ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ОДЛАЗАК
 
Ближио се крај 1957. Оцу Арсенију беше преостало још шест година до истека затворског “рока”, јер му је 1952. године казна продужена на још десет година. Неколико пута је позиван у управу логора. Тамо су га испитивали, водили записе, попуњавали формуларе, чекали упутства и коначно, у пролеће 1958. године, саопштили му да је пуштен на слободу, због опште амнестије. То му је речено, иако је, неколико година раније, већина осталих затвореника ослобођена истом таквом амнестијом.
Вест о ослобађању саопштили су му веома немарно, као да му поручују да је за њега стигао пакет, нико ни не спомену да је отац Арсеније у том логору провео много, много година без икакве кривице. Само један од њих, члан надлежне комисије, рекао је са извесним дивљењем: “Види ово! Стари је још жив – ред је да га пустимо!”
И тако, отац Арсеније доби преобуку, путну исправу, новац који је зарадио последњих година, као и уверење помоћу кога ће му бити издата лична документа кад буде стигао у своје место боравка. Место боравка? Где је то? Када су му издавали путну исправу питали су га куда иде. Отац Арсеније рече име старе вароши у близини Јарослава, коју је често посећивао и где је једно време живео док је био студент. Био је потпуно ненавикнут на слободу, живот изван логора није могао ни да замисли и у том тренутку скоро да му је било свеједно куда иде.
Притискао га је неизрецив умор и исцрпљеност. “Све је у Божјим рукама”, рекао је. “Бог ће се о свему постарати.”
Требало му је одмора да би могао да прикупи снагу; потребно му је било да неко време проведе сам, да пронађе мир и да се сабере у молитви. Тек тада ће моћи да се поново види са својој духовном децом. Тренутно није имао ни мало снаге, одржавала га је само молитва.
Северно пролеће је нагло почело, топао ветар топио је снег са брда и по путевима. Било је суво, најезде комараца још нису почеле, птице селице су се вратиле, ваздух је струјао надом и енергијом. Са торбом у којој је носио оно мало својих ствари, у новим ципелама, црним панталонама и новој ватираној памучној јакни, са капом “ушањком” на глави, изашао је отац Арсeније кроз логорску капију. Топао, радостан поветарац мрсио му је косу, испуњавајући јутро пријатном свежином и поигравајући се са прашином на путу.
Када је прошао контролни пункт, окренуо се према логору и уз дубоки поклон благословио га знаком крста. Стражари су га посматрали у чуду: одлазио је старац који је у логору преживео многе године.
Кренуо је, затим, путем који је водио узбрдо, поново се окренуо и посматрао логор. Призор је био јадан. Неколико кула са бодљикавом жицом – то је све што беше остало од логора. Иза бодљикаве жице могле су се видети гомиле цигли, полу-спаљене бараке, порушени стубови и остаци стражарница. Отац Арсеније је памтио овај логор у његовој првобитној величини, када он беше препун људи који су у њему живели страшним, тешким животом.
Отац Арсеније се склони са пута и поче да се моли, сећајући се многих који су на том месту оставили своје животе, као и оних којима је Бог подарио слободу. Многе и премноге тескобом испуњене године су прошле од дана када је отац Арсeније први пут ступио у логор, но Бог га никада није напуштао, већ га је спасао и дао му да, у том мору туге и бола, спозна лепоту и величину људске душе. Упознао је овде многе људе који су му показали чему Хришћанска душа треба да стреми и шта да тражи.
Овде је, окружен људским страдањем и болом, научио да се у тишини моли међу људима. Овде је, поучен примерима праведника и обичних људи, научио да и он мора да узме на себе страдања других и да их носи, да је то Христов закон. Отац Арсеније у молитви заблагодари Богу и Мајци Божјој, као и свима онима који су овде живели, који су му помогли и од којих је учио.
Неки камионџија повезе оца Арсенија до оближњег села у коме је сада живео и радио, као обичан службеник, бивши логорски надзорник кога су звали “Праведни.” Лако је пронашао његову кућу.
Тешко је било навикнути се на атмосферу слободног села. Није било вике, ни криминалаца, ни дневног распореда, ни псовки.
“Праведни”, чије име беше Андреј Иванович, заједно са својом женом испрати оца Арсенија до железничке станице. За два дана, колико беше провео код Андреја Ивановича, отац Арсеније је једва успео да схвати да се заиста налази на слободи. Андреј Иванович доплати возну карту оца Арснија, како би му пут био угоднији. Отац Арсеније доби доњи лежај у вагону за спавање. Он стави своју торбу под главу и затвори очи.
Воз је поскакивао на шинама, точкови су клопарали у уједначеном ритму. Напољу је пролазила тајга, смењивале се сибирске реке и језера. Пред његовим затвореним очима ређали су се ликови људи, од којих већина беху покојни, мада су неки још били међу живима. Имаће прилике да их види. Нови живот му је изгледао врло неизвестан, све му је било непознато. Но, Бог је увек био ту, и уз Његову помоћ ће успети некако да започне нови живот. Ове расејане мисли престадоше да га тиште и он поче да се моли.
Наједном зачу нечији шапат: “Морамо да припазимо. Овај је логораш. Могао би да нас опљачка!” Други глас одговори, такође шапатом: “Никако не разумем зашто их пуштају. Требало би их све пострељати.” Отац Арсеније отвори очи и виде преко пута себе млади пар…
Воз се кретао. Иза њих су остајале станице, реке, градови. Људи су на перонима слободно ходали, и разговарали, водили свој живот.
Отац Арсеније се помоли за почетак новог живота и за оне који су заувек остали у логору.
Знаци пролећа постајали су све очигледнији што су се више кретали према југу. Када су почели да се приближавају Москви, све је већ било у цвету. Страшна прошлост везана за “специјални” логор нестаде, да се више никад не поврати. Дошао је крај периоду ужасних страдања које је Русија претрпела.
Гледајући кроз прозор и не видећи ништа, отац Арсеније се молио и благодарио Богу, Пресветој Богородици и свима светима за милост и помоћ која му је дарована. Молио је за помоћ свима онима које је знао и које је волео.
Воз се приближавао месту у коме ће отац Арсеније почети нови живот и у коме ће наставити да служи Богу и својим ближњима.

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran