NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
RASTANAK
 
Godina je bila 1957. Više nisam bio pod strogim nadzorom i bilo mi je dozvoljeno da na kratko izlazim iz zaštićene zone. Po završetku rada, izlazio bih iz logora i polako odlazio u obližnju šumicu ili pored blatnjavog potočića. Seo bih na neki suvi panj i počinjao molitvu. Glas bi mi se razlegao kroz retko rastinje, kroz brezovo i vrbovo granje koje se povijalo prema vodi, kroz četinare i po travi. Tu, u šumi, bilo je tako mirno i tako lako moliti se: grubost logorskog života je iščezavala, nadomeštavana mogućnošću sjedinjavanja sa Bogom kroz molitvu. U takvim trenucima, osećao bih kao da su moja duhovna deca i moji prijatelji, koji tada već behu na slobodi, okupljeni tamo oko mene. Sećao sam se i umrlih, onih koje sam voleo i onih koje sam slučajno sretao po logorima i u izgnanstvu i koje sam ispratio u večno obitalište.
Vreme beše toplo, komarci su jednolično zujali, sačinjavajući sivi oblak koji je pokušavao da se uvuče ispod mreže. Iznenadni nalet vetra bi ih rasterao, no kroz nekoliko trenutaka, kada bi se vetar stišao, taj oblak komaraca bi se ponovo svio oko mene. Odmah bih zaboravljao na logor, barake, kriminalce i neprestani nadzor. Postojalo bi samo bezgranično plavo nebo, šuma, trava koja se lelujala na vetru, poj ptica, i molitva koja je sve to sjedinjavala sa Bogom i celokupnom Njegovom tvorevinom.
Nije mi uvek bilo dozvoljeno da napustim logor. Dan o kome ću vam pripovedati beše jedan od tih dana kada mi je odobren izlazak. Ostavio sam iza sebe zaštićenu zonu i krenuo prema retkoj šumici koja se prostirala iza logora. U doba kada je u logoru čamilo na hiljade zatvorenika, tamo je na nekoliko mesta neprestano gorela vatra, kako bi se sprečilo zamrzavanje tla, radi kopanja plitkih jama u koje bi bacali umrle logoraše.
Stratište beše ogromno. Cela njegova površina, koja je nekada bila zaštićena bodljikavom žicom sada beše otvorena. Na nekim su mestima stubovi srušeni, a tu i tamo su komadi žice i dalje žalosno visili. Sa neravnomerno raspoređenim i zapuštenim humkama, ova masovna grobnica je više ličila na ogromni, napušteni povrtnjak. Na njima su nekada bili pobodeni koci sa malenim limenim tablicama na kojima su bili ispisani brojevi. Te tablice su sada većinom bile razbacane po zemlji, brojevi zatvorenika na njima izbledeli, i samo na nekolicini tablica su se nazirali delovi brojeva ili slova.
Koračao sam dalje. Na pojedinim mestima, zemlja je bila toliko vlažna da su mi stopala tonula u blato slepljeno sa uvelom travom i lišćem. Bilo je naporno hodati. Morao sam da preskačem oborene koce, da prelazim humke i da zaobilazim uzdignuća ili udoline gde su se nalazile zajedničke grobnice. Prolazio sam grobljem, pridržavajući se za vitka stabla drveća.
Toplo prolećno sunce se bližilo zalasku. Stao sam, pogledao oko sebe i krstoobrazno blagoslovio sve one koji su tu počivali. Počeo sam da se molim. Duša mi je bila prepuna bola i tuge. Vetar beše stao i retko žbunje, mlade breze i čvornovate jele nisu se micale. Činilo se kao da se vetar pritajio negde blizu zemlje i da čeka da se nešto dogodi.
Išao sam tim poljem polako, zaboravljajući na sve oko sebe, usredsređen jedino na molitvu za one koji tu počivaju. Oni počeše da se pojavljuju tu predamnom, i mene odjednom preplaviše sećanja, mučna, bolna sećanja.
Toliko mnogo ljudi koje sam poznavao, sa kojima sam provodio poslednje trenutke dok su ležali na samrti, koji su mi poveravali svoje živote prilikom ispovesti, ljudi sa kojima sam prijateljevao, svi su oni sada počivali pod zemljom ovog polja smrti.
Sećao sam se njihovih likova: izmučenih, izgubljenih, bolnih, onih koji su se molili i onih čije su oči gorele mržnjom. Svaki od njih je imao svoj život, a ja sam te živote dotakao i, budući sveštenik, uzimao na sebe njihove grehe kada sam ih ispovedao.
Nizala su se sećanja. Molio sam se naglas i divne reči naših zaupokojnih molitvi letele su preko groblja, razdirući mi dušu.
Na hiljade, na desetine hiljada ljudi koji ovde počivaju, stradali su zbog surovih uslova života u logoru; njihovi životi su se polako gasili, poslani u smrt od drugih ljudi. Mladići, starci, vernici, borci za otadžbinu koju su orosili svojom krvlju, običan svet koji je u poslat u logor bez nekog posebnog razloga, zato što ih je neko prijavio – svi su oni počivali ovde, na ovom močvarnom zemljištu.
Ista zemlja je pokrivala i izdajnike, ubice, dželate, pripadnike tajne policije i žestoke kriminalce.
Negde u daljini čuo se zvuk buldožera koji je poravnavao humke i jarkove, kako bi se zatro svaki tragovoj masovnoj grobnici i kako bi se ugasilo svako sećanje na nju.
Negde na ovom mestu su nemarno bačena tela vladike Petra, arhimandrita Jone, pravednog monaha Mihaila, monaha Teofila iz manastira Optine pustinje, tela mnogih i mnogih pravednika i molitvenika. Tu je negde počivalo i telo doktora Levašova koji je mnogima pomogao, profesora Gluhova, drvodelje Stjepina koji je do poslednjeg daha činio dobro svima i tela mnogih koje sam poznavao.
Molio sam se i spominjao imena usopših; no u jednom trenutku, reči molitve kao da odjednom presahnuše u meni i ja se nađoh nasred ovog ogromnog polja izgubljen, sam, pritisnut sećanjima, sumnjom i prazninom bez dna. Šta je ostalo od onih koji su otišli? Zarđala tablica sa brojem, kost koja je virila iz zemlje, iscepan komad odeće.
Zakopavanje tela umrlih je ovde obavljano uvek u žurbi, tlo je često bilo zamrznuto, pa su i rake bile veoma plitke; često je i po nekoliko telesa bacano u jednu raku.
Zimi su telesa umrlih zatrpavana snegom pomešanim sa zemljom; a u leto, posebne radne brigade imale su zadatak da natrpaju zemlju preko kostiju ruku i nogu koje su virile iz zemlje. Još i sada se u vazduhu osećo zadah truljenja.
Bilo je zagušljivo, vlažno i tiho. Sunce beše zagrejalo zemlju, a iznad polja se vila lagana i skoro prozirna izmaglica. Vazduh je podrhtavao; činilo se kao da nešto lagano i prostrano lebdi nad grobljem.
„O, Gospode, Gospode!“ čuo sam svoj glas. „Viju li se ovo duše umrlih nad mestom njihovog stradanja?“ Srce i dušu mi stisnu izuzetno oštar bol. U grlu mi zastade vapaj, suze me zaslepeše, a srce u meni beše stešnjeno kao da će svakog trenutka prestati da kuca. Osećanje potpune beznadežnosti, bola srca i dubokog očaja me obuze svog, zagospodari celim mojim bićem, očajanje me je oprhvalo do te mere da sam se osetio izgubljenim, kao da se nešto u meni slomilo. Neizdrživ bol koji mi je cepao dušu ote mi se uz snažan vapaj: „Moj Gospode, zašto si ovo dopustio?“
Odjednom, poljem se razleže plač, glasan i otegnut lelek. Počeo je kao tihi, drhtavi jecaj, nalik na ljudsko plakanje, koje se čas stišavalo, čas postajalo jače. Tužan je bio taj lelek, dugačak i treperav. Prekrio je celo ono beskonačno polje, a moju dušu ispunio bolom kakvim nikada do tada nisam osetio. Vapaj prestade, no posle samo nekoliko trenutaka opet se, istom snagom, razleže poljem.
Osećao sam se stešnjeno, živci mi behu sasvim istanjeni, u meni je postojao samo bol, strašni bol.
„Gospode, moj Gospode, pokaži mi Tvoju milost!“ zavapio sam, krsteći se.
Kao da se u tom trenutku najednom oslobodio vetar koji se dotle krio negde u šumi i u travi: dunu mi u lice, a trava i drveće ponovo oživeše i stadoše da se lelujaju. Sve se u trenu izmeni, probudi, ožive.
Tužni lelek prestade. Čuo sam samo ptice, vazduh više nije bio zagušljiv, već ponovo lak i prozračan.
Ono osećanje zbunjenosti, bol srca koji je tištao i očajanje, sve me je to u trenu napustilo. Ispravih se, stresoh sa sebe strah i u dašcima vetra osetih strujanje života. Vetar mi donese svežinu, miris trave i drveća, sećanja na rano detinjstvo i tihu radost.
Ispostavilo se da je ono jecanje koje sam čuo u polju zapravo bilo vibriranje kružne testere koju su baš tada bili pustili u pogon u logorskoj pilani. Vetar je postajao sve jači, vazduh je bio prijatan i čist. Odnekud izlete ševa i polete u visinu, a njen cvrkut na nebu čuo se čas glasno, čas tiho i ja spoznah da život teče dalje i da će uvek teći, kao što je tekao i pre nego što su skončali svi ovi ljudi.
Život se nastavlja i uvek će tako biti. To je zakon Božji, i priroda, koju je On stvorio, vlada se prema Njegovom Božanskom nacrtu. Ono očajanje i osećanje beskrajnog bola bilo je posledica jedino moje slabe vere.
Bilo mi je tada sasvim jasno da je sveštenomonah Arsenije popustio pred iskušenjem uninija i tuge. Kleknuh tada kraj humke koja beše nečiji grob, oslonih se na mladu brezu da bih mogao da saberem svu svoju umnu i telesnu snagu i stadoh da se molim Bogu, Božjoj Majci i Svetom Nikolaju Čudotvorcu.
Postepeno, na mene poče silaziti istinski mir, no isprva je molitva teško potekla. Kao i pre toga, predamnom se prostiralo polje smrti, humke odronjene kišama, ogromne bare pune ustajale vode, limene i drvene tablice sa izbledelim imenima mrtvih, komadići ljudskih kostiju, slomljeni deo lopate kojom su kopali rake. Zemlja je i dalje pokrivala na desetine hiljada pobijenih i umrlih logoraša, od kojih su mnogi bili zauvek našli mesto u mom srcu. I dalje mi je dušu ispunjavao ljudski bol za umrlima, ali ono nadiruće osećanje očajanja i malodušja koje beše u jednom trenutku zagospodarilo mnome, iščezlo je sa povratkom molitve.
Duga molitva mi je očistila dušu i svest, dato mi je da shvatim da Tvorčeva volja nije da se mi, Njegova stvorenja, predajemo duhu čamotinje i očajanja, već da se molimo za duše umrlih, da činimo dobra dela u Njegovo Ime, u ime Njegove Majke i u ime svih ljudi na zemlji.
Završio sam molitvu i polako krenuo sa groblja. Zimsko sunce je polako zalazilo iza šume. Šuma se prostirala uz obronke okolnih brda, a zatim se spuštala niz obronke toliko strmo da su krošnje četinara ličile na ogromnu testeru koja preseca nebo. Vetar se ponovo bio pritajio, nad grobljem je vladala potpuna tišina. Izdaleka bi se, samo na kratko, čuo zvuk traktora, a kružna testera beše zamukla.
Sa ivice šume dopirala je tužna pesma kukavice. Čim je prestala, izdaleka se oglasila druga kukavica. Čije li je godine odbrojavala?[1]* Da nije možda pevala onima koji leže pokopani na ovom polju smrti, onima koji više ne broje godine, niti računaju vreme? Ili je pevala meni, koji sam ostao da tavorim u logoru? Samo je Bogu poznat kraj moga života…
Vratio sam se u logor preplavljen sećanjima. S vremena na vreme tok misli bi mi prekinuo zov kukavice, što me je vraćalo u detinjstvo. Šetam sa majkom po šumi, a ona mi priča o drveću, cveću, raznim travama i o pticama. I tada je pevala kukavica. Setio sam se svoje prve ispovesti, prijatelja kojih odavno više nema, crkve u kojoj sam služio mnogo godina. Da li sam u to vreme mogao i da pomislim kako ću jednoga dana slušati pesmu kukavice na stratištu logora gde je ležalo toliko mnogo ljudi, većinom nevinih, čijoj smrti sam bio svedok? Da li sam mogao da pretpostavim da ću postati deo svega što se u logoru dešavalo, i da ću, baš kao i oni koji sada leže mrtvi, i ja poći strmenom stazom stradanja i uniženja?
Zbog čega je ovo sve, Gospode? Radi čega su postradali ovi silni ljudi – vernici, bezbožnici, nevini i zločinci čije prestupe ljudski um nije kadar da shvati? Zašto?
Dobih odgovor: ovo je jedna od Tvojih tajni, Gospode, koja nama, porobljenima grehom, nije data da je razumemo. To je Tvoja tajna. Nesaznativi su putevi Tvoji. Tebi Jedinome je poznat životni put svakog od nas; naše je samo da u Tvoje ime činimo dobro, da hodimo u zapovestima jevanđelskim i da se Tebi molimo. Tako se jedino mogu pobediti sile zla. Jer gde je dvoje ili troje sabrano u ime Tvoje, tamo si i Ti sa njima. Smiluj se na mene, Gospode, po velikoj milosti Svojoj i oprosti mi greh uninija, slabost duha i kolebljivost u veri.
Tada sam na sve četiri strane krstoobrazno blagoslovio sve koji su na tom polju počivali i, uz duboki poklon, oprostio se od njih. Upokoj, Gospode, duše usnulih slugu Tvojih.
Pamtiću, dokle god sam živ, one koji počivaju na ovoj zemlji.
Sećao sam se imena svih onih koje sam poznavao, molio se za pokoj njihovih duša, i dok sam tako činio, predamnom su se jasno pojavljivali njihovi likovi.
Beše godina 1957. Svakim danom logor je postajao sve prazniji. Negde u blizini izgradilo se selo, u koje počeše da dolaze ljudi iz svih krajeva Rusije, da rade umesto zatvorenika kojih više nije bilo. Pojaviše se i ulice, redovi kuća i trgovi. Ljudi koji su naseljavali to selo nisu znali da je tu donedavno postojao zloglasni „specijalni“ logor, niti su znali za blatnjavo i močvarno stratište gde su počivale kosti mnogih…
Prošlost je iščezavala u pamćenju ljudi.
Neka im je večna pamet!
 


 
NAPOMENE:

  1. Prema ruskom narodnom predanju, kukavica kuka onoliko puta koliko je onome koji je sluša preostalo godina života.
Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *