NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
ISPOVEST
 
Jednog dana Sazikov priđe ocu Arseniju i, kao da se snebiva, poče govoriti o nekim nevažnim stvarima. Onda iznenada reče: „Oče Arsenije, ako dozvolite, želeo bih da se ispovedim. Osećam da mi je kraj blizu i da neću izaći odavde, a nosim teško breme grehova, veoma teško.“
U logoru je teško provesti nasamo sa nekim sat ili dva. Čovek je uvek pod prismotrom, što je jedan od razloga što se ovakvi logori zovu „specijalnima.“ Ipak, Sazikov nekako uspe da dođe ocu Arseniju na ispovest. Bili su sami, ostalo je dva sata do prozivke. Da su ih uhvatili da razgovaraju nasamo, obojicu bi poslali u samicu na najmanje pet dana. I jedan i drugi su to znali.
Serafim pade na kolena: bio je izgubljen. Otac Arsenije položi svoju ruku na njegovu glavu i otpoče, kao i uvek s pažnjom, da čita molitvu. Prošlo je nekoliko minuta. Serafim poče da govori, ispočetka isprekidano i nevezano. Bio je veoma napet. Otac Arsenije ništa nije rekao, nije ga vodio kroz ispovest, niti mu pomagao, već ga je samo slušao i molio se Bogu, jer je znao da čovek mora sam da pronađe sebe, bez ičije pomoći. Za vreme izdržavanja logorske kazne Otac Arsenije je mnoge ispovedio, no ispovest okorelog kriminalca, „beznadežnog“ slučaja, čak je i za njega je bila zaista velika retkost.
Većina zločinaca koji su mu dolazili na ispovest bili su ljudi koji su sve izgubili, čije su duše ostale prazne i puste. Savest, ljubav, istina, vera u bilo šta, sve je to odavno iščezlo iz njihovih duša. Behu to ljudi slomljeni, okrvavljeni, okamenjeni u svojoj surovosti i raspusnom životu. Iz prošlosti nisu crpeli nikakvu radost, već samo strah. Nisu bili u stanju da se istrgnu iz društva sebi sličnih, te su stoga provodili te poslednje dane svoga života u gnevu i okrutnosti, bez nade u bilo šta. Pred su stajale samo dve mogućnosti: smrt ili uspešno bekstvo iz logora.
Njihove ispovesti, kad bi do njih dolazilo, bile su sve slične. Razlikovalo se samo detinjstvo, sve ostalo je bilo slično: pljačke, ubistva, pijančenje, nedolično ponašanje, a iznad svega, strah. No, ipak, razlikovala se dubina pada svakog od njih. Nekima je bilo jasno da čine veliko zlo, no nisu mogli tome da se odupru, već su tonuli sve dublje i dublje; drugi su se ponosili svojim zlodelima i nastavljali da žive nasilničkim životom, smatrajući sebe ispravnima, čak i herojima, uživajući u tuđem stradanju.Treći su, sa godinama, počinjali da razmišljaju o svom životu, ali nisu znali kako dalje živeti. Serafim je uvideo dubinu svoga pada i pokušao da ga zaustavi, ali nije znao da nađe put kojim bi izašao iz sveta zločinaca.
Otac Arsenije je sve ovo shvatao.
Sazikov je govorio, no ispovest nikako da poteče. Dok se spremao za ispovest, razmišljao je o tome šta će i kako govoriti, ali sada je sve to zaboravio. Bio je veoma zbunjen. Želeo je da bude sasvim iskren, ali nije bio u stanju da progovori iz duše. Tako je njegova ispovest izgubila vezu sa dušom i prerasla u običnu priču. I ovo je otac Arsenije shvatio, no želeo je da Serafim sam, svojim snagama, dobije tu bitku sa svojom prošlošću, što bi mu otvorilo put ka istinskom pokajanju.
Vidno potrešen i nervozan, Serafim je, kroz plač, nastavio da govori, no ispovest još uvek nije potekla iz duše. Borba između njegove prošlosti i sadašnjosti beše toliko velika, da otac Arsenije oseti da je Serafimu potrebna pomoć, da mu je potrebna slamčica spasa koja, mada krhka i tanka, ipak može da spase davljenika koji se za nju hvata. I otac Arsenije pruži Serafimu tu „slamku“, rekavši mu: „Sećaš li se kako te je ona žena molila za milost, a ti joj se nisi smilovao, pa si se posle stideo od samog sebe?“
Serafim u trenutku shvati da otac Arsenije vidi i zna sve o njemu. Uvide da ne mora da bira reči kojima bi opisao samoga sebe. Trebalo je samo da bez straha otvori svoju dušu ocu Arseniju, i ovaj bi tada sve mogao da vidi, da razume i da odmeri, i da mu kaže ima li oproštaja njegovim grehovima ili ne.
Serafim okonča svoju ispovest, predavši u ruke oca Arsenija čitavu svoju dušu. I dalje je bio na kolenima, a lice mu beše vlažno od suza. Beše to prvi put u njegovom životu da se sasvim otvorio, da je otkrio čitav svoj život; sada je čekao da čuje presudu za svoju krivicu.
Priklonivši glavu nad Serafimom, otac Arsenije se molio. Nije mogao da nađe reči kojima bi mogao da podari Serafimu očišćenje i prosvetljenje, reči kojima bi mogao da ga usmeri u njegovom novom životu.
Ova ispovest je bila toliko iskrena, a svest o sopstvenoj ogrehovljenosti toliko snažna, no Serafim ipak beše počinio toliko užasnih zlodela, toliko je ljudi ojadio i zadao mnogo bola i stradanja; sve je to bilo izmešano, a otac Arsenije je sada morao da sve to izvaga i izmeri, da odvoji jedno od drugoga i da proceni težinu grehova.
Sveštenomonah Arsenije kome beše data moć da razreši i oprosti grehe ovom grešniku u ime Božje, sada se nalazio u otvorenom sukobu sa čovekom Arsenijem, koji kao ljudsko biće nije bio u stanju da prihvati i oprosti sva Serafimova zlodela. „Gospode, Bože moj! Podaj mi snage da saznam Tvoju volju. Pomozi mi da Serafimu pokažem put, da mu pomognem da nađe sebe. Majko Božja, pomozi nam obojici, grešnima! Pomozi, Bože…“
I dok se molio, dođe mu na um saznanje da ne treba ništa da kaže, ništa da odmerava, niti da odlučuje. Ispovest ovog čoveka, Serafima, koji beše pogubio sve veze sa Gospodom, bila je toliko duboka i iskrena, toliko je otkrila njegovu dušu i pokazala da taj čovek, ne samo da se okrenuo ka Bogu, već Ga je i našao, te da će od sada pa nadalje hoditi samo ka Njemu. Serafim će za svoje grehe dati odgovor na Sudu pred Bogom i pred svojom savešću.
Otac Arsenije ustade i prigrlivši Serafimovu glavu uz svoje grudi izgovori razrešnu molitvu: „Ja, nedostojni jeromonah Arsenije, silom koja mi je data, opraštam ti i razrešavam te od svih tvojih grehova, čedo Serafime. Idi i čini ljudima dobro i Bog će ti pokazati put.“
Po okončanju ispovesti i zagrlivši Serafima još jedanput, otac Arsenije, kao da vidi budućnost, reče: „Neću te ostaviti dokle god budeš živ, Serafime. Bog će nam pomoći.“
Nakon ovog događaja, neke nevidljive vrpce zauvek su povezale oca Arsenija i Serafima Sazikova.

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *