NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
POVRATAK IZ PROŠLOSTI
 
Ocu Arseniju su se snaga i zdravlje vraćali veoma postepeno. Čak i nakon tri godine života na slobodi, on se nije mnogo promenio. Pošto je bio dosta visok i mršav, i budući da se uvek držao uspravno, odavao je utisak zdravog čoveka. Pažnja i srdačnost sa kojom je svima pristupao činile su da ljudi ponekad zaborave da je otac Arsenije bolestan i da je veoma umoran.
U njegovim očima se samo ponekad nazirala tuga i tada se činilo kao da u sebi i dalje nosi patnje i stradanja mnogih duša. Bilo je opšte poznato da otac Arsenije nikad ne zaboravlja čoveka koga je jednom upoznao. Dok je boravio u „specijalnom“ logoru nikada se nije obazirao na sopstvenu bolest, mada je bolovao teže i više od mnogih. No sada su, na slobodi, njegove bolesti bile očiglednije: artritis u zglobovima i iznenadni napadi tahikardije su ponekad vezivali oca Arsenija za postelju nekoliko dana. No, to nije menjalo njegov način života: on bi, čak i u krevetu, primao posete. Skrivao je svoju bolest od prisutnih i samo je budno oko doktorke Irine moglo da primeti pogoršanje njegovih bolesti. Premda je otac Arsenije uvek negodovao, doktorka Irina ga je često primoravala da ostane u krevetu. Posetioci su dolazili svakodnevno, a o praznicima ih je bilo još više, pa otac Arsenije nije imao vremena za molitvu. Budući da bez molitve nije mogao da živi, molio se noću, smanjujući vreme namenjeno za spavanje.
Prijatelji su ga mnogo voleli, no kad god bi mu dolazili u posetu ili mu pisali svoja dugačka, predugačka pisma, svaki od njih je bio uveren da samo on piše ocu Arseniju ili ga posećuje. Ovo je predstavljalo ogroman teret na plećima oca Arsenija. Iako smo ga mnogo svi voleli, moguće je da smo ga i nehotice uništavali.
Ponekad je otac Arsenije morao da putuje u drugi grad da bi se video sa nekim od svojih duhovnih čada.
Krajem 1960 odlučio je da pođe u Lenjingrad da pronađe dvoje ljudi čije adrese mu na samrti beše dao monah Mihail. Pošla sam s njim na put. Stigli smo u Lenjingrad u rano jutro i pošto otac Arsenije nije želeo da svratimo kod prijatelja da se malo odmorimo, krenuli smo da pravo sa stanice tražimo adresu koju mu je monah Mihail dao. Molila sam ga da to ne čini: nismo znali ni da li ti ljudi i dalje stanuju tamo ili ne. Ponudila sam da prvo sama odem i proverim tačnost adrese, no on mi reče: „To ne bi imalo nikakvog smisla. Hajdemo. Naćićemo ih.“
Sišli smo s voza i kao i uvek u nepoznatom gradu, sve nam se činilo komplikovano. Otac Arsenije odbi moj predlog da uzmemo taksi, raspita se za autobusku stanicu i prosto me odvuče za sobom. Vozili smo se autobusom u tišini. Otac Arsenije je pažljivo posmatrao ulice, ljude i kuće. Izašli smo iz autobusa na Nevskom Prospektu i skrenuli u jednu od bočnih ulica. Zgrada pred kojom smo se zaustavili bila je velika, sa oko šest spratova i imala je dva impozantna ulaza. Jedan od njih krasila je bronzana ploča na kojoj su bila ispisana imena: to je bio znak da su u zgradi nekada stanovali znameniti ljudi – naučnici i profesori. Popeli smo se liftom do četvrtog sprata. Na vratima je stajala pločica sa imenom osobe koju smo tražili. Pozvonili smo.
Vrata nam je otvorila žena od svojih 45 godina. „Koga tražite?“ upita nas. Otac Arsenije joj reče ime, očevo ime i prezime vlasnika stana.
Žena obrisa ruke o kecelju i reče ljubazno: „Uđite, molim vas. Samo trenutak.“ Zatim ode do jednih vrata koja su bila malo otškrinuta i pozva: „Sergeje Sergejeviču! Neko je došao da vas vidi.“ Skoro istog trenutka iz sobe iziđe visok čovek lepog, prefinjenog lica i crne brade. Imao je krupne crne oči koje su nas posmatrale sa izuzetnom živošću i pažnjom.
„Kako mogu da vam pomognem?“ upita nas.
„Imam poruku za vas“, reče otac Arsenije.
On odgovori: „Tako mi je drago. Molim vas, skinite kapute.“
Ostavismo kapute u ormar koji je već bio pun i ušli u veliku sobu iz koje Sergej Sergejevič upravo beše izašao.
Ogroman radni sto kraj prozora zauzimao je skoro četvrtinu sobe. Po sobi je bio razmešten antički nameštaj. Zidove su krasile umetničke slike i stare ikone. Police su bile pune knjiga. Knjige su se nalazile svuda – čak i po foteljama. Na sredini sobe nalazio se sto pokriven belim stolnjakom. Izgled te sobe mi se urezao u pamćenje, jer je mnogo govorio o vlasniku stana.
„Dakle, šta mogu da učinim za vas?“ upita Sergej Sergejevič i ponudi nas da sednemo. Žena koja nam je otvorila vrata takođe uđe u sobu i stade kraj radnog stola.
Otac Arsenije poče da govori: „Godine 1952. imao sam priliku da sretnem čoveka po imenu Mihail Terpugov. Upoznali smo se u „specijalnom“ logoru iz koga sam oslobođen tek 1958. Prilikom ispovesti Mihail mi je dao vaše ime i adresu i zamolio me da vas posetim. Rekao je da će to biti od velike važnosti i za mene i za vas. Rekao mi je da vas zamolim da ga pomenete u vašim molitvama. Takođe je želeo da vam ispričam o njegovim poslednjim trenucima na zemlji.“
Sergej Sergejevič samo što ne skoči sa stolice. U trenutku je izmenio izgled: delovao je odjednom veoma napeto, a njegove ionako tamne oči kao da još više potamneše. Očigledno je bio veoma uzrujan. Ledenim glasom reče ocu Arseniju: „Žao mi je. Došli ste na pogrešnu adresu. Ja nisam taj koga tražite, vi zacelo tražite nekog drugog.“
Žena, koja je sve vreme stajala kraj stola, načini jedan korak prema njemu i skoro zaplaka: „Serjoža!“
„Neka, Liza. Došli su na pogrešnu adresu. Žao mi je! Ne mogu vam ponuditi da ostanete. U pitanju je greška…“ Bio je veoma smeten. Nas dvoje ustadosmo i brzo krenusmo prema vratima. U sobi je vladao muk. Dodala sam ocu Arseniju kaput i uzela svoj. Žena beše ostala u sobi, no i ona brzo izađe i uhvati oca Arsenija za ruku. „Molim vas, recite mi, ko ste vi? Kako se zovete?“
„Pjotr Andrejevič Streljcov – jeromonah Arsenije.“ Otac Arsnije predstavi i mene. „Došli smo iz R. da bi smo vas videli.“
„Čekajte, nemojte ići! Vratite se, molim vas, sedite! Sačekajte dvadeset minuta! Serjoža, nemoj se ljutiti.“ Žena žurno iziđe iz sobe i pođe na telefon.
Stajali smo u hodniku, ne znajući šta da radimo. Iz sobe se čuo glas žene koja je govorila telefonom sa nekim: „Ja sam, Liza. Molim te, ostavi sve i odmah dođi. Hitno je. Sve će ti biti jasno kad dođeš. Trebaš nam!“
Sergej Sergejevič je seo za sto i odsutno gledao na drugu stranu. Žena otrča u kuhinju i za pet minuta se vrati sa poslužavnikom na kome su bile šolje čaja i kolači. Neko vreme je vladala tišina, što je atmosferu u sobi činilo neprijatnom i teskobnom. Pokušala sam da razbijem tišinu i započela razgovor o umetničkim slikama na zidu. Sergej Sergejevič, uz vidan napor, nabroja imena nekoliko slikara čija su dela visila na zidu. Za to vreme otac Arsenije ustade i stade ispred jedne ikone Bogorodice. Dugo je posmatrao ikonu. „Divna ikona. Umetnost i duhovnost: na takav savršeni sklad ljudskog i božanskog na licu Majke Božje zaista se retko nailazi.“
„I Serjoži se dopada ta ikona, no ne može da utvrdi kada je naslikana. Znate li štogod o ikonama?“ reče žena.
„Nešto malo“, odgovori otac Arsenije. Priđe još bliže ikoni i stade da je pažljivo posmatra. „Smem li da je skinem sa zida? Voleo bih da je podržim u rukama“, upita Sergeja Sergejeviča koji nije izgledao nimalo oduševljen tim pitanjem. On sam skide ikonu sa zida i pokaza je ocu Arseniju. Očigledno nije mogao da dopusti da nepoznat čovek dodiruje njegovo blago. No, potom se predomisli i veoma pažljivo mu pruži ikonu.
Pogledala sam oca Arsenija u čudu: njegove ruke, pognuta glava i čitav njegov stav bili su toliko molitveni, kao da mu je neko u ruke stavio putir sa samim Telom i Krvlju Hristovom. Naravno, to je primetio i Sergej Ivanovič.
Sa ikonom u ruci, otac Arsenije priđe prozoru i stade da je pažljivo zagleda. Pogled mu je bio veoma ozbiljan i molitven, dugo se zadržavajući na izobraženom liku. Gledao je lik pri dnevnoj svetlosti, a zatim pažljivo okrenuo ikonu i zagledao poleđinu, da bi video na koji način je preparirana drvena daska. Nije vratio ikonu u ruke Sergeja Sergejeviča, već ju je pažljivo položio na sto.
Dnevna svetlost je padala na beli stolnjak i na ikonu. Meni se zamalo ote usklik divljenja, jer je lik Majke Božje izgledao predivno pri sunčevoj svetlosti, što se nije primećivalo sa mesta na zidu gde je ikona visila. Sin je sedeo u naručju Svoje Majke koja ga je nežno privila uz sebe i gledala svoje Dete pogledom blagim i punim ljubavi. U isto vreme se u Njenim očima nazirala duboka tuga, jer je znala sudbinu svoga Sina, znala je radi čega Ga je rodila i zbog čega Ga podiže. Znala je za Njegovu predstojeću smrt na Krstu. Izgledalo je kao da se u Njoj sjedinjuju materinska ljubav i Božanska mudrost sa životom Njenog Sina i Njegovim Krsnim stradanjem. Lik joj je bio ozaren radošću materinstva, a u isto vreme, preplavljen tugom.
Otac Arsenije nije ništa govorio dok je Sergej Sergejevič gledao u ikonu pun ushićenja. Nikad je ranije nije video na taj način.
Tanušna zlatna nit kojom je bila protkana odežda Majke i Bogomladenca isticala je i uveličavala Njenu lepotu i nezemaljsku slavu. U slatkom poluosmehu Bogoroditeljke očitavala se milost. „Dođite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti“ (Mat. 11:28).
Jedva uspeh da odvojim pogled od ikone. Pogledah u Sergeja Sergejeviča. On je, pun divljenja, posmatrao ikonu, videći na njoj nešto što do tada nije video. Malo kasnije on se zagleda u oca Arsenija. Očigledno je sada verovao da je otac Arsenije zaista čovek koji je poznavao Mihaila.
Otac Arsenije se ispravi i, ponovo upravivši pogled prema ikoni, reče:
„Zar je zaista toliko važno kada je ova ikona napisana i čijom rukom? Takve stvari interesuju samo istoričare umetnosti. Samo pogledajte likove Majke Božje i Bogodeteta i biće vam jasno, ako ste vernik, da čovek nikada ne bi mogao da napiše ovakvu ikonu bez Božje pomoći. Samo pogledajte!
„A kad je ikonopisana? Na početku sedamnaestog veka. Ko je ikonopisac? Bog sam zna, Bog koji je umetniku darovao nadahnuće. Daska je veoma stara i preko nje je naslikano nekoliko slojeva ikona. Ova poslednja ikona je restaurirana veoma davno. No, sve je to nevažno, jer ova ikona živi Duhom Božjim. Pogledajte! Kakvim samo mirom zrače likovi Bogomajke i Njenog Sina! Ikonopisac je bio ispunjen ljubavlju i verom u Hrista, pa je povereni mu talanat umnožio verom i ljubavlju. Zbog toga je lice svete Bogomatere tako duhovno i toliko stvarno, da ono teši sve one koji su pritisnuti tugom i svakom bedom, koji su gladni, goli, siroti, u tamnicama, koji su izgubili veru u ljudsku pravdu, koji su nemoćni. Takve ljude Njen lik vraća u život, vraća im nadu, podseća ih na postojanje jednog drugog života, u kome nema užasa ni straha, ni krvi, ni svog zla ovog sveta. Lik Majke Božje nas zove i pruža nam nadu u spasenje.“
U to se začu zvono u hodniku. Jelisaveta Andrejevna (kako nam je kasnije predstavi Sergej Sergejevič) požuri da otvori. Začusmo neko šaputanje. Dve žene su razgovarale u hodniku, a jedna je skidala kaput. Sergej Sergejevič je bio vidno napet, bilo je očigledno da ga je ponovo napala sumnja da otac Arsenije nije čovek za koga se predstavlja.
Otvoriše se vrata i Jelisaveta Andrejevna uđe ponovo u sobu, a za njom druga žena, koja odmah pritrča ocu Arseniju uzvikujući: „Oče Arsenije! Oče Arsenije! Divno je što ste došli! Bože moj! Zašto niste javili da ćete doći? Liza kaže da je Sergej Sergejevič mislio da ste agent. Pričala sam joj o vama i hvala Bogu što se setila da me pozove! Već dugo nameravam da ih oboje dovedem kod vas! Ovo je neverovatno! Molim vas, dajte mi blagoslov!“
Sve se u trenu izmeni. Otac Arsenije je ostao u kući Sergeja Sergejeviča četiri dana. Ja sam uspela da pronađem drugog Mihailovog prijatelja, pa je i on došao da se upozna sa ocem Arsenijem.
Kada smo putovali kući, otac Arsenije mi reče: „Čudni su putevi Gospodnji! Koliko lepote mi je darovano prilikom ovog susreta. Toliko mi je ovo sve bilo potrebno!“ Posle ovog događaja, Sergej Sergejevič, Jelisaveta Andrejevna i Mihailov prijatelj su često posećivali oca Arsenija.
 


 
NAPOMENE:

  1. Minej; knjiga koja sadrži službe svim svetiteljima koji se slave svakog dana u toku jednog meseca. Postoji dvanaest knjiga Mineja, jedna za svaki mesec u godini.
Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *