ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ЖИВОТ ТЕЧЕ ДАЉЕ
 
Логорски живот је пролазио. Непрестано су и систематски довожени нови затвореници на место оних који су одвожени у масовне гробнице. Смрт је била свакодневни посетилац и сваки дан односила нове жртве. Сутрашњица је била без изненађења: доносила је глад, умор, тескобу, лавину подругљивих речи, и трајала је дуго, предуго. Отупелост, незаинтересованост и чежња за смрћу представљали су већи део свакодневице за већину сужања. Отац Арсеније је наставио да живи својим подвижничким животом молитвеника.
Недостајали су му студент Алексеј, Сазиков и Авсенков. Беше их заволео, навикао се на њихово присуство и подршку. Појављивали би се нови људи са којима би се зближио, али који би потом били премештани у друге бараке, или умирали, или послани у руднике при неком од других логора.
Као и увек, отац Арсеније је помагао свима у својој близини, пружајући им и физичку помоћ, али и духовну утеху. Многима је постао незаменљив. На неки чудесан начин је постајао део живота многих људи, носио њихова бремена, ублажавао страдања и сопственим примером учио их да је могуће преживети и у логору са вером да Бог увек стоји поред нас и да га увек можемо призвати у помоћ.
Тих дана се криминалац кога су звали “Сиви” озбиљно разболео. Имао је ужасне болове у цревима. Када су болови постали неиздрживи, послали су га логорским лекарима. Тамо су му дали аспирин и равен (познат као средство за чишћење). Ништа није помогло. Нико га није ни прегледао како треба, а када су то коначно учинили, установили су да већ дуго болује од рака јетре који је у метастази. Умирао је болном смрћу. Нису га одвели у болницу. Имало је ужасне болове, но свеједно је морао да устаје на прозивку и у нужник. Отац Арсеније га је стрпљиво неговао и покушавао да му помогне, онако како је само он умео. Ишао је чак и лекарима да тражи од њих средство за умирење болова, али никада му ништа нису давали.
Сиви је био пун гнева према свакоме и свему, али је с кротошћу прихватао пажњу оца Арсенија. Волео је његове посете, молио га да поседи на његовој постељи. Када је отац Арсеније био с њим, Сиви би му причао о свом животу и тако понекад успевао да заборави на болове.
На два дана пре него што ће умрети, он позва оца Арсенија и рече му: “Умирем и мучим се оволико зато што сам то заслужио. Многима сам нанео бол, убијао сам… Скренуо сам на погрешну стазу још у детињству. Не могу ни да се кајем, јер сам толико злих дела починио, да их је немогуће све и побројати. Знам да ми нема опроштаја, а и чему то, кад једва и верујем у Бога. Имам неко своје сујеверје, али знам и осећам да Бога има, јер ти, Оче Арсеније, верујеш у Њега и живиш Њиме.
“Из свештеничке сам породице. Отац ми је био ђакон. Ни он није веровао у Бога, служио је само ради плате, јер други посао није могао да нађе. Радио је као професионалац.
“Одрастајући, виђао сам око себе само лаж и превару. Пили су вотку, јурили жене, ругали се на рачун Бога и црквених обреда, а у исто време сакривали се иза тог истог Бога. Мој отац је једно говорио, а друго чинио. Понекад би после службе долазио кући и бројио новац, па би послао некога по вотку. Исмевао би светињу и грдно би псовао. Свима би причао како је украо новац са таса и како је преварио неку просту бабушку.
“Ни ја нисам веровао у Бога, мада сам учио богословију. Кад сам завршио, почео сам да крадем. Неколико пута сам био у затвору. Онда је дошла Револуција, са проблемима и нередима. Почео сам да пијем, да пљачкам, да трошим отето. Пљачкај, уби, Бога нема, сам си свој газда. Нашло се и “одговарајуће” друштво и, ето, тако је то почело. Почело је прво са ситним преступима, да би дошли све већи злочини, док најзад нисам пролио крв. А онда ме више ништа није могло зауставити. Тако је то било, оче!
“Много сам крви пролио. Вазда сам смишљао крађе, или како ћу да се проведем са женама, или се довијао да избегнем затвор. Нисам имао времена ни да се упитам: “Има ли Бога?” Искрен да будем, нисам ни хтео да размишљам о Њему. Упознао сам тебе у логору; мислио сам да си будала која покушава нешто да ућари својим понашањем. Онда сам видео како си преобратио душе Авсенкова и мог другара Сазикова, и тада сам схватио, да ти заиста верујеш у Бога. И још нешто, схватио сам да Бога има. Како Га не би било, кад је чак и црква у којој је служио мој отац била увек пуна народа? Сећам се тога, јер сам као мали прислуживао у олтару као чтец.
“Знам да Бог постоји, али за мене нема пута к Њему. За моја злодела нема опрошатаја.
“Ја умирем, но не бојим се смрти. Ипак, једна ствар ме плаши: ни сам не знам шта је то. Неко време сам помишљао да тебе, оче, замолим да ме исповедиш. Али, познавајући те, знам да ми не би опростио грехе. Заправо, ни не кајем се. Шта се десило, десило се.
“Међутим, има две ствари које ми не дају да спавам; понекад ми и у сну долазе да ме прогоне. Негде тридесетих година, требало је да убијем једног дечака, дете од седамнаест година. За мене је то била ситница. Молио ме је на коленима, преклињао ме, плакао, а ја сам се био налио вотком и хтео сам да се покажем пред пријатељима, па сам га исмевао. Сада, чим затворим очи, видим њега, то дете, како ме моли да му поштедим живот, а лице му обливено сузама.
“Па онда, има једна жена која ме не оставља на миру. Долази ми два – три пута недељно, а у последње време сваки дан. Овако је то било: кренули смо да опљачкамо један стан, за који смо мислили да је празан, требало је да сви буду на послу. Упали смо унутра, а неко је био у стану: жена – красна, стасита, складно грађена, што би се рекло, права лепотица.
“Чим смо упали унутра, као да је сва схватила у трену. Потрчала је к прозору. Гурнули смо је у једну собу и закључали. У стану је било свачега, чак и злата. Почели смо да скупљамо плен. Кад смо завршили, ваљало нам је побећи, али… она нас је видела. Морали смо је убити. Није било друге – могла је касније да нас све препозна на суду. Моји другари нису хтели да то учине; никада раније нису никога убили.
“Ушао сам у собу у коју смо је закључали. Како сам отворио врата, погледала ме је и одмах схватила своју судбину. Очи су јој биле разрогачене од страха. Зграбио сам је, одмерио и решио да је имам. Довикнух својим пријатељима да ме причекају у другој соби. Ошамарила ме, а затим, одједном некако достојанствена, мирно ми рекла: “Ниси ти човек – ти си животиња. Ради шта хоћеш. Само брзо!” У очима јој је севала мржња, што ју је чинило још лепшом. Силовао сам је. Затим се маших за нож. Стајала је наслоњена о зид и чекала ударац. Окренула се према углу собе у којој је стајала икона, неколико пута се прекрстила, затим изустила: “Убиј ме. Бог је са мном. Мајко Божја, не остављај ме!”
“Осећао сам сажаљење према њој, али шта сам друго могао да учиним? Много смо тога покрали из стана. Зарио сам јој нож испод груди. Она полако склизну низ зид и прекрсти се још једном, шапућући: “Господе, помилуј!” Такву је виђам сваки дан.
Док је слушао речи Сивога отац Арсеније није престајао да се моли. Ипак, жмарци су га подилазили од ужасних појединости ове страшне исповести. Толико окрутности, гнева, цинизма и потпуно одсуство сваког осећања ретко се виђа чак и у логору. Док је умирао, лице Сивога беше изобличено од болова, а можда и од унутрашњег гнева. Када је најзад испустио душу, на лицу му је остао израз несвакидашњег гнева.
Повест о Сивом забележена је 1965, на основу казивања самог оца Арсенија. Причу је забележио А.Р. који је у то време живео у истој бараци са оцем Арсенијем, Сивим и осталим криминалцима.
 
 

 
 

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran