ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ИРИНА
 
Децембар 1956. године је био изузетно хладан и ветровит. Логор је био скоро сасвим празан, ускоро ће и отац Арсеније бити пуштен. Примање писама је сада било дозвољено, што је за њега значило велику утеху. Добијао је много писама.
Једног дана он доби писмо од Ирине: лепо писмо, непосредно и пуно радости – као да је Ирина саму себе послала у њему.
Пјотре Андрејевичу!
Од бабушке Љубе сазнадох да сте живи! Бог вас је избавио. Осећала сам, на неки начин, да ћете имати довољно снаге да издржите све муке. Многима сте веома потребни, а мени највише. Прошлост, страшна прошлост, полако бледи и ја се уздам да ће будућност бити боља.
Деца су сада велика. Тања је велика девојка, Алексеј учи пети разред. Њега нисте ни видели.
Петнаест година нисам имала никакве вести од вас и за то време многе промене су се десиле у мом животу. Као што сте ми предлагали, постала сам лекар. Муж ми је и даље најбољи пријатељ. У њему постоје искрице вере, а ја ћу се постарати да се искре разгоре у пламен. Он зна све о вама и често ми каже: “Сећај се оца Арсенија и не заборављај шта је добро. Према људима се опходи као он што се опходио.”
Дођите брзо, мада знам да то не зависи од вас. Доћи ћу по вас и просто ћу вас ухапсити и довести да живите са нама. Мајка Божја нас чува. Спасила ми је Татјану, а мени вазда помаже. Ваша бабушка Љуба ми је толико много пружила! Заменила ми је мајку.
Господе, како сам срећна што сам вас упознала!
Ана
 
Ово писамце испуни срце оца Арсенија сећањима и даде му прилику да се очима душе загледа у прошлост и да се, по ко зна који пут, задиви путевима Господњим.
Отац Арсније поче да се присећа:
Година беше 1939. Неколико година пре тога издржао је казну у логору, да би по истеку тог рока изненада био послан у изгнанство. Селио се из костромске у архангелску област, из архангелске у пермску и најзад доспео у вологодску област. То су били веома удаљени крајеви и једино је те, 1939. године живео близу железнице. Село у које је био послан било је мало, но испоставило се да је старица код које је отац Арсеније живео била верујућа жена, добра и самилостива. Убрзо је постала духовна кћерка оца Арсенија.
Четрнаестог августа, на дан празника Изношења Часног Крста, отац Арсеније кришом напусти своје пребивалиште и упути се у један мали град код једне своје духовне кћери, Наталије Петровне Астахове.
За његов долазак знало је само њих седморо најближих пријатеља. Стан Астахових се налазио на трећем спрату велике стамбене зграде. Договорено је да отац Арсеније неће излазити на улицу. Наталија Петровна и њен супруг одлазили су сваког јутра на посао, а отац Арсеније је остајао сам у стану. Договор је био да ником не отвара врата, а уколико би дошао неко од њих седморо, позвонили би на договорен начин, и отац Арсеније би тада без питања отворио врата.
Његов долазак у то место је био тајна. Отац Арсеније је званично био у изгнанству у једном месту на северу земље. Овде је дошао да би се састао са два епископа и неколико јереја и да би са њима поразговарао о будућности Цркве у овим смутним временима. Састанак је требало да се одржи у селу Абрамцову, у кући једног познатог сликара.
Тога дана је био празник Преображења Господњег. За све време свог боравка код Астахових, отац Арсеније је писао писма пријатељима и духовној деци. Писма би давао једном од седморо пријатеља који су знали за његов долазак, а они би их предавали другима, који би се постарали да их лично уруче примаоцима. Они којима су писма била намењена нису ни сумњали да их је отац Арсеније писао из изгнанства и да су оданде, преко пријатеља, нашла пут до њих.
Првих шест дана његовог боравка била су мирна. Отац Арсеније је одслужио предпразнично бденије, исповедио своје пријатеље, а следећег јутра одслужио празничну литургију на којој су се сви причестили Светим Тајнама. После тога његови су пријатељи отишли на посао и отац Арсеније остаде сам. Након празничне службе осећао је мир и радост у души. Није било разлога за бригу. Од Марте Андрејевне није стигао телеграм, што је значило да нико није приметио његов одлазак (било је договорено да му Марта Андрејевна овим путем јави уколико неко буде приметио његово одсуство). Ни овде, у стану, није имао разлога за бригу.
Отац Арсеније паде на колена и стаде да узноси благодарне молитве Богу за милост којом га је даровао, допуштајући му да служи свету литургију на велики празник уз учешће његових најближих. У стану беше мирно и тихо. После молитве отац Арсеније седе за сто да пише писма. Писао је на узаним листићима папира, јер су они могли лакше да се сакрију. Његов ситан и уредан рукопис испуњавао је танке листиће који су његовој духовној деци доносили поуке од животне важности. У њима је он поучавао, убеђивао, упозоравао, смиривао, објашњавао. Сваки прималац је са великим нестрпљењем чекао да добије узани листић хартије од оца Арсенија, јер му је тај папирић доносио мудре очеве речи и савете. Повремено би се отац Арсеније дизао од стола, одлазио до прозора и кроз завесу посматрао другу страну улице. У једном тренутку му се учини да је жену која је шетала испред излога продавнице виђао и ранијих дана. Жена је застала и пажљиво гледала у правцу прозора за којим је он стајао.
“Да ли ме то неко посматра, или ми се само чини?” питао се отац Арсеније. Из куће није излазио, није приметио да га прате када је допутовао и само седморо његових поверљивих пријатеља су знали да је он овде. “Постајем параноичан”, рече потом сам себи и седе опет за сто да пише. Већ је било скоро једанаест часова. Отац Арсеније доли још уља у кандило чији је пламичак поигравао и у неколико наврата се замало угасио. Затим стаде да чита благодарни акатист Мајци Божјој.
Молитву му наједном прекиде бучна звоњава на вратима. Незнани посетилац је звонио према уговореном знаку: једном дугачко, три пута кратко, једном дугачко, једном кратко. “Ко ли то може бити? Никога не очекујем данас. Шта ли се догодило?” запита се отац Арсеније.
Звоно се опет огласи, овај пут нестрпљиво.
Забринут, отац Арсеније пође према вратима; знао је да само његови пријатељи знају за уговорени знак звона, но ипак је био збуњен.
“Сигурно телеграм од Марте Андрејевне”, помисли отац Арсеније.
У ходнику се прекрсти још једанпут, призове у помоћ Мајку Божју и отвори врата. Непозната млада жена од својих двадесетак година гурну врата ногом, одгурну оца Арсенија у страну и грубо упаде у кућу. Отиде право у дневну собу.
“Ја сам из совјетске администрације. Ево моје легитимације. Ви сте Стрељцов, Пјотр Андрејевич и живите овде већ шест дана. Послали су ме овде да мотрим на вас преко дана. Ноћу ме замењује неко други.”
Отац Арсеније се наједном осети изгубљеним. Знао је да се на столу налазе писма његовим пријатељима, знао је да нема дозволу за боравак у овом граду. Стрепео је за безбедност својих пријатеља који би могли због овога силно да настрадају.
“Боже мој, Мајко Божја, помози ми!” молио се у себи. Једна ствар му је била на памети: много људи ће због њега бити ухапшено…
Жена је била млада, лепа и очигледно интелигентна. Била је одевена сасвим обично, вероватно да не би привлачила пажњу.
“Разумете ли ме? Ја сам из администрације. Мој задатак је да мотрим на вас са улице. Али мени се лично нешто страшно десило: кћерка ми се озбиљно разболела. Телефонирала сам кући и рекли су ми да има врућицу преко 42о, да су јој крајници толико отекли да је сва поплавела и једва дише. Све се то десило сасвим изненада. Јутрос, кад сам одлазила од куће, било јој је добро, а сада ми мајка каже да моја Тања умире. Звала сам централу да их питам да ме пусте кући, међутим одбили су ме. Забранили су ми да напустим своје место. Но, шта да радим? Кћерка ми умире, морам јој некако помоћи, морам по доктора, моја мајка не зна шта треба да ради. Замена ће доћи у пет сати поподне. Имам за вас велику молбу: немојте никуда да идете. Дајте ми реч да нећете никуда отићи! Не напуштајте стан, молим вас, иначе ћете ме уништити. И још нешто: ако вам неко дође у посету, морам знати ко је то био, да бих могла да јавим у централу. Ваши људи, који раде за нас, кажу да сте добри и да помажете људима. Молим вас, немојте никуда да идете. Реците да нећете… Моја Татјана је болесна и морам бити са својим дететом, а они ми не дају…”
Отац Арсеније све схвати у трену. Није морала ништа више да му говори. У очима јој је видео много више него што је могла сама о себи да каже.
“Идите вашој кћерки. Нећу напуштати стан. Ако неко буде долазио, јавићу вам. Идите.”
“Хвала вам, друже Стрељцов! Хвала! Вратићу се до три, бићу опет на свом месту!” узвикну жена и још додаде: “Зовем се Ана!”
Врата се залупише. Отац Арсеније остаде сам. Кандила су и даље горела, његов молитвеник је био отворен, а свуда по столу налазила су се писма.
Значи, НКВД зна све: знају да је овде, држе га под присмотром, а мотре и на друге. Циљ им је да сазнају ко све код њега долази, како би могли да их похапсе. Ана, која је упала у кућу и која је знала за уговорени знак, која је, упркос наређењима, морала код своје болесне кћерке, њене ужасне речи: “ваши људи који раде за нас”, планирани састанак са епископима, изненадна болест Анине кћерке, све је то отац Арсеније протумачио као низ догађаја које је Бог уредио Својим премудрим промислом.
Тежина овог догађаја се свом жестином обрушила на рамена оца Арсенија и замало га није смрвила силином осећања и мисли. Бојао се; осећао је велику одговорност за судбину других, за оно што их можда чека. Схватио је да је његов долазак овде био велика грешка.
Отац Арсеније извади свој молитвеник, припаде коленима и стаде да чита акатист Владимирској Мајци Божјој, настављајући да чита тамо где га је прекинуло звоно. Међутим, реченице су некако чудно звучале, и он као да није успевао да схвати значење речи које је толико добро знао и волео. Мало по мало успео је да се савлада, да заборави на своје земаљске бриге и да се сасвим погрузи у молитву. Провео је тако у молитви око четири часа.Читао је Акатист и друге молитве, затим је одслужио благодарствени молебан.
Тај догађај није био ништа друго до потврда Божје милости и старања према оцу Арсенију и његовим пријатељима, његовој духовној деци. Сви страхови и све бриге одступише од њега.
У три сата поново се зачу звоно и отац Арсеније отвори врата. Ана журно уђе у стан и промуца:
“Хвала Богу, још сте ту.”
“Ту сам, нисам никуда ишао, нити је ико долазио да ме посети. Вратите се на своје место, Ирина.”
Жена је изгледала врло измучено и уморно, но када је отац Арсеније назва именом Ирина, она се тргну и рече узнемирено: “Зашто сте ме назвали Ирина?”
“Идите, Ирина, идите!” уместо одговора понови отац Арсеније.
У очима јој засијаше сузе и она прошапута: “Хвала вам.”
“Господе! Ти си ми рекао да је њено право име Ирина! Ти си једини Свезнајући, о Свемогући Боже!”
Преко пута улице, могао је да види Ирину како наставља да шета испред излога продавнице. У пет сати на њено место дође неки човек.
Отац Арсеније одлучи да ништа не каже Наталији Петровној ни њеном мужу, као ни осталим пријатељима. То ионако не би променило ситуацију, само би им натоварио бригу на врат. Неки унутрашњи глас му је говорио да сачека до сутра и да је све у Божјим рукама.
Отац Арсеније поче да се припрема за оно најгоре: спалио је сва писма која је претходно био написао и примио, а такође је замолио Наталију Петровну да спали било шта што би могло да их угрози.
Следећег јутра одслужио је рану литургију и, пошто су Наталија Петровна њен супруг отишли на посао, почео је да се моли, али молитва му није текла лако. Није имао мир, био је забринут.
У једанаест сати огласило се звоно. Отворио је врата и опет угледао Ирину. Пустио ју је у собу, сео за сто и чекао.
“Дошла сам да вас видим. Успела сам, уз велике проблеме, да сместим Тању у болницу. Много се бринем за њу. Хвала вам за оно јуче. Телефонирала сам у централу и јавила им да јуче нико није долазио код вас.”
“Седите, Ирина! Веома сам изненађен што сте се усудили да дођете да ме видите, мене који сам под присмотром. Вероватно ме сматрате непријатељем?”
“Немојте ме се плашити. Верујте ми, дошла сам зато што сам сама хтела, болест моје кћерке није некаква измишљотина. Реците ми ко сте, ко су ваши пријатељи и зашто се толико борите против власти? Они ваши пријатељи који су у контакту са нама кажу да стално помажете људима и да сте веома добри. Пуно лепих ствари кажу за вас, међутим, од њих смо чули и да сте фанатик, непријатељ народа, да окупљате око себе црквене људе.. Кажу да је ваша доброта опасна за нашу совјетску власт.
“Имам три сата слободног времена. До два сата поподне нико неће долазити да ме проверава. Реците ми, дакле, нешто о себи. С времена на време ћу погледати на улицу и, ако видим нешто сумњиво, одмах ћу отићи.”
Гледајући је у очи, отац Арсеније поче да говори Ирини о вери и о верујућим људима. Покушао је да јој објасни због чега се комунизам бори против вере, као и да је увери да се Хришћани не боре против режима.
Док је разговарао са њом, отац Арсеније није осећао страх. Чега да се плаши? Било му је сасвим јасно да Ирина зна много више о њему и његовим пријатељима него што би он могао да јој каже. Отац Арсеније се толико удубио у своје речи да је заборавио ко то седи пред њим. Разговарао је са Ирином као са било којим другим људским бићем и, знајући да је у праву, бранио је своју веру.
Мада јој је било тешко да га разуме, Ирина га је пажљиво слушала. Слушала је много о опасности хришћанских братстава по совјетску власт, знала је да су верници непријатељи народа, а сад јој, ево овај човек, говори супротно. Где је истина?
НКВД је поседовао многе информације о њима, и само се чекало да се сазна идентитет свих чланова ове заједнице, па да се изда налог за хапшење сваког од њих, те да се пошаљу у логоре или изгнанство. Сви они су морали бити ухапшени због својих анти-комунистичких активности. Но, Ирини се сада чинило да ту заправо нема никакве “активности”, већ да ове људе спаја искључиво вера.
“У централи организују курсеве за нас на којима учимо да сте нам ви непријатељи. А кад вас слушам и гледам све је другачије: изгледате ми као људи из неког другог времена. На курсевима нам говоре о вашој организацији, показују нам ваша писма, из којих се види једино ваша брига за друге и у којима пишете о Богу. То је сигурно нека шифра.
“Неки од “ваших” раде за нас и прослеђују нам информације. Рећи ћу вам њихова имена.”
“Не, немојте ми говорити њихова имена, не желим да их знам!” прекиде је отац Арсеније.
“Али ја хоћу да вам кажем ко су они! Не волим издајнике, исти ти људи би сутра могли да издају и мене! Једанпут сам присуствовала саслушању. Згадило ми се: очи су им клизиле лево и десно, увијали су се као црви, дрхтали од страха, но све су записали што се од њих тражило. Ја сам све то посматрала са стране и то што су говорили звучало ми је као нека полу-истина. Издајници су: Кравцова, ђакон Камушкин, Гускова и Пољушкина.”
Отац Арсеније задрхта и једва се уздржа да не повиче: “То није истина! Ти људи нас никада не би издали!” Но, у Ирининим очима се видело да говори истину. Заплакао се. Дуго је и горко плакао.
“Но, шта је с вама, друже Стрељцов? Истину вам говорим. Лично сам, 16. августа, пошла са другарицом Кравцовом у централу. Све је истина што сам вам рекла. Смирите се – ти људи нису вредни ваше пажње.
“Можда није требало да вам све ово кажем, али било ми вас је жао. Немојте се узнемиравати. Ја сада идем. Доћи ћу поново сутра. Нећете бити ухапшени због овога. Њима је само важно да сазнају имена свих оних који раде са вама. Сада идем да телефонирам из говорнице да видим како ми је кћерка. Жао ми је што сам вас оволико узнемирила.”
Отац Арсеније остаде сам, уздрман и сломљен.
Није могао да заустави сузе, а мрачне мисли навалише на њега.
Каћа! Каћа Кравцова, особа према којој је осећао толику блискост! Каћа, која му је толико помагала, која је имала златно срце, која се стално молила, која је знала све службе напамет! Каћа је знала све о њиховој малој заједници верујућих. Шта је то могло да је натера да постане доушник НКВД-а, да се претвори у издајника? Каћа, лепа и паметна Каћа, коју су звали Бела, да би је разликовали од осталих које су носиле исто име. Шта ју је нагнало да то учини? Страх? Разочарање? Изненадна слабост духа? Претње?
Па онда… ђакон Камушкин, његов духовни син и саслужитељ, а затим Лидија Гускова и Зина Пољушкина, његове верне духовне кћери. Шта ли им се то догодило, те су толико пале? Зар само због страха? “Можда сам ја, као њихов духовни отац, нешто пропустио, можда сам могао да спречим оволики њихов пад? Можда је све ово моја кривица? Господе, смилуј се на мене грешног, исправи пут мој! Ја сам крив, смилуј се на моју духовну децу и све их спаси!”
Сећајући се њихових исповести и разговора које је водио са њима, отац Арсеније покуша да се присети појединости које су их, евентуално, могле довести до овако страшног пада.
Да! Он, јеромонах Арсеније, није приметио шта се у њиховим душама догађа, а требало је да покуша да смири њихову колебљивост и да им укаже на грешке. Отац Арсеније се стаде коленопреклоно молити Богу и Његовој Пресветој Мајци за помоћ. “Господе!” вапио је. “Господе, не остави ме, испружи руку Своју и милостив буди, спаси моју децу од пропасти!”
Ирина је поново дошла следећег дана. Стање њене кћерке се много погоршало. Поред гнојног абцеса у грлу, добила је још и упалу плућа, те је једва дисала. Лекари су рекли да јој нема спаса. Иринини налогодавци јој нису дозвољавали да се удаљи са свог места осматрања. Преко дана, са девојчицом је била, а Ирина је бдела крај ње ноћу. Чим је ушла у собу, Ирина бризну у плач.
“Смирите се, смирите се! Бог је милостив и ваша Тања ће оздравити”, тешио је Ирину отац Арсеније. Видео је пред собом сасвим изгубљену жену, тужну, очајну, празну, без наде.
“Нема наде! Татјана умире. Има две тешке болести, доктори кажу да ће умрети, а ја не могу да будем са њом!” јецала је.
Отац Арсеније стаде пред иконе, упали још једно кандило и рече: “Молићу се Богу за вашу Тању, просићу од Њега здравље вашем детету.”
“Хоћу и ја да се молим том вашем Богу, на све сам спремна. Желим само здравље свом детету, али не знам како да се молим. Не знам ништа о Богу.”
Светлост кандила је титрала пред иконама, обасјавајући нарочито лик Богородице Владимирске. “Ирина, молићемо се заједно, молићемо се Мајци Божјој, нашој заштитници. Молићемо је да ваша Тања оздрави.” И он отпоче молитву, гласно и разговетно. Док се молио, отац Арсеније није примећивао Ирину. Заборавио је на њу, осећао је само њен огромни људски бол. Отац Арсеније се молио за дете Татјану свом својом душом и са свом влашћу која му је као свештенику дата.
(Када ми је, скоро 25 година касније отац Арсеније причао о овом догађају, рекао ми је: “Ти знаш да ја ретко плачем, али тада сам плакао и молио Бога и Његову Мајку за помоћ. Молио сам се “со дерзновенијем” и, не само да сам се молио, већ сам – бојим се и да изговорим ове речи – захтевао. Да, захтевао сам да Бог испуни моју прозбу, јер је Иринин бол био страшан. У њој није било ни наде, ни вере, но ја сам у њеним очима видео доброту и љубав. Молио сам се да Бог чује моју молитву, молио сам се за исцелење детета и да Ирина прими светлост вере и наде у Христа. Касније сам исповедио ово своје “дерзновеније” епископу Јони.)
После двочасовне молитве, отац Арсеније се осврну око себе и виде Ирину на коленима, како и даље плаче, гледа икону Мајке Божје и миче уснама. Срце му се испуни самилошћу.
Приђе јој, положи јој руку на главу и рече јој: “Идите сада, Ирина! Бог ће помоћи. Молили смо се заједно, ви и ја. Мајка Божја, наша предстатељница, неће се окренути од нас. Помоћи ће нам.”
Ирина устаде, узе оца Арсенија за руку и рече: “Пјотре Андрејевичу! Ја од сада верујем, и вероваћу. Верујем вама, верујем Њој. И Она је мајка, и ако је све тако како ви кажете, Она ће помоћи. Мајко Божја, спаси моју Татјану. Све ћу учинити, само је спаси!”
Отац Арсеније настави да се моли све док се Наталија Петровна и њен муж нису вратили с посла. Увече, док су седели са још двоје пријатеља, телефон је зазвонио. Отац Арсеније подиже слушалицу и рече: “Слушам вас, Ана.” Са друге стране жице чуо је Иринин глас: “Зовем вас из говорнице. Хвала! Хвала! Добро је! Помогла ми је! Ја од сада верујем. Хвала вам!”
Отац Арсеније се прекрсти и рече: “Велику милост су указали Бог и Његова Мајка, не само мени, већ једном новорођеном човеку. Нико неће знати с ким сам разговарао, на свету има много Ана.” И он отиде пред иконе и заблагодари Богу.
(Овде вреди напоменути да су оца Арсенија, приликом каснијих саслушавања, упорно испитивали ко је Ана).
Отац Арсеније је био приморан да промени своје планове због ових непредвиђених догађаја. Након много размишљања и молитава, он одлучи да откаже свој састанак са епископима и да се 25. августа врати у место изгнанства. Дотле неће излазити из стана. Морао је да заштити оне који су му и даље били верни, и да на неки начин изолује доушнике.
Ирина је, све до његовог одласка, редовно долазила к оцу Арсенију у једанаест сати сваког јутра и остајала до два. Постављала би му разна питања, причала би му о себи, али највише је волела да седи и да га слуша. Први пут у животу се исповедила и причестила. Постала је духовна кћерка оца Арсенија. Договорили су се да му Ирина пише и да се потписује као Ана. Она му је дала адресу своје рођаке, коју је отац Арсеније запамтио, на коју ће моћи да јој одговара на писма. Још јој је отац Арсеније дао адресу извесне бабушке Љубе, да би Ирина могла од ње да учи о вери и о Цркви. Послао је поруку бабушки Љуби, која није била члан њиховог братства, али која је била тврдо верујућа жена: “Помозите овој младој жени, водите је, немојте је остављати. Молите се заједно са њом.” Пре него што су га послали у логор “специјалног” режима, одакле није могао никоме да пише, отац Арсеније је написао Ирини неколико писама.
После сусрета са оцем Арсенијем, Ирина је престала да ради за Компартију и уписала медицину. По дипломирању, запослила се у једној од великих московских болница.
Отац Арсеније је сазнао за ово тек пошто је пуштен из логора. Тог децембра 1956., неколико месеци пред ослобађање, присећао се оних дана августа 1939. Још му је у памћењу био свеж онај бол са којим је размишљао о ђакону Камушкину и о сестрама Лидији и Зини. Било му је јасно да ничим није могао да спречи њихов пад, јер ни једног тренутка у току исповести или разговора са њима није био свестан њихових намера.
Сећао се и исповести Каће Кравцове, 23. августа те године. При крају исповести, отац Арсеније је чекао, јер је желео да она сама каже шта је учинила, но она не рече ништа. Отац Арсеније се молио. Каћа је очекивала да чује разрешну молитву и није могла да разуме зашто отац Арсеније оклева. “Оче, завршила сам!” рекла му је и тек тада јој отац Арсеније прочита разрешну молитву.
Исповест се завршила, али не и разговор.
“Каћа, шта те је то натерало да пријавиш властима наше братство? Зашто си им говорила о нашем раду? Зашто? Тиме си уништила многе животе. А била си ми узданица и једна од мојих највољенијих духовних кћери.”
Каћино лице обузе страх, стид, ужас. Њене крупне очи напунише се сузама и она стаде да се уједа за усне.
“Како сте сазнали? Ко вам је рекао? Оче Арсеније, они су све већ знали и пре него што сам им рекла. Знали су да сте дошли овамо. Ја сам им само рекла пола истине, ја… ” Она се наједном уозбиљи. “Хтела сам само да спасем наше братство, да га заштитим… Лагала сам на информативним разговорима, али они много тога знају. А сада сам се до гуше упетљала у ово…”
Разговор је трајао дуго и завршио се договором да Каћа мора напустити братство, што је она и учинила. Неколико година касније, Каћа се удала и престала да се виђа са својим старим пријатељима. Оца Арсенија је поново видела тек 1958.
За време ригорозних саслушавања 1942. године, отац Арсеније је имао прилике да се још једанпут увери у то да је Ирина говорила истину када му је открила идентитет потказивача.
Бивши ђакон Камушкин је до шездесетих година уживао висок положај у Московској Патријаршији.
Пре одласка, отац Арсеније је дуго разговарао са Вером Даниловном и Наталијом Петровном. Рекао им је разлог због кога је дошао, али им није спомињао Ирину нити им је објашњавао како је сазнао за издају. Рекао им је за ђакона, Зину и Лидију, али Каћу, Белу Каћу, није спомињао. Веровао је да није издајица, мада је тешко сагрешила.
Било му је јасно да ће веома брзо бити ухапшен, но било је веома важно, зарад других, да се то хапшење не догоди на том месту, већ тамо где му је званично место пребивања – у сеоцету у које је био изгнан. Нека га саслушавају, нека га стрпају у самицу, нека га туку у показују му потписане изјаве сведока – он неће признати да је икада напустио своје званично пребивалиште. Ирина му је купила карту за 25. август. Вече пре поласка отац Арсеније је провео пишући писма, од којих је једно било намењено Каћи Кравцовој. Каћа је 1966. године дала то писмо Вери Даниловној и том приликом јој испричала како је дошло до тога да је постала агент Компартије.
Ево одломка из тог писма:
Молим се Богу за тебе. Учвршћуј се у молитви и немој престајати да молиш Мајку Божју за помоћ. Пала си, сада мораш наћи снаге да се поново дигнеш. Разумем твоју грешку и не кривим те. Ти си јака, одлучна, чврста. Када су те позвали, веровала си да си довољно јака и да ћеш моћи да им се одупреш. Твоја грешка састоји се у томе што си веровала у себе, а не у Бога. Да си више веровала Богу, само тада би ти твоја снага и одлучност помогле да се одупреш злу. Овако је твоје јуначење завршило прво као грешка, а онда као велико зло.
Престани да се бавиш тиме. Одупири се злу и победићеш. Знам да је то тешко. Бори се против зла.
Утеху нађи у молитви. Мајка Божја је наша заштитила и предстатељница пред Богом.
Нека те Бог чува.
Твој духовни отац
Јеромонах Арсеније
Доћи ће дан када ћемо се поново срести. Увек се молим за тебе. Бог те благословио.
У једанаест часова 25. августа, док је Ирина чувала стражу преко пута улице, отац Арсеније је отишао на станицу и остао тамо до поласка вечерњег воза. Иринина мајка је дошла да га испрати. Донела му је хране. Била је веома пријатна и пажљива.
Овај одлазак је за оца Арсенија био веома болан. Изгубио је три духовна чеда. Но, у Каћу је имао поверења. Веровао да ће се повратити.
Ирина се поздравила са њим ујутру и замолила га да се моли за њу и њену породицу. За оца Арсенија је представљало велику радост што је један нови човек пришао вери, извору наде и живота.
Сећам се, неко је једанпут упитао оца Арсенија: “Како сте могли одмах да имате поверења у Ирину?” Одговорио је: “Јер су путеви Господњи чудесни, а милост Његова неизмерљива.”
Записано према казивањима оца Арсенија, Ирине, Вере Даниловне и Наталије Петровне. Саставила особа која је учествовала у овим догађајима.

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran