NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
TEŽAK PUT
 
Prozorljivost oca Arsenija je zaprepašćivala mnoge koji su k njemu dolazili, a neke je čak i plašila, no on sam nije mogao to da razume, niti je smatrao da mu je Bog podario neko posebno poznavanje ljudske duše. Ja sam vazda provodio vreme kraj oca Arsenija i uvideo da on iskreno veruje da je razumevanje ljudske duše svojstveno svakom svešteniku. Bio je ubeđen da ne poseduje nikakvu naročitu sposobnost čitanja misli, već da samo dobro razume ljude koji sami hoće da svoje misli podele s njim i da mu ih prenesu. Imao je ogroman i neverovatan uticaj na ljude koji bi mu dolazili. Oni koji su mu često dolazili i znali kako on živi bili su zadivljeni dubinom i snagom njegove Bogom dane prozorljivosti. Avsenkov mi je ispričao dva događaja koja ga behu duboko potresla, kojima je bio svedok kada je, pod uticajem oca Arsenija, počeo da veruje u Boga.
Jedne večeri, nešto pre poslednje prozivke, doveli su veću grupu novih zatvorenika u logor. Administracija logora stade da ih razvrstava po barakama, prema broju praznih ležajeva.
„U našu baraku su tada poslali oko dvadeset petoro“, sećao se Avsenkov. „Videlo se da su dugo pešačili. Ugurali su ih u baraku. Ličili su više na seni nego na ljude. Jedva su stajali na nogama, a život im se polako gasio. Napolju je bilo ledeno, hrane im nisu davali dva dana. Tri noći nisu spavali.
„Među njima je bilo najviše intelektualaca, „narodnih neprijatelja“, inženjera, agronoma i lekara, ali i nekoliko kriminalaca.
„Doveli su ih pre prozivke, pošto su nam već bili podelili večernji obrok sastavljen od hleba i retke supe. Službenici koji su radili u logorskoj administraciji su već bili otišli ili su završavali posao.
„Stražari su najpre pomislili da bi novima trebalo dati nešto da pojedu, da bi potom zaključili da je tako nešto suviše komplikovano. „Morali bismo ponovi da ložimo vatru“, gunđali su. „Da grejemo supu, otključamo skladište, narežemo hleba, pa onda još i da pišemo izveštaj koliko je čega potrošeno…“
„To je zaista bio komplikovan posao. Dogovoreno je da novi zatvorenici mogu da pričekaju do sutra – ima vremena. Komandant logora čak izjavi: „Na kraju krajeva, nisu oni gosti pa da ih dvorimo, nego neprijatelji naroda. Ništa im neće biti.“ Tako su, dakle odlučili. Naravno, znali su da će mnogi od njih umreti još te noći, a da će u izveštajima morati da slažu kako su ti ljudi umirali u rasponu od nekoliko dana, da ne bi bili okrivljeni za smrt velikog boja zatvorenika odmah po dolasku. U tom slučaju, odgovornost za njihovu smrt snosio bi logor.
„I tako, novi osuđenici dođoše u našu baraku. Kao što je poznato, novajlije nisu nigde dobrodošle. To počinje već u školi, zadirkivanjem novih učenika u razredu, zatim na poslu, gde se radnici podsmevaju pripravnicima i prave im neprijatnosti, a u logorima je to naročito izraženo. Tako da smo ih i mi samo pogledali – novodošli zatvorenici nisu ni ličili na ljude, nego na nekakve ostatke ljudskih bića; nisu bili u stanju ni da stoje. Nije nam bilo jasno kako su uopšte mogli da dođu do logora. Stajali su naslonjeni na zidove, ili su se pridržavali za krevete.
„Zatvorenik zadužen za red u našoj baraci im reče: „Idite, lezite na prazne krevete.“ Svi smo znali da su jedini slobodni ležajevi oni koji se nalaze najdalje od peći. Tamo je bilo veoma hladno i nije bilo načina da se novopridošli tamo zagreju.
„Stariji stanovnici barake su se već spremali za počinak. Neki su već bili legli, dok su drugi i dalje igrali karte. Kriminalci su odmah odmerili novodošle, a kad su videli da od njih nema šta da se uzme, zaboravili su na njih.
„Otac Arsenije je ležao i molio se. Kada su novi zatvorenici ušli, on ustade i uputi se ka glavnim kriminalcima. Njihova reč je bila zakon za sve kriminalce, kao i za političke zatvorenike; ako bi se neko oglušio o njihove zapovesti, svašta je moglo da se dogodi.
„Otac Arsenije se obrati tim vođama kriminalaca, „teškim slučajevima“, kako smo ih nazivali: „Mora se pomoći novima. Promrzli su, gladni i iznemogli. Ako im ne pomognemo sada, mnogi od njih će zasigurno umreti noćas.“
“ „Teški slučajevi“ su poznavali oca Arsenija dobro i poštovali ga. Pošto su sa njime proveli nekoliko godina, voleli su ga na svoj način; no ovaj put jedan od kriminalaca pljunu na pod i reče: „Ma nek“ crknu. I mi ćemo uskoro. Neću da delim svoju hranu ni sa kim. Razumeš li, pope?“
„Ostali su ćutali. Čovek se teško rastaje od onoga što je njegovo, pogotovu na ovakvom mestu gde je uobičajeno da se pomaže samo prijateljima. Svi smo gledali u oca Arsenija. Kako će se ovo završiti? Novodošli su i dalje stajali zbijeni u grupicama i nemo nas posmatrali.
„Otac Arsenije je i dalje mirno gledao kriminalace u oči, zatim se prekrsti i reče: „Dogovoreno je: ustupamo ležajeve blizu peći novima, a mi ćemo spavati tamo gde je hladnije. Šta god ko ima od hrane, neka donese ovamo na sto. Zagrejaćemo vode – peći su i dalje tople. Hajde, brzo.“
“ „Teški slučajevi“ ustadoše bez reči i počeše da prave novi raspored spavanja u baraci. Vadili su ostatke hrane i stavljali na sto. I ostali učiniše isto. Neki od zločinaca su pokušali da sakriju hleb, ali ostali su to primetili i zapretili im.
„Mrvu po mrvu, sakupilo se dovoljno hrane da se dvadeset pet novajlija nahrani. Zagrejali smo vodu u limenkama na peći. Otac Arsenije razdeli sakupljenu hranu novim zatvorenicima i oni polegaše u svoje postelje. Svi su preživeli, što nije moglo da se kaže za nesrećnike koji su razmešteni po drugim barakama. Za otprilike četiri dana, novodošli su se dovoljno povratili, pa su i njih poslali na rad.
„Zaprepastila me je mirnoća i usredsređenost oca Arsenija kada je izgovorio te reči: „Hajde brzo!“ On se tada obraćao ljudima koji nisu imali šta da izgube. On im je sasvim mino rekao šta da urade, a oni su ga poslušali – kao da se radilo o naređenju.
„Često sam razmišljao o tome“, sećao se Aleksandar Pavlovič Avsenkov. „Otkuda ocu Arseniju snage da tako nešto uradi? Da li je uspevao da dirne u savest ljudi, ili im je naprosto nalagao da, u ime Boga, izvrše ono što im je ionako bila dužnost?“ Avsenkov zaključi da se snaga oca Arsenija sastojala iz toga što je sve tražio u ime Boga.

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *