до друге пећи, али ни ту није имао успеха. Потрошио је целу кутију шибица, али ватру није успео да наложи. Почео је да га обузима стах, јер је знао да барака мора бити топла када се остали врате са рада.
Отац Арсеније унесе и последњи нарамак дрва, поређа их у пећи и додаде кресиво. Била му је потребна само једна шибица да потпали ватру. Он примети да Новинар није запалио ни једну.
“Могу ли да вам помогнем?” упита он Новинара. Одговор је био љутит и раздражљив: “Молим вас, не мешајте ми се у посао. Не треба ми никаква помоћ.” Отац Арсеније се склони у страну, но остаде да га посматра.
Новинар је постајао све нервознији. Почео је да губи живце. Знао је веома добро да ће од осталих затвореника, кад се врате са рада, добити батине и он и отац Арсеније. Када је прошло двадесетак минута, отац Арсеније, који се до тада молио, ћутке приђе Новинару, обиђе га, извади кресиво и дрва из пећи, затим све то правилно послага у пећ, кресну шибицу и ватра се одмах разгори. Затим приђе другој пећи и исто то учини. Новинар је ишао за њим без речи и пажљиво гледао шта отац Арсеније ради. Трећу пећ је успео сам да наложи. По завршетку посла, лице му је било чађаво, но ипак задовољно. “Хвала што сте ме научили. Мислио сам да је једноставно ложити пећ, а сада видим да је то уметност.”
“Ја сам наложио стотине ових пећи од кад сам овде. Савладао сам ту уметност.”
Сада су пећи лепо гореле и требало је само додавати дрва. Почели су разговор. Новинар је хтео да интервјуише оца Арсенија, но на крају испаде да је он оцу Арсенију причао о свом животу. Изненадио се томе веома. Испричао је оцу Арсенију, човеку кога није познавао, читав свој живот до најситнијих детаља, и зачудо, то му је веома пријало. Осећао је мир у души.
Остали почеше да се враћају са рада и ускоро се барака испуни жагором. Неколико пута су морали да излазе на прозивку, потом је барака закључана. Новинар је лежао на свом кревету широм отворених очију и размишљао: “Како је до свега овога дошло? Зашто сам овом човеку испричао свој живот?” Од тог времена отац Арсеније му је постао веома драг и присан.
Један разговор је водио ка другом и полако, неприметно, Новинар повери своју душу у руке оца Арсенија. У почетку је говорио: “Отац Арсеније је толико јак! Има душу која је велика као читав свет, у њој има места за све!” Касније је говорио: “Отац Арсеније је човек са великом душом, у њему има толико много доброте. Коначно сам својим очима видео правог, верујућег Хришћанина.” Међу њима се тада изродило доживотно пријатељство.
Новинар је много волео поезију. Многе је песме знао напамет и увече би их рецитовао сам себи или другима. Имао је добру дикцију и леп глас којим је умео да открије душу песника. Волео је Блока, Брусова, Пастерњака, Симонова, Гумиљева, Љермонтова и Јесењина. Док је рецитовао, глас му је био јасан и изражајан, гласом је давао посебан значај свакој речи и реченици. Чак су и свима добро познати стихови звучали другачије када би их он говорио. Сећам се, једне вечери нам је рецитовао Блокову “Незнанку.”
О давним, прошлим временима
Приповеда тешка свила на њеним раменима,
И шешир њен, с нојевим перјем,
И танка јој рука с прстењем.
Лагано крочи она међ” пијанима,
Вечно без друга и сама.
А око ње облак се мириса слегао
Док се смешта крај прозора у угао.
Слушали смо га, и око нас је све нестало: барака, глад, зима, затвор, били смо сами са Блоковом “Незнанком.”
Када би нам говорио Јесењинове песме, умео би да нам пренесе несрећну, болну душу песника, његову дубоку, но посве исцрпљену осећајност, духовност његове поезије, туговање и јадиковање над животом проживљеним без смисла и циља.
Новинар нам је много стихова рецитовао, но једна Симоновљева песма ми је остала урезана у памћењу: “Чекај ме и ја ћу доћи.” Те вечери, седео је и разговарао са мањом групом људи. Неко му предложи да рецитује. Он се замисли, као да се нечега присећао и рече: “Ево једне Симоновљеве песме. Сећам се, он ми је сам рецитовао ту песму 1942. на фронту. То је ратна песма:
Чекај ме и ја ћу доћи,
Само ме чекај.
Чекај ме и онда када жуте кише
Буду доносиле тугу.
Чекај ме и када снегови дођу,
Чекај ме и када сунце жари.
Чекај ме и онда када друге
Више не буду чекали,
Када их забораве.
Чекај ме и онда када из далеких места
Писма не буду стизала.
Чекај ме, ти сама, и када се они који су ме некада чекали
Уморе од чекања.
У почетку смо га слушали необавезно и равнодушно, но потом нас потресе топлота његовог гласа и дубински смисао песме. Логорски живот, безнађе и јад око нас, очај, све нас је то подсећало на наше ближње, пробудило у нама одјеке далеке прошлости.
Чекај ме. Упркос свему,
Ја ћу се вратити.
Нека кажу они који ме не буду чекали
Да је у питању срећа.
Звонки глас Новинарев је испунио скоро целу бараку, те су се кругу слушалаца придружили и други затвореници. Задубљени у своја сећања, нису се усуђивали ни да дишу, да не би пропустили коју реч. Размишљали су о својим породицама, домовима, о онима који живе на слободи: “Чекају ли ме? Сећају ли ме се? За власти сам званично мртав. Избрисан сам са свих спискова.”
Новинарев глас је наставио:
Они који нису чекали никад неће разумети
Како си ме у сред огња спасла
Својим чекањем.
Само теби и мени биће знано
Како сам успео да преживим:
Ти си, просто, умела да чекаш
Као ни једна друга.
Новинар заврши песму, погну главу и утону у своје мисли. Око њега људи полако почеше да се разилазе и враћају у своје кревете.
Један повисок човек од својих четрдесетак година наједном рече: “Преживео сам рат, лежао по болницама, поново се борио за Русију. Писао сам жени: “Вратићу се, чекај ме!” И ево ме овде, жена ме још чека. Чему све то? Остадосмо закопани у овом логору заувек.” Затим неочекивано додаде: “Ко зна? Можда ћемо заиста једног дана изаћи одавде?”
Новинар је дочекао да види Стаљинову смрт. Нико није знао како, али по ослобођењу је успео да задржи све своје белешке. Данас је његово име веома познато и његови чланци се штампају у дебелим часописима и водећим листовима. Прочитао сам неколико његових књига у којима сам препознао догађаје у којима сам и сам учествовао, приче о страдањима и о његовим разговорима са оцем Арсенијем са којим је остао у чврстом пријатељству до краја живота. Данас се често састајем са Новинарем. Заједно се сећамо живота у логору, оца Арсенија и свих оних који су, упркос свему, изашли из логора и наставили да живе. Но, најважније од свега је да обојица верујемо у Бога и да нам је отац Арсеније променио живот.
У овој књизи коришћене су многе Новинареве забелешке из логора.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Зек: затвореник

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran