NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
IRINA
 
Decembar 1956. godine je bio izuzetno hladan i vetrovit. Logor je bio skoro sasvim prazan, uskoro će i otac Arsenije biti pušten. Primanje pisama je sada bilo dozvoljeno, što je za njega značilo veliku utehu. Dobijao je mnogo pisama.
Jednog dana on dobi pismo od Irine: lepo pismo, neposredno i puno radosti – kao da je Irina samu sebe poslala u njemu.
Pjotre Andrejeviču!
Od babuške Ljube saznadoh da ste živi! Bog vas je izbavio. Osećala sam, na neki način, da ćete imati dovoljno snage da izdržite sve muke. Mnogima ste veoma potrebni, a meni najviše. Prošlost, strašna prošlost, polako bledi i ja se uzdam da će budućnost biti bolja.
Deca su sada velika. Tanja je velika devojka, Aleksej uči peti razred. Njega niste ni videli.
Petnaest godina nisam imala nikakve vesti od vas i za to vreme mnoge promene su se desile u mom životu. Kao što ste mi predlagali, postala sam lekar. Muž mi je i dalje najbolji prijatelj. U njemu postoje iskrice vere, a ja ću se postarati da se iskre razgore u plamen. On zna sve o vama i često mi kaže: „Sećaj se oca Arsenija i ne zaboravljaj šta je dobro. Prema ljudima se ophodi kao on što se ophodio.“
Dođite brzo, mada znam da to ne zavisi od vas. Doći ću po vas i prosto ću vas uhapsiti i dovesti da živite sa nama. Majka Božja nas čuva. Spasila mi je Tatjanu, a meni vazda pomaže. Vaša babuška Ljuba mi je toliko mnogo pružila! Zamenila mi je majku.
Gospode, kako sam srećna što sam vas upoznala!
Ana
 
Ovo pisamce ispuni srce oca Arsenija sećanjima i dade mu priliku da se očima duše zagleda u prošlost i da se, po ko zna koji put, zadivi putevima Gospodnjim.
Otac Arsnije poče da se priseća:
Godina beše 1939. Nekoliko godina pre toga izdržao je kaznu u logoru, da bi po isteku tog roka iznenada bio poslan u izgnanstvo. Selio se iz kostromske u arhangelsku oblast, iz arhangelske u permsku i najzad dospeo u vologodsku oblast. To su bili veoma udaljeni krajevi i jedino je te, 1939. godine živeo blizu železnice. Selo u koje je bio poslan bilo je malo, no ispostavilo se da je starica kod koje je otac Arsenije živeo bila verujuća žena, dobra i samilostiva. Ubrzo je postala duhovna kćerka oca Arsenija.
Četrnaestog avgusta, na dan praznika Iznošenja Časnog Krsta, otac Arsenije krišom napusti svoje prebivalište i uputi se u jedan mali grad kod jedne svoje duhovne kćeri, Natalije Petrovne Astahove.
Za njegov dolazak znalo je samo njih sedmoro najbližih prijatelja. Stan Astahovih se nalazio na trećem spratu velike stambene zgrade. Dogovoreno je da otac Arsenije neće izlaziti na ulicu. Natalija Petrovna i njen suprug odlazili su svakog jutra na posao, a otac Arsenije je ostajao sam u stanu. Dogovor je bio da nikom ne otvara vrata, a ukoliko bi došao neko od njih sedmoro, pozvonili bi na dogovoren način, i otac Arsenije bi tada bez pitanja otvorio vrata.
Njegov dolazak u to mesto je bio tajna. Otac Arsenije je zvanično bio u izgnanstvu u jednom mestu na severu zemlje. Ovde je došao da bi se sastao sa dva episkopa i nekoliko jereja i da bi sa njima porazgovarao o budućnosti Crkve u ovim smutnim vremenima. Sastanak je trebalo da se održi u selu Abramcovu, u kući jednog poznatog slikara.
Toga dana je bio praznik Preobraženja Gospodnjeg. Za sve vreme svog boravka kod Astahovih, otac Arsenije je pisao pisma prijateljima i duhovnoj deci. Pisma bi davao jednom od sedmoro prijatelja koji su znali za njegov dolazak, a oni bi ih predavali drugima, koji bi se postarali da ih lično uruče primaocima. Oni kojima su pisma bila namenjena nisu ni sumnjali da ih je otac Arsenije pisao iz izgnanstva i da su odande, preko prijatelja, našla put do njih.
Prvih šest dana njegovog boravka bila su mirna. Otac Arsenije je odslužio predpraznično bdenije, ispovedio svoje prijatelje, a sledećeg jutra odslužio prazničnu liturgiju na kojoj su se svi pričestili Svetim Tajnama. Posle toga njegovi su prijatelji otišli na posao i otac Arsenije ostade sam. Nakon praznične službe osećao je mir i radost u duši. Nije bilo razloga za brigu. Od Marte Andrejevne nije stigao telegram, što je značilo da niko nije primetio njegov odlazak (bilo je dogovoreno da mu Marta Andrejevna ovim putem javi ukoliko neko bude primetio njegovo odsustvo). Ni ovde, u stanu, nije imao razloga za brigu.
Otac Arsenije pade na kolena i stade da uznosi blagodarne molitve Bogu za milost kojom ga je darovao, dopuštajući mu da služi svetu liturgiju na veliki praznik uz učešće njegovih najbližih. U stanu beše mirno i tiho. Posle molitve otac Arsenije sede za sto da piše pisma. Pisao je na uzanim listićima papira, jer su oni mogli lakše da se sakriju. Njegov sitan i uredan rukopis ispunjavao je tanke listiće koji su njegovoj duhovnoj deci donosili pouke od životne važnosti. U njima je on poučavao, ubeđivao, upozoravao, smirivao, objašnjavao. Svaki primalac je sa velikim nestrpljenjem čekao da dobije uzani listić hartije od oca Arsenija, jer mu je taj papirić donosio mudre očeve reči i savete. Povremeno bi se otac Arsenije dizao od stola, odlazio do prozora i kroz zavesu posmatrao drugu stranu ulice. U jednom trenutku mu se učini da je ženu koja je šetala ispred izloga prodavnice viđao i ranijih dana. Žena je zastala i pažljivo gledala u pravcu prozora za kojim je on stajao.
„Da li me to neko posmatra, ili mi se samo čini?“ pitao se otac Arsenije. Iz kuće nije izlazio, nije primetio da ga prate kada je doputovao i samo sedmoro njegovih poverljivih prijatelja su znali da je on ovde. „Postajem paranoičan“, reče potom sam sebi i sede opet za sto da piše. Već je bilo skoro jedanaest časova. Otac Arsenije doli još ulja u kandilo čiji je plamičak poigravao i u nekoliko navrata se zamalo ugasio. Zatim stade da čita blagodarni akatist Majci Božjoj.
Molitvu mu najednom prekide bučna zvonjava na vratima. Neznani posetilac je zvonio prema ugovorenom znaku: jednom dugačko, tri puta kratko, jednom dugačko, jednom kratko. „Ko li to može biti? Nikoga ne očekujem danas. Šta li se dogodilo?“ zapita se otac Arsenije.
Zvono se opet oglasi, ovaj put nestrpljivo.
Zabrinut, otac Arsenije pođe prema vratima; znao je da samo njegovi prijatelji znaju za ugovoreni znak zvona, no ipak je bio zbunjen.
„Sigurno telegram od Marte Andrejevne“, pomisli otac Arsenije.
U hodniku se prekrsti još jedanput, prizove u pomoć Majku Božju i otvori vrata. Nepoznata mlada žena od svojih dvadesetak godina gurnu vrata nogom, odgurnu oca Arsenija u stranu i grubo upade u kuću. Otide pravo u dnevnu sobu.
„Ja sam iz sovjetske administracije. Evo moje legitimacije. Vi ste Streljcov, Pjotr Andrejevič i živite ovde već šest dana. Poslali su me ovde da motrim na vas preko dana. Noću me zamenjuje neko drugi.“
Otac Arsenije se najednom oseti izgubljenim. Znao je da se na stolu nalaze pisma njegovim prijateljima, znao je da nema dozvolu za boravak u ovom gradu. Strepeo je za bezbednost svojih prijatelja koji bi mogli zbog ovoga silno da nastradaju.
„Bože moj, Majko Božja, pomozi mi!“ molio se u sebi. Jedna stvar mu je bila na pameti: mnogo ljudi će zbog njega biti uhapšeno…
Žena je bila mlada, lepa i očigledno inteligentna. Bila je odevena sasvim obično, verovatno da ne bi privlačila pažnju.
„Razumete li me? Ja sam iz administracije. Moj zadatak je da motrim na vas sa ulice. Ali meni se lično nešto strašno desilo: kćerka mi se ozbiljno razbolela. Telefonirala sam kući i rekli su mi da ima vrućicu preko 42o, da su joj krajnici toliko otekli da je sva poplavela i jedva diše. Sve se to desilo sasvim iznenada. Jutros, kad sam odlazila od kuće, bilo joj je dobro, a sada mi majka kaže da moja Tanja umire. Zvala sam centralu da ih pitam da me puste kući, međutim odbili su me. Zabranili su mi da napustim svoje mesto. No, šta da radim? Kćerka mi umire, moram joj nekako pomoći, moram po doktora, moja majka ne zna šta treba da radi. Zamena će doći u pet sati popodne. Imam za vas veliku molbu: nemojte nikuda da idete. Dajte mi reč da nećete nikuda otići! Ne napuštajte stan, molim vas, inače ćete me uništiti. I još nešto: ako vam neko dođe u posetu, moram znati ko je to bio, da bih mogla da javim u centralu. Vaši ljudi, koji rade za nas, kažu da ste dobri i da pomažete ljudima. Molim vas, nemojte nikuda da idete. Recite da nećete… Moja Tatjana je bolesna i moram biti sa svojim detetom, a oni mi ne daju…“
Otac Arsenije sve shvati u trenu. Nije morala ništa više da mu govori. U očima joj je video mnogo više nego što je mogla sama o sebi da kaže.
„Idite vašoj kćerki. Neću napuštati stan. Ako neko bude dolazio, javiću vam. Idite.“
„Hvala vam, druže Streljcov! Hvala! Vratiću se do tri, biću opet na svom mestu!“ uzviknu žena i još dodade: „Zovem se Ana!“
Vrata se zalupiše. Otac Arsenije ostade sam. Kandila su i dalje gorela, njegov molitvenik je bio otvoren, a svuda po stolu nalazila su se pisma.
Znači, NKVD zna sve: znaju da je ovde, drže ga pod prismotrom, a motre i na druge. Cilj im je da saznaju ko sve kod njega dolazi, kako bi mogli da ih pohapse. Ana, koja je upala u kuću i koja je znala za ugovoreni znak, koja je, uprkos naređenjima, morala kod svoje bolesne kćerke, njene užasne reči: „vaši ljudi koji rade za nas“, planirani sastanak sa episkopima, iznenadna bolest Anine kćerke, sve je to otac Arsenije protumačio kao niz događaja koje je Bog uredio Svojim premudrim promislom.
Težina ovog događaja se svom žestinom obrušila na ramena oca Arsenija i zamalo ga nije smrvila silinom osećanja i misli. Bojao se; osećao je veliku odgovornost za sudbinu drugih, za ono što ih možda čeka. Shvatio je da je njegov dolazak ovde bio velika greška.
Otac Arsenije izvadi svoj molitvenik, pripade kolenima i stade da čita akatist Vladimirskoj Majci Božjoj, nastavljajući da čita tamo gde ga je prekinulo zvono. Međutim, rečenice su nekako čudno zvučale, i on kao da nije uspevao da shvati značenje reči koje je toliko dobro znao i voleo. Malo po malo uspeo je da se savlada, da zaboravi na svoje zemaljske brige i da se sasvim pogruzi u molitvu. Proveo je tako u molitvi oko četiri časa.Čitao je Akatist i druge molitve, zatim je odslužio blagodarstveni moleban.
Taj događaj nije bio ništa drugo do potvrda Božje milosti i staranja prema ocu Arseniju i njegovim prijateljima, njegovoj duhovnoj deci. Svi strahovi i sve brige odstupiše od njega.
U tri sata ponovo se začu zvono i otac Arsenije otvori vrata. Ana žurno uđe u stan i promuca:
„Hvala Bogu, još ste tu.“
„Tu sam, nisam nikuda išao, niti je iko dolazio da me poseti. Vratite se na svoje mesto, Irina.“
Žena je izgledala vrlo izmučeno i umorno, no kada je otac Arsenije nazva imenom Irina, ona se trgnu i reče uznemireno: „Zašto ste me nazvali Irina?“
„Idite, Irina, idite!“ umesto odgovora ponovi otac Arsenije.
U očima joj zasijaše suze i ona prošaputa: „Hvala vam.“
„Gospode! Ti si mi rekao da je njeno pravo ime Irina! Ti si jedini Sveznajući, o Svemogući Bože!“
Preko puta ulice, mogao je da vidi Irinu kako nastavlja da šeta ispred izloga prodavnice. U pet sati na njeno mesto dođe neki čovek.
Otac Arsenije odluči da ništa ne kaže Nataliji Petrovnoj ni njenom mužu, kao ni ostalim prijateljima. To ionako ne bi promenilo situaciju, samo bi im natovario brigu na vrat. Neki unutrašnji glas mu je govorio da sačeka do sutra i da je sve u Božjim rukama.
Otac Arsenije poče da se priprema za ono najgore: spalio je sva pisma koja je prethodno bio napisao i primio, a takođe je zamolio Nataliju Petrovnu da spali bilo šta što bi moglo da ih ugrozi.
Sledećeg jutra odslužio je ranu liturgiju i, pošto su Natalija Petrovna njen suprug otišli na posao, počeo je da se moli, ali molitva mu nije tekla lako. Nije imao mir, bio je zabrinut.
U jedanaest sati oglasilo se zvono. Otvorio je vrata i opet ugledao Irinu. Pustio ju je u sobu, seo za sto i čekao.
„Došla sam da vas vidim. Uspela sam, uz velike probleme, da smestim Tanju u bolnicu. Mnogo se brinem za nju. Hvala vam za ono juče. Telefonirala sam u centralu i javila im da juče niko nije dolazio kod vas.“
„Sedite, Irina! Veoma sam iznenađen što ste se usudili da dođete da me vidite, mene koji sam pod prismotrom. Verovatno me smatrate neprijateljem?“
„Nemojte me se plašiti. Verujte mi, došla sam zato što sam sama htela, bolest moje kćerke nije nekakva izmišljotina. Recite mi ko ste, ko su vaši prijatelji i zašto se toliko borite protiv vlasti? Oni vaši prijatelji koji su u kontaktu sa nama kažu da stalno pomažete ljudima i da ste veoma dobri. Puno lepih stvari kažu za vas, međutim, od njih smo čuli i da ste fanatik, neprijatelj naroda, da okupljate oko sebe crkvene ljude.. Kažu da je vaša dobrota opasna za našu sovjetsku vlast.
„Imam tri sata slobodnog vremena. Do dva sata popodne niko neće dolaziti da me proverava. Recite mi, dakle, nešto o sebi. S vremena na vreme ću pogledati na ulicu i, ako vidim nešto sumnjivo, odmah ću otići.“
Gledajući je u oči, otac Arsenije poče da govori Irini o veri i o verujućim ljudima. Pokušao je da joj objasni zbog čega se komunizam bori protiv vere, kao i da je uveri da se Hrišćani ne bore protiv režima.
Dok je razgovarao sa njom, otac Arsenije nije osećao strah. Čega da se plaši? Bilo mu je sasvim jasno da Irina zna mnogo više o njemu i njegovim prijateljima nego što bi on mogao da joj kaže. Otac Arsenije se toliko udubio u svoje reči da je zaboravio ko to sedi pred njim. Razgovarao je sa Irinom kao sa bilo kojim drugim ljudskim bićem i, znajući da je u pravu, branio je svoju veru.
Mada joj je bilo teško da ga razume, Irina ga je pažljivo slušala. Slušala je mnogo o opasnosti hrišćanskih bratstava po sovjetsku vlast, znala je da su vernici neprijatelji naroda, a sad joj, evo ovaj čovek, govori suprotno. Gde je istina?
NKVD je posedovao mnoge informacije o njima, i samo se čekalo da se sazna identitet svih članova ove zajednice, pa da se izda nalog za hapšenje svakog od njih, te da se pošalju u logore ili izgnanstvo. Svi oni su morali biti uhapšeni zbog svojih anti-komunističkih aktivnosti. No, Irini se sada činilo da tu zapravo nema nikakve „aktivnosti“, već da ove ljude spaja isključivo vera.
„U centrali organizuju kurseve za nas na kojima učimo da ste nam vi neprijatelji. A kad vas slušam i gledam sve je drugačije: izgledate mi kao ljudi iz nekog drugog vremena. Na kursevima nam govore o vašoj organizaciji, pokazuju nam vaša pisma, iz kojih se vidi jedino vaša briga za druge i u kojima pišete o Bogu. To je sigurno neka šifra.
„Neki od „vaših“ rade za nas i prosleđuju nam informacije. Reći ću vam njihova imena.“
„Ne, nemojte mi govoriti njihova imena, ne želim da ih znam!“ prekide je otac Arsenije.
„Ali ja hoću da vam kažem ko su oni! Ne volim izdajnike, isti ti ljudi bi sutra mogli da izdaju i mene! Jedanput sam prisustvovala saslušanju. Zgadilo mi se: oči su im klizile levo i desno, uvijali su se kao crvi, drhtali od straha, no sve su zapisali što se od njih tražilo. Ja sam sve to posmatrala sa strane i to što su govorili zvučalo mi je kao neka polu-istina. Izdajnici su: Kravcova, đakon Kamuškin, Guskova i Poljuškina.“
Otac Arsenije zadrhta i jedva se uzdrža da ne poviče: „To nije istina! Ti ljudi nas nikada ne bi izdali!“ No, u Irininim očima se videlo da govori istinu. Zaplakao se. Dugo je i gorko plakao.
„No, šta je s vama, druže Streljcov? Istinu vam govorim. Lično sam, 16. avgusta, pošla sa drugaricom Kravcovom u centralu. Sve je istina što sam vam rekla. Smirite se – ti ljudi nisu vredni vaše pažnje.
„Možda nije trebalo da vam sve ovo kažem, ali bilo mi vas je žao. Nemojte se uznemiravati. Ja sada idem. Doći ću ponovo sutra. Nećete biti uhapšeni zbog ovoga. Njima je samo važno da saznaju imena svih onih koji rade sa vama. Sada idem da telefoniram iz govornice da vidim kako mi je kćerka. Žao mi je što sam vas ovoliko uznemirila.“
Otac Arsenije ostade sam, uzdrman i slomljen.
Nije mogao da zaustavi suze, a mračne misli navališe na njega.
Kaća! Kaća Kravcova, osoba prema kojoj je osećao toliku bliskost! Kaća, koja mu je toliko pomagala, koja je imala zlatno srce, koja se stalno molila, koja je znala sve službe napamet! Kaća je znala sve o njihovoj maloj zajednici verujućih. Šta je to moglo da je natera da postane doušnik NKVD-a, da se pretvori u izdajnika? Kaća, lepa i pametna Kaća, koju su zvali Bela, da bi je razlikovali od ostalih koje su nosile isto ime. Šta ju je nagnalo da to učini? Strah? Razočaranje? Iznenadna slabost duha? Pretnje?
Pa onda… đakon Kamuškin, njegov duhovni sin i saslužitelj, a zatim Lidija Guskova i Zina Poljuškina, njegove verne duhovne kćeri. Šta li im se to dogodilo, te su toliko pale? Zar samo zbog straha? „Možda sam ja, kao njihov duhovni otac, nešto propustio, možda sam mogao da sprečim ovoliki njihov pad? Možda je sve ovo moja krivica? Gospode, smiluj se na mene grešnog, ispravi put moj! Ja sam kriv, smiluj se na moju duhovnu decu i sve ih spasi!“
Sećajući se njihovih ispovesti i razgovora koje je vodio sa njima, otac Arsenije pokuša da se priseti pojedinosti koje su ih, eventualno, mogle dovesti do ovako strašnog pada.
Da! On, jeromonah Arsenije, nije primetio šta se u njihovim dušama događa, a trebalo je da pokuša da smiri njihovu kolebljivost i da im ukaže na greške. Otac Arsenije se stade kolenopreklono moliti Bogu i Njegovoj Presvetoj Majci za pomoć. „Gospode!“ vapio je. „Gospode, ne ostavi me, ispruži ruku Svoju i milostiv budi, spasi moju decu od propasti!“
Irina je ponovo došla sledećeg dana. Stanje njene kćerke se mnogo pogoršalo. Pored gnojnog abcesa u grlu, dobila je još i upalu pluća, te je jedva disala. Lekari su rekli da joj nema spasa. Irinini nalogodavci joj nisu dozvoljavali da se udalji sa svog mesta osmatranja. Preko dana, sa devojčicom je bila, a Irina je bdela kraj nje noću. Čim je ušla u sobu, Irina briznu u plač.
„Smirite se, smirite se! Bog je milostiv i vaša Tanja će ozdraviti“, tešio je Irinu otac Arsenije. Video je pred sobom sasvim izgubljenu ženu, tužnu, očajnu, praznu, bez nade.
„Nema nade! Tatjana umire. Ima dve teške bolesti, doktori kažu da će umreti, a ja ne mogu da budem sa njom!“ jecala je.
Otac Arsenije stade pred ikone, upali još jedno kandilo i reče: „Moliću se Bogu za vašu Tanju, prosiću od Njega zdravlje vašem detetu.“
„Hoću i ja da se molim tom vašem Bogu, na sve sam spremna. Želim samo zdravlje svom detetu, ali ne znam kako da se molim. Ne znam ništa o Bogu.“
Svetlost kandila je titrala pred ikonama, obasjavajući naročito lik Bogorodice Vladimirske. „Irina, molićemo se zajedno, molićemo se Majci Božjoj, našoj zaštitnici. Molićemo je da vaša Tanja ozdravi.“ I on otpoče molitvu, glasno i razgovetno. Dok se molio, otac Arsenije nije primećivao Irinu. Zaboravio je na nju, osećao je samo njen ogromni ljudski bol. Otac Arsenije se molio za dete Tatjanu svom svojom dušom i sa svom vlašću koja mu je kao svešteniku data.
(Kada mi je, skoro 25 godina kasnije otac Arsenije pričao o ovom događaju, rekao mi je: „Ti znaš da ja retko plačem, ali tada sam plakao i molio Boga i Njegovu Majku za pomoć. Molio sam se „so derznovenijem“ i, ne samo da sam se molio, već sam – bojim se i da izgovorim ove reči – zahtevao. Da, zahtevao sam da Bog ispuni moju prozbu, jer je Irinin bol bio strašan. U njoj nije bilo ni nade, ni vere, no ja sam u njenim očima video dobrotu i ljubav. Molio sam se da Bog čuje moju molitvu, molio sam se za iscelenje deteta i da Irina primi svetlost vere i nade u Hrista. Kasnije sam ispovedio ovo svoje „derznovenije“ episkopu Joni.)
Posle dvočasovne molitve, otac Arsenije se osvrnu oko sebe i vide Irinu na kolenima, kako i dalje plače, gleda ikonu Majke Božje i miče usnama. Srce mu se ispuni samilošću.
Priđe joj, položi joj ruku na glavu i reče joj: „Idite sada, Irina! Bog će pomoći. Molili smo se zajedno, vi i ja. Majka Božja, naša predstateljnica, neće se okrenuti od nas. Pomoći će nam.“
Irina ustade, uze oca Arsenija za ruku i reče: „Pjotre Andrejeviču! Ja od sada verujem, i verovaću. Verujem vama, verujem Njoj. I Ona je majka, i ako je sve tako kako vi kažete, Ona će pomoći. Majko Božja, spasi moju Tatjanu. Sve ću učiniti, samo je spasi!“
Otac Arsenije nastavi da se moli sve dok se Natalija Petrovna i njen muž nisu vratili s posla. Uveče, dok su sedeli sa još dvoje prijatelja, telefon je zazvonio. Otac Arsenije podiže slušalicu i reče: „Slušam vas, Ana.“ Sa druge strane žice čuo je Irinin glas: „Zovem vas iz govornice. Hvala! Hvala! Dobro je! Pomogla mi je! Ja od sada verujem. Hvala vam!“
Otac Arsenije se prekrsti i reče: „Veliku milost su ukazali Bog i Njegova Majka, ne samo meni, već jednom novorođenom čoveku. Niko neće znati s kim sam razgovarao, na svetu ima mnogo Ana.“ I on otide pred ikone i zablagodari Bogu.
(Ovde vredi napomenuti da su oca Arsenija, prilikom kasnijih saslušavanja, uporno ispitivali ko je Ana).
Otac Arsenije je bio primoran da promeni svoje planove zbog ovih nepredviđenih događaja. Nakon mnogo razmišljanja i molitava, on odluči da otkaže svoj sastanak sa episkopima i da se 25. avgusta vrati u mesto izgnanstva. Dotle neće izlaziti iz stana. Morao je da zaštiti one koji su mu i dalje bili verni, i da na neki način izoluje doušnike.
Irina je, sve do njegovog odlaska, redovno dolazila k ocu Arseniju u jedanaest sati svakog jutra i ostajala do dva. Postavljala bi mu razna pitanja, pričala bi mu o sebi, ali najviše je volela da sedi i da ga sluša. Prvi put u životu se ispovedila i pričestila. Postala je duhovna kćerka oca Arsenija. Dogovorili su se da mu Irina piše i da se potpisuje kao Ana. Ona mu je dala adresu svoje rođake, koju je otac Arsenije zapamtio, na koju će moći da joj odgovara na pisma. Još joj je otac Arsenije dao adresu izvesne babuške Ljube, da bi Irina mogla od nje da uči o veri i o Crkvi. Poslao je poruku babuški Ljubi, koja nije bila član njihovog bratstva, ali koja je bila tvrdo verujuća žena: „Pomozite ovoj mladoj ženi, vodite je, nemojte je ostavljati. Molite se zajedno sa njom.“ Pre nego što su ga poslali u logor „specijalnog“ režima, odakle nije mogao nikome da piše, otac Arsenije je napisao Irini nekoliko pisama.
Posle susreta sa ocem Arsenijem, Irina je prestala da radi za Kompartiju i upisala medicinu. Po diplomiranju, zaposlila se u jednoj od velikih moskovskih bolnica.
Otac Arsenije je saznao za ovo tek pošto je pušten iz logora. Tog decembra 1956., nekoliko meseci pred oslobađanje, prisećao se onih dana avgusta 1939. Još mu je u pamćenju bio svež onaj bol sa kojim je razmišljao o đakonu Kamuškinu i o sestrama Lidiji i Zini. Bilo mu je jasno da ničim nije mogao da spreči njihov pad, jer ni jednog trenutka u toku ispovesti ili razgovora sa njima nije bio svestan njihovih namera.
Sećao se i ispovesti Kaće Kravcove, 23. avgusta te godine. Pri kraju ispovesti, otac Arsenije je čekao, jer je želeo da ona sama kaže šta je učinila, no ona ne reče ništa. Otac Arsenije se molio. Kaća je očekivala da čuje razrešnu molitvu i nije mogla da razume zašto otac Arsenije okleva. „Oče, završila sam!“ rekla mu je i tek tada joj otac Arsenije pročita razrešnu molitvu.
Ispovest se završila, ali ne i razgovor.
„Kaća, šta te je to nateralo da prijaviš vlastima naše bratstvo? Zašto si im govorila o našem radu? Zašto? Time si uništila mnoge živote. A bila si mi uzdanica i jedna od mojih najvoljenijih duhovnih kćeri.“
Kaćino lice obuze strah, stid, užas. Njene krupne oči napuniše se suzama i ona stade da se ujeda za usne.
„Kako ste saznali? Ko vam je rekao? Oče Arsenije, oni su sve već znali i pre nego što sam im rekla. Znali su da ste došli ovamo. Ja sam im samo rekla pola istine, ja… “ Ona se najednom uozbilji. „Htela sam samo da spasem naše bratstvo, da ga zaštitim… Lagala sam na informativnim razgovorima, ali oni mnogo toga znaju. A sada sam se do guše upetljala u ovo…“
Razgovor je trajao dugo i završio se dogovorom da Kaća mora napustiti bratstvo, što je ona i učinila. Nekoliko godina kasnije, Kaća se udala i prestala da se viđa sa svojim starim prijateljima. Oca Arsenija je ponovo videla tek 1958.
Za vreme rigoroznih saslušavanja 1942. godine, otac Arsenije je imao prilike da se još jedanput uveri u to da je Irina govorila istinu kada mu je otkrila identitet potkazivača.
Bivši đakon Kamuškin je do šezdesetih godina uživao visok položaj u Moskovskoj Patrijaršiji.
Pre odlaska, otac Arsenije je dugo razgovarao sa Verom Danilovnom i Natalijom Petrovnom. Rekao im je razlog zbog koga je došao, ali im nije spominjao Irinu niti im je objašnjavao kako je saznao za izdaju. Rekao im je za đakona, Zinu i Lidiju, ali Kaću, Belu Kaću, nije spominjao. Verovao je da nije izdajica, mada je teško sagrešila.
Bilo mu je jasno da će veoma brzo biti uhapšen, no bilo je veoma važno, zarad drugih, da se to hapšenje ne dogodi na tom mestu, već tamo gde mu je zvanično mesto prebivanja – u seocetu u koje je bio izgnan. Neka ga saslušavaju, neka ga strpaju u samicu, neka ga tuku u pokazuju mu potpisane izjave svedoka – on neće priznati da je ikada napustio svoje zvanično prebivalište. Irina mu je kupila kartu za 25. avgust. Veče pre polaska otac Arsenije je proveo pišući pisma, od kojih je jedno bilo namenjeno Kaći Kravcovoj. Kaća je 1966. godine dala to pismo Veri Danilovnoj i tom prilikom joj ispričala kako je došlo do toga da je postala agent Kompartije.
Evo odlomka iz tog pisma:
Molim se Bogu za tebe. Učvršćuj se u molitvi i nemoj prestajati da moliš Majku Božju za pomoć. Pala si, sada moraš naći snage da se ponovo digneš. Razumem tvoju grešku i ne krivim te. Ti si jaka, odlučna, čvrsta. Kada su te pozvali, verovala si da si dovoljno jaka i da ćeš moći da im se odupreš. Tvoja greška sastoji se u tome što si verovala u sebe, a ne u Boga. Da si više verovala Bogu, samo tada bi ti tvoja snaga i odlučnost pomogle da se odupreš zlu. Ovako je tvoje junačenje završilo prvo kao greška, a onda kao veliko zlo.
Prestani da se baviš time. Odupiri se zlu i pobedićeš. Znam da je to teško. Bori se protiv zla.
Utehu nađi u molitvi. Majka Božja je naša zaštitila i predstateljnica pred Bogom.
Neka te Bog čuva.
Tvoj duhovni otac
Jeromonah Arsenije
Doći će dan kada ćemo se ponovo sresti. Uvek se molim za tebe. Bog te blagoslovio.
U jedanaest časova 25. avgusta, dok je Irina čuvala stražu preko puta ulice, otac Arsenije je otišao na stanicu i ostao tamo do polaska večernjeg voza. Irinina majka je došla da ga isprati. Donela mu je hrane. Bila je veoma prijatna i pažljiva.
Ovaj odlazak je za oca Arsenija bio veoma bolan. Izgubio je tri duhovna čeda. No, u Kaću je imao poverenja. Verovao da će se povratiti.
Irina se pozdravila sa njim ujutru i zamolila ga da se moli za nju i njenu porodicu. Za oca Arsenija je predstavljalo veliku radost što je jedan novi čovek prišao veri, izvoru nade i života.
Sećam se, neko je jedanput upitao oca Arsenija: „Kako ste mogli odmah da imate poverenja u Irinu?“ Odgovorio je: „Jer su putevi Gospodnji čudesni, a milost Njegova neizmerljiva.“
Zapisano prema kazivanjima oca Arsenija, Irine, Vere Danilovne i Natalije Petrovne. Sastavila osoba koja je učestvovala u ovim događajima.

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *