ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
РАСТАНАК
 
Година jе била 1957. Више нисам био под строгим надзором и било ми је дозвољено да на кратко излазим из заштићене зоне. По завршетку рада, излазио бих из логора и полако одлазио у оближњу шумицу или поред блатњавог поточића. Сео бих на неки суви пањ и почињао молитву. Глас би ми се разлегао кроз ретко растиње, кроз брезово и врбово грање које се повијало према води, кроз четинаре и по трави. Ту, у шуми, било је тако мирно и тако лако молити се: грубост логорског живота је ишчезавала, надомештавана могућношћу сједињавања са Богом кроз молитву. У таквим тренуцима, осећао бих као да су моја духовна деца и моји пријатељи, који тада већ беху на слободи, окупљени тамо око мене. Сећао сам се и умрлих, оних које сам волео и оних које сам случајно сретао по логорима и у изгнанству и које сам испратио у вечно обиталиште.
Време беше топло, комарци су једнолично зујали, сачињавајући сиви облак који је покушавао да се увуче испод мреже. Изненадни налет ветра би их растерао, но кроз неколико тренутака, када би се ветар стишао, тај облак комараца би се поново свио око мене. Одмах бих заборављао на логор, бараке, криминалце и непрестани надзор. Постојало би само безгранично плаво небо, шума, трава која се лелујала на ветру, пој птица, и молитва која је све то сједињавала са Богом и целокупном Његовом творевином.
Није ми увек било дозвољено да напустим логор. Дан о коме ћу вам приповедати беше један од тих дана када ми је одобрен излазак. Оставио сам иза себе заштићену зону и кренуо према реткој шумици која се простирала иза логора. У доба када је у логору чамило на хиљаде затвореника, тамо је на неколико места непрестано горела ватра, како би се спречило замрзавање тла, ради копања плитких јама у које би бацали умрле логораше.
Стратиште беше огромно. Цела његова површина, која је некада била заштићена бодљикавом жицом сада беше отворена. На неким су местима стубови срушени, а ту и тамо су комади жице и даље жалосно висили. Са неравномерно распоређеним и запуштеним хумкама, ова масовна гробница је више личила на огромни, напуштени повртњак. На њима су некада били пободени коци са маленим лименим таблицама на којима су били исписани бројеви. Те таблице су сада већином биле разбацане по земљи, бројеви затвореника на њима избледели, и само на неколицини таблица су се назирали делови бројева или слова.
Корачао сам даље. На појединим местима, земља је била толико влажна да су ми стопала тонула у блато слепљено са увелом травом и лишћем. Било је напорно ходати. Морао сам да прескачем оборене коце, да прелазим хумке и да заобилазим уздигнућа или удолине где су се налазиле заједничке гробнице. Пролазио сам гробљем, придржавајући се за витка стабла дрвећа.
Топло пролећно сунце се ближило заласку. Стао сам, погледао око себе и крстообразно благословио све оне који су ту почивали. Почео сам да се молим. Душа ми је била препуна бола и туге. Ветар беше стао и ретко жбуње, младе брезе и чворновате јеле нису се мицале. Чинило се као да се ветар притајио негде близу земље и да чека да се нешто догоди.
Ишао сам тим пољем полако, заборављајући на све око себе, усредсређен једино на молитву за оне који ту почивају. Они почеше да се појављују ту предамном, и мене одједном преплавише сећања, мучна, болна сећања.
Толико много људи које сам познавао, са којима сам проводио последње тренутке док су лежали на самрти, који су ми поверавали своје животе приликом исповести, људи са којима сам пријатељевао, сви су они сада почивали под земљом овог поља смрти.
Сећао сам се њихових ликова: измучених, изгубљених, болних, оних који су се молили и оних чије су очи гореле мржњом. Сваки од њих је имао свој живот, а ја сам те животе дотакао и, будући свештеник, узимао на себе њихове грехе када сам их исповедао.
Низала су се сећања. Молио сам се наглас и дивне речи наших заупокојних молитви летеле су преко гробља, раздирући ми душу.
На хиљаде, на десетине хиљада људи који овде почивају, страдали су због сурових услова живота у логору; њихови животи су се полако гасили, послани у смрт од других људи. Младићи, старци, верници, борци за отаџбину коју су оросили својом крвљу, обичан свет који је у послат у логор без неког посебног разлога, зато што их је неко пријавио – сви су они почивали овде, на овом мочварном земљишту.
Иста земља је покривала и издајнике, убице, џелате, припаднике тајне полиције и жестоке криминалце.
Негде у даљини чуо се звук булдожера који је поравнавао хумке и јаркове, како би се затро сваки траговој масовној гробници и како би се угасило свако сећање на њу.
Негде на овом месту су немарно бачена тела владике Петра, архимандрита Јоне, праведног монаха Михаила, монаха Теофила из манастира Оптине пустиње, тела многих и многих праведника и молитвеника. Ту је негде почивало и тело доктора Левашова који је многима помогао, професора Глухова, дрводеље Стјепина који је до последњег даха чинио добро свима и тела многих које сам познавао.
Молио сам се и спомињао имена усопших; но у једном тренутку, речи молитве као да одједном пресахнуше у мени и ја се нађох насред овог огромног поља изгубљен, сам, притиснут сећањима, сумњом и празнином без дна. Шта је остало од оних који су отишли? Зарђала таблица са бројем, кост која је вирила из земље, исцепан комад одеће.
Закопавање тела умрлих је овде обављано увек у журби, тло је често било замрзнуто, па су и раке биле веома плитке; често је и по неколико телеса бацано у једну раку.
Зими су телеса умрлих затрпавана снегом помешаним са земљом; а у лето, посебне радне бригаде имале су задатак да натрпају земљу преко костију руку и ногу које су вириле из земље. Још и сада се у ваздуху осећо задах труљења.
Било је загушљиво, влажно и тихо. Сунце беше загрејало земљу, а изнад поља се вила лагана и скоро прозирна измаглица. Ваздух је подрхтавао; чинило се као да нешто лагано и пространо лебди над гробљем.
“О, Господе, Господе!” чуо сам свој глас. “Вију ли се ово душе умрлих над местом њиховог страдања?” Срце и душу ми стисну изузетно оштар бол. У грлу ми застаде вапај, сузе ме заслепеше, а срце у мени беше стешњено као да ће сваког тренутка престати да куца. Осећање потпуне безнадежности, бола срца и дубоког очаја ме обузе свог, загосподари целим мојим бићем, очајање ме је опрхвало до те мере да сам се осетио изгубљеним, као да се нешто у мени сломило. Неиздржив бол који ми је цепао душу оте ми се уз снажан вапај: “Мој Господе, зашто си ово допустио?”
Одједном, пољем се разлеже плач, гласан и отегнут лелек. Почео је као тихи, дрхтави јецај, налик на људско плакање, које се час стишавало, час постајало јаче. Тужан је био тај лелек, дугачак и треперав. Прекрио је цело оно бесконачно поље, а моју душу испунио болом каквим никада до тада нисам осетио. Вапај престаде, но после само неколико тренутака опет се, истом снагом, разлеже пољем.
Осећао сам се стешњено, живци ми беху сасвим истањени, у мени је постојао само бол, страшни бол.
“Господе, мој Господе, покажи ми Твоју милост!” завапио сам, крстећи се.
Као да се у том тренутку наједном ослободио ветар који се дотле крио негде у шуми и у трави: дуну ми у лице, а трава и дрвеће поново оживеше и стадоше да се лелујају. Све се у трену измени, пробуди, оживе.
Тужни лелек престаде. Чуо сам само птице, ваздух више није био загушљив, већ поново лак и прозрачан.
Оно осећање збуњености, бол срца који је тиштао и очајање, све ме је то у трену напустило. Исправих се, стресох са себе страх и у дашцима ветра осетих струјање живота. Ветар ми донесе свежину, мирис траве и дрвећа, сећања на рано детињство и тиху радост.
Испоставило се да је оно јецање које сам чуо у пољу заправо било вибрирање кружне тестере коју су баш тада били пустили у погон у логорској пилани. Ветар је постајао све јачи, ваздух је био пријатан и чист. Однекуд излете шева и полете у висину, а њен цвркут на небу чуо се час гласно, час тихо и ја спознах да живот тече даље и да ће увек тећи, као што је текао и пре него што су скончали сви ови људи.
Живот се наставља и увек ће тако бити. То је закон Божји, и природа, коју је Он створио, влада се према Његовом Божанском нацрту. Оно очајање и осећање бескрајног бола било је последица једино моје слабе вере.
Било ми је тада сасвим јасно да је свештеномонах Арсеније попустио пред искушењем унинија и туге. Клекнух тада крај хумке која беше нечији гроб, ослоних се на младу брезу да бих могао да саберем сву своју умну и телесну снагу и стадох да се молим Богу, Божјој Мајци и Светом Николају Чудотворцу.
Постепено, на мене поче силазити истински мир, но испрва је молитва тешко потекла. Као и пре тога, предамном се простирало поље смрти, хумке одроњене кишама, огромне баре пуне устајале воде, лимене и дрвене таблице са избледелим именима мртвих, комадићи људских костију, сломљени део лопате којом су копали раке. Земља је и даље покривала на десетине хиљада побијених и умрлих логораша, од којих су многи били заувек нашли место у мом срцу. И даље ми је душу испуњавао људски бол за умрлима, али оно надируће осећање очајања и малодушја које беше у једном тренутку загосподарило мноме, ишчезло је са повратком молитве.
Дуга молитва ми је очистила душу и свест, дато ми је да схватим да Творчева воља није да се ми, Његова створења, предајемо духу чамотиње и очајања, већ да се молимо за душе умрлих, да чинимо добра дела у Његово Име, у име Његове Мајке и у име свих људи на земљи.
Завршио сам молитву и полако кренуо са гробља. Зимско сунце је полако залазило иза шуме. Шума се простирала уз обронке околних брда, a затим се спуштала низ обронке толико стрмо да су крошње четинара личиле на огромну тестеру која пресеца небо. Ветар се поново био притајио, над гробљем је владала потпуна тишина. Издалека би се, само на кратко, чуо звук трактора, а кружна тестера беше замукла.
Са ивице шуме допирала је тужна песма кукавице. Чим је престала, издалека се огласила друга кукавица. Чије ли је године одбројавала?[1]* Да није можда певала онима који леже покопани на овом пољу смрти, онима који више не броје године, нити рачунају време? Или је певала мени, који сам остао да таворим у логору? Само је Богу познат крај мога живота…
Вратио сам се у логор преплављен сећањима. С времена на време ток мисли би ми прекинуо зов кукавице, што ме је враћало у детињство. Шетам са мајком по шуми, а она ми прича о дрвећу, цвећу, разним травама и о птицама. И тада је певала кукавица. Сетио сам се своје прве исповести, пријатеља којих одавно више нема, цркве у којој сам служио много година. Да ли сам у то време могао и да помислим како ћу једнога дана слушати песму кукавице на стратишту логора где је лежало толико много људи, већином невиних, чијој смрти сам био сведок? Да ли сам могао да претпоставим да ћу постати део свега што се у логору дешавало, и да ћу, баш као и они који сада леже мртви, и ја поћи стрменом стазом страдања и унижења?
Због чега је ово све, Господе? Ради чега су пострадали ови силни људи – верници, безбожници, невини и злочинци чије преступе људски ум није кадар да схвати? Зашто?
Добих одговор: ово је једна од Твојих тајни, Господе, која нама, поробљенима грехом, није дата да је разумемо. То је Твоја тајна. Несазнативи су путеви Твоји. Теби Јединоме је познат животни пут сваког од нас; наше је само да у Твоје име чинимо добро, да ходимо у заповестима јеванђелским и да се Теби молимо. Тако се једино могу победити силе зла. Јер где је двоје или троје сабрано у име Твоје, тамо си и Ти са њима. Смилуј се на мене, Господе, по великој милости Својој и опрости ми грех унинија, слабост духа и колебљивост у вери.
Тада сам на све четири стране крстообразно благословио све који су на том пољу почивали и, уз дубоки поклон, опростио се од њих. Упокој, Господе, душе уснулих слугу Твојих.
Памтићу, докле год сам жив, оне који почивају на овој земљи.
Сећао сам се имена свих оних које сам познавао, молио се за покој њихових душа, и док сам тако чинио, предамном су се јасно појављивали њихови ликови.
Беше година 1957. Сваким даном логор је постајао све празнији. Негде у близини изградило се село, у које почеше да долазе људи из свих крајева Русије, да раде уместо затвореника којих више није било. Појавише се и улице, редови кућа и тргови. Људи који су насељавали то село нису знали да је ту донедавно постојао злогласни “специјални” логор, нити су знали за блатњаво и мочварно стратиште где су почивале кости многих…
Прошлост је ишчезавала у памћењу људи.
Нека им је вечна памет!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Према руском народном предању, кукавица кука онолико пута колико је ономе који је слуша преостало година живота.

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran