ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
СЕЋАМ СЕ
 
Воз је пристао и отац Арсеније сиђе на перон. Беше пролеће 1958. године, раздрагано, весело, радосно пролеће. Јутро беше светло, а боје јасне. Ту и тамо се на земљи још увек задржало по мало неотопљеног снега, а у плаветним и сјајним барицама огледало се пролећно небо.
Отац Арсеније пође пероном и убрзо се нађе на тргу преко пута станице. Осврну се око себе. Кроз чист и прозрачан ваздух могао је да види далеке звонике цркава на чијим куполама крстови беху искривљени или сломљени.
Одевен у памучну јакну, са ретком седом брадом, са капом “ушањком” на глави и торбом на леђима, отац Арсеније је на први поглед личио на колхозника који је дошао у град по храну; но пажљивијем посматрачу не би промакли детаљи на одећи, при ходу и говору, који су јасно указивали на управо ослобођеног логораша.
Варош је била иста као и пре двадесет пет година, само оронула, прљава и некако тужна. Чак ни пролећно сунце није могло да је оживи, напротив: само је неумољиво упирало своје зраке на неокречене сиротињске куће које су биле у врло лошем стању, рупе на калдрми, смеће по улицама, бедни изглед дућана и киоска, као и свеопште одсуство боја.
Отац Арсеније извуче из џепа цедуљу са адресом извесне Надежде Петровне и пође да је тражи. Све му је изгледало непознато: људи, њихов начин говора, теме разговора, понашање, па и сама варош коју је некада тако добро познавао, често посећивао и чак поживео у њој неко време.
Улице које су некада носиле називе Манастирска, Заречна, Вртларска, сада су се звале: Енгелсова, Маратова, Совјетска, Лењинова…
Отац Арсеније препешачи целу варош, распитујући се неколико пута за правац и коначно, на врху једне узбрдице, наиђе на улицу коју је тражио. Пронашао је број куће, дошао до капије, зазвонио и чекао.
Позвонио је неколико пута, но иако се звоњава чула изнутра, нико му не изађе у сусрет. Отац Арсеније се беспомоћно осврну око себе, не знајући шта да ради. Захладнело је, а он је већ био уморан од пута, од доживљаја, од неизвесности. Осећао се изгубљено, све је ово било превише за њега, навикнутог на строги режим специјалног логора: нашао се одједном суочен са слободом. Све му је то одгонило мир и сабраност мисли. Стајао је тако пред затвореном капијом и осећао се изгубљено. Куда да пође? Шта да ради? У овом граду није познавао никога. Имао је негде код себе још једну адресу, али није успео да је нађе, мада је претражио све џепове. Ваљало му је сада пронаћи некога ко ће му помоћи да пронађе собу за издавање. Био му је потребан одмор и да буде неко време сам, како би могао да се навикне на овај нови живот који му је, после толико година, постао сасвим стран. Тек тада ће моћи да се јави својој духовној деци и пријатељима. Но, шта му је сада чинити? Можда Надежда Петровна више не станује овде? Поред кућне ограде угледа клупу коју обриса вуненом рукавицом и, сав исцрпљен, седе на њу.
“Почео сам да размишљам”, причао је касније отац Арсеније, “и схватих тада да сам пао у гордост. Ето, мислио сам да могу сам да се старам о себи, без помоћи моје духовне деце и пријатеља. Чинило ми се да ћу се брзо навићи на овакав живот. Но, Бог ми је показао да није тако, указао ми је на моју грешку. Око мене је све изгледало застрашујуће, непознато, страно. Једино сам се у Бога надао.”
У узаној уличици једва да је било пролазника. На клупи, леђима окренут огради, седео је погрбљени старац у бедној памучној јакни, са торбом о рамену и изгледао као да дрема. Варош и улица ишчезоше, и он се сав предаде молитви Богу и Светој Богомајци. Отац Арсеније се молио да му се опрости грех гордости и непоуздања у помоћ ближњих.
Време је пролазило. После отприлике три сата нека жена изађе из суседне куће и упита: “Кога чекате, друже?” Отац Арсеније је згрануто погледа и одједном схвати да се налази на клупи, у непознатој улици пред непознатом женом. Брзо се пренувши, извади цедуљу из џепа и одговори: “Чекам Надежду Петровну.” Но питања се наставише: “Ко сте ви? Одакле сте? Зашто? Колико сте већ дуго у овом граду?”
Отац Арсеније је избегавао одговоре на ова питања. “Ја сам њен пријатељ. Дошао сам у посету, пошто се нисмо дуго видели.” Већ му се чинило му се да не може да заустави бујицу знатижељних питања, но у тај мах приђе друга жена и отац Арсеније помисли да би то морала бити Надежда Петровна.
Тако је отац Арсеније дошао у ову варош и тако је први пут срео исту ону Надежду Петровну у чијем ће дому провести последњих петнаест година свог живота.
Прича Надежде Петровне је веома необична. Одрасла је у учитељској породици и са шеснаест година се учланила у Партију. Учествовала је у Револуцији, активирала се у партијској организацији, завршила Институт Црвених Професора и започела рад на такозваном “идеолошком пољу.” Чланци, брошуре и књиге које је написала постали су веома познати. Радила је раме уз раме са најзнаменитијим члановима Партије и неколико пута била бирана за делегата на разним конгресима, но 1937. изненада би ухапшена, послата у логор, из којег је пуштена тек 1955., када јој је било 55 година. Од њено троје деце, само је кћерка Марија била још у животу. Када су Надежду Петровну ослободили из логора, Марија је већ дуго била у браку са војним лекаром. Пошто је провео неколико година у сиротишту, Надеждин син Јуриј је мобилисан и са 19 година погинуо у рату. Најмлађи син, Сергеј, умро је у градском сиротишту једне мале вароши. Надежда Петровна није хтела да настави живот у Москви, већ је одлучила да се настани у вароши у којој је сахрањен мали Сергеј. Њена убеђења, љубав, животна интересовања, прошлост – све јој је то одузето, избрисано бројним саслушавањима, понижењима, боравком у логору. Само је бескрајни бол испуњавао њену душу. Кућицу у којој је становала, заједно са малим вртом, купили су јој кћерка и зет.
Отац Арсеније је 1952. у логору упознао мужа Надежде Петровне. Име му је било Павел. Био је тешко болестан, али је до краја радио, и то у веома тешким условима. Спријатељио се са оцем Арсенијем и замолио га да, ако се икад нађе на слободи, пронађе његову супругу и да јој исприча све о њему. Молио је оца Арсенија да помогне Надежди Петровној на било који начин.
Крајем 1956., док је још био у логору, отац Арсеније је писао пријатељима и молио их да пронађу Надежду Петровну. Нашли су је, после много потешкоћа; тада је већ живела у кућици у којој ју је отац Арсеније касније пронашао. Написао јој је дугачко и детаљно писмо у коме јој је пренео све што је знао о Павелу, о његовом животу у логору и данима пред смрт. Надежда Петровна му је одговорила и позвала га да станује код ње када буде ослобођен из логора.
Надежда Петровна је лепо примила оца Арсенија, који јој је подробно говорио о мужевљевом животу, стоичком трпљењу, о његовим мислима изреченим пред смрт. Много тога јој је отац Арсеније испричао. Слушала га је, кадкад у сузама, кадкад у гневу, стално понављајући: “Какав човек је био мој Павел! Људина! Уништили су га. Систематски га уништили. Ђубрад!”
Отац Арсеније остаде код ње неколико дана, али му се учини да неће моћи ту да остане дуже, због тога што му је све у њеној кући било веома страно. Устручавао се у време молитве и осећао се као гост, мада је имао своју собу.
У међувремену је пронашао цедуљицу са другом адресом. После неколико дана, захвалио се Надежди Петровној и упутио се код Марије Сергејевне, његове познанице и духовне кћерке још из доба када је живео у Москви.
“После десет дана, отишла сам да посетим оца Арсенија”, причала је Надежда Петровна. “Имала сам шта видим – стара кућа, скоро у стању распадања, а отац Арсеније спава у соби величине плакара на поломљеном лежају на расклапање, под истањеним ћебетом. Марија Сергејевна је већ била стара, и њој је требала помоћ и нега… Другим речима, видех да слепац води слепца. Стадох да га молим да се врати код мене.
“Он ме погледа кротко и рече: “Мислите ли да је то могуће? Ви знате да сам ја свештеник, много времена проводим у молитви и служим у својој соби црквене обреде. А ви не верујете у Бога, атеиста сте. Осим тога, долазиће ми у посету пријатељи, и то не мали број. Имаћу честе посете. Не бих био добар подстанар у вашој кући.”
“Видела сам да је и Марија Сергејевна против тога да е он пресели код мене. Но, ни сама не знам због чега, осећала сам страховито сажаљење према њему, па сам се идућег дана вратила и одвела га својој кући. Дала сам му већу собу, чији су прозори гледали на башту. Тамо је мирно и тихо, почела сам да га негујем. Видите, ја живим сама. Кћерка и зет ме обилазе највише једанпут месечно, а унука може да ме посећује само за време зимског распуста. Имам слободног времена на претек. Много читам. Ово је била прилика да се бавим нечим другим. Схватила сам и то да је отац Арсеније веома интересантан човек, некако посебан. У почетку нисам могла да схватим шта је то што га је чинило посебним. Молио се по читав дан, читаво вече, читаву ноћ, а затим ујутру поново. Од Марије Сергејевне је добио иконицу коју је ставио у угао собе и пред њом запалио кандило које је стално горело. Мени је све то било врло чудно: нисам ништа разумела. Мислила сам да је необразован, можда чак и фанатик чији је ум оштећен дугим живљењем у логору. Међутим, после разговора са њим, видела сам да је не само врло интелигентан, већ и високо образован. Посматрала сам га. Често бисмо водили дуге разговоре и тада бих видела пред собом човека великог знања и културе. Поврх свега, још нешто сам приметила код њега: био је веома духован и имао је срце какво до тада нисам видела. Требало ми је око месец и по дана да дођем до ових закључака.
“Посматрајући оца Арсенија, видела сам да је још ненавикнут на слободу и да га живот у логору, са свим својим стравичним појединостима, прогања и даље. Мада ми је рекао да ће примати посете, нико тада није долазио да га види. Чак није добијао ни писма, нити их је писао. Касније сам сазнала да је замолио Марију Сергејевну да никоме не говори где је смештен.
“Прве три недеље није провирио из куће, а касније је почео да излази и да седи на клупици близу капије.
“Могла сам да претпоставим у каквом се стању налазио. И ја сам, као и многи моји пријатељи који су провели неколико година по логорима, пролазила кроз слична искуства. Неки моји пријатељи су се затварали у себе, други су стално измишљали себи послове и обавезе, да би касније пали у тешку депресију.
“Почела сам да разговарам са оцем Арсенијем”, сећала се касније Надежда Петровна. “Молила сам га да ми прича о себи, да ми дозволи да будем у соби док се моли или служи и тада бих видела пред собом сасвим другог човека. Никада до тада нисам упознала сличну особу.
“Сећам се, једне вечери сам замало имала слом живаца. Осећала сам се депресивно, тешка ме је туга савладала. Сергеј и Јуриј, моја деца, појављивали су ми се непрестано пред очима. Размишљала сам о мужу и нешто мрачно ми се неприметно увукло у душу. Хтела сам да се бацим на под и да ударам главом о њега, да плачем, да ридам због свега што сам заувек изгубила. Живот ми се чинио беспредметним, бесциљним. Ради чега да живим? Ради чега? Тумарала сам тамо – амо по соби, бацила се на кревет, гризла јастук, затим устала и дуго плакала. Сузе су ми текле низ лице. Ко ће да ми помогне? Ко ће одговарати за оно што сам преживела? Ко?
“Осећала сам се толико бедно да сам хтела да умрем. Сетила сам се колико деца пате и кроз шта све пролазе по сиротиштима, сетила сам се ужаса кад су ме ухапсили и када сам морала да се опростим од своје деце, видела сам њихове очи које су биле пуне страха док су ме молили да их не остављам, и јецали, гледајући како ме НКВД одводи. Потом се сетих и смрти мога мужа, безбројних саслушавања, сопственог живота у логору, све ми је то са неумољивом тачношћу и немилосрдном веродостојношћу пролазило кроз главу. Пожелела сам да могу тог тренутка некуда да одјурим и да тражим одговор на питање: зашто се све ово догодило?
“Била сам сама у кући. Пјотр Андрејевич је и сам био уморан од живота и засигурно не би могао да ми помогне, али никог другог у близини није било, те сам у сузама отишла у његову собу. Осећање празнине и гнева сасвим ме је запосело и ја уђох у његову собу без куцања. Пјотр Андрејевич је стајао у углу пред иконом Мајке Божје; кандило је светлуцало, а он се молио наглас. Није се чак ни осврнуо, мада сам упала у собу врло грубо, без куцања. Стала сам поред врата и јасно чула речи молитве коју је он тако разговетно изговарао:
“Преблага Царице моја, надо моја, Мајко Божја, заштитнице сиротих и помоћнице болних, спаситељко оних који гину и плачућим утехо, ти видиш мој бол, тугу моју и усамљеност видиш. Помози мени немоћноме, укрепи мене који страдам. Ти знаш мој бол, моје страдање знаш, пружи ми руку, јер друге наде немам до Тебе, заштито моја и пред Господом предстатељнице! Мада безмерно сагреших и пред Тобом и пред свима људима, буди ми мајка, буди ми утешитељка и помоћница. Заштити ме и спаси, одагнај од мене бол, тугу и униније. Помози ми, Мајко Господа мога!”
“Када је завршио молитву, отац Арсеније је прекрстио, направио неколико појасних поклона, затим изговорио другу молитву чије речи нисам упамтила, и на крају се подигао са колена. Ја сам дотле стајала, држећи се за кваку и ридала на сав глас, док су ми се сузе сливале низ лице у потоцима. У глави су ми одјекивале речи његове молитве Мајци Божјој. Тог тренутка сам упамтила речи молитве за цео живот. Када је завршио, успела сам грцајући, да завапим: “Осећам се ужасно! Помозите ми!”
“Отац Арсеније ме није ништа питао, само ме је склонио са врата и посадио на столицу. Почела сам, кроз плач, да говорим најпре гневно, затим раздражљиво, и најзад сам се смирила. Цео мој живот се, до најситнијих појединости, налазио пред мојим очима и ја сам њиме просто запљуснула оца Арсенија. Говорила сам му о себи, о свом мужу и о деци, о свом болу и страдању, а потом и о читавом свом животу, грешкама, амбицијама, послу. Моја обнажена прошлост је стајала предамном у сасвим новом светлу. Док сам говорила о себи, видела сам људе који су због мене страдали, које сам омаловажавала и чију сам можда чак и смрт изазвала. Све сам то видела пред сопственим очима. Речи молитве коју управо бејах чула биле су невидљиво присутне све време док сам говорила оцу Арсенију и осветљавале су мој бол.
Провела сам тада неколико сати са оцем Арсенијем. Он ме је слушао, седећи непомично са рукама склопљеним на столу, није ме прекидао нити исправљао. Када сам напокон завршила, и мене је саму изненадило што сам успела да кажем то што сам рекла. Тада отац Арсеније устаде, приђе икони и намести кандило, затим се неколико пута прекрсти и поче да говори. Није дуго говорио. Али оно што ми је тада рекао помогло ми је да сву своју патњу сагледам у другачијем светлу, на начин на који је до тада нисам посматрала. Схватила сам и то да су моја дела узрок страдању које сам поднела, да су и други људи много пропатили због мене, али да до тада нисам о томе размишљала. Заборавила сам на њих и на њихов бол. Зашто би, онда, мени било боље него њима?
“Отац Арсеније ми рече: “Добро је што сте ми испричали цео свој живот, јер је отвореност и пуна искреност почетак очишћења савести у човека. Ви ћете наћи себе, Надежда Петровна.” Затим ме је три пута благословио. Вера се није тада још увек није родила у мени, но постало ми је јасно да постоје ствари које сам вазда гурала од себе и одбијала. Бог и отац Арсеније су ми помогли да дођем до тог сазнања.
“Ваљало ми је најпре да се навикнем на њега. Касније ми је постао драг; видела сам у њему изузетног човека дубоке духовности, вере и љубави према људима. Нисам могла ни да помислим да ће онај измучени старац, који ме је оног дана чекао пред вратима у логорској јакни имати толики утицај на мене и да ћу и ја једног дана постати верник – ја која сам одбијала Бога и гонила вернике.
“Разговор који смо тога дана водили нас је зближио. Отац Арсеније се није више устручавао предамном, откравио се, заинтересовао за околину. Два месеца након што је дошао код мене написао је првих неколико писама, а пар дана после тога неколико људи му је дошло у посету. Морам да признам да су ми ти људи деловали чудно, али само у почетку. Касније сам их боље упознала и вероватно постала налик на њих. Са многим сам се спријатељила и једноставно их заволела.
“За пет или шест месеци и ја сам постала духовно чедо оца Арсенија. Исповедала сам се код њега. Међутим, издвојила бих један догађај који се догодио раније и који је на мене имао велики утицај.
“Мој супруг и ја имали смо веома блиског пријатеља по имену Николај. Он је ухапшен у исто време кад и мој супруг и изречена му је иста казна. Пуштен је из логора 1955. и рехабилитован, а затим му је враћен некадашњи статус.
“Једном је Николај путовао за Харков преко Москве, те је одлучио да ме посети. Нисам га видела од кад је ослобођен, само смо се дописивали. И дошао је! Питала сам га о свему, причала му о себи, о томе због чега сада живим у овом граду, о деци. Он је говорио о свом хапшењу, о логору и о саслушањима. Сећао се ко га је пријавио са измишљеном оптужницом. Распитивао се за моју кћерку, а онда ме уз осмех, упитао: “Надежда, да се ниси можда поново удала? Када сам остављао капут, видео сам мушко одело и капу. Чији су?”
“Кренула сам да му одбрусим, али се ипак уздржах. Рекох му да имам подстанара, човека који је познавао мог Павела у логору. “Ко је он?” упита ме Николај. “Свештеник”, рекох ја. “Пјотр Андрејевич Стрељцов, не знаш га, јер сте Павел и ти провели последње четири године у различитим логорима.”
“Николај скочи са столице и узвикну: “Шта? Отац Арсеније! Овде? Где је?”
“Он одјури у собу оца Арсенија. Мало затим чух повике: “Оче Арсеније! Оче Арсеније!”
“Пошла сам за Николајем код оца Арсенија и видела њих двојицу како се грле. На моје запрепашћење, Николај је плакао. Још су ме више запрепастиле његове речи: “Господе! Каква радост да вас поново сретнем! Распитивао сам о вама, покушавао да вас нађем преко пријатеља, али нико није знао где сте. Благословите, оче, Бога ради.
“Њих двојица седоше и почеше да разговарају. На мене су потпуно заборавили. Изашла сам из собе и кренула да спремим чај. Док сам стајала крај штедњака, размишљала сам: “Шта ли се то догодило са Николајем и мојим Павелом? Због чега ли су обојица напросто полудели око оца Арсенија?” Послужила сам их чајем. Нису га ни окусили. Тек увече је Николај дошао до мене. Све време док је био са оцем Арсенијем, ја сам се питала: “Добро, знам да је отац Арсеније добар човек, али зашто Николај тражи од њега благослов? То ме ногу да разумем…”
“Не знам о чему су толико причали тог дана. Много касније, пошто је прошло неколико година, Николај ми је рекао да га је отац Арсеније тада исповедио.
“Када је Николај поново дошао да разговара са мном, лице му је било светло. Првих неколико минута није ништа говорио, а затим је почео да прича о оцу Арсенију и наставио тако Читаву ноћ. Ово ми је у почетку сметало. Дошао је мене да види, толике године се нисмо срели, а онда ме оставио саму неколико сати. Отац Арсеније је свакако добар човек, али није требао да ме остави, мене, која сам толико много пропатила… Заиста то није било нимало увиђајно с његове стране. Могао је да сачека и да после разговара са оцем Арсенијем. Рекох му хладно: “Слушај, Николај. Видим и сама да је отац Арсеније веома добар човек, али чему толико поштовање с твоје стране, зашто тражиш од њега благослов, зашто ме остављаш саму да би разговарао са њим? Забога, толике године се нисмо видели!”
“Николај ме погледа помало зачуђено и стаде да ми говори о оцу Арсенију. Дуго је говорио и ја сам почела да посматрам Пјотра Андрејевича у сасвим другом светлу.
“Сећам се неких његових речи. “Нађа, боравак у логору ме је научио другачијем поимању живота. Почео сам сасвим другачије да посматрам људе, њихове мисли, ставове, догађаје, па чак и сопствену прошлост. И ти си била у логору, стога знаш неко може да ти буде добар пријатељ и имаш поверења у њега, док је на слободи. Када се исти тај човек нађе у логору, испостави се да је себичан, да је у стању да било кога пријави, да је издајник – једном речју, ђубре. Такав не би имао милости ни према рођеној мајци. У логору смо виђали такве људе, и управо захваљујући таквима смо и провели толико година по логорима и изгубили своје најдраже у њима.
“Овај човек, Нађа, отац Арсеније, избавио је многе од пропасти. Како? Тешио их благом речи, помагао, неговао. И теби је познато, исто као и мени, колико значи морална подршка када си у логору. Она је потребнија и од хране.
“У логору смо сви покушавали да се држимо оних који су нам били по нечему слични: чланови Партије са члановима Партије, школовани са школованима, сељаци са сељацима, лопови са лоповима, убице са убицама. Ако смо случајно и хтели да некоме помогнемо, помагали бисмо само онима који су били из наше “групе.” Но будимо искрени: нисмо се баш претргли да помогнемо свакоме. А отац Арсеније је помагао свима. За њега није било добрих и лоших људи, већ само оних којима је потребна помоћ. Тако је дошао до мене и твога Павела. Били смо очајни, хтели смо да побегнемо, а ти знаш шта би то значило за нас. Никоме нисмо о томе говорили. Један дан пре него што смо били планирали бекство, пришао нам је и почео да разговара са нама.
“Нас двојица смо били запањени. Како је могао да сазна за наш план? Били смо збуњени и уплашени. Убедио нас је да не покушавамо немогуће, али то је учинио тако благо и са толико љубави, да смо се смирили и прихватили његов савет.
“Када сам у бараци чуо за њега да је свештеник, почео сам да га презирем. Спољни изглед му није одавао баш неки утисак. Но, после годину дана проведених са њим у истој бараци, он је Павелу и мени постао као звезда водиља. Погледај га добро, Нађа, упознај га, па ћеш и ти тражити од њега благослов!”
“Николајева прича ме је веома дирнула. У то време сам се већ била доста везала за оца Арсенија само сам била повређена и љубоморна што ме је Николај оставио саму.”

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran