NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
ŽIVOT TEČE DALJE
 
Logorski život je prolazio. Neprestano su i sistematski dovoženi novi zatvorenici na mesto onih koji su odvoženi u masovne grobnice. Smrt je bila svakodnevni posetilac i svaki dan odnosila nove žrtve. Sutrašnjica je bila bez iznenađenja: donosila je glad, umor, teskobu, lavinu podrugljivih reči, i trajala je dugo, predugo. Otupelost, nezainteresovanost i čežnja za smrću predstavljali su veći deo svakodnevice za većinu sužanja. Otac Arsenije je nastavio da živi svojim podvižničkim životom molitvenika.
Nedostajali su mu student Aleksej, Sazikov i Avsenkov. Beše ih zavoleo, navikao se na njihovo prisustvo i podršku. Pojavljivali bi se novi ljudi sa kojima bi se zbližio, ali koji bi potom bili premeštani u druge barake, ili umirali, ili poslani u rudnike pri nekom od drugih logora.
Kao i uvek, otac Arsenije je pomagao svima u svojoj blizini, pružajući im i fizičku pomoć, ali i duhovnu utehu. Mnogima je postao nezamenljiv. Na neki čudesan način je postajao deo života mnogih ljudi, nosio njihova bremena, ublažavao stradanja i sopstvenim primerom učio ih da je moguće preživeti i u logoru sa verom da Bog uvek stoji pored nas i da ga uvek možemo prizvati u pomoć.
Tih dana se kriminalac koga su zvali „Sivi“ ozbiljno razboleo. Imao je užasne bolove u crevima. Kada su bolovi postali neizdrživi, poslali su ga logorskim lekarima. Tamo su mu dali aspirin i raven (poznat kao sredstvo za čišćenje). Ništa nije pomoglo. Niko ga nije ni pregledao kako treba, a kada su to konačno učinili, ustanovili su da već dugo boluje od raka jetre koji je u metastazi. Umirao je bolnom smrću. Nisu ga odveli u bolnicu. Imalo je užasne bolove, no svejedno je morao da ustaje na prozivku i u nužnik. Otac Arsenije ga je strpljivo negovao i pokušavao da mu pomogne, onako kako je samo on umeo. Išao je čak i lekarima da traži od njih sredstvo za umirenje bolova, ali nikada mu ništa nisu davali.
Sivi je bio pun gneva prema svakome i svemu, ali je s krotošću prihvatao pažnju oca Arsenija. Voleo je njegove posete, molio ga da posedi na njegovoj postelji. Kada je otac Arsenije bio s njim, Sivi bi mu pričao o svom životu i tako ponekad uspevao da zaboravi na bolove.
Na dva dana pre nego što će umreti, on pozva oca Arsenija i reče mu: „Umirem i mučim se ovoliko zato što sam to zaslužio. Mnogima sam naneo bol, ubijao sam… Skrenuo sam na pogrešnu stazu još u detinjstvu. Ne mogu ni da se kajem, jer sam toliko zlih dela počinio, da ih je nemoguće sve i pobrojati. Znam da mi nema oproštaja, a i čemu to, kad jedva i verujem u Boga. Imam neko svoje sujeverje, ali znam i osećam da Boga ima, jer ti, Oče Arsenije, veruješ u Njega i živiš Njime.
„Iz svešteničke sam porodice. Otac mi je bio đakon. Ni on nije verovao u Boga, služio je samo radi plate, jer drugi posao nije mogao da nađe. Radio je kao profesionalac.
„Odrastajući, viđao sam oko sebe samo laž i prevaru. Pili su votku, jurili žene, rugali se na račun Boga i crkvenih obreda, a u isto vreme sakrivali se iza tog istog Boga. Moj otac je jedno govorio, a drugo činio. Ponekad bi posle službe dolazio kući i brojio novac, pa bi poslao nekoga po votku. Ismevao bi svetinju i grdno bi psovao. Svima bi pričao kako je ukrao novac sa tasa i kako je prevario neku prostu babušku.
„Ni ja nisam verovao u Boga, mada sam učio bogosloviju. Kad sam završio, počeo sam da kradem. Nekoliko puta sam bio u zatvoru. Onda je došla Revolucija, sa problemima i neredima. Počeo sam da pijem, da pljačkam, da trošim oteto. Pljačkaj, ubi, Boga nema, sam si svoj gazda. Našlo se i „odgovarajuće“ društvo i, eto, tako je to počelo. Počelo je prvo sa sitnim prestupima, da bi došli sve veći zločini, dok najzad nisam prolio krv. A onda me više ništa nije moglo zaustaviti. Tako je to bilo, oče!
„Mnogo sam krvi prolio. Vazda sam smišljao krađe, ili kako ću da se provedem sa ženama, ili se dovijao da izbegnem zatvor. Nisam imao vremena ni da se upitam: „Ima li Boga?“ Iskren da budem, nisam ni hteo da razmišljam o Njemu. Upoznao sam tebe u logoru; mislio sam da si budala koja pokušava nešto da ućari svojim ponašanjem. Onda sam video kako si preobratio duše Avsenkova i mog drugara Sazikova, i tada sam shvatio, da ti zaista veruješ u Boga. I još nešto, shvatio sam da Boga ima. Kako Ga ne bi bilo, kad je čak i crkva u kojoj je služio moj otac bila uvek puna naroda? Sećam se toga, jer sam kao mali prisluživao u oltaru kao čtec.
„Znam da Bog postoji, ali za mene nema puta k Njemu. Za moja zlodela nema oprošataja.
„Ja umirem, no ne bojim se smrti. Ipak, jedna stvar me plaši: ni sam ne znam šta je to. Neko vreme sam pomišljao da tebe, oče, zamolim da me ispovediš. Ali, poznavajući te, znam da mi ne bi oprostio grehe. Zapravo, ni ne kajem se. Šta se desilo, desilo se.
„Međutim, ima dve stvari koje mi ne daju da spavam; ponekad mi i u snu dolaze da me progone. Negde tridesetih godina, trebalo je da ubijem jednog dečaka, dete od sedamnaest godina. Za mene je to bila sitnica. Molio me je na kolenima, preklinjao me, plakao, a ja sam se bio nalio votkom i hteo sam da se pokažem pred prijateljima, pa sam ga ismevao. Sada, čim zatvorim oči, vidim njega, to dete, kako me moli da mu poštedim život, a lice mu obliveno suzama.
„Pa onda, ima jedna žena koja me ne ostavlja na miru. Dolazi mi dva – tri puta nedeljno, a u poslednje vreme svaki dan. Ovako je to bilo: krenuli smo da opljačkamo jedan stan, za koji smo mislili da je prazan, trebalo je da svi budu na poslu. Upali smo unutra, a neko je bio u stanu: žena – krasna, stasita, skladno građena, što bi se reklo, prava lepotica.
„Čim smo upali unutra, kao da je sva shvatila u trenu. Potrčala je k prozoru. Gurnuli smo je u jednu sobu i zaključali. U stanu je bilo svačega, čak i zlata. Počeli smo da skupljamo plen. Kad smo završili, valjalo nam je pobeći, ali… ona nas je videla. Morali smo je ubiti. Nije bilo druge – mogla je kasnije da nas sve prepozna na sudu. Moji drugari nisu hteli da to učine; nikada ranije nisu nikoga ubili.
„Ušao sam u sobu u koju smo je zaključali. Kako sam otvorio vrata, pogledala me je i odmah shvatila svoju sudbinu. Oči su joj bile razrogačene od straha. Zgrabio sam je, odmerio i rešio da je imam. Doviknuh svojim prijateljima da me pričekaju u drugoj sobi. Ošamarila me, a zatim, odjednom nekako dostojanstvena, mirno mi rekla: „Nisi ti čovek – ti si životinja. Radi šta hoćeš. Samo brzo!“ U očima joj je sevala mržnja, što ju je činilo još lepšom. Silovao sam je. Zatim se maših za nož. Stajala je naslonjena o zid i čekala udarac. Okrenula se prema uglu sobe u kojoj je stajala ikona, nekoliko puta se prekrstila, zatim izustila: „Ubij me. Bog je sa mnom. Majko Božja, ne ostavljaj me!“
„Osećao sam sažaljenje prema njoj, ali šta sam drugo mogao da učinim? Mnogo smo toga pokrali iz stana. Zario sam joj nož ispod grudi. Ona polako skliznu niz zid i prekrsti se još jednom, šapućući: „Gospode, pomiluj!“ Takvu je viđam svaki dan.
Dok je slušao reči Sivoga otac Arsenije nije prestajao da se moli. Ipak, žmarci su ga podilazili od užasnih pojedinosti ove strašne ispovesti. Toliko okrutnosti, gneva, cinizma i potpuno odsustvo svakog osećanja retko se viđa čak i u logoru. Dok je umirao, lice Sivoga beše izobličeno od bolova, a možda i od unutrašnjeg gneva. Kada je najzad ispustio dušu, na licu mu je ostao izraz nesvakidašnjeg gneva.
Povest o Sivom zabeležena je 1965, na osnovu kazivanja samog oca Arsenija. Priču je zabeležio A.R. koji je u to vreme živeo u istoj baraci sa ocem Arsenijem, Sivim i ostalim kriminalcima.
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *