ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
СТВАРИ СЕ МЕЊАЈУ
 
Вест о Стаљиновој смрти допрла је до затвореника тек три дана након што се догодила, и то сасвим случајно, преко стражара. Управа логора из непознатих разлога није хтела да се ова вест обелодани.
Био је март месец, ледена зима, снежне олује су беснеле логором и понекад онемогућавале било какву везу са спољним светом. Заједно са вести о Стаљиновој смрти у логор се поткрало и опште осећање нелагодности, бриге, стрепње, а највише неизвесности. Свако се питао: “Шта ће се сада десити? Хоће ли све бити као пре, или ће се ствари променити, можда нагоре? Хоће ли нас све послати на стрељање?” Сви су у тишини чекали да се нешто догоди.
Прва два месеца после пристизања вести живот у логору се одвијао као и пре, а после тога је нешто почело да се једва приметно дешава: као да је неко почео да гура клипове у точкове механизма који је до тада добро функционисао. Сви су и даље тешко радили, исхрана је и даље била лоша, затвореници су и даље умирали, али више нису доводили нове осуђенике у логор. У понашању чланова логорске управе назирала се извесна доза несигуности, а стражари су чак почели да са затвореницима размењују шале.
Отприлике годину дана после Стаљинове смрти, промене су постале видљивије. Храна је постала боља, није више било псовања ни батинања затвореника. Надзорници су постали уљуднији. Инспектори су сада долазили из Москве. Са капа и рукава скинути су бројеви и затвореници су прозивани по имену. Поједини случајеви су поново разматрани, саслушавани су нови сведоци, а неки затвореници су чак слати у место где им је изречена пресуда на поновно суђење. Примање писама, па чак и пакета, било је сада дозвољено. Затвореници су почели да добијају плату за рад, као и квалитетнију одећу и храну.
Први пут до тада у логор је дошла комисија, испитала неколико стотина затвореника, а затим отишла. Кроз два месеца, појавила се нова комисија, која се у логору сместила на дуже време, а затим појединачно испитала случај сваког затвореника понаособ. Најпре су ослобођена војна лица, затим чланови Компартије, а за њима научници и виђенији земљопоседници.
Прошло је још неко време, а онда су ослобођени криминалци: објављена је општа амнестија свих злочинаца. Логор више није носио назнаку “специјални” – сада се водио као обичан логор. У њему су остали само бивши припадници полиције, власовци, криминалци са тешким преступима који нису помиловани општом амнестијом, као и они политички затвореници чије би ослобађање угрозило нечији живот.
У року од године и по дана, у логору је остала само десетина пређашњих становника. Многе бараке су остале сасвим празне, број стражара и надзорника је преполовљен. Одлучено је да се смањи површина логора. Осматрачнице са рефлекторима су измештене, бодљикава жица је сада окруживала много мању површину. Бараке које су остале изван заштићеног простора зјапиле су празне; на крају су спаљене. За све то време, отац Арсеније је премештан из једне бараке у другу. Сви његови пријатељи су отишли. Он је и даље непрестано пребивао у молитви, и даље је помагао свима. Сада је могао да пише својој духовној деци, нестрпљиво очекујући њихов одговор. Затвореници који су са њим остали у логору беху огорчени и вазда пуни гнева. Тешко је било спријатељити се са било киме. Она два – три свештеника и неколико верујућих које је отац познавао осећали су се изгубљеним и угњетеним, без наде да ће бити ослобођени. Писали су жалбе властима и из неког разлога држали се по страни од осталих. Нису говорили ни са ким.
Ово је за оца Арсенија било можда најтеже време. Око њега је била све сама пустош. Остала му је само молитва, и њоме је живео, но беше му веома тешко. Посебно му је тешко падало што је горео жељом да помогне, да чини добро, али није имао коме.
Средином 1956. статус оца Арсенија је промењен: добио је дозволу да повремено излази из логора ради одласка у оближње село. Ослобођен је тешког рада и пребачен у инвалидску команду.
У марту 1957, логор беше скоро сасвим пуст. Неколико пута је смањивана површина логора, многе бараке спаљене, а иза бодљикаве жице могли су се видети димњаци нагарављени од ватре. Навоји зарђале бодљикаве жице налазили су се свуда, разбијена прозорска стакла су се пресијавала на сунцу, а цигле су биле разбацане свуда по земљи.
Отац Арсеније је примао много писама, што му је причињавало велику радост. Писма су у почетку стизала од Вере Даниловне, затим од Алексеја, Ирине, Серафима Сазикова и Александра Авсенкова. Касније, веома неуобичајеним путевима добио је поруку од Абросимова, који је сада носио чин генерал-лајтнанта. “Све памтим!” писао је Абросимов. “Ништа нисам заборавио. Трудим се, али много тога ми стоји на путу. Сећам се свега, сећам се вас! Уздам се да ћемо се ускоро срести под другачијим околностима. Не губите наду!”
Отац Арсеније је одговарао на сва писма. Дубоко је преживљавао оно што се дешавало у животима његове духовне деце. Често би из писама људи које није видео много година сазнавао толико много, да му се чинило као да се они налазе ту, поред њега.
Надзорник кога су назвали “Праведни” отишао је из њиховог логора. Овај простодушни човек много је недостајао оцу Арсенију.
У логор су, због нових преступа, поново доведени неки од амнестираних криминалаца. Ови су били посебно жестоки и бахати и нису ни мало страховали од логорских стражара. Начелник логора је изненада смењен и све се изнова променило. Услови рада су постали строжији, али је квалитет хране побољшан. Казне за непослушност биле су веома ригорозне, али насиља, окрутности и понижења више није било.
Живот је текао даље. Отац Арсеније се помирио са Божјом вољом.
Била је то последња барака у коју је смештен пре ослобађања. У њој није било ни једног од његових пријатеља. Сви су били или ослобођени, или премештени другде. Многи су помрли.

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran