ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
МАЈКО БОЖЈА, НЕ ОСТАВИ ИХ!
 
Ову причу је испричао сам отац Арсеније најближим својим духовним чадима, међу којима сам био и ја.
Сведочанства која су ми оставили Авсенков, Сазиков и студент Алексеј (који је тада већ пуштен из логора), помогла су ми да саставим слећу цртицу из живота оца Арсенија. Сви су они били присутни у бараци када је отац Арсеније телесно умро и, према њиховом сведочењу, вратио се поново у живот.
Када сам завршио белешке о овом догађају, осетио сам да треба да покажем рукопис оцу Арсенију. Он га је прочитао и дуго затим ћутао, а када га упитах: “Зар није стварно тако било?” одговорио ми је:
“Велику милост су ми подарили Господ и Мајка Божја, показали су ми најсветије и најчудесније благо – благо људске душе испуњене вером, љубављу и добротом. Господ и Његова Мати су ми показали да вере на земљи никада неће нестати. Многи је људи носе у себи: неки са жаром, други са страхопоштовањем, а неки, опет, у себи крију само малену искрицу вере. Таквима је неопходно да имају доброг свештеника који ће им као добри пастир помоћи да се та искра у њима разгори у неугасиви пламен вере. Господ ми је показао да људи који у себи имају вере, а нарочито пастири људских душа, морају да се боре за сваког човека до последње капи снаге, до задњег свога даха. Основа борбе за душу јесте љубав, благост и помоћ ближњему, помоћ коју дајемо не ради себе, већ ради брата свога. Људи суде о вери, суде чак и о самоме Христу, на основу понашања својих ближњих. Такође је писано: “Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен” (Мат. 12:37) и “Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов” (Гал. 6:2).
“Оно што ми се том приликом догодило, за мене је представљало пре свега велики наук и опомену. Тај догађај ме је поставио на моје место. Пошто сам много времена провео по логорима, и пошто ме је толико пута милост Божја избављала од невоља, почео сам да умишљам како сам постао јак у вери. Но када сам окусио телесну смрт, Господ и Мајка Божја су ми показали да нисам достојан ни да се дотакнем одеће многих сужања у логору и да од таквих могу много да научим.
“Господ ме је понизио, поставио ме на моје место, тамо где сам требао све време да будем. Открио ми је моју велику недостојност и подарио ми је још времена да се поправим, да исправим своје грешке и заблуде. А да ли сам ја то учинио? Господе, помилуј!”
Рекавши ово, отац Арсеније узе рукопис од мене и врати ми га кроз неколико дана. Док сам га изнова читао, приметих да је неке речи променио, и да је понешто још додао. Пред вама је рукопис који ми је он вратио.
Кад ми је враћао рукопис, отац Арсеније ми је рекао: “Молим те, док сам жив, немој ово показивати никоме. А кад умрем, нека људи читају.”
****
После исцрпљујућег и врелог лета са најездама комараца наступила је влажна, кишовита и хладна јесен. Тло се понекад замрзавало, а понекад би се претварало у потоке отопљеног муља. И у баракама је било хладно и влажно, што је чинило живот још тежим. Одећа затвореника никад није могла да буде сасвим сува, док су им ноге биле увек мокре и израњављене. Наступи тада епидемија грипа. Свакога дана умирало је у просеку по четворо људи. Дође ред и на оца Арсенија. Једног дана није могао да се дигне са постеље. Имао је високу температуру, преко 42о, подилазила га је језа, кашљао је, вода му је продрла у плућа, срце је отказивало.
У “специјалном” логору, када би наступиле епидемије грипа, болеснике нису ни слали у амбуланту. Тамо си могао да идеш само ако ти је напрсла лобања, или са одсеченом или поломљеном руком или ногом. Правило у логору је гласило: ако можеш да се држиш на ногама, идеш на рад; ако не можеш, онда докажи да се не правиш да си болестан. Ако успеш то да докажеш, и ако логорске власти одобре, добићеш болничку негу.
У логору је постојао план по коме се одређивала количина посла коју је сваки осуђеник био дужан да обави. Ако би логорске власти успеле некога да натерају да пребаци прописану норму, тада је неко из власти примао за то новчану награду. Сужњи за ово, наравно, нису знали, али њихов рад је некоме доносио зараду. Логорским властима је, дакле, ишло у рачун да се придржавају норме и зато није било места болећивости према затвореницима.
У случају болести, осуђеник је прво морао да тражи дозволу да иде у амбуланту. Тамо би му мерили температуру. Ако му је температура била испод 40о, враћали би га на посао, а ако би се бунио, слали би га у казнену ћелију, а поред тога би добио још и неколико шамара од надзорника како би се подсетио где му је место. Ако му је температура прелазила 40о, тада је смео да остане у бараци да лежи, али је морао сваког дана да се јавља у амбуланту. Ако није имао снаге да дође до амбуланте, или ако би изгубио свест, долазио би болничар да му измери температуру и добаци му неки лек, најчешће аспирин. У том случају је болесник могао да остане у кревету, али тешко њему ако би наставио да лежи ако му се температура спусти испод 39,5 степени.
То је, дакле, било опште правило: ако можеш да ходаш, иди на посао, не позивај лекаре. Они су обично били запослени у државној служби и добро знали свој посао. Није им требало много да викну: “Шта се ту пренемажеш, одмах на посао, или у самицу!” Међу логорским затвореницима је било и лекара, али таквима није било дозвољено да лече људе у логору. Морали су да обављају физичке послове као и сви други затвореници, и то посебно тешке послове.
Трећег дана пошто се отац Арсеније разболео, прегледао га је један од затвореника у бараци који је био лекар по струци. Овај позва колегу, специјалисту за плућне болести да се са њим посаветује о случају оца Арсенија. Након тога обојица позваше Авсенкова и саопштише му: “Болесник има упалу плућа, пати од свеопште исцрпљености, озбиљне хиповитаминозе, а и срце му отказује. Стање је врло лоше. Највероватније ће живети још највише два дана. Потребни су му лекови, кисеоник, добра нега. Но, под оваквим условима, не можемо ништа да учинимо.”
Отац Арсеније је изгледао као старац. Већ је дуго био у логору и за то време је много људи умрло, а на њихово место су дошли други. Било је једва дванаестак “ветерана” попут њега. Сви су им се чудили – како то да су ови староседеоци још међу живима?
Неко позва болничара. Болничар одмери оца Арсенија са два метра удаљености, баци му пар аспирина на кревет и даде Авсенкову термометар да му измери температуру. Кад виде да му је температура прешла 42о, рече: “Има грип”, и оде.
Оцу Арсенију је било све лошије. Његовим пријатељима постаде јасно да му се крај приближио, да му је куцнуо час. Један од њих оде до амбуланте да покуша да дозове помоћ. Злочинци који су га волели покушаше да омекшају срца надзорника; успеше да набаве нешто праха од слачице за облоге и мало џема од малине. То је било све што су могли да нађу. Затвореник који је некако успео да се провуче до амбуланте, уз помоћ пријатеља, објаснио је лекару шта се догађа са оцем Арсенијем и молио га да му помогне и да пошаље лекове.
Лекар га саслуша и упита: “Колико је стар болесник и колико је дуго у логору?” Сужањ одговори да отац Арсеније има 49 година и да му је то трећа година у логору.
Лекар одговори: “Зар ти мислиш да је ово санаторијум, и да сви треба да се трудимо да осуђеници доживе стоту? Твој пријатељ је живео дуже од просека у овом логору и време му је да иде. Доста је живео. Нема лекова за њега, лекови су потребни војсци. ”
Температура је још расла и отац Арсеније је почео да губи свест. Авсенков покуша да му да аспирин помешан са џемом од малине. Сазиков му је стављао облоге од слачице на груди и леђа. Лекари су му пружили онолико неге колико су могли, чим би дошли са рада, но стање оца Арсенија се само погоршавало. Понекад се чинило као да у њему више нема живота. Умирао је.
Смрт је у логору била честа појава и сви су на њу били навикли. Но ову смрт је свако осетио на посебан начин. (Са једног краја бараке на други прочуло се: “Отац Арсеније умире! Пјотр Андрејевич је на самрти!” Отац Арсеније је свакоме чинио добро, према свакоме показивао самилост. Умирао је један изузетан човек – то су и злочинци и политички затвореници подједнако схватали). Последњу реченицу, у загради, додао сам белешкама после кончине оца Арсенија. Њу су приложили Сазиков и студент Алексеј.
Отац Арсеније се молио. Премда је био на измаку својих снага, осећао је бригу којом су га окруживали пријатељи. Затим је полако заћутао.
“Одлази”, неко рече. И сам отац Арсеније је осетио да умире. Ништа више није могао да види: просторија, Сазиков, Авсенков, Алексеј, доктор Борис Петрович – више никога није видео, све је нестало, избледело…
После извесног времена отац Арсеније осети како га обузима необична лакоћа. Постаде свестан потпуне тишине око себе. Осети спокојство. Отежано дисање, слуз која му се наталожила у грлу, врућица која му је сажижала тело, слабост и беспомоћност – све је нестало. Осети се здрав и пун снаге.
Отац Арсеније је стајао покрај своје постеље и на њој видео мршавог, исцрпљеног, необријаног и скоро потпуно седог старца испуцалих усана и полуотворених очију. Поред старца видео је Авсенкова, Сазикова, Алексеја и још неколико пријатеља које је познавао и много волео. Отац Арсеније се загледа у човека који је лежао на постељи и одједном, са запрепашћењем, препозна себе.
Пријатељи који су се окупили око његове постеље, огромна барака са бројним житељима, читаво пространство логора – све је то отац Арсеније сада видео сасвим јасно. Могао је да види не само њихова тела већ и душу.
Кроз тишину која га је испуњавала видео је покрете затвореника и, мада није могао да их чује, на неки начин је могао сасвим јасно да види и осети о чему говоре и шта мисле. Са чуђењем схвати да може да види стање душе свакога од њих, но спозна и то да више није са њима на овоме свету.
Невидљива линија га је одвајала од овога света и он више није могао да је пређе.
Гле, Авсенков му приноси чашу уснама и покушава да му да нешто да попије, али узалуд. Вода му се разлива по лицу. Авсенков и Алексеј нешто говоре са осталима. Отац Арсеније је стајао крај своје постеље посматрајући себе и те људе као да је странац. Убрзо схвати да је његова душа напустила тело и да је јеромонах Арсеније умро.
Отац Арсеније се осврну око себе у чуду. Барака је нестајала у мраку, но негде у даљини се видела бљештава светлост.
Прибравши се, отац Арсеније стаде да се моли и одмах осети мир. Би му јасно да треба некуда да иде. Он крену према јаркој светлости, но после неколико корака, окрете се и поново се врати у бараку, код своје постеље. Гледајући Алексеја, Александра Павловича, Иванова, Сазикова, Авсенкова и многе са којима је делио трновиту стазу бола и патње, схвати да не може да их остави. Заиста није могао да их остави.
Клекну и поче да се моли, преклињући Господа да не остави Алексеја, Авсенкова, Александра, Фјодора, Сазикова и остале са којима је живео у логору.
“О Господе, мој Господе! Немој их оставити. Помози и спаси их!” молио се. Посебно се молио за заступништво Мајке Божје.
Док се молио, плакао је, преклињући Бога, Богородицу и све свете да се смилују на читав свет. Његова молитва беше без речи. Сада су му се барака и цео логор приказивали у сасвим другачијем светлу. Видео је, изнутра, читав логор са свим затвореницима и чуварима. Отац Арсеније је сада јасно видео душу сваког човека. Неке од тих душа гореле су вером, и пламен је прелазио на људе око њих, душе других, попут Авсенкова и Сазикова, гореле су мањим пламеном који се, међутим све више ширио. Неке душе су у себи носиле тек искрицу вере и беше им потребан само пастир који би могао да разгори ову искру у прави пламен. А било је и људи чије су душе биле мрачне и суморне, без и најмање искрице Светлости. Гледајући душе људи које му је Бог допустио да види, отац Арсеније је био веома ганут. “Господе! Живео сам међу овим људима, а нисам их чак ни примећивао. Колико лепоте они носе у себи! Колико правих подвижника вере има међу њима! Мада су окружени духовним мраком и неиздрживом људском патњом, они не само да се спасавају, већ дају своје животе и љубав онима који су поред њих, помажући тако ближњима речју и делом!
“А где сам био ја, Господе? Био сам заслепљен гордошћу и умишљао да су моја ништавна дела велика.”
Отац Арсеније увиде да Светлост вере гори не само у душама сужања, већ и у душама неких чувара и логорских старешина који су, у границама својих могућности, чинили добро, што је за њих било веома тешко и врло опасно.
“Због чега се све ово дешава?” пролете му изненадна мисао кроз главу. “Због чега?”
Стајао је и посматрао духовни свет истих оних људи са којима је некада живео, разговарао, или које је само виђао. Како је зачуђујуће разноврстан и красан изгледао тај свет! Људе за које је отац Арсеније мислио, не издвајајући их из гомиле, да су духовно празни и безлични, сада је видео другачијим очима. Спознао је да они у себи носе толико вере, толико неисцрпне љубави за ближње, да чине толико добра и да носе свој крст без роптања. А он, јеромонах Арсеније, који је живео поред њих, није их ни примећивао, није се зближио са њима.
“Господе, где сам ја то био? Опрости ми и смилуј се на мене. Гледао сам само себе. Пао сам у прелест и нисам имао довољно вере у твоја створења.”
Дуго се молио отац Арсеније припадајући к земљи. Када се дигао са колена, приметио је да се и даље налази у логору, али га више није видео у пређашњем светлу. Нестали су кревети и барака. Стајао је крај улаза у логор. Оштра светлост рефлектора клизила је по терену. Поред капије стајао је стражар. Била је ноћ. Логор је спавао.
Отац Арсеније се окрете према логору, благослови га и помоли се за све који су у њему живели.
“Господе! Како да их оставим? Како ћу без њих? Не остављај их, не ускрати им Твоју милост! Помози, Господе!” И поново клекну на снег да се моли.
Било је хладно, ветар је разносио снег, но отац Арсеније ништа од тога није осетио. Пошто се дуго молио, устаде и напусти логор. Прође поред стражарнице и изађе на пут. Негде у даљини виде јарку светлост која као да га је позивала и он крену према њој. Ходао је лако и мирно. Прошао је шуму и село и одједном се нађе у свом граду, у коме је стајала његова црква, његов храм у коме је, као млад свештеник први пут служио свету литургију, стари храм који је, радећи и трудећи се заједно са својом многобројном духовном децом, успео да обнови и да му поврати пређашњу лепоту. “Господе, Боже мој, како је ово могуће? Зашто сам овде?” прошапута и уђе у храм.
Прво што је угледао беше добро му позната стара и чудотворна икона Мајке Божје, чије су тужне очи са пажњом и дубином гледале свакога ко јој је прилазио. Све је у цркви било онако како је оставио, но сада је храм био препун људи. На лицима људи који су се молили огледала се радост док су гледали у икону Мајке Божје.
Док је отац Арсеније корачао према олтару, људи су се тискали лево и десно да би му ослободили пролаз. Ишао је према олтару лаким и радосним кораком. Када је ушао у олтар, хтеде да обуче свештене одежде и поче да скида са себе затвореничку одећу, али му неко ко се налазио у близини рече: “Немој то скидати! И то су свештене одежде.”
Отац Арсеније погледа своју затворску кошуљу од фатираног памука. Бљештала је заслепљујућом белином. Он стави на себе епитрахиљ да би почео да служи и одједном се запањи. Олтар преплави чудесна светлост од које је сијала читава црква, а иконе на зидовима изгледаше посве необично, као да су ликови на њима живи. Мноштво људи беше погружено у дубоку молитву, а њихова молитва беше радосна.
Сада је Отац Арсеније служио литургију. Виде да са њим саслужују јеромонах Герман, свештеник Амврозије, ђакон Петар и још неки свештеници. Он, отац Арсеније, познавао је сваког од њих. По страни стајаху епископи Јона, Антоније и Борис, као и његов духовник и пријатељ, владика Теофил. Сви су га радосно гледали.
“Господе”, помисли отац Арсеније. “Сви су они давно умрли, а сада су овде. Добро је бити овде са њима!”
Отац Арсеније је служио и његова душа се радовала; молитва га је целог испунила и уздигла.
Благосиљајући окупљене у храму видео је да и многе од њих познаје. Међу њима је било његове духовне деце, његових парохијана, али и других које је упознао по логорима и на разним другим местима; сви ти људи су делили његов живот. И сви су се они молили за некога, нешто су тражили у молитви. Посматрајући их пажљиво схватио је да су и ови људи, баш као и свештеници који служе са њим у олтару, умрли: неки давно, а неки скоро.
“Мајко Божја, како то може бити?” питао се отац Арсеније. Није чекао одговор, већ је наставио да се сабрано моли и да служи. Док је служио литургију осетио је да гори радошћу и унутрашњом топлином. Причестио се, завршио литургију, а затим клекнуо пред икону Пресвете Богородице Владимирске, молећи се за опроштај грехова.
“Мајко Божја, Отац Небески ме је позвао на суд, јер сам се Док се молио тако за опроштај сопствених грехова, преклињао је упокојио. Не остављај ме, већ ме заступај пред Твојим Сином. Не остави ме. Све уздање моје полажем у Тебе, ја, недостојни грешник. Богородицу да не напусти оне који су још међу живима. Молио се за своје стадо, за сужње са којима је живео и који су још у логору. Молио се за студента Алексеја, за Авсенкова, Сазикова, Абросимова, Алчевског и за многе друге. Изгубио је појам о времену и молио се са толиким усрђем да је осећао да се сви присутни у храму моле заједно са њим, понављајући: “Ти која си Бога родила, не заборави их, не окрећи лице своје од туге њихове!” Плакао је и ридао, сузе су му се сливале низ лице.
Срце га је болело и стезало му се у грудима – како да преживе они који су остали у логору? Опет и опет је молио Мајку Божју да их сачува, њих дуготрпељиве који подносе муке какве обичан човек не може поднети… Наједном, јасно чу глас, благ, но одлучан, како му говори: “Још није време за тебе да умреш, Арсеније. Потребно је да још неко време служиш народу. Гле, Бог те шаље назад међу људе Његове. Иди и служи! Ја те нећу оставити.”
Отац Арсеније подиже главу и погледа икону. Учини му се као да је Мајка Божја сишла и Сама стала испред њега уместо иконе. Он клекну крај Њених ногу. Био је у стању само да понавља: “Мајко Божја, не остављај их! Смилуј се на мене грешног!” И опет чу Њен глас: “Подигни лице своје, Арсеније, погледај ме и реци ми шта иштеш, реци ми твоје мисли.”
Отац Арсеније подиже главу, погледа у Мајку Божју и, дирнут Њеном добротом и величином која не беше од овога света, дубоко се поклони и рече: “Мајко Божја, нека буде воља Твоја, Твоја и Господа нашег. Ја сам стар и болестан. Хоћу ли бити у стању да служим људима онако како Ти, Владичице, то желиш?
“Ниси сам, Арсеније, има много људи који мени служе. И ти ћеш са њима служити и заједно са њима, помоћи ћеш многима. Бог ти је управо показао да много људи чини добра дела у Име Његово. Открио ти је душе људи који живе у логорима. Вера је у многима жива, вера и љубав. Ниси сам у доброти коју поклањаш људима. Иди, и служи ми. Ја ћу ти помоћи!” И отац Арсеније осети додир Богородичине руке на својој глави.
Отац Арсеније устаде, скиде епитрахиљ, поклони се свима присутнима, народу и свештенству и опет виде да су му сви они добро знани, да је многе од њих он сам испратио до вечног пребивалишта; његов живот је на неки начин био спојен са њиховим. Стаде пред Царске Двери, начини земни поклон, замоли присутне за њихове молитве и крену према вратима храма. Народ га је благосиљао док је пролазио. Изашао је из цркве, а душа му је била препуна радости. Ходао је лаганим кораком. Корачао је према логору, према својој бараци. Шума, друм, кућерци, све је то пролазило поред њега великом брзином. Прође стражу, уђе у своју бараку, отиде до свог лежаја и виде себе како лежи на њему, док је мноштво затвореника и даље стајало окупљено око тела. Он леже на постељу и чу како неко говори: “Готово је. Већ се охладио. Умро је наш отац Арсеније. Скоро је пет сати, ускоро ће буђење. Морамо да јавимо надзорнику.”
“Остадосмо сироти”, неко додаде. “Он је многима помагао. Ето, ја сам се целог живота против Бога борио, а отац Арсеније ми Га је показао. Открио ми Га је својим делима.”
Отац Арсеније дубоко уздахну, на шта се сви запрепастише, а многи и преплашише, и тихо рече: “Био сам у мојој цркви, а сада, видите, Мајка Божја ме је послала натраг к вама.” Ове речи нису никога зачудиле, мада су сви и даље били запањени. Кроз отприлике две недеље, отац Арсеније је смогао снаге да устане. Све му је било необично: живот и људи, све је сада изгледало другачије. Свако је желео да му помогне, свако би му доносио део свог дневног следовања. Чак му је и “Праведни” послао по Сазикову мало маслаца.
Дигао се са постеље отац Арсеније, вратио се у живот. Страшна болест га је напустила. Господ и Мајка Божја су га вратили у живот да служи људима, послали су га натраг у свет.

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran