ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
САСЛУШАЊЕ
 
По одласку мајора Абросимова, на његовом месту сменила су се још два начелника који су се на том положају задржали само кратко време. Напослетку, место начелника је заузео веома строг, средовечан човек, који је у специјалном логору запослио и неколицину својих пријатеља. Логорска правила постадоше још строжија, а живот затвореника просто неиздржив.
Многи су позивани у специјално одељење на саслушање. Претње, батинања, као и ћелија самица постали су део свакодневице. Апсурдно је било помислити да се од тих несрећника, такорећи осуђеника на смрт, могло било шта извући, али иследници су се и даље трудили да буду награђени од Москве за “разоткривање” нових и нових “злочина.”
Злогласно “специјално одељење” је радило прековремено: измишљаване су нове оптужбе, откриване “завере”, досијеи поново отварани, донесене нове одлуке, а многи затвореници послати на стрељање. У марту је и отац Арсеније позван на саслушање. Испитивао га је мајор по имену Одинцов. Беше то човек средњег раста, ћелав, безбојних очију, чије су натечено лице пресецале танке усне. Одело му је увек било уредно и испеглано. Свако саслушање би увек започињао учтивим тоном, но затим би својом окрутношћу утеривао страх у оне које би испитивао. Затвореници су му дали надимак “Љубазни” и “Почнимо, дакле.”
Отац Арсеније уђе у његову канцеларију и стаде крај врата. Иследник је био заузет листањем некаквих папира и испрва дуго није обраћао пажњу на оца Арсенија; најзад се окрете на столици и обрати му се: “Драго ми је да вас видим, Пјотре Андрејевичу! Баш ми је драго! Вероватно сте чули за мене – Одинцов.”
“Да, чуо сам за вас, друже иследниче” одговори отац Арсеније.
“Но, добро, баћушка! Почнимо, дакле. Све да ми кажете и признате, у противном, купаћете се у сопственој крви. Моје су методе врло познате. Почнимо, дакле: признајте све!”
“О чему да говорим?”
“Да говориш, попе, о тајној организацији која делује унутар овог логора, која спрема заверу о убиству друга Стаљина. Знамо ми све – наши доушници су нам све рекли. Ако си чуо шта се прича о мени, нећеш ми, ваљда, траћити време.”
Отац Арсеније осети као да му се живци везаше у чвор. Он сабра сву своју умну снагу у молитву. Молио се Мајци Божјој да га не остави, да му пода снаге да издржи ово саслушање. “Господе, Боже наш! Не остави мене, грешнога! Укрепи, Владичице Небеска, немоћни дух мој!
“Ја не знам ништа о било каквим заверама нити организацијама и немам шта да признам.”
“Знаш шта, попе? Нећу да играм с тобом никакве игре; пошто си ионако већ полу-мртав и свеједно ти је да ли ћеш сада да умреш или сутра, а за мене и моју будућност је врло битно да откријем заверу. Према томе, има да седнеш и пишеш шта ти будем диктирао.”
“Друже иследниче, дозволите ми једно питање.”
“Мени се не постављају питања; мени се одговара кад ја питам. Али, питај, пошто си већ ионако полу-мртав.”
“Друже иследниче, ја вас молим да прегледате мој досије. Видећете да никада, ни на једном саслушању, нисам никога издао, упркос батинању, тешком батинању.”
Одинцов устаде, обиђе сто и стави пред оца Арсенија лист хартије и перо. “Ко те је то саслушавао – не занима ме. Али кад ја ислеђујем, благо мени, писаћеш оно што ти диктирам.”
“Не. Нећу ништа написати. У овом логору не постоји никаква завера. Ваш једини циљ је да отворите нови “предмет” и да пострељате невине људе, људе који ће ионако ускоро и сами умрети.”
Одинцов стаде сасвим близу оца Арсенија; искривљене усне су му подрхтавале, а његове безбојне очи бљеснуше и он готово промуца: “Драги мој, не знаш ти шта тебе сада чека.”
“Господе, помози!” Отац Арсеније је једва имао времена да у мислима изговори молитву, када га снажан ударац у лице обори са столице на којој је седео. Пре но што му се свест помрачи од ужасног бола, знао је да је с њим готово, да ће га Одинцов убити. Осећао је ударце када би на кратко долазио себи. Одинцов га је чизмама шутирао у главу, ударао по глави металном копчом на каишу. Повремено му се враћала свест и тада би се молио Божјој Мајци, но затим би поново губио свест, док најзад није остао сасвим непомичан.
Када је, на неколико тренутака, дошао себи, осетио је како га вуку назад у бараку. Затим се опет накратко освести и осети да лежи на својој постељи и да му неко брише лице влажном крпом. Чуо је глас који је говорио: “Претукли га на смрт, њега – старца! Неће преживети до сутра.” Неко је с мржњом спомињао име “љубазног” Одинцова.
Отац Арсеније по трећи пут дође себи. Мислио је, у том стању полусвести, да је саслушање настављено, јер му се учинило као да му неко сече главу. Хтео је да призове Име Божје, но кад год би се ухватио за почетак молитве, она би нестајала из свести. Неиздржив бол га је раздирао. Очекивао је нове ударце и повике. Чекао је смрт.
Будио се из несвести све у свему око десет пута. Кад год би био при свести, покушавао би да се моли, али није могао да почне: јаки болови су му мутили свест.
У једном од тих периода свесног стања, отац Арсеније се побојао да ће умрети без молитве, без покајања. Но, убрзо осети како му неко окреће главу, осети како нешто пече, затим убод. Он чу нечије речи: “Брзо, дајте му две инјекције камфора, пажљиво с јодом, да му не уђе у очи. Ушићемо посекотине. Избријте му главу, само пажљиво!”
Отац Арсеније осети како му неко полако окреће главу и како наг лежи на нечему тврдом.
Затим се поново онесвести. Касније су му причали да је лежао без свести три дана у логорској болници. Када се коначно пробудио, покушао је да схвати где се налази, да ли код иследника, или у својој бараци. Коначно увиде да је у болници. Покуша опет да се моли, но поново утону у мрак. Провео је неколико дана у борећи се за молитву и губећи свест.
Сваким даном успевао је да уграби, дословно да уграби, коју реч молитве више, док му најзад молитва није преовладала у свести.
Очи су му биле повезане завојима, али је стално осећао благи додир нечијих руку. Чуо је нечији глас који је с њиме разговарао с љубављу. Неко му је давао да једе.
Глас је говорио са благим јеврејским нагласком: “Све је у реду. Живи сте. Мислио сам да нећете преживети. Сутра ћу вам скинути завоје са очију. И сам сам преживео неколико сличних испитивања. Познати су ми ти њихови “разговори.” Али, лепо смо вас зашили. Бићете као нови.”
Ускоро су му скинули завоје са очију и лица. Лекар, по имену Лев Михаилович, усрдно се бринуо око оца Арсенија, саветовао га и умиривао. “Само полако, да видимо. Драги мој, скоро да нећете имати ни ожиљке! Ово изгледа добро, баш ме радује.”
Два кратковида ока, на кротком и благом лицу, посматрала су оца Арсенија иза дебелих наочара. “Постараћу се да останете овде што дуже”, рече Лев Михаилович. “Покушаћу да вас држим у болници, да не бисте опет наишли на ону звер. Молите се своме Богу, иначе ће вас онај убити.”
Отац Арсеније је остао у болници више од четрдесет дана. Када је најзад морао да је напусти, обојица су плакали. Лев Михаилович беше добар човек и одличан лекар. Загрливши оца Арсенија, рече му са чврстим уверењем: “Ово се не може наставити. Доћи ће крај овоме, и ви и ја ћемо се избавити овог пакла. Срешћемо се једног дана поново.” И заиста, 1963. су се поново видели.
Када се отац Арсеније вратио у своју бараку, скоро сви које је познавао били су премештени на друго место. Сазнао је да је премештен и мајор Одинцов.
Три месеца након изласка из болнице, оца Арсенија су поново позвали у специјално одељење. Тамо га је дочекао нови начелник, крупан човек строгог изгледа који га је подробно одмерио од главе до пете. “Преживео си – чак ни Одинцов није успео да те ликвидира. Добро је то. Имам нови налог из Москве: да те пустим да живиш. Не знам зашто, вероватно нешто проверавају. Кад је тако, онда, ето ти – па живи. Даћу налог да те не шаљу на тежак рад. ”
Од тренутка овог разговора са начелником до Стаљинове смрти отац Арсеније више ниједанпут није позван у “специјални сектор.” Ожиљци по телу и глави су му остали за успомену на саслушање.
Ову повест је отац Арсеније пренео лично својим пријатељима и духовној деци.
 
 

 
 

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran