NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
RADOST
 
Strogi režim je i dalje vladao u logoru. Ljudi su umirali, na njihovo mesto su dolazili drugi, da bi i oni potom umirali. Svako je čekao svoj red. Skoro niko nije doživeo da iz „specijalnog“ logora bude pušten na slobodu. Bilo je samo nekoliko slučajeva kada su oslobađani izuzetno čuveni naučnici ili moćnici Kompartije koji su ranije radili u saveznim organima. Pričalo se da su za tri godine puštena svega desetorica, od kojih je jedan dobio srčani napad i umro kada je čuo vest o svom pomilovanju.
Oca Arsenija su 1952. pozvali u „specijalni“ sektor na ispitivanje. Primio ga je prvo narednik, a zatim major. Major ga je radosno pozdravio: „Dobro jutro, Pjotre Andrejeviču, oče Arsenije! Imam za vas dobre vesti: Aleksandar Pavlovič Avsenkov će biti oslobođen. Njegovi prijatelji su to uspeli da izdejstvuju s teškom mukom. Sutra ću ga pozvati da mu to saopštim, ali bojim se da će ga ta vest mnogo potresti. On ima slabo srce; molim vas, pripremite ga pažljivo da primi vest. Ja ću mu to saopštiti pred dežurnim oficirom, pa ću morati da budem grub. Recite mu da ne treba da brine. Ne samo što će ga osloboditi, nego će ga i vratiti na njegov položaj u Partiji – tako je naredio sam Staljin.
„Međutim, što se vas tiče, vesti nisu dobre. Vi ste povezani sa crkvom. U vašem dosijeu nalazi se poseban pečat sa naznakom: doživotna kazna. Voleo bih da mogu da vam pomognem, ali to nije u mojoj moći. Iz ovog logora ljudi kao što ste vi izlaze samo po nalogu Berije[1]* , ili njemu ravnih. Po pitanju vašeg predmeta ne mogu ništa da učinim. Ako vas oslobodim bez njihovog odobrenja, znajte da će me smesta prijaviti i strpati u isti ovaj logor. No, ukoliko se bilo šta promeni, učiniću sve da izdejstvujem slobodu za vas, a pomoći će i Aleksandar Pavlovič.
„Dobio sam premeštaj za Moskvu. „Oprostili“ su mi, ako mogu tako da se izrazim, i vratili mi čin generala. Ponovo mi je dodeljen položaj u Tajnoj službi bezbednosti.
„Voleo sam svoju zemlju i branio je čitavog života. Za vreme poslednjeg rata radio sam u izviđačkoj jedinici i uspeo da spasem hiljade života, a onda sam nekome zasmetao pa su me prijavili Staljinu. Osuđen sam na kaznu streljanjem zbog navodne saradnje sa Nemcima…
„Staljin je naredio da se moj predmet ponovo razmotri, a zatim naložio da me pošalju u ovaj logor. Kad sam došao ovde, bio sam prestrašen. Nisam mogao da budem ni od kakve pomoći, jer su od samog početka budno pratili svaki moj korak. U životu nisam pomišljao da postoje stvari koje sam ovde video: kako ljudi uništavaju druge ljude. Nemam vlast da bilo šta promenim. Jednom sam sprečio likvidaciju nevinog čoveka. Smesta je u Moskvu poslat izveštaj o tome kako „ometam izvršenje pravde.“ Užasno! Zbog čega se sve to dešava? Nikad nećemo znati. Pjotre Andrejeviču, molim vas, recite mi kome bih mogao da pomognem pre nego što odem. Recite mi, i ja ću se postarati. Samo mi je žao što nisam u mogućnosti da vama pomognem.“
Otac Arsenije je zamišljeno posmatrao majora. „Hvala vam“, reče. „Hvala vam. Znam da mi vi ne možete pomoći; kada za to dođe vreme, pomoći će mi Bog. U međuvremenu, pomozite Avsenkovu da izađe iz logora, pomozite studentu Alekseju Nikonovu, lekaru Denisovu i bivšem zločincu Trifonovu. Postarajte se da ih premeste u običan logor – tamo će im život biti lakši, a i lakše će moći da im pomognu spolja.
Otac Arsenije ne spomenu Sivog. „Sergeje Petroviču!“ reče, gledajući ga u oči. „Kada stignete u Moskvu, učinite sve što možete da više ne radite za „službu bezbednosti.“ Tražite premeštaj, ili ćete doživeti slom. Pošto ste videli i shvatili šta se ovde događa, postali ste drugi čovek. Spasite dušu!“
Abrosimov je posmatrao starca. Ni njemu samom nije bilo jasno kakva će izgledati njegova budućnost, no činilo mu se da otac Arsenije zna više o njemu od njega samog. Ponovo ga preplaviše sećanja iz detinjstva. Da, otac Arsenije je pravi Hrišćanin. Nekada davno je čitao o takvim ljudima…
Sergeja Petroviča obuze osećanje duboke tuge. On ustade, približi se ocu Arseniju i, veoma ganut, reče mu: „Ne znam da li ću vas ikada više videti, no vi ste na meni ostavili neizbrisiv pečat. Ja sada drugačije posmatram život. Verujem vam, verujem Veri Danilovnoj i svojoj supruzi. Sve razumem. Znam da se neprestano molite. Ne zaboravite me, Pjotre Andrejeviču, ne zaboravite me!“
Otac Arsenije ustade sa stolice, priđe Abrosimovu, zagrli ga i reče: „Neka vas Bog čuva, Sergeje Petroviču! Ne zaboravljajte na druge, pomažite im, činite dobro, ma gde se nalazili. Pomažite ljudima. A vi i ja ćemo se sresti ponovo jednog dana.“
Zatim se pokloni duboko i izađe. Dok je izlazio, Abrosimov je imao utisak da nije on bio taj koji je pozvao oca Arsenija na razgovor, već da je otac Arsenije pozvao njega.
Abrosimov nikada nije zaboravio svoje susrete sa ocem Arsenijem. Kada ga je prvi put sreo, video je pred sobom starca u iskrpljenoj pamučnoj jakni, umornog, iznemoglog, koji je delovao slomljeno i prazno. No kada ga je pogledao u oči, shvatio je da je otac Arsenije pun života, vere i preobilne ljubavi prema svakome. Nije bio ni slomljen, ni prazan. Goreo je nekom unutrašnjom snagom koju je štedro delio sa drugima, olakšavajući time njihova stradanja i odgoneći od njih osećanja straha i očajanja. Prenosio je svoju veru na druge.
Abrosimovu bi jasno da je snaga duha oca Arsenija, hranjena i ukrepljivana verom, toliko velika da bi, ukoliko bi samo hteo, mogao da učini da bude pušten na slobodu, ili da izdejstvuje bilo šta drugo što bi smatrao da je korisno za njega ili druge.
Ovde, u ovom logoru smrti, mada je i sam živeo teškim životom osuđenika, otac Arsenije je izvršavao svoj hrišćanski podvig.
Posao koji je obavljao Abrosimov bio je veoma težak; čitav njegov život bio je teskoban, a kao posledica toga, izgubila se njegova veza sa Bogom. Susret sa ocem Arsenijem potresao mu je dušu, naterao ga da ponovo razmisli o sebi i svom životu i da svoju prošlost drugačije vrednuje. Pred njim se i dalje nalazio dug put do Boga, no zahvaljujući ocu Arseniju, učinio je prvi korak na tom putu. Mnogo godina kasnije, Abrosimov je izneo svoja sećanja: „Moj povratak u Moskvu je bio veoma mukotrpan. Sve mi je vraćeno: čin, posao… Ipak, nešto se isprečilo između mog starog života i novog. Na kraju sam duboko razmislio o svom životu i ostavio posao. Biću iskren sa vama: počinio sam mnoga zlodela, toliko mnogo užasnih stvari, a sve vreme dok sam ih činio, smatrao sam da činim dobro.
„Aleksandar Pavlovič Avsenkov mi je pomogao. Pre svega, pomogao mi je da odmrsim stvari u svojoj glavi. Kada sam shvatio šta sam sve učinio, bio sam ubeđen da za moje grehe nema oproštaja. Međutim, tada mi Aleksandar Pavlovič predade poruku od oca Arsenija koji je tada već bio oslobođen. Poruka je glasila: „Pamti i nemoj sumnjati! Bog koji nas kara radi naših grehova takođe nas i razrešava od njih, bezgraničnom Svojom milošću. Nema tako teškog greha niti kletve koja ne može biti iskupljena dobrim delima i molitvom.“
„Otac Arsenije mi je mnogo pomogao da shvatim veru. Naravno, nisam dostigao nivo druge njegove duhovne dece, no ipak sam se trudio da hodim ka Bogu.
„Otac Arsenije, kome sam poverio sve svoje sumnje i nedoumice u pogledu naše vere i verskih obreda, uvek bi mi govorio: „Ako se osvrneš na svoju prošlost, na svoje dugo potucanje kroz život u kome nisi imao nijednu unutrašnju tačku oslonca, sasvim je razumljivo što te muče sumnje i nedoumice. No zar je to važno? Ti razumeš i osećaš da Bog zaista postoji, znaš put k Njemu. Samo veruj, i sve što je nevažno će jednostavno nestati.“ Izuzetan čovek je bio otac Arsenije. Istinski Hrišćanin.“
Otac Arsenije se vrati u svoju baraku. Bio je pun radosti zbog Aleksandra Pavloviča, Sazikova, Alekseja, Denisova i Trifonova, što će napokon biti pušteni iz logora i što će biti slobodni, no neka tuga mu načas pomrači dušu: odlazili su mu prijatelji…
Imaće manje bliskih ljudi oko sebe. Verovao je da ga Bog neće napustiti i da će na mesto onih koji odlaze doći novi. Iste večeri je saopštio Avsenkovu vest o oslobađanju. Razgovarali su celu noć, a ujutro se oprostili. Boravak u logoru i poznanstvo sa ocem Arsenijem, sve je to sasvim promenilo Avsenkov pogled na svet i na druge ljude. Kada je prvo dospeo u logor, hteo je da izvrši samoubistvo; bespomoćni očaj je ovladao njime, izgubio je volju. Sada, odlazeći iz logora, osećao se duhovno bogatim, jakog duha, tvrde i postojane vere u Boga, sa novim razumevanjem i poštovanjem prema stradanjima drugih.
Te noći su probdeli zajedno na molitvi. Zagrlivši oca Arsenija, Avsenkov je ponavljao: „Ne zaboravi me, oče Arsenije, potražiću tvoje prijatelje, jer to su sada i moji prijatelji. Moli se za nas!“ Ujutro se Avsenkov oprostio sa Sazikovim i Aleksejem, jer je znao da mu neće biti dopušteno da se vrati u baraku kada mu saopšte da je oslobođen.
Kroz otprilike četiri nedelje, i Sazikov, Aleksej, Trifonov i Denisov pozvani su u glavni sektor. Više se nisu vratili u baraku. Ostali su pokušavali da odgonetnu šta se sa njima dogodilo. Major, sada general Abrosimov, održao je svoju reč.
 


 
NAPOMENE:

  1. Berija – šef Staljinove tajne službe, poznat po svojoj okrutnosti.
Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *