ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ПОНОВНИ СУСРЕТ
 
Пјотр и ја смо били отприлике истих година. Он је био годину дана старији, ишли смо у исту школу, само у различита одељења. Тада смо се само површно познавали, право пријатељство међу нама се родило тек у вишим разредима гимназије, након чега је свако од нас пошао својим путем. Он је уписао историју уметности на московском универзитету, а ја сам отишао на вишу техничку школу. Пјотр је увек био добар и озбиљан младић. Много је читао, волео уметност, позориште, сликарство и музику, но никада код њега нисам приметио занимање за веру. Неколико година нисам био у вези са њим, и тек сам по завршетку студија сазнао да је Пјотр дипломирао и издао књигу, производ дугогодишњег научног рада. Био сам веома изненађен када сам, неколико година касније, чуо да се замонашио и постао свештеник.
Пошто сам био лудо заљубљен, оженио сам се, но после само годину дана жена ме остави и удаде се за једног мог пријатеља. Ово је за мене био толико изненадан, неочекиван ударац, да сам почео да губим присебност. Нисам могао да се помирим са тиме, размишљао сам и о самоубиству. Тражио сам помоћ. Понекад сам се и опијао.
Сетио сам се Цркве; отишао сам код свештеника, али то ме није задовољило. Онда ми паде на памет Пјотр и ја одлучих да га потражим. Сазнао сам у ком храму служи, па сам отишао тамо да га нађем. Та црква није била много велика, а била је стара. Сећам се: ушао сам тада први пут и стао са стране. Пјотр је служио литургију, а мноштво људи је с пажњом стајало на молитви. Већина од њих су изгледали као интелектуалци.
Литургија се заврши и сви приђоше да целивају Крст и да узму благослов. Видех да свако целива Пјотра у руку, а да се он свакоме обраћа с љубављу. Све ми је ово деловало веома чудно, нисам био навикнут на овакве односе, а било ми је тешко и да све то повежем са оним Пјотром Андрејевичем кога сам некада познавао.
Пошто је свакоме дао благослов, вратио се у олтар. Кроз неколико тренутака поново је изашао, овај пут само у мантији, пошто одложио свештене одежде. Упутио се право према мени, као да је све време знао да сам ја тамо.
У цркви је и даље било много људи. Тога јутра сам био доста попио, што ми се вероватно и осећало у задаху, јер су ме сви заоблилазили, но није ме било брига за то.
“Шта се десило?” упита ме Пјотр.
То питање (као и чињеница да је био уверен да сам у његову цркву дошао зато што ми се нешто страшно догодило) прилично ме је наљутило.
“Ништа, сасвим сам случајно овде”, одговорих. Сам сам себи изгледао незграпан и глуп.
Пјотр је и даље стајао са мном. Замолио је некога да му позову Оца Јована, другог свештеника у тој цркви, и рекао му: “Оче Јоване, хоћете ли, молим вас, ви да одслужите молебан, ја не могу.” Затим се окрену мени и рече: “Хајдемо код мене кући.”
Живео је недалеко одатле. Ишли смо улицом у тишини. Када смо дошли у његов стан, све сам му испричао; није морао чак ни да ми поставља питања – мој бол и патња сами су излазили из мене. Говорио сам и плакао, делимично и због тога што нисам био сасвим трезан.
Отац Арсеније (схватио сам тада да се више не зове Пјотр) ме је пажљиво слушао. Није ме прекидао, нити је покушавао да ме утеши. Док смо разговарали, људи су улазили и покушавали да му нешто кажу, но он им је одговарао да је заузет.
Кад сам коначно дошао до краја своје дуге и компликоване приче, отац Арсеније ми спонтано и једноставно рече: “Сам си крив за то. Сам си одгурнуо своју жену, ниси водио рачуна о њеној души, њеним стремљењима и жељама.” Говорио ми је свега неколико минута и ја наједном осетих стид од његових речи: као да ми је са очију спала завеса, одједном сам спознао неке ствари којих раније нисам био свестан, које чак нисам ни хтео да видим. Скоро да сам осетио олакшање. Остао сам код њега три дана и отишао у миру. Пронашао сам Бога, веру и Цркву.
Од тог доба, мој дугогодишњи пријатељ је постао мој духовник и саветник.
Године су пролазиле и мој живот се променио; оженио сам се поново, волео сам своју нову жену, добио сам почасну титулу и имао успеха у свом послу, више него што сам то стварно заслужио; но сваки пут када бих ишао код оца Арсенија, осећао бих се као млад, неискусан студент пред чувеним, седим професором. У исто време, он ми је био и најбољи пријатељ.
Дуге године изгнанства и боравка у логору одвојили су га од нас од нас, но он је увек био у нашим срцима. Када смо сазнали да се после многих година у логору настанио у вароши Р., често сам одлазио да га посетим. Желео бих да овде изнесем нешто о тим сусретима.
Данас идем да посетим оца Арсенија. Као и увек, узбуђен сам и не могу да се скрасим. Са великом радошћу очекујем сусрет с њим.
Воз полако улази у станицу и ја се припремам, како бих први изашао из воза. Мала железничка станица је пуна живота и бучна. Свуда око мене људи журе носећи тежак пртљаг: кофере, торбе, пакете и корпе пуне намирница из Москве. Ја сам, ваљда, једини који носи само торбицу са пар књига и чоколадом коју ме је Надежда Петровна замолила да донесем.
Мала варош делује чисто, присно и весело. Куполе на црквама се и даље не поправљају, већ су и даље намерно запуштене, што даје неку посебну драж овом градићу који има изглед као из бајке.
Изашао сам из станице и пожурио оцу Арсенију. Јутарњи ваздух је био свеж, ветар је доносио мирис шуме и поља, што ме је испуњавало радошћу и снагом. Знао сам да ће ме овај сусрет обогатити нечим новим и да ће ме натерати да се више трудим.
Ево његове улице. Кућица у којој живи отац Арсеније је мој крајњи циљ, извор са кога ћу понети са собом “воду живу”, воду без које нема ни вере, ни наде, ни љубави.
Ево, прозорска окна се пресијавају кроз крошње дрвећа. Прозрачне, беле завесе дају кућици тајанствен и привлачан изглед, као да маме путника да застане и уђе унутра. У исто време, понекад ме је и страх да прођем кроз та врата, јер у мени вазда тиња сумња у исправност мојих дела и мисли.
Ево капије са великим гвозденим прстеном у устима лава, дело руку вештих руских ковача. Отварам капију, ослушкујем познато шкрипање и пролазим стазицом посутом речним песком. Звоним на врата и удишем мирис опалог лишћа, увеле траве и топле земље. Оскоруше које расту уз ограду тешке су од гроздова богатих црвеним бобицама и мени се чини као да се више не налазим у маленом градићу у који сам пре двадесетак минута стигао брзим возом, већ да сам залутао у прелепо и несвакидашње царство дуго очекиване радости.
Пењем се уз степенице, заустављам се испред врата и чекам да ми Надежда Петровна отвори. Чујем њене кораке и њен глас како разговара са мачком која јој се вазда мота око ногу, због чега стално пази да му не стане на реп. Врата се отварају: лице Надежде Петровне је строго, но када ме види на прагу, оно се озари и она ме топло дочекује. Улазим, скидам капут, у стању сам радосног усхићења због скорог сусрета са оцем Арсенијем. Стално мислим: сада ћу да видим човека који ми је најближи од свих људи на свету, кроз неколико тренутака поверићу му све своје сумње, грехе, мисли и снове. Нико ми није тако близак као отац Арсеније, но упркос томе, и даље сам некако напрегнут.
Обично, ако је неко већ у соби код оца Арсенија, чекам у ходнику, понекад доста дуго. Ако је сам, Надежда Петровна лагано куцне на врата његове собе и јавља му да сам стигао. Тада се, за неколико тренутака врата широм отварају и он, мој отац Арсеније, иде мени у сусрет, радостан и светлог лица. Узимам благослов од њега, а затим се грлимо и неколико пута љубимо. Затим седамо и започињемо разговор. Он се распитује о Москви, о нашим заједничким пријатељима и познаницима, новим издањима књига, о новостима – углавном оним који су везани за Цркву. Редом поставља питања, а ја одговарам. Понекад, кад чује нешто смешно, насмеје се слатко; смех му је заразан.
Разговарамо. Посматрам собу која ми је већ добро позната, кауч и радни сто са фотељом, иконе Маје Божје у углу собе пред којима горе кандила. На зидовима су познати портрети, а свуда по соби су књиге: на полицама, на столу и по поду. Све је увек исто, а у исто време је све ново, драгоцено, упрокос чињеници што сам све то видео много пута.
Делим са њим све своје новости, а онда почињем да ћутим. Имам ја још тога да му причам, али бојим се да не замарам оца Арсенија, да му не одузмем превише времена. И он ћути, гледа у мене и у нешто што се налази изнад мене. Његов поглед чини да се осећам нелагодно. Кроз главу убрзано почињу да ми пролазе недавни догађаји, а највише моји грехови.
Тада би ме отац Арсеније питао: “Зашто? Зашто си повредио тог човека? Ти и ја смо Хришћани, не смемо тако да се понашамо.”
Очекивао сам да чујем ове речи од њега, и зато сам био онако усплахирен док сам долазио. Стидео сам се својих дела: учинио сам нешто што ме је он учио да не смем никада чинити. Почео сам да му објашњавам шта се заправо догодило, покушавајући да пронађем изговор за оно што сам учинио, да наведем разлоге због којих сам тако поступио, али док сам слушао сопствене речи, било ми је сасвим јасно да је кривица само моја.
Када је дошло време за исповест, осетих стид. Отац Арсеније се скоро и наљути, очи му потамнеше. Пожелео сам да се земља отвори и да ме прогута, јер сам схватио дубину свог греха. Дуго смо се молили заједно. Молитва оца Арсенија је увек текла лако. Кад год сам се молио са њим, та молитва је била лековита, чистила ме је изнутра и подизала. Он ме је учио, указивао на прави пут вере, и никад није престајао да ми буде најближи пријатељ коме сам могао да поверим оно најважније: своју веру и животни пут.
Причао ми је доста тога и о сопственом животу, о себи, о људима које је сретао и који су га на неки начин обогатили, који су га научили да воли све људе и да се моли Богу. Отац Арсеније је безусловно волео свакога, видећи у сваком човеку образ Божји.
После исповести бисмо поново сели и разговарали. Из тих разговора сам црпео знање о вери, као и духовну снагу и путоказ.
Одлазио сам од њега као нов. Живео сам од сусрета до сусрета и придржавао се савета које ми је давао. Чинило ми се да је он само са мном тако пажљив и пун љубави; наравно, ово је била веома наивна и погрешна помисао с моје стране.
Многа његова духовна деца и пријатељи су долазили код њега. Са сваким је био подједнако пажљив и пун љубави, као што је био са мном. Свако је осећао да је отац Арсеније баш његов пријатељ. О оцу Арсенију се већ тада много говорило. Људи су препричавали чуда која су му се догађала. Сећам се да сам га приликом једног од наших разговора упитао да ми каже нешто о тим чудима.
Он се наједном онерасположи, замисли и потом рече: “Чуда? Не, никада ми се није догодило нешто што би се могло назвати чудом. Сваком свештенику који исповеда, причешћује, испраћа оне који су на самрти, који познаје своју духовну децу, догађају се чудеса, са духовне тачке гледишта. Исто тако, много тога необичног се догађа и сваком верујућем човеку, но ми врло често нисмо способни да увидимо величину догађаја нити да распознамо у њему Божју вољу, руку Његову, промисао, руковођење. Наравно, то што се мени догађало или што се дешавало око мене, често би ме потресало и утеривало у мене страх. Тада сам јасно почео да увиђам Вољу Господњу. Нисам никада размишљао нити сам се питао: је ли ово чудо Господње или стицај необичних околности у животу. Чврсто сам веровао, и још увек верујем да је Бог тај који нас води кроз све наше животне путеве и да стога морамо веровати да је све Воља Божја, без обзира који пут ми изабрали.
“Човек је у стању да спозна Божју вољу тек када на овај начин посматра ствари. Било је много догађаја којима сам био сведок или у којима сам имао удела, а који су ме задивили и ја сам често говорио себи: “Ово је чудо.” Но када сам увидео сопствену ништавност, схватио сам да мени није дато да видим чудеса.
“Све је у животу чудо: највеће чудо од свих јесте то што човек, Божјом вољом, живи на земљи. Веруј у то!”
Схватио сам да је моје питање узнемирило оца Арсенија. Другом приликом сам га упитао: “Оче Арсеније! Ми, ваша духовна деца, понекад разговарамо о томе како духовници често имају дар прозорљивости и, опростите ми, чини нам се да и ви имате тај дар и…”
Отац Арсеније ме нагло прекиде. “Не говорите даље! Ви не знате шта је то права прозорљивост. Свештеник који стално ради са људима, који учествује у њиховим мукама и радостима свакако добро познаје и људску душу. Ако је искрен у својој љубави према својој деци, ако памти оно што о њима зна, он и нехотице почиње да примећује сваки покрет њихове душе, јер их познаје и у сталном је додиру са њима.
“Узмите, на пример, мајку малог детета: она посматра све што дете ради и може да предвиди шта ће оно помислити или учинити, јер то је њено дете и она га воли. На исти начин и свештеник запажа посебности сваког свог духовног детета и зна шта је тај човек хоће да каже приликом исповести. Но, све ово није прозорљивост, већ духовно посматрање човека, својствено многим свештеницима. Истинска прозорљивост је дар који Бог даје само изабранима, као што је отац Јован Кронштатски, а никако нама грешнима. Прекинимо сада. Овај разговор не води ничему”, заврши отац Арсеније.
Од оца Арсенија сам увек одлазио с миром и радостан, али увек ми је било тешко да се опростим од њега. За време тих неколико дана које бих проводио с њим, кућа, улица и варош постајали би моји, а соба оца Арсенија била би као манастир. Но, морао сам ићи. На растанку бих га загрлио и он би ме благословио. Увек бих био свестан тога да нешто губим, али вазда бих живео у очекивању новог сусрета.

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran