ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 
Казивања о своме духовном оцу саставио слуга Божји Александар.
 
УВОД
 
У новије време штампана су многа сведочанства о животу политичких затвореника у Русији у Стаљиново доба. Писали су их научници, припадници војске, писци, бивши бољшевици, образовани људи свих занимања, али и прости људи, сељаци и радници. Ипак, мислим да до данас нико није писао о милионима Православних који су оставили своје животе по стратиштима логора и казамата, који су били подвргавани најстрашнијим мучењима и ислеђивањима. Они су страдали и гинули за своју веру, у име Бога којега се никада нису одрекли. Умирући, они су Му појали хвалу и Он их није напустио.
Запечатити усне и ћутати о овоме значило би препустити забораву све патње, крстоносни пут и смрт милиона мученика који су пострадали Бога ради и ради нас који смо остали да на земљи живимо.
Наша је дужност пред Богом и пред Његовим људима да проговоримо о овим мученицима.
У ова претешка времена пострадали су најбољи мужеви Руске Православне Цркве: свештеници, епископи, старци, монаси и дубоко верујући народ у коме је горео неугасиви пламен вере. По својој снази, ова вера беше једнака оној коју су исповедали први мученици за Христа, можда чак и јача. У овој књизи сусрешћемо се са само једним од ових, још увек неканонизованих светитеља. А колико је много било оних који су нас ради страдали!
Двадесет је векова човечанство узрастало у Богопознању. Хришћанска вера је људима даровала светлост и живот; па ипак, у овом, двадесетом веку, било је и таквих људи који су свесно одбацили ово богато и свето наслеђе и који су се определили за зло. Умножавајући то зло у себи и другима, послали су милионе невиних људи у мученичко страдање и смрт.
Бог је благоизволео да са оцем Арсенијем проведем у логору само кратко време. Ипак, и то мало времена проведено са њим било ми је довољно да уђем у веру, да постанем његово духовно чедо, да кренем његовим путем, да будем сведок његовој дубокој љубави према Богу и људима, да схватим шта значи бити прави Хришћанин.
Прошлост се не сме заборавити – она је темељ садашњости и будућности. Зато осећам да ми је дужност да сакупим што више материјала о животном путу оца Арсенија. Да бих сабрао сва ова драгоцена казивања о њему, разговарао сам са његовом духовном децом, читао писма која им је писао и сведочења људи који су га познавали.
Духовне деце оца Арсенија је било много. Куд год га је Бог слао, стицао је нова духовна чада. Било их је у граду у коме је раније живео док је био историчар уметности, а касније рукоположен за свештеника и у коме је основао заједницу верујућих – Хришћанско братство, било их је у селима у којима је био протеран, било их је у градићу изгубљеном у шумовитом северу где је провео неколико година, а било их је и у злогласном логору “специјалног режима”. Међу његовом духовном децом било је фабричких радника, сељака, интелектуалаца, криминалаца, политичких затвореника, бивших комуниста, као и логорских старешина разних чинова. Долазећи у додир са оцем Арсенијем, они су постајали његова духовна деца, пријатељи, верници и следбеници.
Да! Беше их много који су, када су га упознали, кренули за њим. Они које сам лично познавао испричали су ми оно што су о њему знали и чему су били сведоци.
Приликом сваког сусрета са оцем Арсенијем, покушавао сам да сазнам више о појединостима из његовог живота, но мада смо често разговарали, ретко је говорио о себи. Неке од тих разговора успео сам да забележим док је још био жив. Тада сам му давао своје белешке да их прегледа и питао га: “Је ли овако било?” “Да”, одговарао би увек. А онда би увек додао: “Све је нас Бог повео различитим стазама и путевима, и сваки човек има, ако се само потрудиш да дубински сагледаш његов живот, нешто о чему је вредно писати. Мој живот је, попут многих, увек био испреплетан са животима других људи и текао упоредо са њиховим. Свачега је ту било. Али све је Бог тако уредио.”
Често се дешавало да понешто исправи у мојим белешкама. Тада сам, наравно, морао да мењам називе места и имена скоро свих људи о којима је било реч. Неки од њих су и даље међу живима и – ко зна? Зла времена се могу повратити.
Трагање за материјалом је било напорно, али је уродило плодом: многа казивања и сећања изнета су у овој књизи. Обрада књиге је далеко од савршенства, али успева да оживи пред нама лик оца Арсенија.
Када сам започео посао, нисам имао представу о количини материјала који ће ми бити доступан, нити сам знао које ће природе тај материјал бити. Сада, по обављеном послу, мишљења сам да је најкорисније да се књига подели на три дела: први део носи назив Логор, а други део, састављен из већ прикупљених записа, назвао би се Пут. Други део би садржавао писма, сећања и казивања људи који су познавали оца Арсенија. Што се трећег дела тиче, материјала има много, а биће потребно и много рада да се све то обједини. Нека би ми Бог помогао у томе.
Сујета би била рећи: “Ја сам сакупљао”, “ја сам писао.” Много је људи прикупљало, записивало и делило са мном сећање на оца Арсенија. За овај подухват заслужно је на десетине људи који су познавали и волели оца Арсенија. Ја сам само покушао, као и сви они које је отац Арсеније подигао и усмерио на пут вере, да му се макар мало одужим што ме је избавио од пропасти и дао ми нови живот.
По читању ове књиге, помолите се за здравље и спасење слуге Божјег Александра. То ће бити моја велика награда.
 

   

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran