NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
SEĆAM SE
 
Voz je pristao i otac Arsenije siđe na peron. Beše proleće 1958. godine, razdragano, veselo, radosno proleće. Jutro beše svetlo, a boje jasne. Tu i tamo se na zemlji još uvek zadržalo po malo neotopljenog snega, a u plavetnim i sjajnim baricama ogledalo se prolećno nebo.
Otac Arsenije pođe peronom i ubrzo se nađe na trgu preko puta stanice. Osvrnu se oko sebe. Kroz čist i prozračan vazduh mogao je da vidi daleke zvonike crkava na čijim kupolama krstovi behu iskrivljeni ili slomljeni.
Odeven u pamučnu jaknu, sa retkom sedom bradom, sa kapom „ušanjkom“ na glavi i torbom na leđima, otac Arsenije je na prvi pogled ličio na kolhoznika koji je došao u grad po hranu; no pažljivijem posmatraču ne bi promakli detalji na odeći, pri hodu i govoru, koji su jasno ukazivali na upravo oslobođenog logoraša.
Varoš je bila ista kao i pre dvadeset pet godina, samo oronula, prljava i nekako tužna. Čak ni prolećno sunce nije moglo da je oživi, naprotiv: samo je neumoljivo upiralo svoje zrake na neokrečene sirotinjske kuće koje su bile u vrlo lošem stanju, rupe na kaldrmi, smeće po ulicama, bedni izgled dućana i kioska, kao i sveopšte odsustvo boja.
Otac Arsenije izvuče iz džepa cedulju sa adresom izvesne Nadežde Petrovne i pođe da je traži. Sve mu je izgledalo nepoznato: ljudi, njihov način govora, teme razgovora, ponašanje, pa i sama varoš koju je nekada tako dobro poznavao, često posećivao i čak poživeo u njoj neko vreme.
Ulice koje su nekada nosile nazive Manastirska, Zarečna, Vrtlarska, sada su se zvale: Engelsova, Maratova, Sovjetska, Lenjinova…
Otac Arsenije prepešači celu varoš, raspitujući se nekoliko puta za pravac i konačno, na vrhu jedne uzbrdice, naiđe na ulicu koju je tražio. Pronašao je broj kuće, došao do kapije, zazvonio i čekao.
Pozvonio je nekoliko puta, no iako se zvonjava čula iznutra, niko mu ne izađe u susret. Otac Arsenije se bespomoćno osvrnu oko sebe, ne znajući šta da radi. Zahladnelo je, a on je već bio umoran od puta, od doživljaja, od neizvesnosti. Osećao se izgubljeno, sve je ovo bilo previše za njega, naviknutog na strogi režim specijalnog logora: našao se odjednom suočen sa slobodom. Sve mu je to odgonilo mir i sabranost misli. Stajao je tako pred zatvorenom kapijom i osećao se izgubljeno. Kuda da pođe? Šta da radi? U ovom gradu nije poznavao nikoga. Imao je negde kod sebe još jednu adresu, ali nije uspeo da je nađe, mada je pretražio sve džepove. Valjalo mu je sada pronaći nekoga ko će mu pomoći da pronađe sobu za izdavanje. Bio mu je potreban odmor i da bude neko vreme sam, kako bi mogao da se navikne na ovaj novi život koji mu je, posle toliko godina, postao sasvim stran. Tek tada će moći da se javi svojoj duhovnoj deci i prijateljima. No, šta mu je sada činiti? Možda Nadežda Petrovna više ne stanuje ovde? Pored kućne ograde ugleda klupu koju obrisa vunenom rukavicom i, sav iscrpljen, sede na nju.
„Počeo sam da razmišljam“, pričao je kasnije otac Arsenije, „i shvatih tada da sam pao u gordost. Eto, mislio sam da mogu sam da se staram o sebi, bez pomoći moje duhovne dece i prijatelja. Činilo mi se da ću se brzo navići na ovakav život. No, Bog mi je pokazao da nije tako, ukazao mi je na moju grešku. Oko mene je sve izgledalo zastrašujuće, nepoznato, strano. Jedino sam se u Boga nadao.“
U uzanoj uličici jedva da je bilo prolaznika. Na klupi, leđima okrenut ogradi, sedeo je pogrbljeni starac u bednoj pamučnoj jakni, sa torbom o ramenu i izgledao kao da drema. Varoš i ulica iščezoše, i on se sav predade molitvi Bogu i Svetoj Bogomajci. Otac Arsenije se molio da mu se oprosti greh gordosti i nepouzdanja u pomoć bližnjih.
Vreme je prolazilo. Posle otprilike tri sata neka žena izađe iz susedne kuće i upita: „Koga čekate, druže?“ Otac Arsenije je zgranuto pogleda i odjednom shvati da se nalazi na klupi, u nepoznatoj ulici pred nepoznatom ženom. Brzo se prenuvši, izvadi cedulju iz džepa i odgovori: „Čekam Nadeždu Petrovnu.“ No pitanja se nastaviše: „Ko ste vi? Odakle ste? Zašto? Koliko ste već dugo u ovom gradu?“
Otac Arsenije je izbegavao odgovore na ova pitanja. „Ja sam njen prijatelj. Došao sam u posetu, pošto se nismo dugo videli.“ Već mu se činilo mu se da ne može da zaustavi bujicu znatiželjnih pitanja, no u taj mah priđe druga žena i otac Arsenije pomisli da bi to morala biti Nadežda Petrovna.
Tako je otac Arsenije došao u ovu varoš i tako je prvi put sreo istu onu Nadeždu Petrovnu u čijem će domu provesti poslednjih petnaest godina svog života.
Priča Nadežde Petrovne je veoma neobična. Odrasla je u učiteljskoj porodici i sa šesnaest godina se učlanila u Partiju. Učestvovala je u Revoluciji, aktivirala se u partijskoj organizaciji, završila Institut Crvenih Profesora i započela rad na takozvanom „ideološkom polju.“ Članci, brošure i knjige koje je napisala postali su veoma poznati. Radila je rame uz rame sa najznamenitijim članovima Partije i nekoliko puta bila birana za delegata na raznim kongresima, no 1937. iznenada bi uhapšena, poslata u logor, iz kojeg je puštena tek 1955., kada joj je bilo 55 godina. Od njeno troje dece, samo je kćerka Marija bila još u životu. Kada su Nadeždu Petrovnu oslobodili iz logora, Marija je već dugo bila u braku sa vojnim lekarom. Pošto je proveo nekoliko godina u sirotištu, Nadeždin sin Jurij je mobilisan i sa 19 godina poginuo u ratu. Najmlađi sin, Sergej, umro je u gradskom sirotištu jedne male varoši. Nadežda Petrovna nije htela da nastavi život u Moskvi, već je odlučila da se nastani u varoši u kojoj je sahranjen mali Sergej. Njena ubeđenja, ljubav, životna interesovanja, prošlost – sve joj je to oduzeto, izbrisano brojnim saslušavanjima, poniženjima, boravkom u logoru. Samo je beskrajni bol ispunjavao njenu dušu. Kućicu u kojoj je stanovala, zajedno sa malim vrtom, kupili su joj kćerka i zet.
Otac Arsenije je 1952. u logoru upoznao muža Nadežde Petrovne. Ime mu je bilo Pavel. Bio je teško bolestan, ali je do kraja radio, i to u veoma teškim uslovima. Sprijateljio se sa ocem Arsenijem i zamolio ga da, ako se ikad nađe na slobodi, pronađe njegovu suprugu i da joj ispriča sve o njemu. Molio je oca Arsenija da pomogne Nadeždi Petrovnoj na bilo koji način.
Krajem 1956., dok je još bio u logoru, otac Arsenije je pisao prijateljima i molio ih da pronađu Nadeždu Petrovnu. Našli su je, posle mnogo poteškoća; tada je već živela u kućici u kojoj ju je otac Arsenije kasnije pronašao. Napisao joj je dugačko i detaljno pismo u kome joj je preneo sve što je znao o Pavelu, o njegovom životu u logoru i danima pred smrt. Nadežda Petrovna mu je odgovorila i pozvala ga da stanuje kod nje kada bude oslobođen iz logora.
Nadežda Petrovna je lepo primila oca Arsenija, koji joj je podrobno govorio o muževljevom životu, stoičkom trpljenju, o njegovim mislima izrečenim pred smrt. Mnogo toga joj je otac Arsenije ispričao. Slušala ga je, kadkad u suzama, kadkad u gnevu, stalno ponavljajući: „Kakav čovek je bio moj Pavel! Ljudina! Uništili su ga. Sistematski ga uništili. Đubrad!“
Otac Arsenije ostade kod nje nekoliko dana, ali mu se učini da neće moći tu da ostane duže, zbog toga što mu je sve u njenoj kući bilo veoma strano. Ustručavao se u vreme molitve i osećao se kao gost, mada je imao svoju sobu.
U međuvremenu je pronašao ceduljicu sa drugom adresom. Posle nekoliko dana, zahvalio se Nadeždi Petrovnoj i uputio se kod Marije Sergejevne, njegove poznanice i duhovne kćerke još iz doba kada je živeo u Moskvi.
„Posle deset dana, otišla sam da posetim oca Arsenija“, pričala je Nadežda Petrovna. „Imala sam šta vidim – stara kuća, skoro u stanju raspadanja, a otac Arsenije spava u sobi veličine plakara na polomljenom ležaju na rasklapanje, pod istanjenim ćebetom. Marija Sergejevna je već bila stara, i njoj je trebala pomoć i nega… Drugim rečima, videh da slepac vodi slepca. Stadoh da ga molim da se vrati kod mene.
„On me pogleda krotko i reče: „Mislite li da je to moguće? Vi znate da sam ja sveštenik, mnogo vremena provodim u molitvi i služim u svojoj sobi crkvene obrede. A vi ne verujete u Boga, ateista ste. Osim toga, dolaziće mi u posetu prijatelji, i to ne mali broj. Imaću česte posete. Ne bih bio dobar podstanar u vašoj kući.“
„Videla sam da je i Marija Sergejevna protiv toga da e on preseli kod mene. No, ni sama ne znam zbog čega, osećala sam strahovito sažaljenje prema njemu, pa sam se idućeg dana vratila i odvela ga svojoj kući. Dala sam mu veću sobu, čiji su prozori gledali na baštu. Tamo je mirno i tiho, počela sam da ga negujem. Vidite, ja živim sama. Kćerka i zet me obilaze najviše jedanput mesečno, a unuka može da me posećuje samo za vreme zimskog raspusta. Imam slobodnog vremena na pretek. Mnogo čitam. Ovo je bila prilika da se bavim nečim drugim. Shvatila sam i to da je otac Arsenije veoma interesantan čovek, nekako poseban. U početku nisam mogla da shvatim šta je to što ga je činilo posebnim. Molio se po čitav dan, čitavo veče, čitavu noć, a zatim ujutru ponovo. Od Marije Sergejevne je dobio ikonicu koju je stavio u ugao sobe i pred njom zapalio kandilo koje je stalno gorelo. Meni je sve to bilo vrlo čudno: nisam ništa razumela. Mislila sam da je neobrazovan, možda čak i fanatik čiji je um oštećen dugim življenjem u logoru. Međutim, posle razgovora sa njim, videla sam da je ne samo vrlo inteligentan, već i visoko obrazovan. Posmatrala sam ga. Često bismo vodili duge razgovore i tada bih videla pred sobom čoveka velikog znanja i kulture. Povrh svega, još nešto sam primetila kod njega: bio je veoma duhovan i imao je srce kakvo do tada nisam videla. Trebalo mi je oko mesec i po dana da dođem do ovih zaključaka.
„Posmatrajući oca Arsenija, videla sam da je još nenaviknut na slobodu i da ga život u logoru, sa svim svojim stravičnim pojedinostima, proganja i dalje. Mada mi je rekao da će primati posete, niko tada nije dolazio da ga vidi. Čak nije dobijao ni pisma, niti ih je pisao. Kasnije sam saznala da je zamolio Mariju Sergejevnu da nikome ne govori gde je smešten.
„Prve tri nedelje nije provirio iz kuće, a kasnije je počeo da izlazi i da sedi na klupici blizu kapije.
„Mogla sam da pretpostavim u kakvom se stanju nalazio. I ja sam, kao i mnogi moji prijatelji koji su proveli nekoliko godina po logorima, prolazila kroz slična iskustva. Neki moji prijatelji su se zatvarali u sebe, drugi su stalno izmišljali sebi poslove i obaveze, da bi kasnije pali u tešku depresiju.
„Počela sam da razgovaram sa ocem Arsenijem“, sećala se kasnije Nadežda Petrovna. „Molila sam ga da mi priča o sebi, da mi dozvoli da budem u sobi dok se moli ili služi i tada bih videla pred sobom sasvim drugog čoveka. Nikada do tada nisam upoznala sličnu osobu.
„Sećam se, jedne večeri sam zamalo imala slom živaca. Osećala sam se depresivno, teška me je tuga savladala. Sergej i Jurij, moja deca, pojavljivali su mi se neprestano pred očima. Razmišljala sam o mužu i nešto mračno mi se neprimetno uvuklo u dušu. Htela sam da se bacim na pod i da udaram glavom o njega, da plačem, da ridam zbog svega što sam zauvek izgubila. Život mi se činio bespredmetnim, besciljnim. Radi čega da živim? Radi čega? Tumarala sam tamo – amo po sobi, bacila se na krevet, grizla jastuk, zatim ustala i dugo plakala. Suze su mi tekle niz lice. Ko će da mi pomogne? Ko će odgovarati za ono što sam preživela? Ko?
„Osećala sam se toliko bedno da sam htela da umrem. Setila sam se koliko deca pate i kroz šta sve prolaze po sirotištima, setila sam se užasa kad su me uhapsili i kada sam morala da se oprostim od svoje dece, videla sam njihove oči koje su bile pune straha dok su me molili da ih ne ostavljam, i jecali, gledajući kako me NKVD odvodi. Potom se setih i smrti moga muža, bezbrojnih saslušavanja, sopstvenog života u logoru, sve mi je to sa neumoljivom tačnošću i nemilosrdnom verodostojnošću prolazilo kroz glavu. Poželela sam da mogu tog trenutka nekuda da odjurim i da tražim odgovor na pitanje: zašto se sve ovo dogodilo?
„Bila sam sama u kući. Pjotr Andrejevič je i sam bio umoran od života i zasigurno ne bi mogao da mi pomogne, ali nikog drugog u blizini nije bilo, te sam u suzama otišla u njegovu sobu. Osećanje praznine i gneva sasvim me je zaposelo i ja uđoh u njegovu sobu bez kucanja. Pjotr Andrejevič je stajao u uglu pred ikonom Majke Božje; kandilo je svetlucalo, a on se molio naglas. Nije se čak ni osvrnuo, mada sam upala u sobu vrlo grubo, bez kucanja. Stala sam pored vrata i jasno čula reči molitve koju je on tako razgovetno izgovarao:
„Preblaga Carice moja, nado moja, Majko Božja, zaštitnice sirotih i pomoćnice bolnih, spasiteljko onih koji ginu i plačućim uteho, ti vidiš moj bol, tugu moju i usamljenost vidiš. Pomozi meni nemoćnome, ukrepi mene koji stradam. Ti znaš moj bol, moje stradanje znaš, pruži mi ruku, jer druge nade nemam do Tebe, zaštito moja i pred Gospodom predstateljnice! Mada bezmerno sagreših i pred Tobom i pred svima ljudima, budi mi majka, budi mi utešiteljka i pomoćnica. Zaštiti me i spasi, odagnaj od mene bol, tugu i uninije. Pomozi mi, Majko Gospoda moga!“
„Kada je završio molitvu, otac Arsenije je prekrstio, napravio nekoliko pojasnih poklona, zatim izgovorio drugu molitvu čije reči nisam upamtila, i na kraju se podigao sa kolena. Ja sam dotle stajala, držeći se za kvaku i ridala na sav glas, dok su mi se suze slivale niz lice u potocima. U glavi su mi odjekivale reči njegove molitve Majci Božjoj. Tog trenutka sam upamtila reči molitve za ceo život. Kada je završio, uspela sam grcajući, da zavapim: „Osećam se užasno! Pomozite mi!“
„Otac Arsenije me nije ništa pitao, samo me je sklonio sa vrata i posadio na stolicu. Počela sam, kroz plač, da govorim najpre gnevno, zatim razdražljivo, i najzad sam se smirila. Ceo moj život se, do najsitnijih pojedinosti, nalazio pred mojim očima i ja sam njime prosto zapljusnula oca Arsenija. Govorila sam mu o sebi, o svom mužu i o deci, o svom bolu i stradanju, a potom i o čitavom svom životu, greškama, ambicijama, poslu. Moja obnažena prošlost je stajala predamnom u sasvim novom svetlu. Dok sam govorila o sebi, videla sam ljude koji su zbog mene stradali, koje sam omalovažavala i čiju sam možda čak i smrt izazvala. Sve sam to videla pred sopstvenim očima. Reči molitve koju upravo bejah čula bile su nevidljivo prisutne sve vreme dok sam govorila ocu Arseniju i osvetljavale su moj bol.
Provela sam tada nekoliko sati sa ocem Arsenijem. On me je slušao, sedeći nepomično sa rukama sklopljenim na stolu, nije me prekidao niti ispravljao. Kada sam napokon završila, i mene je samu iznenadilo što sam uspela da kažem to što sam rekla. Tada otac Arsenije ustade, priđe ikoni i namesti kandilo, zatim se nekoliko puta prekrsti i poče da govori. Nije dugo govorio. Ali ono što mi je tada rekao pomoglo mi je da svu svoju patnju sagledam u drugačijem svetlu, na način na koji je do tada nisam posmatrala. Shvatila sam i to da su moja dela uzrok stradanju koje sam podnela, da su i drugi ljudi mnogo propatili zbog mene, ali da do tada nisam o tome razmišljala. Zaboravila sam na njih i na njihov bol. Zašto bi, onda, meni bilo bolje nego njima?
„Otac Arsenije mi reče: „Dobro je što ste mi ispričali ceo svoj život, jer je otvorenost i puna iskrenost početak očišćenja savesti u čoveka. Vi ćete naći sebe, Nadežda Petrovna.“ Zatim me je tri puta blagoslovio. Vera se nije tada još uvek nije rodila u meni, no postalo mi je jasno da postoje stvari koje sam vazda gurala od sebe i odbijala. Bog i otac Arsenije su mi pomogli da dođem do tog saznanja.
„Valjalo mi je najpre da se naviknem na njega. Kasnije mi je postao drag; videla sam u njemu izuzetnog čoveka duboke duhovnosti, vere i ljubavi prema ljudima. Nisam mogla ni da pomislim da će onaj izmučeni starac, koji me je onog dana čekao pred vratima u logorskoj jakni imati toliki uticaj na mene i da ću i ja jednog dana postati vernik – ja koja sam odbijala Boga i gonila vernike.
„Razgovor koji smo toga dana vodili nas je zbližio. Otac Arsenije se nije više ustručavao predamnom, otkravio se, zainteresovao za okolinu. Dva meseca nakon što je došao kod mene napisao je prvih nekoliko pisama, a par dana posle toga nekoliko ljudi mu je došlo u posetu. Moram da priznam da su mi ti ljudi delovali čudno, ali samo u početku. Kasnije sam ih bolje upoznala i verovatno postala nalik na njih. Sa mnogim sam se sprijateljila i jednostavno ih zavolela.
„Za pet ili šest meseci i ja sam postala duhovno čedo oca Arsenija. Ispovedala sam se kod njega. Međutim, izdvojila bih jedan događaj koji se dogodio ranije i koji je na mene imao veliki uticaj.
„Moj suprug i ja imali smo veoma bliskog prijatelja po imenu Nikolaj. On je uhapšen u isto vreme kad i moj suprug i izrečena mu je ista kazna. Pušten je iz logora 1955. i rehabilitovan, a zatim mu je vraćen nekadašnji status.
„Jednom je Nikolaj putovao za Harkov preko Moskve, te je odlučio da me poseti. Nisam ga videla od kad je oslobođen, samo smo se dopisivali. I došao je! Pitala sam ga o svemu, pričala mu o sebi, o tome zbog čega sada živim u ovom gradu, o deci. On je govorio o svom hapšenju, o logoru i o saslušanjima. Sećao se ko ga je prijavio sa izmišljenom optužnicom. Raspitivao se za moju kćerku, a onda me uz osmeh, upitao: „Nadežda, da se nisi možda ponovo udala? Kada sam ostavljao kaput, video sam muško odelo i kapu. Čiji su?“
„Krenula sam da mu odbrusim, ali se ipak uzdržah. Rekoh mu da imam podstanara, čoveka koji je poznavao mog Pavela u logoru. „Ko je on?“ upita me Nikolaj. „Sveštenik“, rekoh ja. „Pjotr Andrejevič Streljcov, ne znaš ga, jer ste Pavel i ti proveli poslednje četiri godine u različitim logorima.“
„Nikolaj skoči sa stolice i uzviknu: „Šta? Otac Arsenije! Ovde? Gde je?“
„On odjuri u sobu oca Arsenija. Malo zatim čuh povike: „Oče Arsenije! Oče Arsenije!“
„Pošla sam za Nikolajem kod oca Arsenija i videla njih dvojicu kako se grle. Na moje zaprepašćenje, Nikolaj je plakao. Još su me više zaprepastile njegove reči: „Gospode! Kakva radost da vas ponovo sretnem! Raspitivao sam o vama, pokušavao da vas nađem preko prijatelja, ali niko nije znao gde ste. Blagoslovite, oče, Boga radi.
„Njih dvojica sedoše i počeše da razgovaraju. Na mene su potpuno zaboravili. Izašla sam iz sobe i krenula da spremim čaj. Dok sam stajala kraj štednjaka, razmišljala sam: „Šta li se to dogodilo sa Nikolajem i mojim Pavelom? Zbog čega li su obojica naprosto poludeli oko oca Arsenija?“ Poslužila sam ih čajem. Nisu ga ni okusili. Tek uveče je Nikolaj došao do mene. Sve vreme dok je bio sa ocem Arsenijem, ja sam se pitala: „Dobro, znam da je otac Arsenije dobar čovek, ali zašto Nikolaj traži od njega blagoslov? To me nogu da razumem…“
„Ne znam o čemu su toliko pričali tog dana. Mnogo kasnije, pošto je prošlo nekoliko godina, Nikolaj mi je rekao da ga je otac Arsenije tada ispovedio.
„Kada je Nikolaj ponovo došao da razgovara sa mnom, lice mu je bilo svetlo. Prvih nekoliko minuta nije ništa govorio, a zatim je počeo da priča o ocu Arseniju i nastavio tako Čitavu noć. Ovo mi je u početku smetalo. Došao je mene da vidi, tolike godine se nismo sreli, a onda me ostavio samu nekoliko sati. Otac Arsenije je svakako dobar čovek, ali nije trebao da me ostavi, mene, koja sam toliko mnogo propatila… Zaista to nije bilo nimalo uviđajno s njegove strane. Mogao je da sačeka i da posle razgovara sa ocem Arsenijem. Rekoh mu hladno: „Slušaj, Nikolaj. Vidim i sama da je otac Arsenije veoma dobar čovek, ali čemu toliko poštovanje s tvoje strane, zašto tražiš od njega blagoslov, zašto me ostavljaš samu da bi razgovarao sa njim? Zaboga, tolike godine se nismo videli!“
„Nikolaj me pogleda pomalo začuđeno i stade da mi govori o ocu Arseniju. Dugo je govorio i ja sam počela da posmatram Pjotra Andrejeviča u sasvim drugom svetlu.
„Sećam se nekih njegovih reči. „Nađa, boravak u logoru me je naučio drugačijem poimanju života. Počeo sam sasvim drugačije da posmatram ljude, njihove misli, stavove, događaje, pa čak i sopstvenu prošlost. I ti si bila u logoru, stoga znaš neko može da ti bude dobar prijatelj i imaš poverenja u njega, dok je na slobodi. Kada se isti taj čovek nađe u logoru, ispostavi se da je sebičan, da je u stanju da bilo koga prijavi, da je izdajnik – jednom rečju, đubre. Takav ne bi imao milosti ni prema rođenoj majci. U logoru smo viđali takve ljude, i upravo zahvaljujući takvima smo i proveli toliko godina po logorima i izgubili svoje najdraže u njima.
„Ovaj čovek, Nađa, otac Arsenije, izbavio je mnoge od propasti. Kako? Tešio ih blagom reči, pomagao, negovao. I tebi je poznato, isto kao i meni, koliko znači moralna podrška kada si u logoru. Ona je potrebnija i od hrane.
„U logoru smo svi pokušavali da se držimo onih koji su nam bili po nečemu slični: članovi Partije sa članovima Partije, školovani sa školovanima, seljaci sa seljacima, lopovi sa lopovima, ubice sa ubicama. Ako smo slučajno i hteli da nekome pomognemo, pomagali bismo samo onima koji su bili iz naše „grupe.“ No budimo iskreni: nismo se baš pretrgli da pomognemo svakome. A otac Arsenije je pomagao svima. Za njega nije bilo dobrih i loših ljudi, već samo onih kojima je potrebna pomoć. Tako je došao do mene i tvoga Pavela. Bili smo očajni, hteli smo da pobegnemo, a ti znaš šta bi to značilo za nas. Nikome nismo o tome govorili. Jedan dan pre nego što smo bili planirali bekstvo, prišao nam je i počeo da razgovara sa nama.
„Nas dvojica smo bili zapanjeni. Kako je mogao da sazna za naš plan? Bili smo zbunjeni i uplašeni. Ubedio nas je da ne pokušavamo nemoguće, ali to je učinio tako blago i sa toliko ljubavi, da smo se smirili i prihvatili njegov savet.
„Kada sam u baraci čuo za njega da je sveštenik, počeo sam da ga prezirem. Spoljni izgled mu nije odavao baš neki utisak. No, posle godinu dana provedenih sa njim u istoj baraci, on je Pavelu i meni postao kao zvezda vodilja. Pogledaj ga dobro, Nađa, upoznaj ga, pa ćeš i ti tražiti od njega blagoslov!“
„Nikolajeva priča me je veoma dirnula. U to vreme sam se već bila dosta vezala za oca Arsenija samo sam bila povređena i ljubomorna što me je Nikolaj ostavio samu.“

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *