NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
SASLUŠANJE
 
Po odlasku majora Abrosimova, na njegovom mestu smenila su se još dva načelnika koji su se na tom položaju zadržali samo kratko vreme. Naposletku, mesto načelnika je zauzeo veoma strog, sredovečan čovek, koji je u specijalnom logoru zaposlio i nekolicinu svojih prijatelja. Logorska pravila postadoše još strožija, a život zatvorenika prosto neizdrživ.
Mnogi su pozivani u specijalno odeljenje na saslušanje. Pretnje, batinanja, kao i ćelija samica postali su deo svakodnevice. Apsurdno je bilo pomisliti da se od tih nesrećnika, takoreći osuđenika na smrt, moglo bilo šta izvući, ali islednici su se i dalje trudili da budu nagrađeni od Moskve za „razotkrivanje“ novih i novih „zločina.“
Zloglasno „specijalno odeljenje“ je radilo prekovremeno: izmišljavane su nove optužbe, otkrivane „zavere“, dosijei ponovo otvarani, donesene nove odluke, a mnogi zatvorenici poslati na streljanje. U martu je i otac Arsenije pozvan na saslušanje. Ispitivao ga je major po imenu Odincov. Beše to čovek srednjeg rasta, ćelav, bezbojnih očiju, čije su natečeno lice presecale tanke usne. Odelo mu je uvek bilo uredno i ispeglano. Svako saslušanje bi uvek započinjao učtivim tonom, no zatim bi svojom okrutnošću uterivao strah u one koje bi ispitivao. Zatvorenici su mu dali nadimak „Ljubazni“ i „Počnimo, dakle.“
Otac Arsenije uđe u njegovu kancelariju i stade kraj vrata. Islednik je bio zauzet listanjem nekakvih papira i isprva dugo nije obraćao pažnju na oca Arsenija; najzad se okrete na stolici i obrati mu se: „Drago mi je da vas vidim, Pjotre Andrejeviču! Baš mi je drago! Verovatno ste čuli za mene – Odincov.“
„Da, čuo sam za vas, druže isledniče“ odgovori otac Arsenije.
„No, dobro, baćuška! Počnimo, dakle. Sve da mi kažete i priznate, u protivnom, kupaćete se u sopstvenoj krvi. Moje su metode vrlo poznate. Počnimo, dakle: priznajte sve!“
„O čemu da govorim?“
„Da govoriš, pope, o tajnoj organizaciji koja deluje unutar ovog logora, koja sprema zaveru o ubistvu druga Staljina. Znamo mi sve – naši doušnici su nam sve rekli. Ako si čuo šta se priča o meni, nećeš mi, valjda, traćiti vreme.“
Otac Arsenije oseti kao da mu se živci vezaše u čvor. On sabra svu svoju umnu snagu u molitvu. Molio se Majci Božjoj da ga ne ostavi, da mu poda snage da izdrži ovo saslušanje. „Gospode, Bože naš! Ne ostavi mene, grešnoga! Ukrepi, Vladičice Nebeska, nemoćni duh moj!
„Ja ne znam ništa o bilo kakvim zaverama niti organizacijama i nemam šta da priznam.“
„Znaš šta, pope? Neću da igram s tobom nikakve igre; pošto si ionako već polu-mrtav i svejedno ti je da li ćeš sada da umreš ili sutra, a za mene i moju budućnost je vrlo bitno da otkrijem zaveru. Prema tome, ima da sedneš i pišeš šta ti budem diktirao.“
„Druže isledniče, dozvolite mi jedno pitanje.“
„Meni se ne postavljaju pitanja; meni se odgovara kad ja pitam. Ali, pitaj, pošto si već ionako polu-mrtav.“
„Druže isledniče, ja vas molim da pregledate moj dosije. Videćete da nikada, ni na jednom saslušanju, nisam nikoga izdao, uprkos batinanju, teškom batinanju.“
Odincov ustade, obiđe sto i stavi pred oca Arsenija list hartije i pero. „Ko te je to saslušavao – ne zanima me. Ali kad ja isleđujem, blago meni, pisaćeš ono što ti diktiram.“
„Ne. Neću ništa napisati. U ovom logoru ne postoji nikakva zavera. Vaš jedini cilj je da otvorite novi „predmet“ i da postreljate nevine ljude, ljude koji će ionako uskoro i sami umreti.“
Odincov stade sasvim blizu oca Arsenija; iskrivljene usne su mu podrhtavale, a njegove bezbojne oči bljesnuše i on gotovo promuca: „Dragi moj, ne znaš ti šta tebe sada čeka.“
„Gospode, pomozi!“ Otac Arsenije je jedva imao vremena da u mislima izgovori molitvu, kada ga snažan udarac u lice obori sa stolice na kojoj je sedeo. Pre no što mu se svest pomrači od užasnog bola, znao je da je s njim gotovo, da će ga Odincov ubiti. Osećao je udarce kada bi na kratko dolazio sebi. Odincov ga je čizmama šutirao u glavu, udarao po glavi metalnom kopčom na kaišu. Povremeno mu se vraćala svest i tada bi se molio Božjoj Majci, no zatim bi ponovo gubio svest, dok najzad nije ostao sasvim nepomičan.
Kada je, na nekoliko trenutaka, došao sebi, osetio je kako ga vuku nazad u baraku. Zatim se opet nakratko osvesti i oseti da leži na svojoj postelji i da mu neko briše lice vlažnom krpom. Čuo je glas koji je govorio: „Pretukli ga na smrt, njega – starca! Neće preživeti do sutra.“ Neko je s mržnjom spominjao ime „ljubaznog“ Odincova.
Otac Arsenije po treći put dođe sebi. Mislio je, u tom stanju polusvesti, da je saslušanje nastavljeno, jer mu se učinilo kao da mu neko seče glavu. Hteo je da prizove Ime Božje, no kad god bi se uhvatio za početak molitve, ona bi nestajala iz svesti. Neizdrživ bol ga je razdirao. Očekivao je nove udarce i povike. Čekao je smrt.
Budio se iz nesvesti sve u svemu oko deset puta. Kad god bi bio pri svesti, pokušavao bi da se moli, ali nije mogao da počne: jaki bolovi su mu mutili svest.
U jednom od tih perioda svesnog stanja, otac Arsenije se pobojao da će umreti bez molitve, bez pokajanja. No, ubrzo oseti kako mu neko okreće glavu, oseti kako nešto peče, zatim ubod. On ču nečije reči: „Brzo, dajte mu dve injekcije kamfora, pažljivo s jodom, da mu ne uđe u oči. Ušićemo posekotine. Izbrijte mu glavu, samo pažljivo!“
Otac Arsenije oseti kako mu neko polako okreće glavu i kako nag leži na nečemu tvrdom.
Zatim se ponovo onesvesti. Kasnije su mu pričali da je ležao bez svesti tri dana u logorskoj bolnici. Kada se konačno probudio, pokušao je da shvati gde se nalazi, da li kod islednika, ili u svojoj baraci. Konačno uvide da je u bolnici. Pokuša opet da se moli, no ponovo utonu u mrak. Proveo je nekoliko dana u boreći se za molitvu i gubeći svest.
Svakim danom uspevao je da ugrabi, doslovno da ugrabi, koju reč molitve više, dok mu najzad molitva nije preovladala u svesti.
Oči su mu bile povezane zavojima, ali je stalno osećao blagi dodir nečijih ruku. Čuo je nečiji glas koji je s njime razgovarao s ljubavlju. Neko mu je davao da jede.
Glas je govorio sa blagim jevrejskim naglaskom: „Sve je u redu. Živi ste. Mislio sam da nećete preživeti. Sutra ću vam skinuti zavoje sa očiju. I sam sam preživeo nekoliko sličnih ispitivanja. Poznati su mi ti njihovi „razgovori.“ Ali, lepo smo vas zašili. Bićete kao novi.“
Uskoro su mu skinuli zavoje sa očiju i lica. Lekar, po imenu Lev Mihailovič, usrdno se brinuo oko oca Arsenija, savetovao ga i umirivao. „Samo polako, da vidimo. Dragi moj, skoro da nećete imati ni ožiljke! Ovo izgleda dobro, baš me raduje.“
Dva kratkovida oka, na krotkom i blagom licu, posmatrala su oca Arsenija iza debelih naočara. „Postaraću se da ostanete ovde što duže“, reče Lev Mihailovič. „Pokušaću da vas držim u bolnici, da ne biste opet naišli na onu zver. Molite se svome Bogu, inače će vas onaj ubiti.“
Otac Arsenije je ostao u bolnici više od četrdeset dana. Kada je najzad morao da je napusti, obojica su plakali. Lev Mihailovič beše dobar čovek i odličan lekar. Zagrlivši oca Arsenija, reče mu sa čvrstim uverenjem: „Ovo se ne može nastaviti. Doći će kraj ovome, i vi i ja ćemo se izbaviti ovog pakla. Srešćemo se jednog dana ponovo.“ I zaista, 1963. su se ponovo videli.
Kada se otac Arsenije vratio u svoju baraku, skoro svi koje je poznavao bili su premešteni na drugo mesto. Saznao je da je premešten i major Odincov.
Tri meseca nakon izlaska iz bolnice, oca Arsenija su ponovo pozvali u specijalno odeljenje. Tamo ga je dočekao novi načelnik, krupan čovek strogog izgleda koji ga je podrobno odmerio od glave do pete. „Preživeo si – čak ni Odincov nije uspeo da te likvidira. Dobro je to. Imam novi nalog iz Moskve: da te pustim da živiš. Ne znam zašto, verovatno nešto proveravaju. Kad je tako, onda, eto ti – pa živi. Daću nalog da te ne šalju na težak rad. “
Od trenutka ovog razgovora sa načelnikom do Staljinove smrti otac Arsenije više nijedanput nije pozvan u „specijalni sektor.“ Ožiljci po telu i glavi su mu ostali za uspomenu na saslušanje.
Ovu povest je otac Arsenije preneo lično svojim prijateljima i duhovnoj deci.
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *