NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
NA ČIJOJ SI TI STRANI, POPE?
 
Novi osuđenici u logoru u početku broje dane, zatim nedelje, a posle godinu dana zarobljeništva obično prestaju da broje i samo očekuju smrt. Iscrpljujući rad, neprestana glad, tuče, batinanja, hladnoća, udaljenost od doma, sve to čoveka otupljuje i čini ga sposobnim da misli samo o svojoj predstojećoj smrti. Otuda je moralni sunovrat česta pojava kod logorskih osuđenika.
Za mnoge od nas političkih zatvorenika, a pogotovu za kriminalce, važilo je pravilo da nam raspoloženje raste ili opada u zavisnosti od okolnosti kao što su: poseta nadzornika, ukradeni komad hleba, tuča, naročito težak posao zadat celoj brigadi, ćelija samica, promrzli prsti ili smrt druga iz barake. U takvim okolnostima čovek je bio u stanju samo da razmišlja o ovim stvarima, misli bi mu postajale životinjske, primitivne. Jedina želja većine zatvorenika bila je da se dobro najede, da spava dva dana za redom, ili da pronađe litar votke, da se opije i da se posle toga ponovo najede. Naravno, sve su ovo bili samo pusti snovi…
Među političkim zatvorenicima beše nekoliko koji su se trudili da ostanu ljudi. Držali su se po strani, pomagali jedni drugima i nisu želeli da se spuštaju na nivo kriminalaca. Pokušavali su, koliko su im to dopuštale prilike u logoru, da žive dostojanstveno. Ovi ljudi bi se sastajali u uglu barake i tamo držali predavanja, recitovali poeziju ili čitali memoare, ponekad bi uspeli nešto i da zapišu na parčićima papira do kojih su nekad uspeli da dođu. Često bi se o određenoj temi razvila žučna rasprava; ipak, najvatrenije diskusije vodile su se na političke teme. U ovakve rasprave su se ponekad uključivali i kriminalci, a pridruživali bi im se pokatkad i oni politički zatvorenici za koje se mislilo da ih više ništa ne interesuje. U ovakvim strasnim prepirkama izbijala je mržnja prema protivnicima. Otac Arsenije nikada nije učestvovao u ovim raspravama, ali jednom je, i protiv svoje volje, bio uvučen.
Zatvorenici su, po pravilu, izbegavali da izraze svoje mišljenje, ali bi u jeku jedne ovakve rasprave zaboravljali na strah i na moguće posledice. Neki bi čak govorili: „Pa šta, ionako ću uskoro da umrem, ali barem ću reći šta mislim.“
Te večeri, posle prozivke, baraka je, kao i obično, zaključana. Napolju je besneo vetar, duvajući na sve strane. Sneg je zatrpao prozore, unutra je bilo zagušljivo i vlažno, ali ipak toplo. Sijalice su veoma slabo osvetljavale prostoriju. Sve je ovo doprinosilo sumornoj i depresivnoj atmosferi. Ljudima je bilo dosta samovanja.
Sužnji stadoše da se sakupljaju u grupice i otpočeše razgovor uz prepirku, uz sećanja. Zločinci su igrali domine ili se kartali za novac ili hranu. Blizu ležaja na kome se odmarao otac Arsenije okupilo se nekoliko ljudi čiji je razgovor ubrzo prerastao u strasnu prepirku na temu njihovog mišljenja o vlastima. U sledećih četvrt sata u raspravu se uključiše još dvadesetorica i prepirka postade vatrena. Ljudi su upadali jedni drugima u reč i postajali veoma agresivni. Među njima je bilo bivših članova Kompartije, školovanih ljudi raznih struka, nekoliko Vlasovaca[1]* i drugih. Začuli su se povici: „Zašto smo ovde? Ni za šta! Gde je tu pravda? Trebalo bi ih sve postreljati!“ Na licima ljudi ogledala se gorčina i gnev. Nekih petoro ili šestoro bivših članova Kompartije pokušavalo je da izrazi svoje neslaganje sa ovim i da objasne kako je po sredi velika i tragična greška koja će se jednog dana ispraviti. Po njima, sve je to bilo rezultat podrivanja od strane neprijatelja u redovima Partije, za koje čak ni Staljin nije znao, pa je na taj način bio prevaren.
„On prevaren, a pola Rusije u logorima! Ovo je smišljeno uništavanje vladinih službenika!“ povika neko.
„Zna Staljin, zna. On je sam ovo naredio“, složi se drugi.
Jedan zatvorenik, koga su uhapsili zbog nepodobnog ponašanja i kovanja zavere protiv Staljina, bio je naročito ljut. Lice mu se iskrivilo, a glas podrhtavao. Vlasovci su urlali, optužujući sve i svakoga.
„Te komuniste bi sve trebalo pobiti, povešati!“
Jedan starac, tvrdokorni Boljševik još od 1917, razjareno je vikao na drugoga, koji je neko vreme ratovao na strani Nemaca.
„Izdajniče!“ vikao je. „Trebalo te je ubiti, a ti ovde sediš, još si živ! Znaš li koliko sam takvih kao što si ti sopstvenim rukama postreljao i povešao? Mnogo! Samo mi je žao što nisam na tebe još onda naišao! Ja ovde ispaštam svoje greške, a svoje kosti treba da ostavim zajedno sa tvojima, izdajniče!“
„Ja izdajnik? Ja izdajnik? Ja sam se borio za sovjetsku vlast!“
„Možeš ti da vičeš „ja“, „ja“ koliko hoćeš, ali tebe su strpali u logor kao izdajnika. Eto dokle te je dovela ta tvoja „vlast“!
Zatvorenici koji su stajali po strani počeše da se smeju, no svađa nije prestajala. Onda neko reče: „Uništili su nam crkve, pogazili veru.“ Neko primeti oca Arsenija koji je sedeo u blizini i pozva ga. „Je li, Pjotre Andrejeviču, a kakav je stav Crkve prema vlastima?“
Otac Arsenije ne htede da odgovori, no nekoliko učesnika rasprave dođoše po njega i posadiše ga među one koji su se svađali. Prijatelji oca Arsenija behu zabrinuti, jer su znali šta će im otac Arsenije odgovoriti.
Vlasovci su se držali po strani od ostalih. Ničega se nisu bojali; znali su razlog zbog kojeg su osuđeni i bili su svesni da im je kraj veoma blizu. Jedan od njih reče: „Ajde, pope! Pričaj!“
Otac Arsenije zastade za trenutak, a onda poče da govori: „Vi ovde veoma vatreno raspravljate. Vaša polemika je postala žučna, čak i agresivna. Stvarno je teško živeti u logoru; svi mi znamo šta nas ovde čeka. Zato je ovaj razgovor i postao toliko žučan. To je razumljivo. Samo, nikoga ne bi trebalo ubijati niti uništavati. Svi vi za ovo okrivljujete nekoga: vlasti, sud, ove ili one ljude; čak ste i mene uvukli u raspravu da bih jednima držao stranu, a samim tim provocirao druge.
„Kažete da su komunisti pohapsili verni narod, da su zatvorili crkve, pogazili veru. Da, na prvi pogled to zaista tako izgleda, ali hajde da se zagledamo malo dublje u ovaj problem, hajde da se podsetimo malo na prošlost. Mnogi su Rusi izgubili veru i prestali da poštuju našu prošlost. Izgubili smo mnogo toga dobrog i vrednog. A ko je za to kriv? Vlasti? Ne, mi smo sami krivi, mi sada samo žanjemo ono što smo sami posejali.
„Setimo se loših primera koje su nam davali članovi inteligencije, plemstva, trgovci, državni činovnici. Mi sveštenici smo bili najgori od svih.
„Deca sveštenika su postajala ateisti, revolucionari, iz prostog razloga što su u svojim porodicama gledala laž i nedostatak prave vere. Sveštenici su, još mnogo pre revolucije, izgubili pravo da se nazivaju pastirima ljudi, vidarima ljudske savesti. Sveštenički čin je postao profesija. Bilo je mnogo sveštenika ateista i alkoholičara.
„Od svih manastira u zemlji, samo pet ili šest su ostali svetionici Pravoslavlja: Manastir Valaam, Optina Pustinja sa njenim velikim starcima, ženski manastir Divejevo i Sarovski manastir. Drugi manastiri su postali obične zajednice sa vrlo malo vere.
„Šta su mogli ljudi da nauče u takvim manastirima? Kakav primer su ti manastiri davali?
„Nismo narod obrazovali kako treba, nismo mu pružili osnovu za jaku veru. Upamtite to! Zato su ti ljudi tako brzo zaboravili na nas, svoje sveštenike, na svoju veru, zato su učestvovali u rušenju crkava, a ponekad čak i predvodili njihovo uništavanje.
„Kad sve ovo znam, kako mogu da upirem prstom u vlast? Seme bezverja je palo na tle koje smo mi sami pripremili. Sve ostalo niče sa tog tla: logor, naše muke, stradanje nevinih. No, kažem vam sasvim otvoreno: šta god se događalo u mojoj zemlji, ja sam njen građanin. Kao sveštenik, uvek sam učio svoju duhovnu decu da je naša dužnost da branimo i pomažemo Otadžbinu. Ovome što se sada događa mora jednom doći kraj: ono je jedna velika greška koja će se pre ili kasnije ispraviti.“
„Znači naš pop je komunista. Trebalo bi te zgnječiti kao buvu kad tako propovedaš. Praviš se tu da si svetac, a u stvari si dupli igrač, širiš propagandu. Sigurno radiš za vlast.“ Reče jedan i grubo izbaci oca Arsenija iz kruga onih koji su polemisali.
Preprika se nastavi istom žestinom, no neki učesnici počeše da odlaze.
Posle ovog događaja, pojedini zatvorenici počeše da napadaju oca Arsenija. Nekoliko puta je pretučen noću, jednom mu je neko prosuo mokraću po krevetu, krali su mu sledovanje hrane. Mi koji smo mu bili prijatelji pokušavali smo da ga zaštitimo od te grupe napadača, znajući da su to ljudi izgubljeni i stoga sposobni za sve.
Jedne večeri pripadnik te grupe, neki Žora Grigorenko iz Kijeva, dođe po oca Arsenija i povede ga k Žitlovskom, koji beše glavni među Vlasovcima. Žitlovski je neobavezno razgovarao sa svojim drugarima, zavaljen na krevet.
„Dobro, pope, hoćeš li da budeš sa nama ili sa komunjarama? Radiš za upravu logora – to znamo. Ispovedaš ljude, pa ih posle prijavljuješ. Ima da te ucmekamo vrlo brzo, ali za sada ćemo samo da te prebijemo, za primer ostalima. Hajde, Žora. No prvo, čujmo šta pop ima da nam kaže.“
Žoru Grigorenka niko nije voleo. Bio je zdepaste građe i širokih ramena. Izgledao je kao da nema vrat. Imao je veliki ožiljak koji mu je izobličavao lice, te je izgledalo kao da se stalno smeje. Zbog svega toga, svima je bio gadan. Govorilo se da je u nemačkoj armiji radio kao dželat, premda je u logor poslat isključivo kao pripadnik Vlasovskog pokreta.
Otac Arsenije je mirno gledao Žitlovskog. „Samo Bog odlučuje o životima ljudi. Vi ne odlučujete. Ja ne pripadam nijednoj grupi“, reče, zatim sede na ležaj naspram Žitlovskog i nastavi: „Ne pokušavajte da me zaplašite. Vikanje, batine, pretnje smrću, sve mi je to jako dobro poznato. Bog je taj u Koga ja bezuslovno verujem, Koji je svakome od nas odredio meru stradanja i koliko ćemo poživeti na zemlji. Ako se moj život ovde i sada prekine, znači da je to volja Božja. To ne možemo ni vi, ni ja da promenimo. A obojica ćemo na kraju morati da stanemo pred sud Božji i da podnesemo račun za sva naša dela.
„Verujem u Boga i verovaću do poslednjeg svog daha. A vi? Gde je vaš Bog? Gde vam je vera? Stalno i mnogo pričate o tome kako treba zaštititi nevine, ali do sada ste samo proganjali, ubijali i ponižavali ljude. Pogledajte svoje ruke – krvave su vam do lakata!“
Žitlovski podiže ruke i zagleda se u njih mutnim pogledom. Zatim odmeri oca Arsenija. Spustivši ruke na krilo zaurla: „Ne pokušavaj da me ubeđuješ ni u šta!“ i prostreli ga strašnim pogledom.
Sa gornjeg ležaja oglasi se Grigorenko: „Arkadij Semjonoviču! Pop je, izgleda, dobio napad rečitosti. Hoćemo li da završimo s njim jednom za svagda?“
„Umukni, Grigorenko! Neka kaže šta ima, pa ćemo ga srediti. U opisu radnog mesta mu je pričanje, baš kao i komunjarama.“
Otac Arsenije nastavi da govori: „Jednom mi je neko rekao da ste vernik. U šta verujete? Sećam se, jednom ste govorili o Dostojevskom – rekoste da vam je to omiljeni pisac, duša ruskog naroda. Sada ću da vam citiram reči starca Zosime iz „Braće Karamazova.“ Evo šta je starac okupljenima poručio sa samrtnog odra: „Nemojte mrzeti ateiste, učitelje zla, materijaliste, čak ni zle ljude, jer ih ima veoma dobrih, pogotovu u našem vremenu. Ljubite Božji narod. Verujte i držite visoko obraz vere. Činite svima ljudima dobro i pomažite im da podnose svoja stradanja.“ A vi, vi svoj život provodite u mržnji i gnevu. No, svakom čoveku je dato vreme da porazmisli o svom životu, pa i vama.“
Rekavši ovo, otac Arsenije ustade i krenu prema svojoj postelji, no Grigorenko skoči sa svog ležaja, zgrabi oca Arsenija i stade da ga guši. U to se kroz okupljenu gomilu probi visok i snažan muškarac, koji u baraci beše stekao nadimak „Mornar.“ On je zaista i bio mornar iz Odese. Osuđen je na petnaest godina robije zbog „politike.“ Bio je neustrašiv, uvek raspoložen, dobar drug i nekim čudom, nikada nije izgubio zdrav izgled, mada je vodio isti život kao i svi.
Odgurnuvši one koji su mu stajali na putu, Mornar ščepa Grigorenka, podiže ga kao vreću i baci ga u sred gomile ljudi koji su stajali oko Žitlovskog.
„Ej, ti! Zaboravio si da nisi više sa Nemcima – sad si ovde, u našem logoru.“ Zatim se okrenu ka Žitlovskom, zgrabi ga za ruku i zapreti mu na dijalektu kakvim govore u Odesi: „A sada, dragi moj, smiri ove tvoje drugare. Ako ih ne smiriš, prerezaćemo vas gde ste najtanji, sve vas!“
Žitlovski i njegova družina bili su vidno zaplašeni. Odnekuda se pojavi poveća grupa zatvorenika spremnih da brane oca Arsenija i Mornara.
Mornar se zatim obrati Grigorenku: „Da se nisi usudio da pipneš Pjotra Andrejeviča. Desi li mu se nešto, ja ću te lično ubiti, a prethodno ću od tebe napraviti pire.
„Hajdemo, Pjotre Andrejeviču, da ih više ne bismo izazivali. Moje poštovanje svima vama – vidimo se u neka bolja vremena.“
Kroz otprilike tri nedelje Žora Grigorenko je prebačen u drugu baraku. Nakon toga, Žitlovski se smirio i čak postao ljubazniji. Rasprave su se i dalje vodile, no oca Arsenija više niko nije primoravao da u njima učestvuje. Ipak, njegove reči o odgovornosti svih nas za ono što se desilo u Rusiji dugo su ostale u pamćenju stanovnika barake.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vlasovci: Rusi koji su se pod generalom Vlasovim pridružili nemačkoj vojsci da bi se borili protiv komunizma spolja. Docnije su ih saveznici vratili u Rusiju, gde je većina osuđena na smrt vešanjem, a ostali izgnani u logore smrti.
Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *