NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
PISMA
 
Delovi sećanja O.S.
 
Često sam dolazila i provodila duže vremena kod oca Arsenija, te sam tako izbliza i upoznala njegov način života.
Otac Arsenije je primao mnogo pisama. Ljudi su mu u svojim pismima pisali o svojim radostima, stradanjima, čežnjama, patnjama, molili ga za pomoć, tražili utehu za bol, molili ga da odagna njihove sumnje i da usadi u njih duboku veru. Iza svakog pisma stajao je živ čovek, svako pismo je bilo ogledalo nečije duše. Neki bi u pismima ocu Arseniju sasvim otvarali dušu, drugi su radije iznalazili opravdanja za sebe, a neki su pokušavali da mu otvore dušu u nedovršenim rečenicama i frazama. Neki su, pak, samo podsećali oca Arsenija na svoj slučaj, sigurni da on već zna šta ih muči i kako bi trebalo da postupe.
Pisma skoro nikada nisu stizala poštom. Većina je slata prijateljima u Moskvi, koji bi zatim davali pisma Nadeždi Petrovnoj kada bi dolazili u posetu ocu Arseniju. Pisma su dolazila iz raznih krajeva, jer su mnogi prijatelji oca Arsenija izdržavali kazne po logorima i po oslobađanju bili rasejani po čitavoj Rusiji, od Vladivostoka do Kalinjingrada. On je svako pismo čitao sa velikom pažnjom, a svaki pošiljalac je znao da će zasigurno dobiti odgovor koji mu je bio preko potreban da mu ukaže na pravac njegovog života.
Posmatrajući oca Arsenija dok čita pisma, često bih primećivala da on svojim unutrašnjim vidom obuhvata sve što zna o životu osobe koja mu piše. Kao da je ta osoba, sa svojom prošlošću i sadašnjošću, bila prisutna u očevoj sobi, kao da je stajala kraj njega i govorila mu o stvarima o kojima u pismu nije bilo pomena. Pošto bi pročitao pismo, otac Arsenije bi se duboko zamislio. Sedeći za stolom, često bi gledao kroz prozor u krošnje drveća koje su se povijale na vetru. Činilo se kao da sluša ispovest čoveka čije je pismo upravo pročitao.
Odsecajući svoj um od svega što ga je okruživalo, otac Arsenije bi počeo da piše odgovor; ponekad bi se prekrstio i pomolio za pisaćim stolom i tek tada bi započeo da odgovara na pismo.
Za oca Arsenija nije bilo „običnih“ pisama – svako je bilo važno. On je, iza svakog pisma, video tužnog ili brigama obremenjenog čoveka.
Ponekad bi otac Arsenije nekoliko puta pokušavao da započne odgovor na neko pismo, pa bi ga na neko vreme odlagao, a zatim bi iznova počinjao. Tada bi se na njegovom licu videlo da je zabrinut ili nesiguran. Ponekad bi dugo sedeo razmišljajući i moleći se. U sobi su treperala kandila koja su gorela pred ikonama, a stona lampa je, otrgavši od mračne sobe krug svetlosti, osvetljavala nedovršeno pismo. U tim trenucima je lice oca Arsenija izgledalo tužno i neraspoloženo, oči su mu počivale na plamičku kandila. On tada nije bio svestan ni svoje sobe, ni pisaćeg stola na kome je ležalo nedovršeno pismo, ni mene koja sam u tom trenutku ušla u sobu. Video je samo čoveka koji mu je putem pisma poverio svoju nesreću. Svom dušom je bio uz njega, i molio se, razmišljao o tome kako da izmoli od Boga pomoć tom zabludelom stradalniku. Osećao bi istinski bol za tog čoveka, molio se i plakao. Nije prestajao da se moli tu osobu koja je stradala od duhovne ili telesne bede i kojoj je bila potrebna pomoć. U tim trenucima, pogružen u molitvu, zabravljajući na okolinu, kao da je stajao pored tog stradalca, dušom osećajući njegovu patnju, želje i zablude. A onda, lice bi mu se najednom ozarilo, te bi ustajao, stao pred ikone, načinio nekoliko dubokih poklona, osenjujući se znakom krsta, a zatim bi spokojno seo i dovršio pismo.
Svojom ljubavlju prema nama, svojoj duhovnoj deci, otac Arsenije bi uvek isprosio za nas od Boga i Njegove Majke pomoć. Ko bi mogao da izbroji sate i besane noći koje je provodio moleći se za nas sve. Bio je prebogat ljubavlju, u njemu je bilo dovoljno ljubavi za sve one koji su mu dolazili. No, do ove ljubavi on nije došao nimalo lako. Godine i godine iscrpljujućeg rada, duge molitve, teška iskušenja u logoru, podražavanje Svetim Ocima, kao i saveti i iskustva verujućih, sve je to doprinelo da otac Arsenije primi od Boga sveobujmljujući dar ljubavi prema bližnjem. Milost Božja je bila s njim.
Jednom prilikom ušla sam u sobu dok je otac Arsenije pisao pisma. Pisanje očigledno nije išlo kako valja. Dao mi je blagoslov, a zatim rekao: „Oprostite, ali ne mogu sada da razgovaram sa vama. Rastrojen sam. Gospod me kara: ne mogu da sastavim pismo, a tako je potrebno da što pre odgovorim. Pričekajte malo, molim vas.“ Počeo je da se moli, a ja sam sela u fotelju. Dugo se molio, a zatim ponovo seo za sto i počeo da piše. Napisao je jednu stranu, zatim odložio pero.
Ja sam za to vreme zadremala. Probudile su me njegove reči: „Unutar mene se ponekad pojavljuje rascep. Čovek i sveštenik u meni se katkad razilaze, a to ne može biti. U ovom trenutku sveštenik u meni govori jedno, a moja ljudska osećanja drugo. Čovečji put je težak i mnogostradalan. Razumeti sebe, proceniti svoju snagu – to je složen poduhvat i ne može ga svako sa uspehom izvršiti. Moja je dužnost da, kao duhovnik, odmerim šta je i koliko dotična osoba sposobna da uzme na sebe i da joj u datom trenutku ukažem na ono što treba da učini. Pogreši li duhovnik – čovek je izgubljen, izgubljena je njegova duša. Za duhovnika je nedopustivo da se oslanja na sopstvenu moć rasuđivanja i na sopstvene snage. Njegov jedini oslonac je Božja volja koju može pronaći u molitvi i samo u molitvi.
„Primera radi, danas sam dobio pismo od jednog dobrog čoveka koji je vodio težak i za svetske pojmove lep život, koji je mnoge i teške bitke u sebi vodio i dobio i koji me sada moli da mu dam blagoslov da se rukopoloži za sveštenika. A život sveštenika, pravog sveštenika uvek je bio težak. To posebno važi za današnje vreme. Neki misle da biti sveštenik podrazumeva samo služenje u hramu, ali to nije tačno. To je jedan težak i sveobuhvatajući način života. Čovek mora sasvim da zaboravi na sebe i da se preda drugima; da uzme na sebe stotine duša i da ih vodi. Nije svakome dato da živi takvim životom. Mnogi misle da je sveštenička služba lak posao. Lak je, naravno, ako ne daješ sebe drugima, u suprotnom je težak. Teško mi je da savetujem ovog čoveka da ne postane sveštenik. On čezne za tim, no to nije za njega. Mnogo će više ljudi imati koristi od njega ako ne postane sveštenik. Ljudi u njegovoj okolini, znajući koliko je on dobar, nagovaraju ga na sveštenstvo.“ Otac Arsenije se okrete od mene i, gledajući u ikone, reče: „Znam, Gospode, i verujem da ćeš pomoći ovome čoveku.“ Zatim stade da se moli.
Sećam se, neka pisma su mu pričinjavala radost i on bi blagodareći slavio Boga. Ponekad bi njegova radost bila nalik na detinju i tada bi iz sveg srca uznosio blagodarne molitve Bogu i njegovoj majci.
I sama sam često pisala ocu Arseniju, deleći s njim mnoge beznačajne pojedinosti iz svog života i tek kada sam svojim očima videla sa koliko ozbiljnosti se otac postavljao prema svemu što bismo mu pisali, shvatila sam svoju neuviđajnost što ga opterećujem svojim sitnicama.
Odgovarajući na pisma otac Arsnije je izlivao dušu, otkidao je delić svoje duše i davao je drugome. Dešavalo se ponekad da od njega dobijete pismo i da najednom saznate nešto o sebi što ranije niste znali. Obuzimao bi vas strah i uzdrmalo bi vas to saznanje o nečemu čega niste čak bili ni svesni. Nikome o tome niste pričali, i samo ste površno o tome razmišljali, pokušavajući, ponekad da to sakrijete i od sebe. Odjednom bi vam postalo jasno da je njegov savet jedino rešenje, jedini put za vas.
Otac Arsenije nikada nije primoravao svoju duhovnu decu da primaju njegove savete. On bi predložio rešenje, a zatim bi čekao da čovek sam odluči. Imao je odlično pamćenje. Sećao se svega što su mu pojedini ljudi rekli u bilo kom trenutku u prošlosti, znao je svačiju adresu. Ako mu se neko dugo ne bi javljao, brinuo bi i sam bi toj osobi napisao pismo.
Svedok sam tome da je ponekad na liturgiji, koju je služio u svojoj sobi, spominjao neka meni nepoznata imena, na primer usnulog slugu Božjeg Sergeja, ili bolesnu sluškinju Božju Antoninu. Kroz nekoliko dana, dobio bi pismo u kome su mu javljali da se predstavio izvesni Sergej Georgijevič, ili bi ga posetila izvesna Antonina i ispričala mu kako je bila teško bolesna. O čemu se ovde radilo? Da li je to bila njegova intuicija, ili znanje? Nismo se usuđivali da ga pitamo o tome, ali takve stvari su se zaista dešavale.
Kada biste dolazili njemu na ispovest i počeli da mu govorite o sebi, dešavalo bi se ponekad da vas prekine i da dovrši vašu misao, ili bi odgovorio na pitanje koje još niste stigli da mu postavite, ili bi vam rekao šta misli o vašim postupcima. Jednom sam ušla kod njega u sobu, a on me je dočekao sa ovim rečima: „Nisam očekivao da ćete se posvađati sa bratom zbog majke, zaista nisam to očekivao! Ta vi ste prisniji sa mamom, morali biste da imate više razumevanja.“ Ja sam tada samo stajala pred njim, želeći da se zemlja otvori i proguta me – toliko me je bilo stid.
Mnogi su primetili da je otac Arsenije bio posebno vezan za ljude koje je upoznao u logoru. Kad sam mu to jedanput spomenula, odgovorio mi je: „U pravu ste. Veoma sam vezan za njih. U logoru sam naučio da ljude posmatram u drugačijem svetlu, video sam milost Božju u njima i pojedinosti za koje nikada, dok sam bio na slobodi, nisam znao.
„U logoru je sve ogoljeno, sve se preživljava izuzetno burno, ljudsko stradanje je dovedeno do krajnjih granica. Tamo je svako osuđen na smrt. Za sve to vreme dugog i bolnog umiranja čoveku je izuzetno teško da smogne snage da u sebi probudi veru, ili želju da nekome pomogne. No, takvi ljudi ipak postoje, upoznao sam mnoge od njih i nikada neću prestati da im se divim. Oni su mi pomogli da pronađem Boga u užasnim okolnostima, pokazali mi šta je jaka vera u Boga i ljubav prema Njegovim ljudima. Ti ljudi su me izbavili od duhovne smrti, od sumnje i očajanja, pomogli mi da ostanem duhovno živ u logoru, naučili me da se molim u sred vike, tuče, psovki. Veoma sam blagodaran svojim prijateljima iz logora, kao što sam blagodaran i Bogu i Njegovoj Majci što su me uputili na te ljude. Uvek kad ih sretnem, setim se onoga što su mi dali i što su za mene i za mnoge druge učinili. A sve što su činili, činili su u Ime Božje i zarad bližnjih svojih; zbog toga osećam veliku prisnost prema njima.“
Rekavši ovo, udubio se u misli. Ja sam, za to vreme, razmišljala o boravku oca Arsenija u logoru i o onim silnim ljudima kojima je on sam pomogao i priveo veri.
Poslednje godine života, kada otac Arsenije više nije imao snage da sam piše pisma, čitala sam mu pisma koja su mu i dalje stizala i zapisivala odgovore na njih koje je on govorio naglas. Nisam mogla da se nadivim njegovoj mudrosti. Ponekad bi mi se učinilo da se njegovi odgovori ne slažu sa pitanjima iz pisama. To sam mu nekoliko puta čak i rekla. On bi tada zastao i ne bi mogao da nastavi sa odgovorom, pa bismo morali da odložimo pismo. Posle sam shvatila da nisam bila u pravu: u pismima koja su kasnije stizala, ljudi bi mu se zahvaljivali za dragoceni savet koji im je uputio, iako to nije bio savet koji su konkretno tražili. Shvatila sam tada njegovu mudrost i prozorljivost, njegovo duboko poznavanje ljudske prirode.
U ophođenju prema ljudima uvek je bio veoma blag, dok je prema sebi, na putu koji je izabrao, bio strog. Osnova njegovog duhovnog podviga bila je molitva i život radi drugih.
 


 
NAPOMENE:

  1. Minej; knjiga koja sadrži službe svim svetiteljima koji se slave svakog dana u toku jednog meseca. Postoji dvanaest knjiga Mineja, jedna za svaki mesec u godini.
Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *