NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
BELEŠKE ŽENE PO IMENU TATJANA
 
Soba koju je Nadežda Petrovna dala ocu Arseniju bila je veoma prostrana. Prozori su se otvarali prema dvorištu, gde su rasle jabuke i trešnje. Susedni vrt se nije video s prozora, samo se mali njegov deo nazirao kroz ogolele delove žbunova.
Rano ujutru tamno-crveni petao bi uzleteo na ogradu i počeo odvažno da kukuriče. Otac Arsenije bi tada ustajao na jutarnju molitvu. Zatim bi ponovo legao u krevet, do sedam sati kada bi počinjao da služi. Služba je trajala do devet. Ako bi se neko od njegove duhovne dece zatekao u kući i oni bi se u to vreme molili sa njim. Ponekad bi im se pridruživala i Nadežda Petrovna. Posle službe, razgovarao bi sa onima koji su mu došli u posetu, ili bi pisao pisma, a ponekad bi ih diktirao, kad se ne bi dobro osećao. Mnogo je čitao, naročito o umetnosti i pisao je članke.
Mnogo ljudi ga je posećivalo.
Vera Danilovna je bila jedan od redovnih posetilaca. Visoka, bele kose i ozbiljna, delovala je nedostižno, no ustvari je bila veoma blaga. Ona je bila možda najbliži prijatelj ocu Arseniju i jedna od prvih njegovih duhovnih čada. Po zanimanju je bila lekar i skoro svi smo bili njeni pacijenti. Ocu Arseniju su dolazile još dve lekarke, Ljudmila i Julija, koje su bile približno istih godina.
Ocu Arseniju je dolazila i jedna veoma lepa žena po imenu Irina, takođe lekarka. Imala je oko 45 – 50 godina. Dolazila je s mužem i decom. I ona se starala o zdravlju oca Arsenija i ponekad bi uspela da ga nagovori da provede nekoliko dana na klinici u Moskvi. Otac Arsenije bi se uvek protivio odlasku u bolnicu, ali pritisak na njega je bio veliki i morao je da popusti. U tim prilikama Nadežda Petrovna bi mu spakovala stvari i zajedno sa lekarkom „izgurala“ oca Arsenija iz kuće. Otac Arsenije bi uvek govorio: „Ja sam potpuno zdrav, vi samo umišljate…“
Irina je bila izuzetna osoba: blaga i neobično dobra. Niko za nju ne bi rekao da je čuvena doktorka, profesor na univerzitetskoj katedri. Nije mi poznata njena priča, međutim, bilo je jasno da je otac Arsenije veoma ceni.
Sećam se i poseta inženjera Sazikova, zgodnog i lepo odevenog, koji je naprosto obožavao oca Arsenija. Voleo je da šeta po vrtu sa njim i da razgovara. Sazikov beše duhovit, pametan i naizgled vedar; ipak, u njegovim smeđim očima krila se tuga. Često je dolazio. Za vreme jedne posete razgovarao je sa mnom. Ispričao mi je tada da je proveo nekoliko godina u logoru sa ocem Arsenijem kao kriminalac, okoreli kradljivac.
To me je veoma iznenadilo i ja rekoh: „Vi se verovatno šalite“, no Sazikov mi sasvim ozbiljno odgovori: „Ne šalim se. Ja sam bivši kriminalac. Otac Arsenije me je izveo iz sveta kriminala.“ Sazikov je izgledao potpuno vezan za svoju veru i svoj posao. O njemu ništa drugo nisam znala. Otac Arsenije nas je naučio da nikada nikoga ne ispitujemo. Četiri godine posle prvog susreta, slučajno sam srela Sazikova u Moskvi i od tada je on rado viđen gost u našoj porodici i u našem domu. Prilikom prvog susreta je meni i mom suprugu ispričao svoju životnu priču.
Sećam se još jednog posetioca, čoveka sede kose i snažnog lica. Imao je vojnički stav i pronicljiv pogled. Otišao je pravo k ocu Arseniju, a sve nas koji smo bili okupljeni kod Nadežde Petrovne bez reči pozdravio.
Otac Arsenije je primao svakoga srdačno i sa radošću, no ovog čoveka je pozdravio sa posebnom toplinom i usrdnošću. Nismo znali ko je on, i naravno – nismo ni pitali.
Jednog dana otac Arsenije me pozva sebi i reče: „Ovo je Ivan Aleksandrovič Abrosimov. Upoznajte se. Kada umrem, nemojte ga ostaviti samog.“
Počeh odmah da se protivim ovim rečima, no otac Arsenije još jednom jasno i razgovetno ponovi: „Nemojte ga ostaviti! Ivane Aleksandroviču, budite prijatelj sa Tatjanom, budite joj dobar prijatelj. Kada ja odem, nađite drugog sveštenika.“
Tako smo se upoznali sa Ivanom Aleksandrovičem.
Kod oca Arsenija je često dolazio Aljoša, student iz logora. Ne moram o njemu posebno da pričam. Mi ga sada znamo kao oca Alekseja koji služi i radi u parohiji u kojoj je nekada služio otac Arsenije.
Ipak, ne mogu da odolim, a da ne napišem nešto i o njemu, našem ocu Alekseju.
Dok je otac Arsenije još bio živ, veseli, prijatni, plavooki Aljoša bio je njegov oslonac i nada. Aljoša je bio blag i dobrog srca, uvek osetljiv na stradanja drugih. Bio je sa svima ljubazan; dobro je poznavao službe i uvek se veoma usrdno molio. Ko bi mogao da pomisli da će jednog dana Aleksej postati duhovni otac mnogima od nas?
Sećam se kako su se Sazikov i Abrosimov sreli kod oca Arsenija; sećam se i kako su se njih dvojica sreli sa Aleksejem. Pozdravili su se na onaj poseban način koji je moguć samo kada među ljudima postoje duboke veze, mnogo dublje od običnog prijateljstva; nisam sigurna da tako izgleda susret čak i među rođenom braćom koja ljube jedan drugog. Sazikov i Abrosimov su mnogo voleli Aleksejevog sinčića, Peću, koga su zasipali igračkama i drugim poklonima.
Kod oca Arsenija su dolazili zemljoradnici, pisci, pesnici, mašinbravari. Dolazile su stare, obrazovane žene, a jednom i neki stari naučnik sa ženom iz Lenjingrada. Dolazio bi ponekad i stari, bolesni vladika Jona, koji je bio u penziji, no vrlo bistrog uma i pamćenja. Odlično je poznavao službe, a njegova specijalnost je bila Istorija crkve.
Dolazilo je mnogo ljudi i nemoguće je pisati o svakom ponaosob, ali ne smem da zaboravim Nadeždu Petrovnu koja je mnogima od nas pomogla, izbavljala nas iz raznih neprilika i vodila računa o nama u vreme kada je otac Arsenije bio u logoru.
Karakter Nadežde Petrovne bio je plah i vatren i ona je uvek bila u poslu. Jednom sam je posmatrala dok je razgovarala sa jednom od duhovnih kćeri oca Arsenija. Ne sećam se o čemu su razgovarale, ali dobro pamtim ruke Nadežde Petrovne. Čas bi savila svoju koščatu ruku u pesnicu, čas bi lupkala prstima po naslonu od fotelje; zatim bi iscrtavala izmišljene krugove po stolu, igrala se sa ivicom stolnjaka – bilo je očigledno da su nervi i mišići na njenoj ruci u direktnoj vezi sa njenim mislima. Kao da je pokušavala pokretima ruke da slušaocu objasni šta hoće da kaže i da ga ubedi u nešto važno. Kada je razgovor dostigao vrhunac, njene ruke su prenosile snagu njenih misli, vatrenost duše. Nisam čula njene reči, ali sam razumela o čemu se razgovor vodi i koliko je to za nju važno. Ponekad bi podigla ruke k nebu: ovo je obično značilo da je njen sagovornik ne razume, zatim bi joj se ruke postepeno smirivale, da bi na kraju počinule na naslonu fotelje, što je, opet, značilo da je Nadežda Petrovna uspela da ubedi svog sabesednika.
Ljudi su dolazili i odlazili, pisali pisma i dobijali odgovore. Po odlasku, sa sobom bi poneli mir, veru, nadu u nešto bolje i delić duše samog oca Arsenija. Često sam primećivala da je i otac Arsenije dobijao ponešto od svakog posetioca i da je s nestrpljenjem svakoga očekivao da ponovo dođe.
„Svaki čovek na koga naiđeš obogaćuje te, donosi ti malo svetlosti i radosti. Čak i ako ti donese samo svoj bol, otkrićeš u svemu volju Božju. Kada vidiš da se taj čovek pomirio sa svojim bolom, i ti se raduješ zajedno s njim. Ipak, neka od mojih duhovnih čada mi obnavljaju snagu svaki put kada dođu. Oni su moja svetlost i moja radost!“
Često sam se molila zajedno sa ocem Arsenijem. Stajali bismo u polumračnoj sobi. Pred ikonama na zidu bi treperela kandila. Otac Arsenije bi služio. Čitao je molitve veoma razgovetno, tako da je svaka reč bila razumljiva. Bio je potpuno pogružen u molitvu, a ja, tek sišla s voza, još uvek osećajući u sebi vrevu spoljnjeg sveta, polako sam mu se priključivala, zaboravljajući na sve oko sebe. Videla sam samo ikone na zidovima i čula reči molitve. Negde duboko u meni zasijala bi svetlost zajedničkog učešća u velikoj tajni služenja Bogu.
Otac Arsenije bi kolenopreklono čitao svešteničke molitve. Mir i tišina uselili bi se u dušu onoga koji se molio zajedno sa njim i koji bi i sam počeo da moli Gospoda da mu se smiluje, da mu daruje oproštaj grehova i da usliši njegove prozbe. Za onoga koji se molio sa ocem Arsenijem soba bi prestala da postoji, našao bi se u sred crkve, među kandilima i svetim likovima Kazanjske i Vladimirske Majke Božje koje blagim pogledima miluju vernika – pokajnika, dok ga otac Arsenije vodi u toploj i svetlonosnoj molitvi. Za sve nas je zajednička molitva sa ocem Arsenijem predstavljala veliku radost.
Ova sećanja su zabeležena rukom T.P. koja je upoznala oca Arsenija 1959. godine i koja kaže da nema dovoljno reči kojima bi iskazala sve što bi htela o ocu Arseniju.
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *