NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
PONOVNI SUSRET
 
Pjotr i ja smo bili otprilike istih godina. On je bio godinu dana stariji, išli smo u istu školu, samo u različita odeljenja. Tada smo se samo površno poznavali, pravo prijateljstvo među nama se rodilo tek u višim razredima gimnazije, nakon čega je svako od nas pošao svojim putem. On je upisao istoriju umetnosti na moskovskom univerzitetu, a ja sam otišao na višu tehničku školu. Pjotr je uvek bio dobar i ozbiljan mladić. Mnogo je čitao, voleo umetnost, pozorište, slikarstvo i muziku, no nikada kod njega nisam primetio zanimanje za veru. Nekoliko godina nisam bio u vezi sa njim, i tek sam po završetku studija saznao da je Pjotr diplomirao i izdao knjigu, proizvod dugogodišnjeg naučnog rada. Bio sam veoma iznenađen kada sam, nekoliko godina kasnije, čuo da se zamonašio i postao sveštenik.
Pošto sam bio ludo zaljubljen, oženio sam se, no posle samo godinu dana žena me ostavi i udade se za jednog mog prijatelja. Ovo je za mene bio toliko iznenadan, neočekivan udarac, da sam počeo da gubim prisebnost. Nisam mogao da se pomirim sa time, razmišljao sam i o samoubistvu. Tražio sam pomoć. Ponekad sam se i opijao.
Setio sam se Crkve; otišao sam kod sveštenika, ali to me nije zadovoljilo. Onda mi pade na pamet Pjotr i ja odlučih da ga potražim. Saznao sam u kom hramu služi, pa sam otišao tamo da ga nađem. Ta crkva nije bila mnogo velika, a bila je stara. Sećam se: ušao sam tada prvi put i stao sa strane. Pjotr je služio liturgiju, a mnoštvo ljudi je s pažnjom stajalo na molitvi. Većina od njih su izgledali kao intelektualci.
Liturgija se završi i svi priđoše da celivaju Krst i da uzmu blagoslov. Videh da svako celiva Pjotra u ruku, a da se on svakome obraća s ljubavlju. Sve mi je ovo delovalo veoma čudno, nisam bio naviknut na ovakve odnose, a bilo mi je teško i da sve to povežem sa onim Pjotrom Andrejevičem koga sam nekada poznavao.
Pošto je svakome dao blagoslov, vratio se u oltar. Kroz nekoliko trenutaka ponovo je izašao, ovaj put samo u mantiji, pošto odložio sveštene odežde. Uputio se pravo prema meni, kao da je sve vreme znao da sam ja tamo.
U crkvi je i dalje bilo mnogo ljudi. Toga jutra sam bio dosta popio, što mi se verovatno i osećalo u zadahu, jer su me svi zaoblilazili, no nije me bilo briga za to.
„Šta se desilo?“ upita me Pjotr.
To pitanje (kao i činjenica da je bio uveren da sam u njegovu crkvu došao zato što mi se nešto strašno dogodilo) prilično me je naljutilo.
„Ništa, sasvim sam slučajno ovde“, odgovorih. Sam sam sebi izgledao nezgrapan i glup.
Pjotr je i dalje stajao sa mnom. Zamolio je nekoga da mu pozovu Oca Jovana, drugog sveštenika u toj crkvi, i rekao mu: „Oče Jovane, hoćete li, molim vas, vi da odslužite moleban, ja ne mogu.“ Zatim se okrenu meni i reče: „Hajdemo kod mene kući.“
Živeo je nedaleko odatle. Išli smo ulicom u tišini. Kada smo došli u njegov stan, sve sam mu ispričao; nije morao čak ni da mi postavlja pitanja – moj bol i patnja sami su izlazili iz mene. Govorio sam i plakao, delimično i zbog toga što nisam bio sasvim trezan.
Otac Arsenije (shvatio sam tada da se više ne zove Pjotr) me je pažljivo slušao. Nije me prekidao, niti je pokušavao da me uteši. Dok smo razgovarali, ljudi su ulazili i pokušavali da mu nešto kažu, no on im je odgovarao da je zauzet.
Kad sam konačno došao do kraja svoje duge i komplikovane priče, otac Arsenije mi spontano i jednostavno reče: „Sam si kriv za to. Sam si odgurnuo svoju ženu, nisi vodio računa o njenoj duši, njenim stremljenjima i željama.“ Govorio mi je svega nekoliko minuta i ja najednom osetih stid od njegovih reči: kao da mi je sa očiju spala zavesa, odjednom sam spoznao neke stvari kojih ranije nisam bio svestan, koje čak nisam ni hteo da vidim. Skoro da sam osetio olakšanje. Ostao sam kod njega tri dana i otišao u miru. Pronašao sam Boga, veru i Crkvu.
Od tog doba, moj dugogodišnji prijatelj je postao moj duhovnik i savetnik.
Godine su prolazile i moj život se promenio; oženio sam se ponovo, voleo sam svoju novu ženu, dobio sam počasnu titulu i imao uspeha u svom poslu, više nego što sam to stvarno zaslužio; no svaki put kada bih išao kod oca Arsenija, osećao bih se kao mlad, neiskusan student pred čuvenim, sedim profesorom. U isto vreme, on mi je bio i najbolji prijatelj.
Duge godine izgnanstva i boravka u logoru odvojili su ga od nas od nas, no on je uvek bio u našim srcima. Kada smo saznali da se posle mnogih godina u logoru nastanio u varoši R., često sam odlazio da ga posetim. Želeo bih da ovde iznesem nešto o tim susretima.
Danas idem da posetim oca Arsenija. Kao i uvek, uzbuđen sam i ne mogu da se skrasim. Sa velikom radošću očekujem susret s njim.
Voz polako ulazi u stanicu i ja se pripremam, kako bih prvi izašao iz voza. Mala železnička stanica je puna života i bučna. Svuda oko mene ljudi žure noseći težak prtljag: kofere, torbe, pakete i korpe pune namirnica iz Moskve. Ja sam, valjda, jedini koji nosi samo torbicu sa par knjiga i čokoladom koju me je Nadežda Petrovna zamolila da donesem.
Mala varoš deluje čisto, prisno i veselo. Kupole na crkvama se i dalje ne popravljaju, već su i dalje namerno zapuštene, što daje neku posebnu draž ovom gradiću koji ima izgled kao iz bajke.
Izašao sam iz stanice i požurio ocu Arseniju. Jutarnji vazduh je bio svež, vetar je donosio miris šume i polja, što me je ispunjavalo radošću i snagom. Znao sam da će me ovaj susret obogatiti nečim novim i da će me naterati da se više trudim.
Evo njegove ulice. Kućica u kojoj živi otac Arsenije je moj krajnji cilj, izvor sa koga ću poneti sa sobom „vodu živu“, vodu bez koje nema ni vere, ni nade, ni ljubavi.
Evo, prozorska okna se presijavaju kroz krošnje drveća. Prozračne, bele zavese daju kućici tajanstven i privlačan izgled, kao da mame putnika da zastane i uđe unutra. U isto vreme, ponekad me je i strah da prođem kroz ta vrata, jer u meni vazda tinja sumnja u ispravnost mojih dela i misli.
Evo kapije sa velikim gvozdenim prstenom u ustima lava, delo ruku veštih ruskih kovača. Otvaram kapiju, osluškujem poznato škripanje i prolazim stazicom posutom rečnim peskom. Zvonim na vrata i udišem miris opalog lišća, uvele trave i tople zemlje. Oskoruše koje rastu uz ogradu teške su od grozdova bogatih crvenim bobicama i meni se čini kao da se više ne nalazim u malenom gradiću u koji sam pre dvadesetak minuta stigao brzim vozom, već da sam zalutao u prelepo i nesvakidašnje carstvo dugo očekivane radosti.
Penjem se uz stepenice, zaustavljam se ispred vrata i čekam da mi Nadežda Petrovna otvori. Čujem njene korake i njen glas kako razgovara sa mačkom koja joj se vazda mota oko nogu, zbog čega stalno pazi da mu ne stane na rep. Vrata se otvaraju: lice Nadežde Petrovne je strogo, no kada me vidi na pragu, ono se ozari i ona me toplo dočekuje. Ulazim, skidam kaput, u stanju sam radosnog ushićenja zbog skorog susreta sa ocem Arsenijem. Stalno mislim: sada ću da vidim čoveka koji mi je najbliži od svih ljudi na svetu, kroz nekoliko trenutaka poveriću mu sve svoje sumnje, grehe, misli i snove. Niko mi nije tako blizak kao otac Arsenije, no uprkos tome, i dalje sam nekako napregnut.
Obično, ako je neko već u sobi kod oca Arsenija, čekam u hodniku, ponekad dosta dugo. Ako je sam, Nadežda Petrovna lagano kucne na vrata njegove sobe i javlja mu da sam stigao. Tada se, za nekoliko trenutaka vrata širom otvaraju i on, moj otac Arsenije, ide meni u susret, radostan i svetlog lica. Uzimam blagoslov od njega, a zatim se grlimo i nekoliko puta ljubimo. Zatim sedamo i započinjemo razgovor. On se raspituje o Moskvi, o našim zajedničkim prijateljima i poznanicima, novim izdanjima knjiga, o novostima – uglavnom onim koji su vezani za Crkvu. Redom postavlja pitanja, a ja odgovaram. Ponekad, kad čuje nešto smešno, nasmeje se slatko; smeh mu je zarazan.
Razgovaramo. Posmatram sobu koja mi je već dobro poznata, kauč i radni sto sa foteljom, ikone Maje Božje u uglu sobe pred kojima gore kandila. Na zidovima su poznati portreti, a svuda po sobi su knjige: na policama, na stolu i po podu. Sve je uvek isto, a u isto vreme je sve novo, dragoceno, uprokos činjenici što sam sve to video mnogo puta.
Delim sa njim sve svoje novosti, a onda počinjem da ćutim. Imam ja još toga da mu pričam, ali bojim se da ne zamaram oca Arsenija, da mu ne oduzmem previše vremena. I on ćuti, gleda u mene i u nešto što se nalazi iznad mene. Njegov pogled čini da se osećam nelagodno. Kroz glavu ubrzano počinju da mi prolaze nedavni događaji, a najviše moji grehovi.
Tada bi me otac Arsenije pitao: „Zašto? Zašto si povredio tog čoveka? Ti i ja smo Hrišćani, ne smemo tako da se ponašamo.“
Očekivao sam da čujem ove reči od njega, i zato sam bio onako usplahiren dok sam dolazio. Stideo sam se svojih dela: učinio sam nešto što me je on učio da ne smem nikada činiti. Počeo sam da mu objašnjavam šta se zapravo dogodilo, pokušavajući da pronađem izgovor za ono što sam učinio, da navedem razloge zbog kojih sam tako postupio, ali dok sam slušao sopstvene reči, bilo mi je sasvim jasno da je krivica samo moja.
Kada je došlo vreme za ispovest, osetih stid. Otac Arsenije se skoro i naljuti, oči mu potamneše. Poželeo sam da se zemlja otvori i da me proguta, jer sam shvatio dubinu svog greha. Dugo smo se molili zajedno. Molitva oca Arsenija je uvek tekla lako. Kad god sam se molio sa njim, ta molitva je bila lekovita, čistila me je iznutra i podizala. On me je učio, ukazivao na pravi put vere, i nikad nije prestajao da mi bude najbliži prijatelj kome sam mogao da poverim ono najvažnije: svoju veru i životni put.
Pričao mi je dosta toga i o sopstvenom životu, o sebi, o ljudima koje je sretao i koji su ga na neki način obogatili, koji su ga naučili da voli sve ljude i da se moli Bogu. Otac Arsenije je bezuslovno voleo svakoga, videći u svakom čoveku obraz Božji.
Posle ispovesti bismo ponovo seli i razgovarali. Iz tih razgovora sam crpeo znanje o veri, kao i duhovnu snagu i putokaz.
Odlazio sam od njega kao nov. Živeo sam od susreta do susreta i pridržavao se saveta koje mi je davao. Činilo mi se da je on samo sa mnom tako pažljiv i pun ljubavi; naravno, ovo je bila veoma naivna i pogrešna pomisao s moje strane.
Mnoga njegova duhovna deca i prijatelji su dolazili kod njega. Sa svakim je bio podjednako pažljiv i pun ljubavi, kao što je bio sa mnom. Svako je osećao da je otac Arsenije baš njegov prijatelj. O ocu Arseniju se već tada mnogo govorilo. Ljudi su prepričavali čuda koja su mu se događala. Sećam se da sam ga prilikom jednog od naših razgovora upitao da mi kaže nešto o tim čudima.
On se najednom oneraspoloži, zamisli i potom reče: „Čuda? Ne, nikada mi se nije dogodilo nešto što bi se moglo nazvati čudom. Svakom svešteniku koji ispoveda, pričešćuje, ispraća one koji su na samrti, koji poznaje svoju duhovnu decu, događaju se čudesa, sa duhovne tačke gledišta. Isto tako, mnogo toga neobičnog se događa i svakom verujućem čoveku, no mi vrlo često nismo sposobni da uvidimo veličinu događaja niti da raspoznamo u njemu Božju volju, ruku Njegovu, promisao, rukovođenje. Naravno, to što se meni događalo ili što se dešavalo oko mene, često bi me potresalo i uterivalo u mene strah. Tada sam jasno počeo da uviđam Volju Gospodnju. Nisam nikada razmišljao niti sam se pitao: je li ovo čudo Gospodnje ili sticaj neobičnih okolnosti u životu. Čvrsto sam verovao, i još uvek verujem da je Bog taj koji nas vodi kroz sve naše životne puteve i da stoga moramo verovati da je sve Volja Božja, bez obzira koji put mi izabrali.
„Čovek je u stanju da spozna Božju volju tek kada na ovaj način posmatra stvari. Bilo je mnogo događaja kojima sam bio svedok ili u kojima sam imao udela, a koji su me zadivili i ja sam često govorio sebi: „Ovo je čudo.“ No kada sam uvideo sopstvenu ništavnost, shvatio sam da meni nije dato da vidim čudesa.
„Sve je u životu čudo: najveće čudo od svih jeste to što čovek, Božjom voljom, živi na zemlji. Veruj u to!“
Shvatio sam da je moje pitanje uznemirilo oca Arsenija. Drugom prilikom sam ga upitao: „Oče Arsenije! Mi, vaša duhovna deca, ponekad razgovaramo o tome kako duhovnici često imaju dar prozorljivosti i, oprostite mi, čini nam se da i vi imate taj dar i…“
Otac Arsenije me naglo prekide. „Ne govorite dalje! Vi ne znate šta je to prava prozorljivost. Sveštenik koji stalno radi sa ljudima, koji učestvuje u njihovim mukama i radostima svakako dobro poznaje i ljudsku dušu. Ako je iskren u svojoj ljubavi prema svojoj deci, ako pamti ono što o njima zna, on i nehotice počinje da primećuje svaki pokret njihove duše, jer ih poznaje i u stalnom je dodiru sa njima.
„Uzmite, na primer, majku malog deteta: ona posmatra sve što dete radi i može da predvidi šta će ono pomisliti ili učiniti, jer to je njeno dete i ona ga voli. Na isti način i sveštenik zapaža posebnosti svakog svog duhovnog deteta i zna šta je taj čovek hoće da kaže prilikom ispovesti. No, sve ovo nije prozorljivost, već duhovno posmatranje čoveka, svojstveno mnogim sveštenicima. Istinska prozorljivost je dar koji Bog daje samo izabranima, kao što je otac Jovan Kronštatski, a nikako nama grešnima. Prekinimo sada. Ovaj razgovor ne vodi ničemu“, završi otac Arsenije.
Od oca Arsenija sam uvek odlazio s mirom i radostan, ali uvek mi je bilo teško da se oprostim od njega. Za vreme tih nekoliko dana koje bih provodio s njim, kuća, ulica i varoš postajali bi moji, a soba oca Arsenija bila bi kao manastir. No, morao sam ići. Na rastanku bih ga zagrlio i on bi me blagoslovio. Uvek bih bio svestan toga da nešto gubim, ali vazda bih živeo u očekivanju novog susreta.

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *