NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
SEĆAM SE
 
Sećam se… Nikada neću zaboraviti „specijalni“ logor. Čak i sada, kada je prošlo toliko godina, živo se sećam logora i svake, pa i najmanje pojedinosti života u njemu. Noću mi se te slike vraćaju i progone me u snovima.
Hapšenje, brojna saslušavanja, mučenje, zatvorska ćelija… Dugo i iscrpljujuće pešačenje u koloni prema logoru na ledenoj jesenjoj kiši, uz stražu naoružanu mašinkama i sa policijskim psima za petama… Povici: „Dva koraka u stranu i pucamo bez upozorenja!“ Sve to je bilo užasno i preužasno, no postojala je nada da će, kada konačno stignemo do logora, život biti malo lakši. Kada smo najzad dospeli u zloglasni logor bilo mi je jasno da je sve što sam do tada preživeo bila dečja igra prema onome što me je tamo čekalo. Osam meseci u logoru „posebnog režima“ su za mene bili teško iskušenje.
Noć je, baraka je zaključana. Duž redova ležaja jedva tinjaju sijalice. Kroz snegom natrpane prozore se ponekad nazire kružno kretanje reflektora po logoru. Napolju je ledeni mraz, 30 stepeni ispod nule, a prozori se tresu pod udarima vetra koji čas cvili, čas zavija, čas urliče. Iako u baraci ima mnogo ljudi, ti si tamo sam, potpuno sam. Oko tebe su stranci, i ti si stranac svakome od njih. Svuda je noć, beskrajna noć. Svi zvuci se stapaju u jedan i nestaju, mrtva tišina je oko tebe i beznadežni užas koji te ne napušta čitavu noć. Neki od zatvorenika u snu ispuštaju krike, neki bolno ječe, drugi psuju, no sve to čini tišinu još strašnijom – kao da si otrgnut od života. Ponekad ti se čini da bi rukama mogao da dodirneš tu stravičnu i lepljivu tišinu koja ti zarobljava misli okivajući ih u strah i očaj. Pređašnji dan nosi samo užasna sećanja: stalno prisustvo smrti, batinanja, poniženja, glad i uništavanje ljudske duše.
„Gnjido jedna, sad ćeš u samicu! Na streljanje!“ urlali su logorski stražari, lica iskrivljenih od besa. „Ubiću te! Zadaviću te!“ urlali su kriminalci. Svi smo znali da to nisu puka zastrašivanja, već da se to sve svakodnevno događalo u logoru, pred našim očima. Noću nikada nisi mogao da se odmoriš, jer te je noć iscrpljivala tom teskobnom tišinom; noću se prolazilo kroz još gore muke nego po danu. O izlasku iz logora se nije smelo ni razmišljati. Čim bi se rok na koji si osuđen približio kraju, dodali bi ti još nekoliko godina, bez ikakvog objašnjenja.
Jednog dana prebacili su me u drugu baraku. Četvrtog dana po preseljenju, dok sam se vraćao iz nužnika, primetio sam čoveka koji je bez prestanka stajao kraj svoje postelje. Zbog čega li stoji tamo po čitavu noć? Rekoše mi da se taj čovek moli. Drugi zatvorenici bi mu u prolazu često dobacivali zajedljive reči.
Svi ćemo ionako da poumiremo u ovom logoru. Za šta li se ovaj moli? Zbog čega? Dok sam još bio na slobodi čuo sam da neki ljudi veruju u Boga i da ih zbog toga šalju na rad po logorima. U mojoj porodici su religija i praznoverje izjednačavani i smatrani nedostatkom kulture i inteligencije. Kakve koristi čovek ima od vere? U šta čovek da veruje ovde, na ovom mestu gde su svi osuđeni na smrt? Na kraju me je savladao očaj i ja odlučih da oduzmem sebi život. U mojoj porodici su ionako već svi mislili da sam negde poginuo: kad su se raspitivali za mene u Moskvi, sigurno su dobijali odgovor: „Nema ga na spisku.“ Moja odluka je bila konačna. Neću da umrem kad stražari ili zločinci odluče da me ubiju, niti želim da skapam od gladi ili zime. Hoću da umrem sada. Dosta sam stradao – vreme je da učinim kraj svemu tome. Da li je to kukavičluk? Ne, već nužnost. Kad postoji nada, postoj i mogućnost da se čovek bori za život. Za logoraša ne postoji nada, postoji samo sigurna, mučenička smrt. Jedne noći otišao sam u nužnik i tamo ugledao gredu koju su mnogi pre mene upotrebili u istu svrhu. Odnekuda sam ukrao komad užeta koje sam nosio do sebe. Završiću sa sobom, neću više da živim. Odlučio sam.
Dok prolazim između redova kreveta, vidim starca koji, kao i obično, stoji kraj svog kreveta i moli se. Ostali spavaju. Starac je toliko udubljen u molitvu da me ni ne primećuje. Još samo da ga zaobiđem … Dok idem prema nužniku starac se odjedanput okreće i polazi za mnom. Hvata me za ruku i šapuće: „Sedi! Nisi sam ovde. Ima nas mnogo koji se osećamo kao i ti, ali s nama je Bog!“
Poslušao sam ga i seo na njegov krevet. Sedim tako i slušam ga. Na svoje iznenađenje, odgovaram na njegova pitanja. Osećam prema njemu mržnju, jer mi je omeo plan. Moj život je moja briga, a ne njegova. Starac počinje da mi priča o mom životu iznoseći sve pojedinosti i mene počinje da spopada strah. Otkud on to sve zna?
Smiruje me, pun je razumevanja, zna da mi je teško. Umoran sam, bolestan, ponižen, gladan. No, sve se to može pobediti, i mora se pobediti – ako se opredelim za taj put, pobeda će biti moja.
Sada sam veoma ljut na njega, imam želju da ga povredim. Uz par nepriličnih reči ustajem, ali on me i dalje drži za ruku i nastavlja da govori. Prekidam ga, no on ne prestaje da mi priča. Objašnjava mi da čovek nema prava da uzme sam sebi život, da je dužan da se bori da ga sačuva. Počinjem da ga slušam i da shvatam da starac zaista želi da mi pomogne. Ništa se nije promenilo u mom životu, ali ja više nisam sam.
Ne pokušava da mi o Bogu govori na silu, samo Ga spominje. Pomaže mi, jednostavno rečeno. Osećam da on poseduje neku unutrašnju snagu koju ja nemam. Takođe osećam da ovaj starac uzima na sebe sav moj očajnički bol i svu težinu logorskog života koja me svom silinom pritiska. Sve on to nosi zajedno sa mnom. Na kraju se nisam obesio o gredu kao što sam nameravao, već sam ostao pored starca. Kasnije sam saznao da on uopšte i nije star, već da samo izgleda kao starac pošto je u logoru proveo nekoliko godina. Neki su ga zvali „Pjotr Andrejevič“, a drugi „Otac Arsenije.“ Nikada neću zaboraviti te dane, niti njegov lik koji mi se tada urezao u sećanju.
Otac Arsenije mi je otkrio novi život, priveo me je k Bogu i preporodio moje unutrašnje biće. Zbog toga bih želeo da iznesem svoja najosnovnija zapažanja o njemu. O njemu bi čovek mogao da priča bez prestanka, jer su bezbrojna njegova dobra dela, a ta njegova dela se svode na dve stvari: na Boga i na ljubav – ljubav kojom je ljubio sve ljude u ime Boga. Sećam se ovih njegovih reči: „Svaki čovek, pre nego što umre, mora nešto da ostavi iza sebe, nekakav trag. To može biti kuća koju je sagradio sopstvenim rukama, drvo koje je zasadio, knjiga koju je napisao… no šta god da je ostavio za sobom, to mora biti nešto što je uradio, ne radi sebe, već radi drugih ljudi. Sve što su tvoje ruke stvorile, biće pečat koji će ostati posle tvoje smrti. Ljudi će posmatrati delo tvojih ruku i ti ćeš i dalje živeti u radosti koju si im pričinio. Oni će te se sećati i blagosiljati te. Nije važno šta ćeš stvoriti, važan je tvoj trud i ljubav. Tvoje delo će u sebi nositi delić tebe, ukoliko si ga napravio zarad Boga i ljubavi prema ljudima. Najvažnije je pomagati drugima, olakšavati im bremena i moliti se za njih.“
Tako je živeo otac Arsenije i tako je učio sve one koji dolazili k njemu. Davao je od sebe ono najdragocenije: toplinu duše, veru, iskustvo Hrišćanskog života.Učio nas je kako da se molimo i razgoreo u svakom od nas onaj žižak vere koji je Bog usadio u svakome od nas. Da li iko ko ga je poznavao može da zaboravi sve što je učinio? Mnogi su k njemu dolazili i odnosili sa sobom sve te dragocene darove. Mnogo mira i radosti nam je štedro darovao naš otac Arsenije.
Sve ovo o čemu pišem, osetio sam na sebi. I na drugima sam video kako ih poznanstvo sa ocem Arsenijem menja, obnavlja i daje im snagu. Odlazili su iz logora kao vernici i odnosili sa sobom tračak one topline kojom ih je darovao. S obzirom na moj slučaj, mogao sam i sam da prenosim na druge ono što sam dobio od oca Arsenije: veru, ljubav, dobrotu.
Oni koji su živeli u njegovoj blizini nisu odlazili sa ovog sveta gnevni, bez nade, već prosvetljeni verom u Boga, a stravičan logorski život nije za njih predstavljao nepravedno stradanje, već nezaobilazno iskušenje na putu ka Bogu.
Često se događalo da ti isti ljudi, pre odlaska iz ovog života, prenesu svetlost drugima. Ukoliko bi do prvog susreta sa ocem Arsenijem došlo kada je čovek bio na samrti, on je olakšavao tom čoveku bolove i muke, i čovek bi mirno prešao u drugi život. Otac Arsenije je ovaj talanat od Boga umnožavao čineći mnoga dobra dela i delio ga velikodušno sa drugima. Nikad zbog toga nije osiromašio, naprotiv, to ga je bogatilo, a da sam nije bio svestan toga. Kada bi otac Arsenije govorio o tvom životu, bilo bi ti jasno da on o tebi zna više nego što ti sam znaš o sebi. Znao je čak i šta te čeka. Oči su mu bile blage i pažljive. Gledajući u njega, u tebe se postepeno useljavao mir, dobijao si snagu. Kada bi govorio, glas mu je bio tako uverljiv da si morao imati poverenja u njega, znao si da je u pravu.
U svemu je bio hrabar i jak, ničega se nije bojao. Bog i samo Bog je bio njegova snaga, njegovo utočište i nadanje. U Bogu je bio jak, i u Bogu je stajao čvrsto u sred one sve bede i stradanja.
Po primanju monaškog postriga dobio je ime Arsenije. „Arsenije“ znači – hrabar. Ime mu je savršeno odgovaralo.
Mene su iz logora pustili nekoliko godina pre njega. Redovno sam mu pisao. Kada sam čuo da je oslobođen, tražio sam ga svuda i na kraju ga našao u maloj varošici u kojoj se bio nastanio.
Uvek će mi u pamćenju ostati ona kućica i soba u kojoj je živeo. Naravno, oni radosni dani i sati koje sam sa njim provodio ostaće zauvek utisnuti u mom sećanju. Čim se uđe u sobu oca Arsenija, vide se najpre ikone Vladimirske i Kazanske Majke Božje, Nerukotvoreni Obraz Gospoda Isusa Hrista i likovi sv. Jovana Bogoslova i Sv. Nikolaja Čudotvorca; stare ikone, vrhunske izrade. Pred njima uvek gore dva kandila: crveno i zeleno. Na stočiću ispred ikona je staklena vaza u kojoj se uvek nalazi sveže cveće. Na istom stočiću, prekriveni belom salvetom, nalaze se i Sveto Pismo, Psaltir, još neke bogoslužbene knjige, kao i odgovarajući Minej[1]*. Na njegovom radnom stolu pored prozora nalazi se mnoštvo knjiga: o teologiji, istoriji umetnosti, drevnoj arhitekturi, savremenoj i klasičnoj poeziji, čak i ateističke knjige.
Duž celog jednog zida prostire se polica krcata knjigama, a uz drugi zid je kauč ma kome se otac Arsenije danju odmara, a noću spava.
Nameštaj u sobi dopunjuju tri udobne stare fotelje. Na zidu su platna poznatih savremenih slikara, darovi samih umetnika ocu Arseniju. Na skoro svima je predstavljena priroda. Na jednoj slici je naslikana žena ispred logorske barake. Ženino lice je lepo i privlačno: mada je vidno iscrpljena, u očima joj sija život, snaga i nesalomiva volja.
U pozadini slike je još jedna baraka. Žena je odevena u maslinasto-sivo odelo, na glavi ima pohabanu kapu i na prvi pogled se stiče utisak krajnje bede, no ako se ponovo zagledaš u njene oči, osećaš da je živa, uprkos svim stradanjima kroz koja prolazi, uprkos smrti koja je prati na svakom koraku. Jasno ti je, kad je gledaš, da se ona ne predaje, da se nikad neće odreći Onoga u Koga veruje. Premda skrhana životnim iskušenjima, u njoj i dalje živi Duh Božji i ona će uvek biti živa: njene oči su vatreno svedočile ovu istinu. Portret je naslikao čuveni ruski umetnik, prijatelj oca Arsenija.
Ne znam ime te žene, znam samo da je bila duhovna kćerka vladike Makarija, koja je umrla u logoru.
Kada se otac Arsenije vratio iz logora, nije više služio u crkvi. Prvih nekoliko meseci živeo je veoma povučeno i usamljeno, no kasnije se oko njega obrela velika duhovna porodica, čiji su članovi bili rasprostranjeni širom Rusije.
Ljudi su dolazili, pisali mu pisma (naravno, nisu mu pisali na kućnu adresu, jer bi to predstavljalo opasnost i za njih i za njega, već su mu pisma donosili prijatelji koji bi mu dolazili u posetu – na ovaj način je dnevno primao oko dvadesetak pisama). Svakog dana dolazilo bi mu po dvoje ili troje ljudi, a subotom i nedeljom čak i do desetoro! Kada je imao neuobičajeno veliki broj posetilaca, Nadežda Petrovna se veoma brinula za njegovo zdravlje.
Duhovna deca oca Arsenija bila su vrlo mnogobrojna. Svako od njih ga je posećivao bar dva puta godišnje. Nadežda Petrovna je u jednoj sobi namestila dva kreveta za posetioce. Ukoliko je više ljudi ostajalo da noći, morali su da spavaju na podu.
Otac Arsenije nije gubio interesovanje za umetnost. Koristio je svoje slobodno vreme da prati najnovija izdanja, međutim, slobodnog vremena je imao veoma malo. Ipak, uspeo je da napiše nekoliko članaka, mada nijedan izdavač nije prihvatio da štampa njegove radove, jer je autor bio svešteno lice. Ipak, jedan od njegovih prijatelja je pokušao da preko svojih poznanika u izdavaštvu obezbedi štampanje nekih njegovih radova, kako se ne bi zaboravilo ime Pjotra Andrejeviča Streljcova.
Otac Arsenije je ustajao svako jutro u šest sati, a odlazio na spavanje u ponoć. Neprestano se molio, služio svakodnevne liturgije, ispovedao ljude i razgovarao sa posetiocima.
Kandila su gorela dok se tiho molio u svojoj sobi. Za mene je molitva sa njim uvek predstavljala veliku duhovnu radost; u tim trenucima sam osećao kako se Božja blagodat izliva i na mene. Njegova molitva je bila veoma duhovna, veoma duboka, naročito kad se molio Presvetoj Bogorodici.
Kad je on čitao akatist Bogorodici Vladimirskoj, zaboravljao sam ko sam i gde se nalazim. Sa završnim rečima akatista: „Raduj se, Presveta Vladičice Bogorodice, ti koja nam projavljuješ blagodat i milost ikonom svojom“, otac Arsenije je slavio bezmerno savršenstvo Bogomajke i pred njom spominjao imena sve svoje duhovne dece, moleći se za njih.
Jednom nedeljno služio bi parastos. Tom prilikom bi se molio za hiljade usnulih u Gospodu i te službe su uvek bile veoma potresne za sve prisutne. Dok se molio za mrtve bilo je očigledno da on svakog od njih pojedinačno čuva u sećanju i da oseća njihovo prisustvo. Ponekad bi plakao i mi koji smo se sa njim molili osećali bismo koliko ih je voleo i koliko su oni za njega bili živi.
Ljudi koji bi dolazili k njemu odlazili su sa obnovljenom snagom i verom, sa željom da postanu bolji i da pomažu drugima.
Za vreme onih dugih godina koje je otac Arsenije proveo u kampu, njegova duhovna porodica se smanjila. Mnogi su umrli, mnogi su bili bolesni, a neki su ga napustili iz straha od vlasti. Ipak, većina njih je ostala verna ocu Arseniju. Pojavljivala su se nova „deca“: bili su to ljudi koje je upoznao u logoru, a neke su dovodili prijatelji, kao što je bio slučaj samnom. Poznavao sam mnoge od njih i svakog se sećam, no spomenuću samo one koje sam upoznao prilikom poseta ocu Arseniju, ili one koje znam još iz logora i koje sam zavoleo.
O nekima od njih je već bilo reči: o doktorki Irini, ocu Alekseju (nekadašnjem studentu iz logora), Abrosimovu, Sazikovu, Avsenkovu i Nadeždi Petrovnoj – sve su to bili divni, izuzetni ljudi.
Sećam se posete vladike N. koja se zbila 1962. Vladika je bio poznati teolog, filozof i, po rečima mnogih, veoma dobar ispovednik. Dolazio je kod oca Arsenija na ispovest. Mnoga duhovna deca oca Arsenija išla su u crkvu u kojoj je on služio.
Ostao je dva dana u poseti kod oca Arsenija. Za to vreme su ispovedili jedan drugog. Posle su razgovarali o sudbini i budućnosti Crkve u Sovjetskom Savezu i o tome šta je bitno za vernike u današnje vreme. „Verujućem čoveku trebaju samo Sveto Pismo i dela Svetih Otaca“, rekao je vladika N., gledajući biblioteku oca Arsenija. „Ništa drugo nije vredno njegove pažnje.“
Otac Arsenije je ćutao nekoliko trenutaka, a zatim odgovorio: „U pravu ste, Preosvećeni. Ono najvažnije za vernike nalazi se u tim knjigama, no moramo imati na umu da čovek današnjice ima mnogo drugačiji razvojni put nego što su to imali ljudi u četvrtom veku. Horizont znanja je danas neuporedivo širi, a nauka nam objašnjava stvari koje tada nije bila u stanju da objasni. Danas sveštenik mora mnogo da zna kako bi mogao da pomogne verniku da se izbori sa suprotnostima sa kojima se susreće na svakom koraku. Sveštenik mora da razume teoriju relativiteta, naučni ateizam, da prati najnovija otkrića u biologiji, medicini, kao i savremenu filosofsku misao. Pošto komunicira sa medicinarima, hemičarima i fizičarima, jednako kao i sa fabričkim radnicima, on mora svakome od njih da odgovori na postavljena pitanja, a da pri tom to ne bude anahronizam ili nekakav poluodgovor.
Otac Arsenije je prebivao u stalnoj molitvi. Kad je razmišljao o nečemu, šetao ili išao nekuda, usne bi mu se jedva primetno micale, izgovarajući Isusovu molitvu: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog.“
Živeo je da bi pomagao drugima. Čak i u logoru, kada je i sam bio gladan i iscrpljen, pomagao je drugima, radio umesto njih, negovao bolesne, delio sa njima svoj mršavi obrok.
Kada je oslobođen, putovao je kuda god bi ga pozvali; njegova jedina želja je bila da pomaže, da daje sebe drugima. Često smo pokušavali da ga ubedimo da ne rasipa snagu, da se ne iscrpljuje do krajnjih granica. Materijalnu pomoć je odbijao, smatrajući da je njegova dužnost da se sam stara o sebi. Ipak, pokušavali smo da mu pomognemo preko Nadežde Petrovne, što je on verovatno znao. Ne mogu se izbrojati oni kojima je pomogao, ispunjavajući do kraja jevanđeljsku zapovest: „Nosite bremena jedni drugih i tako ispunjavajte Hristov zakon“ (Gal. 6:2).
Izneo sam ono što znam o ocu Arseniju. Drugi će napisati više o tome kako im je pomogao. Što se mene tiče, znam da mi je otac Arsenije dao ono najdragocenije: udahnuo je u mene veru i ljubav.
Znam da je svojim molitvama i svetim životom osvetljavao i još uvek osvetljava put mnogim i mnogim dušama.
Prema sećanjima A. R. Š., 1967 – 1969
 


 
NAPOMENE:

  1. Minej; knjiga koja sadrži službe svim svetiteljima koji se slave svakog dana u toku jednog meseca. Postoji dvanaest knjiga Mineja, jedna za svaki mesec u godini.
Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *