NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
MIHAIL
 
Posle večernje prozivke, pošto je ustanovljeno da su svi zatvorenici na broju, zaključavali bi ih u barake. Pre spavanja mogli su malo da porazgovaraju, da podele utiske o životu u logoru, da igraju domine ili da samo leže na posteljama i da se sećaju prošlosti. Čak i dva sata nakon što bi baraka bila zaključana, mogao se čuti razgovor; zatim bi glasovi polako zamirali i barakom bi zavladala tišina.
Pošto su vrata barake zaključana, otac Arsenije je dugo stajao u molitvi pored svog ležaja, zatim je legao i nastavio da se moli. Napokon je zaspao. San mu nikada nije bio previše dubok. Negde oko jedan po ponoći oseti kako ga neko drma. Skoči iz sna i vide nepoznatog čoveka kako mu šapuće:
„Dođite! Moj sused je na samrti i zove vas!“
Na sasvim drugom kraju barake jedan čovek je zaista umirao. Ležao je na leđima i teško, isprekidano disao. Oči su mu bile neprirodno razrogačene. „Oprostite mi, molim vas!“ reče ocu Arseniju. „Potrebni ste mi. Ja umirem…“ Zatim naglo, skoro zapovednički, reče: „Sedite!“
Otac Arsenije sede pored njega na ležaj. Sijalica koja je svetlela između redova ležaja bacala je slabu svetlost na lice umirućeg koje beše svo prekriveno krupnim graškama znoja. Kosa mu je bila sva mokra, a usne čvrsto stisnute. Bio je iscrpljen, umirao je, no njegove oči, poput dve užarene baklje, gledale su živo u oca Arsenija. U tim je očima živeo, plamteo i kao rečna bujica proticao čitav život ovog čoveka. Napuštao je ovaj svet, mnogo je propatio, bio je premoren, no želeo je da pred Gospoda iznese svoj život.
„Molim vas, čujte sada moju ispovest. Oprostite mi grešnom. Ja sam monah, tajni monah.“ Zatvorenici koji ležahu u neposrednoj blizini ustadoše i potražiše drugo mesto za spavanje. Bilo im je jasno da čovek umire. Ljudi su, čak i u logoru, uviđali da prema umirućima valja biti bar malo snishodljiv i popustljiv. Otac Arsenije se prikloni k monahu, popravi poderano ćebe kojim ovaj beše pokriven i položi ruku na njegovu glavu, šapatom izgovarajući molitvu pre ispovesti. Sabravši svoje duhovne snage, pripremi se da sasluša ispovest monaha.
„Srce mi otkazuje“, reče čovek, čije monaško ime beše Mihail i poče da se ispoveda.
Sagnuvši se, skoro licem uz lice sa umirućim čovekom, otac Arsenije je slušao skoro nečujno šaputanje i gledao Mihaila u oči. Katkad bi šapat utihnuo i čulo se samo šištanje, jer bi se Mihail tada naprezao da udahne. Katkad bi sasvim zaćutao, činilo bi se da ga je duša napustila, no očima je i dalje živo gledao oca Arsenija, koji je u njima video sve što se bolesnik mučio da kaže.
Mnoge je ispovesti otac Arsenije slušao od ljudi na samrtnoj postelji, i uvek bi ga svaka ispovest duboko potresla, no sada, slušajući Mihailovu ispovest, jasno je video da je pred njim čovek neobično velikog duhovnog života. Pred njim je umirao molitvenik, podvižnik koji je sav svoj život posvetio Bogu i bližnjima. Umirao je pravednik i otac Arsenije spozna da je on, jeromonah Arsenije nedostojan da celiva krajičak odeće monaha Mihaila, da je ništavan u poređenju sa njim.
Mihailov šapat postade sve više isprekidan, ali oči monaha su gorele, zračile svetlošću, bile su žive. I opet je otac Arsenije mogao da vidi u tim očima sve što je monah pokušavao da kaže.
Mihail je prilikom ispovesti bio strog prema sebi, nije štedeo sebe. S vremena na vreme bi se činilo kao da se njegova duša već rastavila od tela na postelji, da govori o sebi van tela. Otac Arsenije uvide da je ovosvetski život monaha Mihaila, poput lađe natovarene svim njegovim bolima, brigama i patnjama prošlim i sadašnjim, već otplovio daleko od njega u daleki svet zaborava i da je sa njime ostalo samo ono najbitnije, koje je sada prinosio Bogu na sud. Pošto je odbacio sve nebitno, imao je sada da preda u ruke sveštenomonaha Arsenija sve ono što je od značaja, a ovaj, vlašću kojom ga je odenuo Gospod, imao je da ga razreši i sve mu oprosti.
U tih nekoliko minuta što mu behu preostali od života, monah Mihail je morao sve da prinese Gospodu, da prizna sva svoja sagrešenja i da umije svoju savest pre nego što stane pred Božji sud.
Čovek je umirao na način na koji su mnogi ispuštali duše na rukama oca Arsenija. No pred ovom smrću otac Arsenije je drhtao, uvidevši da mu je Gospod podario veliku milost dopustivši mu da sasluša ispovest ovog pravednika.
Gospod mu je otkrio najveće Svoje blago koje je On sam, sa ljubavlju, odnegovao. Otkrio mu je do kakvog savršenstva čovek može da se uzdigne, čovek koji ljubi Boga, koji je poneo „jaram i breme“ Hrišćanskog života i nosio ga do kraja. Sve je to otac Arsenije video i slagao u svoje srce.
Mihailova ispovest na samrti je pomogla ocu Arseniju da uvidi kako je, čak i pod neverovatno zamršenim okolnostima savremenog života, u sred velikih političkih promena, složenih međuljudskih odnosa, ozvaničenog bezbožništva, gaženja sopstvene vere, pada moralnih vrednosti, stalne sumnjičavosti i nedostatka duhovnog rukovođenja, čoveku moguće da pobedi sve prepreke koje stoje između njega i Boga.
Monah Mihail nije došao do Boga putem života u nekom manastiru ili skitu, već živeći u surovim uslovima, u najokrutnijem vremenu u istoriji, teškom borbom protiv sila zla i protiv nasilnog ateizma. Na tom svom putu skoro da ga niko nije vodio niti pomagao; upoznao je, možda, dva ili tri sveštenika i proveo je jednu radosnu godinu poznanstva sa vladikom Fjodorom, od koga je i primio monaški postrig; nakon toga je Mihail od njega dobio dva ili tri kratka pisma. Najviše od svega, ka Bogopoznanju ga je vodila njegova neuništiva, plamena želja da se približi Bogu.
„Da li sam pošao pravim putem, da li sam išao kako valja? Ili sam gdegod skrenuo s puta – ne znam…“ govorio je Mihail.
No otac Arsenije je znao da Mihail ne samo što nije skrenuo sa puta koji mu je pokazao vladika Fjodor, već je tim putem stigao daleko, veoma daleko, dalje no što su otišli i sami njegovi duhovni učitelji. Život Mihailov je bio borba za duhovno i moralno savršenstvo, sve to u sred svakodnevnog života ovog vremena i veka. Otac Arsenije je video da je Mihail dobio ovu bitku, bitku prsa u prsa sa zlom koje ga je sa svih strana okruživalo. Među ljudima je u ime Božje činio dobro, noseći u duši reči apostolove koje su gorele u njemu kao buktinja: „Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov“ (Gal. 6,2).
Otac Arsenije je shvatao savršenstvo i veličinu Mihailovu i uviđao sopstvenu ništavnost. Molio se usrdno da mu Bog podari snage da olakša umirućem čoveku poslednje trenutke života. Osećao je nemoć, ali u isto vreme i radost što je tako blizu Mihaila, i što mu je Mihailova ispovest otkrila čudesne puteve Božje, poučavajući ga i usmeravajući na stazu najdublje vere.
A onda, nastupi trenutak kada Mihail predade sve što je nosio na duši ocu Arseniju, a preko ovoga, Gospodu. On pogleda upitno u oca Arsenija. Uzevši breme Mihailovih grehova na svoju svešteničku dušu, otac Arsenije zadrhta. I opet zadrhta, videvši sopstvenu ljudsku ništavnost i nemoć. Pošto je izgovorio razrešnu molitvu nad Mihailom, najpre se zaplaka u sebi, a potom, ne mogavši da se uzdrži, zajeca pred čovekom koji je umirao.
Mihail podiže oči k njemu, pogled mu beše dubok. „Hvala vam!“ reče. Budite opet spokojni. Čas Božje volje je nastupio. Molite se za mene dok ste u ovom životu. Vaš životni put je još uvek dug. Molim vas, uzmite moju kapu: u postavi je zašivena cedulja sa porukom za dve osobe. To su ljudi jake vere, veoma jake. Tu su i njihove adrese. Kad izađete iz logora, kad budete na slobodi, dajte im poruku. Potrebni ste im, a i oni vama. Prišijte svoj broj na moju kapu. Molite se Bogu za monaha Mihaila.“
Ocu Arseniju se činilo kao da su za vreme ispovesti bili sami u baraci. Sama baraka, atmosfera i ljudi u njoj, sve je to bilo negde daleko, iščezlo u nebiće. Stanje u kome su osećali blizinu Božju, molitveno sozercavanje i tihu unutrašnju povezanost obuzelo ih je i uznelo k Bogu. Svaki bol, nemir i sve ljudsko napustilo ih je; ostao je samo Gospod Bog, kome je jedan od njih dvojice odlazio, dok je drugome bilo dopušteno da vidi veliku tajnu: smrt, odlazak iz ovozemaljskog života.
Mihail stegnu ruku ocu Arseniju i stade da se moli. Molio se sa tolikim usrđem, da je ostavio za sobom sve ovosvetsko, a otac Arsenije, čija duša beše u molitvenom saglasju sa Mihailovom, takođe ostavi sve brige i sa strahopoštovanjem, stade poslušno da prati Mihailovu molitvu.
Dođe i trenutak smrti. U očima umirućeg Mihaila zasija tiha, radosna svetlost i on prošaputa: „Ne ostavi me, Gospode moj!“ Zatim se uspravi, ispruži ruke, skoro kao da će načiniti korak napred i glasno ponovi dva puta: „Gospode! Gospode!“
Zatim, pade natrag na krevet. Ruka koja je stiskala ruku oca Arsenija sada se opusti; na licu mu se ocrtavao spokoj, no oči mu behu i dalje blistave, gledajući radosno nekuda gore… Ocu Arseniju se činilo kao da sopstvenim očima vidi Mihailovu dušu kako napušta telo.
Ganut, otac Arsenije pripade ka zemlji i poče da se moli, ali ne za spas duše upokojenog, već uznoseći blagodarnost Bogu, koji ga u Svojoj milosti udostoji da svojim očima vidi Nevidivo, Nesaznativo, Tajnu nad Tajnama: smrt pravednika.
Otac Arsenije ustade i sagnu se nad telom. Mihailove oči i dalje behu širom otvorene i blistave, no svetlost se polako gasila. Oči mu prekri jedva vidljiva magla i one se polako sklopiše; zatim mu preko lica pređe senka, koja dade čitavom licu veličanstven, radostan i spokojan izraz.
Otac Arsenije se i dalje molio nad telom pokojnog Mihaila i, mada je samo pre nekoliko minuta video njegovu smrt, nije osećao zbog toga tugu, već mir i unutrašnju radost. Upoznao je pravednika preko koga ga je kosnula Božja milost i slava.
Zatim otac Arsenije sa ljubavlju namesti Mihailovu odeću i načini zemni poklon pred njegovim telom. Opet i opet mu je, poput munje, kroz um proletela misao da je sam Bog Gospod bio ovde i da je On Sam primio Mihailovu dušu.
Počelo je da sviće; uskoro će svi biti budni. Otac Arsenije uze Mihailovu kapu, zameni svoj zatvorenički broj sa njegovim i otide zatvoreniku čija je dužnost bila da prijavljuje mrtve. Redar, najstariji među kriminalcima, zatraži broj umrlog i pri tom reče koliko mu je žao što je Mihail umro. Uskoro se vrata barake otvoriše i zatočenici iziđoše napolje na prozivku. Ispred barake je stajalo nekoliko nadzornika. Redar im priđe i reče: „Imamo mrtvaca. Zatvorenik br. 382.“
Jedan od nadzornika uđe u baraku, pogleda mrtvaca, prevrnu ga nogom i ode. Kroz dva sata, po telo dođoše saonice. Jedan od bolničara nemarno pogleda leš, podiže mu očni kapak rukavicom i reče s gađenjem: „“Nosite ga napolje. Brzo!“
Nekoliko leševa je već bilo natovareno na saonice. Izneše Mihaila i baciše ga preko ostalih telesa. Kočijaš se namesti i osloni noge na smrznuta telesa. Bilo je veoma tiho. Mraz je štipao. Sneg je lagano padao i prekrivao lica mrtvaca, zatim se polako topio, pa je izgledalo kao da mrtvi plaču. Ispred barake stajali su nadzornici, bolničar i otac Arsenije, koji se u sebi molio, sa rukama skrštenim na grudima.
Saonice krenuše, i otac Arsenije se pokloni i oseni mrtve znakom Krsta. Zatim uđe u baraku.
Kočijaš, grdno psujući, povuče uzde, ošinu konje i saonice se polako izgubiše iz vida.
Ova povest je zapisana prema kazivanjima samog oca Arsenija 1960. Godine 1966. rasute beleške je sakupio i sredio jeromonah Andrej.
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *