ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
СЕЋАМ СЕ
 
Сећам се… Никада нећу заборавити “специјални” логор. Чак и сада, када је прошло толико година, живо се сећам логора и сваке, па и најмање појединости живота у њему. Ноћу ми се те слике враћају и прогоне ме у сновима.
Хапшење, бројна саслушавања, мучење, затворска ћелија… Дуго и исцрпљујуће пешачење у колони према логору на леденој јесењој киши, уз стражу наоружану машинкама и са полицијским псима за петама… Повици: “Два корака у страну и пуцамо без упозорења!” Све то је било ужасно и преужасно, но постојала је нада да ће, када коначно стигнемо до логора, живот бити мало лакши. Када смо најзад доспели у злогласни логор било ми је јасно да је све што сам до тада преживео била дечја игра према ономе што ме је тамо чекало. Осам месеци у логору “посебног режима” су за мене били тешко искушење.
Ноћ је, барака је закључана. Дуж редова лежаја једва тињају сијалице. Кроз снегом натрпане прозоре се понекад назире кружно кретање рефлектора по логору. Напољу је ледени мраз, 30 степени испод нуле, а прозори се тресу под ударима ветра који час цвили, час завија, час урличе. Иако у бараци има много људи, ти си тамо сам, потпуно сам. Око тебе су странци, и ти си странац свакоме од њих. Свуда је ноћ, бескрајна ноћ. Сви звуци се стапају у један и нестају, мртва тишина је око тебе и безнадежни ужас који те не напушта читаву ноћ. Неки од затвореника у сну испуштају крике, неки болно јече, други псују, но све то чини тишину још страшнијом – као да си отргнут од живота. Понекад ти се чини да би рукама могао да додирнеш ту стравичну и лепљиву тишину која ти заробљава мисли окивајући их у страх и очај. Пређашњи дан носи само ужасна сећања: стално присуство смрти, батинања, понижења, глад и уништавање људске душе.
“Гњидо једна, сад ћеш у самицу! На стрељање!” урлали су логорски стражари, лица искривљених од беса. “Убићу те! Задавићу те!” урлали су криминалци. Сви смо знали да то нису пука застрашивања, већ да се то све свакодневно догађало у логору, пред нашим очима. Ноћу никада ниси могао да се одмориш, јер те је ноћ исцрпљивала том тескобном тишином; ноћу се пролазило кроз још горе муке него по дану. О изласку из логора се није смело ни размишљати. Чим би се рок на који си осуђен приближио крају, додали би ти још неколико година, без икаквог објашњења.
Једног дана пребацили су ме у другу бараку. Четвртог дана по пресељењу, док сам се враћао из нужника, приметио сам човека који је без престанка стајао крај своје постеље. Због чега ли стоји тамо по читаву ноћ? Рекоше ми да се тај човек моли. Други затвореници би му у пролазу често добацивали заједљиве речи.
Сви ћемо ионако да поумиремо у овом логору. За шта ли се овај моли? Због чега? Док сам још био на слободи чуо сам да неки људи верују у Бога и да их због тога шаљу на рад по логорима. У мојој породици су религија и празноверје изједначавани и сматрани недостатком културе и интелигенције. Какве користи човек има од вере? У шта човек да верује овде, на овом месту где су сви осуђени на смрт? На крају ме је савладао очај и ја одлучих да одузмем себи живот. У мојој породици су ионако већ сви мислили да сам негде погинуо: кад су се распитивали за мене у Москви, сигурно су добијали одговор: “Нема га на списку.” Моја одлука је била коначна. Нећу да умрем кад стражари или злочинци одлуче да ме убију, нити желим да скапам од глади или зиме. Хоћу да умрем сада. Доста сам страдао – време је да учиним крај свему томе. Да ли је то кукавичлук? Не, већ нужност. Кад постоји нада, постој и могућност да се човек бори за живот. За логораша не постоји нада, постоји само сигурна, мученичка смрт. Једне ноћи отишао сам у нужник и тамо угледао греду коју су многи пре мене употребили у исту сврху. Однекуда сам украо комад ужета које сам носио до себе. Завршићу са собом, нећу више да живим. Одлучио сам.
Док пролазим између редова кревета, видим старца који, као и обично, стоји крај свог кревета и моли се. Остали спавају. Старац је толико удубљен у молитву да ме ни не примећује. Још само да га заобиђем … Док идем према нужнику старац се одједанпут окреће и полази за мном. Хвата ме за руку и шапуће: “Седи! Ниси сам овде. Има нас много који се осећамо као и ти, али с нама је Бог!”
Послушао сам га и сео на његов кревет. Седим тако и слушам га. На своје изненађење, одговарам на његова питања. Осећам према њему мржњу, јер ми је омео план. Мој живот је моја брига, а не његова. Старац почиње да ми прича о мом животу износећи све појединости и мене почиње да спопада страх. Откуд он то све зна?
Смирује ме, пун је разумевања, зна да ми је тешко. Уморан сам, болестан, понижен, гладан. Но, све се то може победити, и мора се победити – ако се определим за тај пут, победа ће бити моја.
Сада сам веома љут на њега, имам жељу да га повредим. Уз пар неприличних речи устајем, али он ме и даље држи за руку и наставља да говори. Прекидам га, но он не престаје да ми прича. Објашњава ми да човек нема права да узме сам себи живот, да је дужан да се бори да га сачува. Почињем да га слушам и да схватам да старац заиста жели да ми помогне. Ништа се није променило у мом животу, али ја више нисам сам.
Не покушава да ми о Богу говори на силу, само Га спомиње. Помаже ми, једноставно речено. Осећам да он поседује неку унутрашњу снагу коју ја немам. Такође осећам да овај старац узима на себе сав мој очајнички бол и сву тежину логорског живота која ме свом силином притиска. Све он то носи заједно са мном. На крају се нисам обесио о греду као што сам намеравао, већ сам остао поред старца. Касније сам сазнао да он уопште и није стар, већ да само изгледа као старац пошто је у логору провео неколико година. Неки су га звали “Пјотр Андрејевич”, а други “Отац Арсеније.” Никада нећу заборавити те дане, нити његов лик који ми се тада урезао у сећању.
Отац Арсеније ми је открио нови живот, привео ме је к Богу и препородио моје унутрашње биће. Због тога бих желео да изнесем своја најосновнија запажања о њему. О њему би човек могао да прича без престанка, јер су безбројна његова добра дела, а та његова дела се своде на две ствари: на Бога и на љубав – љубав којом је љубио све људе у име Бога. Сећам се ових његових речи: “Сваки човек, пре него што умре, мора нешто да остави иза себе, некакав траг. То може бити кућа коју је саградио сопственим рукама, дрво које је засадио, књига коју је написао… но шта год да је оставио за собом, то мора бити нешто што је урадио, не ради себе, већ ради других људи. Све што су твоје руке створиле, биће печат који ће остати после твоје смрти. Људи ће посматрати дело твојих руку и ти ћеш и даље живети у радости коју си им причинио. Они ће те се сећати и благосиљати те. Није важно шта ћеш створити, важан је твој труд и љубав. Твоје дело ће у себи носити делић тебе, уколико си га направио зарад Бога и љубави према људима. Најважније је помагати другима, олакшавати им бремена и молити се за њих.”
Тако је живео отац Арсеније и тако је учио све оне који долазили к њему. Давао је од себе оно најдрагоценије: топлину душе, веру, искуство Хришћанског живота.Учио нас је како да се молимо и разгорео у сваком од нас онај жижак вере који је Бог усадио у свакоме од нас. Да ли ико ко га је познавао може да заборави све што је учинио? Многи су к њему долазили и односили са собом све те драгоцене дарове. Много мира и радости нам је штедро даровао наш отац Арсеније.
Све ово о чему пишем, осетио сам на себи. И на другима сам видео како их познанство са оцем Арсенијем мења, обнавља и даје им снагу. Одлазили су из логора као верници и односили са собом трачак оне топлине којом их је даровао. С обзиром на мој случај, могао сам и сам да преносим на друге оно што сам добио од оца Арсеније: веру, љубав, доброту.
Они који су живели у његовој близини нису одлазили са овог света гневни, без наде, већ просветљени вером у Бога, а стравичан логорски живот није за њих представљао неправедно страдање, већ незаобилазно искушење на путу ка Богу.
Често се догађало да ти исти људи, пре одласка из овог живота, пренесу светлост другима. Уколико би до првог сусрета са оцем Арсенијем дошло када је човек био на самрти, он је олакшавао том човеку болове и муке, и човек би мирно прешао у други живот. Отац Арсеније је овај таланат од Бога умножавао чинећи многа добра дела и делио га великодушно са другима. Никад због тога није осиромашио, напротив, то га је богатило, а да сам није био свестан тога. Када би отац Арсеније говорио о твом животу, било би ти јасно да он о теби зна више него што ти сам знаш о себи. Знао је чак и шта те чека. Очи су му биле благе и пажљиве. Гледајући у њега, у тебе се постепено усељавао мир, добијао си снагу. Када би говорио, глас му је био тако уверљив да си морао имати поверења у њега, знао си да је у праву.
У свему је био храбар и јак, ничега се није бојао. Бог и само Бог је био његова снага, његово уточиште и надање. У Богу је био јак, и у Богу је стајао чврсто у сред оне све беде и страдања.
По примању монашког пострига добио је име Арсеније. “Арсеније” значи – храбар. Име му је савршено одговарало.
Мене су из логора пустили неколико година пре њега. Редовно сам му писао. Када сам чуо да је ослобођен, тражио сам га свуда и на крају га нашао у малој варошици у којој се био настанио.
Увек ће ми у памћењу остати она кућица и соба у којој је живео. Наравно, они радосни дани и сати које сам са њим проводио остаће заувек утиснути у мом сећању. Чим се уђе у собу оца Арсенија, виде се најпре иконе Владимирске и Казанске Мајке Божје, Нерукотворени Образ Господа Исуса Христа и ликови св. Јована Богослова и Св. Николаја Чудотворца; старе иконе, врхунске израде. Пред њима увек горе два кандила: црвено и зелено. На сточићу испред икона је стаклена ваза у којој се увек налази свеже цвеће. На истом сточићу, прекривени белом салветом, налазе се и Свето Писмо, Псалтир, још неке богослужбене књиге, као и одговарајући Минеј[1]*. На његовом радном столу поред прозора налази се мноштво књига: о теологији, историји уметности, древној архитектури, савременој и класичној поезији, чак и атеистичке књиге.
Дуж целог једног зида простире се полица крцата књигама, а уз други зид је кауч ма коме се отац Арсеније дању одмара, а ноћу спава.
Намештај у соби допуњују три удобне старе фотеље. На зиду су платна познатих савремених сликара, дарови самих уметника оцу Арсенију. На скоро свима је представљена природа. На једној слици је насликана жена испред логорске бараке. Женино лице је лепо и привлачно: мада је видно исцрпљена, у очима јој сија живот, снага и несаломива воља.
У позадини слике је још једна барака. Жена је одевена у маслинасто-сиво одело, на глави има похабану капу и на први поглед се стиче утисак крајње беде, но ако се поново загледаш у њене очи, осећаш да је жива, упркос свим страдањима кроз која пролази, упркос смрти која је прати на сваком кораку. Јасно ти је, кад је гледаш, да се она не предаје, да се никад неће одрећи Онога у Кога верује. Премда скрхана животним искушењима, у њој и даље живи Дух Божји и она ће увек бити жива: њене очи су ватрено сведочиле ову истину. Портрет је насликао чувени руски уметник, пријатељ оца Арсенија.
Не знам име те жене, знам само да је била духовна кћерка владике Макарија, која је умрла у логору.
Када се отац Арсеније вратио из логора, није више служио у цркви. Првих неколико месеци живео је веома повучено и усамљено, но касније се око њега обрела велика духовна породица, чији су чланови били распрострањени широм Русије.
Људи су долазили, писали му писма (наравно, нису му писали на кућну адресу, јер би то представљало опасност и за њих и за њега, већ су му писма доносили пријатељи који би му долазили у посету – на овај начин је дневно примао око двадесетак писама). Сваког дана долазило би му по двоје или троје људи, а суботом и недељом чак и до десеторо! Када је имао неуобичајено велики број посетилаца, Надежда Петровна се веома бринула за његово здравље.
Духовна деца оца Арсенија била су врло многобројна. Свако од њих га је посећивао бар два пута годишње. Надежда Петровна је у једној соби наместила два кревета за посетиоце. Уколико је више људи остајало да ноћи, морали су да спавају на поду.
Отац Арсеније није губио интересовање за уметност. Користио је своје слободно време да прати најновија издања, међутим, слободног времена је имао веома мало. Ипак, успео је да напише неколико чланака, мада ниједан издавач није прихватио да штампа његове радове, јер је аутор био свештено лице. Ипак, један од његових пријатеља је покушао да преко својих познаника у издаваштву обезбеди штампање неких његових радова, како се не би заборавило име Пјотра Андрејевича Стрељцова.
Отац Арсеније је устајао свако јутро у шест сати, а одлазио на спавање у поноћ. Непрестано се молио, служио свакодневне литургије, исповедао људе и разговарао са посетиоцима.
Кандила су горела док се тихо молио у својој соби. За мене је молитва са њим увек представљала велику духовну радост; у тим тренуцима сам осећао како се Божја благодат излива и на мене. Његова молитва је била веома духовна, веома дубока, нарочито кад се молио Пресветој Богородици.
Кад је он читао акатист Богородици Владимирској, заборављао сам ко сам и где се налазим. Са завршним речима акатиста: “Радуј се, Пресвета Владичице Богородице, ти која нам пројављујеш благодат и милост иконом својом”, отац Арсеније је славио безмерно савршенство Богомајке и пред њом спомињао имена све своје духовне деце, молећи се за њих.
Једном недељно служио би парастос. Том приликом би се молио за хиљаде уснулих у Господу и те службе су увек биле веома потресне за све присутне. Док се молио за мртве било је очигледно да он сваког од њих појединачно чува у сећању и да осећа њихово присуство. Понекад би плакао и ми који смо се са њим молили осећали бисмо колико их је волео и колико су они за њега били живи.
Људи који би долазили к њему одлазили су са обновљеном снагом и вером, са жељом да постану бољи и да помажу другима.
За време оних дугих година које је отац Арсеније провео у кампу, његова духовна породица се смањила. Многи су умрли, многи су били болесни, а неки су га напустили из страха од власти. Ипак, већина њих је остала верна оцу Арсенију. Појављивала су се нова “деца”: били су то људи које је упознао у логору, а неке су доводили пријатељи, као што је био случај самном. Познавао сам многе од њих и сваког се сећам, но споменућу само оне које сам упознао приликом посета оцу Арсенију, или оне које знам још из логора и које сам заволео.
О некима од њих је већ било речи: о докторки Ирини, оцу Алексеју (некадашњем студенту из логора), Абросимову, Сазикову, Авсенкову и Надежди Петровној – све су то били дивни, изузетни људи.
Сећам се посете владике Н. која се збила 1962. Владика је био познати теолог, филозоф и, по речима многих, веома добар исповедник. Долазио је код оца Арсенија на исповест. Многа духовна деца оца Арсенија ишла су у цркву у којој је он служио.
Остао је два дана у посети код оца Арсенија. За то време су исповедили један другог. После су разговарали о судбини и будућности Цркве у Совјетском Савезу и о томе шта је битно за вернике у данашње време. “Верујућем човеку требају само Свето Писмо и дела Светих Отаца”, рекао је владика Н., гледајући библиотеку оца Арсенија. “Ништа друго није вредно његове пажње.”
Отац Арсеније је ћутао неколико тренутака, а затим одговорио: “У праву сте, Преосвећени. Оно најважније за вернике налази се у тим књигама, но морамо имати на уму да човек данашњице има много другачији развојни пут него што су то имали људи у четвртом веку. Хоризонт знања је данас неупоредиво шири, а наука нам објашњава ствари које тада није била у стању да објасни. Данас свештеник мора много да зна како би могао да помогне вернику да се избори са супротностима са којима се сусреће на сваком кораку. Свештеник мора да разуме теорију релативитета, научни атеизам, да прати најновија открића у биологији, медицини, као и савремену философску мисао. Пошто комуницира са медицинарима, хемичарима и физичарима, једнако као и са фабричким радницима, он мора свакоме од њих да одговори на постављена питања, а да при том то не буде анахронизам или некакав полуодговор.
Отац Арсеније је пребивао у сталној молитви. Кад је размишљао о нечему, шетао или ишао некуда, усне би му се једва приметно мицале, изговарајући Исусову молитву: “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.”
Живео је да би помагао другима. Чак и у логору, када је и сам био гладан и исцрпљен, помагао је другима, радио уместо њих, неговао болесне, делио са њима свој мршави оброк.
Када је ослобођен, путовао је куда год би га позвали; његова једина жеља је била да помаже, да даје себе другима. Често смо покушавали да га убедимо да не расипа снагу, да се не исцрпљује до крајњих граница. Материјалну помоћ је одбијао, сматрајући да је његова дужност да се сам стара о себи. Ипак, покушавали смо да му помогнемо преко Надежде Петровне, што је он вероватно знао. Не могу се избројати они којима је помогао, испуњавајући до краја јеванђељску заповест: “Носите бремена једни других и тако испуњавајте Христов закон” (Гал. 6:2).
Изнео сам оно што знам о оцу Арсенију. Други ће написати више о томе како им је помогао. Што се мене тиче, знам да ми је отац Арсеније дао оно најдрагоценије: удахнуо је у мене веру и љубав.
Знам да је својим молитвама и светим животом осветљавао и још увек осветљава пут многим и многим душама.
Према сећањима А. Р. Ш., 1967 – 1969
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Минеј; књига која садржи службе свим светитељима који се славе сваког дана у току једног месеца. Постоји дванаест књига Минеја, једна за сваки месец у години.

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran