NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
MAJKO BOŽJA, NE OSTAVI IH!
 
Ovu priču je ispričao sam otac Arsenije najbližim svojim duhovnim čadima, među kojima sam bio i ja.
Svedočanstva koja su mi ostavili Avsenkov, Sazikov i student Aleksej (koji je tada već pušten iz logora), pomogla su mi da sastavim sleću crticu iz života oca Arsenija. Svi su oni bili prisutni u baraci kada je otac Arsenije telesno umro i, prema njihovom svedočenju, vratio se ponovo u život.
Kada sam završio beleške o ovom događaju, osetio sam da treba da pokažem rukopis ocu Arseniju. On ga je pročitao i dugo zatim ćutao, a kada ga upitah: „Zar nije stvarno tako bilo?“ odgovorio mi je:
„Veliku milost su mi podarili Gospod i Majka Božja, pokazali su mi najsvetije i najčudesnije blago – blago ljudske duše ispunjene verom, ljubavlju i dobrotom. Gospod i Njegova Mati su mi pokazali da vere na zemlji nikada neće nestati. Mnogi je ljudi nose u sebi: neki sa žarom, drugi sa strahopoštovanjem, a neki, opet, u sebi kriju samo malenu iskricu vere. Takvima je neophodno da imaju dobrog sveštenika koji će im kao dobri pastir pomoći da se ta iskra u njima razgori u neugasivi plamen vere. Gospod mi je pokazao da ljudi koji u sebi imaju vere, a naročito pastiri ljudskih duša, moraju da se bore za svakog čoveka do poslednje kapi snage, do zadnjeg svoga daha. Osnova borbe za dušu jeste ljubav, blagost i pomoć bližnjemu, pomoć koju dajemo ne radi sebe, već radi brata svoga. Ljudi sude o veri, sude čak i o samome Hristu, na osnovu ponašanja svojih bližnjih. Takođe je pisano: „Jer ćeš zbog svojih reči biti opravdan i zbog svojih reči biti osuđen“ (Mat. 12:37) i „Nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov“ (Gal. 6:2).
„Ono što mi se tom prilikom dogodilo, za mene je predstavljalo pre svega veliki nauk i opomenu. Taj događaj me je postavio na moje mesto. Pošto sam mnogo vremena proveo po logorima, i pošto me je toliko puta milost Božja izbavljala od nevolja, počeo sam da umišljam kako sam postao jak u veri. No kada sam okusio telesnu smrt, Gospod i Majka Božja su mi pokazali da nisam dostojan ni da se dotaknem odeće mnogih sužanja u logoru i da od takvih mogu mnogo da naučim.
„Gospod me je ponizio, postavio me na moje mesto, tamo gde sam trebao sve vreme da budem. Otkrio mi je moju veliku nedostojnost i podario mi je još vremena da se popravim, da ispravim svoje greške i zablude. A da li sam ja to učinio? Gospode, pomiluj!“
Rekavši ovo, otac Arsenije uze rukopis od mene i vrati mi ga kroz nekoliko dana. Dok sam ga iznova čitao, primetih da je neke reči promenio, i da je ponešto još dodao. Pred vama je rukopis koji mi je on vratio.
Kad mi je vraćao rukopis, otac Arsenije mi je rekao: „Molim te, dok sam živ, nemoj ovo pokazivati nikome. A kad umrem, neka ljudi čitaju.“
****
Posle iscrpljujućeg i vrelog leta sa najezdama komaraca nastupila je vlažna, kišovita i hladna jesen. Tlo se ponekad zamrzavalo, a ponekad bi se pretvaralo u potoke otopljenog mulja. I u barakama je bilo hladno i vlažno, što je činilo život još težim. Odeća zatvorenika nikad nije mogla da bude sasvim suva, dok su im noge bile uvek mokre i izranjavljene. Nastupi tada epidemija gripa. Svakoga dana umiralo je u proseku po četvoro ljudi. Dođe red i na oca Arsenija. Jednog dana nije mogao da se digne sa postelje. Imao je visoku temperaturu, preko 42o, podilazila ga je jeza, kašljao je, voda mu je prodrla u pluća, srce je otkazivalo.
U „specijalnom“ logoru, kada bi nastupile epidemije gripa, bolesnike nisu ni slali u ambulantu. Tamo si mogao da ideš samo ako ti je naprsla lobanja, ili sa odsečenom ili polomljenom rukom ili nogom. Pravilo u logoru je glasilo: ako možeš da se držiš na nogama, ideš na rad; ako ne možeš, onda dokaži da se ne praviš da si bolestan. Ako uspeš to da dokažeš, i ako logorske vlasti odobre, dobićeš bolničku negu.
U logoru je postojao plan po kome se određivala količina posla koju je svaki osuđenik bio dužan da obavi. Ako bi logorske vlasti uspele nekoga da nateraju da prebaci propisanu normu, tada je neko iz vlasti primao za to novčanu nagradu. Sužnji za ovo, naravno, nisu znali, ali njihov rad je nekome donosio zaradu. Logorskim vlastima je, dakle, išlo u račun da se pridržavaju norme i zato nije bilo mesta bolećivosti prema zatvorenicima.
U slučaju bolesti, osuđenik je prvo morao da traži dozvolu da ide u ambulantu. Tamo bi mu merili temperaturu. Ako mu je temperatura bila ispod 40o, vraćali bi ga na posao, a ako bi se bunio, slali bi ga u kaznenu ćeliju, a pored toga bi dobio još i nekoliko šamara od nadzornika kako bi se podsetio gde mu je mesto. Ako mu je temperatura prelazila 40o, tada je smeo da ostane u baraci da leži, ali je morao svakog dana da se javlja u ambulantu. Ako nije imao snage da dođe do ambulante, ili ako bi izgubio svest, dolazio bi bolničar da mu izmeri temperaturu i dobaci mu neki lek, najčešće aspirin. U tom slučaju je bolesnik mogao da ostane u krevetu, ali teško njemu ako bi nastavio da leži ako mu se temperatura spusti ispod 39,5 stepeni.
To je, dakle, bilo opšte pravilo: ako možeš da hodaš, idi na posao, ne pozivaj lekare. Oni su obično bili zaposleni u državnoj službi i dobro znali svoj posao. Nije im trebalo mnogo da viknu: „Šta se tu prenemažeš, odmah na posao, ili u samicu!“ Među logorskim zatvorenicima je bilo i lekara, ali takvima nije bilo dozvoljeno da leče ljude u logoru. Morali su da obavljaju fizičke poslove kao i svi drugi zatvorenici, i to posebno teške poslove.
Trećeg dana pošto se otac Arsenije razboleo, pregledao ga je jedan od zatvorenika u baraci koji je bio lekar po struci. Ovaj pozva kolegu, specijalistu za plućne bolesti da se sa njim posavetuje o slučaju oca Arsenija. Nakon toga obojica pozvaše Avsenkova i saopštiše mu: „Bolesnik ima upalu pluća, pati od sveopšte iscrpljenosti, ozbiljne hipovitaminoze, a i srce mu otkazuje. Stanje je vrlo loše. Najverovatnije će živeti još najviše dva dana. Potrebni su mu lekovi, kiseonik, dobra nega. No, pod ovakvim uslovima, ne možemo ništa da učinimo.“
Otac Arsenije je izgledao kao starac. Već je dugo bio u logoru i za to vreme je mnogo ljudi umrlo, a na njihovo mesto su došli drugi. Bilo je jedva dvanaestak „veterana“ poput njega. Svi su im se čudili – kako to da su ovi starosedeoci još među živima?
Neko pozva bolničara. Bolničar odmeri oca Arsenija sa dva metra udaljenosti, baci mu par aspirina na krevet i dade Avsenkovu termometar da mu izmeri temperaturu. Kad vide da mu je temperatura prešla 42o, reče: „Ima grip“, i ode.
Ocu Arseniju je bilo sve lošije. Njegovim prijateljima postade jasno da mu se kraj približio, da mu je kucnuo čas. Jedan od njih ode do ambulante da pokuša da dozove pomoć. Zločinci koji su ga voleli pokušaše da omekšaju srca nadzornika; uspeše da nabave nešto praha od slačice za obloge i malo džema od maline. To je bilo sve što su mogli da nađu. Zatvorenik koji je nekako uspeo da se provuče do ambulante, uz pomoć prijatelja, objasnio je lekaru šta se događa sa ocem Arsenijem i molio ga da mu pomogne i da pošalje lekove.
Lekar ga sasluša i upita: „Koliko je star bolesnik i koliko je dugo u logoru?“ Sužanj odgovori da otac Arsenije ima 49 godina i da mu je to treća godina u logoru.
Lekar odgovori: „Zar ti misliš da je ovo sanatorijum, i da svi treba da se trudimo da osuđenici dožive stotu? Tvoj prijatelj je živeo duže od proseka u ovom logoru i vreme mu je da ide. Dosta je živeo. Nema lekova za njega, lekovi su potrebni vojsci. “
Temperatura je još rasla i otac Arsenije je počeo da gubi svest. Avsenkov pokuša da mu da aspirin pomešan sa džemom od maline. Sazikov mu je stavljao obloge od slačice na grudi i leđa. Lekari su mu pružili onoliko nege koliko su mogli, čim bi došli sa rada, no stanje oca Arsenija se samo pogoršavalo. Ponekad se činilo kao da u njemu više nema života. Umirao je.
Smrt je u logoru bila česta pojava i svi su na nju bili navikli. No ovu smrt je svako osetio na poseban način. (Sa jednog kraja barake na drugi pročulo se: „Otac Arsenije umire! Pjotr Andrejevič je na samrti!“ Otac Arsenije je svakome činio dobro, prema svakome pokazivao samilost. Umirao je jedan izuzetan čovek – to su i zločinci i politički zatvorenici podjednako shvatali). Poslednju rečenicu, u zagradi, dodao sam beleškama posle končine oca Arsenija. Nju su priložili Sazikov i student Aleksej.
Otac Arsenije se molio. Premda je bio na izmaku svojih snaga, osećao je brigu kojom su ga okruživali prijatelji. Zatim je polako zaćutao.
„Odlazi“, neko reče. I sam otac Arsenije je osetio da umire. Ništa više nije mogao da vidi: prostorija, Sazikov, Avsenkov, Aleksej, doktor Boris Petrovič – više nikoga nije video, sve je nestalo, izbledelo…
Posle izvesnog vremena otac Arsenije oseti kako ga obuzima neobična lakoća. Postade svestan potpune tišine oko sebe. Oseti spokojstvo. Otežano disanje, sluz koja mu se nataložila u grlu, vrućica koja mu je sažižala telo, slabost i bespomoćnost – sve je nestalo. Oseti se zdrav i pun snage.
Otac Arsenije je stajao pokraj svoje postelje i na njoj video mršavog, iscrpljenog, neobrijanog i skoro potpuno sedog starca ispucalih usana i poluotvorenih očiju. Pored starca video je Avsenkova, Sazikova, Alekseja i još nekoliko prijatelja koje je poznavao i mnogo voleo. Otac Arsenije se zagleda u čoveka koji je ležao na postelji i odjednom, sa zaprepašćenjem, prepozna sebe.
Prijatelji koji su se okupili oko njegove postelje, ogromna baraka sa brojnim žiteljima, čitavo prostranstvo logora – sve je to otac Arsenije sada video sasvim jasno. Mogao je da vidi ne samo njihova tela već i dušu.
Kroz tišinu koja ga je ispunjavala video je pokrete zatvorenika i, mada nije mogao da ih čuje, na neki način je mogao sasvim jasno da vidi i oseti o čemu govore i šta misle. Sa čuđenjem shvati da može da vidi stanje duše svakoga od njih, no spozna i to da više nije sa njima na ovome svetu.
Nevidljiva linija ga je odvajala od ovoga sveta i on više nije mogao da je pređe.
Gle, Avsenkov mu prinosi čašu usnama i pokušava da mu da nešto da popije, ali uzalud. Voda mu se razliva po licu. Avsenkov i Aleksej nešto govore sa ostalima. Otac Arsenije je stajao kraj svoje postelje posmatrajući sebe i te ljude kao da je stranac. Ubrzo shvati da je njegova duša napustila telo i da je jeromonah Arsenije umro.
Otac Arsenije se osvrnu oko sebe u čudu. Baraka je nestajala u mraku, no negde u daljini se videla blještava svetlost.
Pribravši se, otac Arsenije stade da se moli i odmah oseti mir. Bi mu jasno da treba nekuda da ide. On krenu prema jarkoj svetlosti, no posle nekoliko koraka, okrete se i ponovo se vrati u baraku, kod svoje postelje. Gledajući Alekseja, Aleksandra Pavloviča, Ivanova, Sazikova, Avsenkova i mnoge sa kojima je delio trnovitu stazu bola i patnje, shvati da ne može da ih ostavi. Zaista nije mogao da ih ostavi.
Kleknu i poče da se moli, preklinjući Gospoda da ne ostavi Alekseja, Avsenkova, Aleksandra, Fjodora, Sazikova i ostale sa kojima je živeo u logoru.
„O Gospode, moj Gospode! Nemoj ih ostaviti. Pomozi i spasi ih!“ molio se. Posebno se molio za zastupništvo Majke Božje.
Dok se molio, plakao je, preklinjući Boga, Bogorodicu i sve svete da se smiluju na čitav svet. Njegova molitva beše bez reči. Sada su mu se baraka i ceo logor prikazivali u sasvim drugačijem svetlu. Video je, iznutra, čitav logor sa svim zatvorenicima i čuvarima. Otac Arsenije je sada jasno video dušu svakog čoveka. Neke od tih duša gorele su verom, i plamen je prelazio na ljude oko njih, duše drugih, poput Avsenkova i Sazikova, gorele su manjim plamenom koji se, međutim sve više širio. Neke duše su u sebi nosile tek iskricu vere i beše im potreban samo pastir koji bi mogao da razgori ovu iskru u pravi plamen. A bilo je i ljudi čije su duše bile mračne i sumorne, bez i najmanje iskrice Svetlosti. Gledajući duše ljudi koje mu je Bog dopustio da vidi, otac Arsenije je bio veoma ganut. „Gospode! Živeo sam među ovim ljudima, a nisam ih čak ni primećivao. Koliko lepote oni nose u sebi! Koliko pravih podvižnika vere ima među njima! Mada su okruženi duhovnim mrakom i neizdrživom ljudskom patnjom, oni ne samo da se spasavaju, već daju svoje živote i ljubav onima koji su pored njih, pomažući tako bližnjima rečju i delom!
„A gde sam bio ja, Gospode? Bio sam zaslepljen gordošću i umišljao da su moja ništavna dela velika.“
Otac Arsenije uvide da Svetlost vere gori ne samo u dušama sužanja, već i u dušama nekih čuvara i logorskih starešina koji su, u granicama svojih mogućnosti, činili dobro, što je za njih bilo veoma teško i vrlo opasno.
„Zbog čega se sve ovo dešava?“ prolete mu iznenadna misao kroz glavu. „Zbog čega?“
Stajao je i posmatrao duhovni svet istih onih ljudi sa kojima je nekada živeo, razgovarao, ili koje je samo viđao. Kako je začuđujuće raznovrstan i krasan izgledao taj svet! Ljude za koje je otac Arsenije mislio, ne izdvajajući ih iz gomile, da su duhovno prazni i bezlični, sada je video drugačijim očima. Spoznao je da oni u sebi nose toliko vere, toliko neiscrpne ljubavi za bližnje, da čine toliko dobra i da nose svoj krst bez roptanja. A on, jeromonah Arsenije, koji je živeo pored njih, nije ih ni primećivao, nije se zbližio sa njima.
„Gospode, gde sam ja to bio? Oprosti mi i smiluj se na mene. Gledao sam samo sebe. Pao sam u prelest i nisam imao dovoljno vere u tvoja stvorenja.“
Dugo se molio otac Arsenije pripadajući k zemlji. Kada se digao sa kolena, primetio je da se i dalje nalazi u logoru, ali ga više nije video u pređašnjem svetlu. Nestali su kreveti i baraka. Stajao je kraj ulaza u logor. Oštra svetlost reflektora klizila je po terenu. Pored kapije stajao je stražar. Bila je noć. Logor je spavao.
Otac Arsenije se okrete prema logoru, blagoslovi ga i pomoli se za sve koji su u njemu živeli.
„Gospode! Kako da ih ostavim? Kako ću bez njih? Ne ostavljaj ih, ne uskrati im Tvoju milost! Pomozi, Gospode!“ I ponovo kleknu na sneg da se moli.
Bilo je hladno, vetar je raznosio sneg, no otac Arsenije ništa od toga nije osetio. Pošto se dugo molio, ustade i napusti logor. Prođe pored stražarnice i izađe na put. Negde u daljini vide jarku svetlost koja kao da ga je pozivala i on krenu prema njoj. Hodao je lako i mirno. Prošao je šumu i selo i odjednom se nađe u svom gradu, u kome je stajala njegova crkva, njegov hram u kome je, kao mlad sveštenik prvi put služio svetu liturgiju, stari hram koji je, radeći i trudeći se zajedno sa svojom mnogobrojnom duhovnom decom, uspeo da obnovi i da mu povrati pređašnju lepotu. „Gospode, Bože moj, kako je ovo moguće? Zašto sam ovde?“ prošaputa i uđe u hram.
Prvo što je ugledao beše dobro mu poznata stara i čudotvorna ikona Majke Božje, čije su tužne oči sa pažnjom i dubinom gledale svakoga ko joj je prilazio. Sve je u crkvi bilo onako kako je ostavio, no sada je hram bio prepun ljudi. Na licima ljudi koji su se molili ogledala se radost dok su gledali u ikonu Majke Božje.
Dok je otac Arsenije koračao prema oltaru, ljudi su se tiskali levo i desno da bi mu oslobodili prolaz. Išao je prema oltaru lakim i radosnim korakom. Kada je ušao u oltar, htede da obuče sveštene odežde i poče da skida sa sebe zatvoreničku odeću, ali mu neko ko se nalazio u blizini reče: „Nemoj to skidati! I to su sveštene odežde.“
Otac Arsenije pogleda svoju zatvorsku košulju od fatiranog pamuka. Blještala je zaslepljujućom belinom. On stavi na sebe epitrahilj da bi počeo da služi i odjednom se zapanji. Oltar preplavi čudesna svetlost od koje je sijala čitava crkva, a ikone na zidovima izgledaše posve neobično, kao da su likovi na njima živi. Mnoštvo ljudi beše pogruženo u duboku molitvu, a njihova molitva beše radosna.
Sada je Otac Arsenije služio liturgiju. Vide da sa njim saslužuju jeromonah German, sveštenik Amvrozije, đakon Petar i još neki sveštenici. On, otac Arsenije, poznavao je svakog od njih. Po strani stajahu episkopi Jona, Antonije i Boris, kao i njegov duhovnik i prijatelj, vladika Teofil. Svi su ga radosno gledali.
„Gospode“, pomisli otac Arsenije. „Svi su oni davno umrli, a sada su ovde. Dobro je biti ovde sa njima!“
Otac Arsenije je služio i njegova duša se radovala; molitva ga je celog ispunila i uzdigla.
Blagosiljajući okupljene u hramu video je da i mnoge od njih poznaje. Među njima je bilo njegove duhovne dece, njegovih parohijana, ali i drugih koje je upoznao po logorima i na raznim drugim mestima; svi ti ljudi su delili njegov život. I svi su se oni molili za nekoga, nešto su tražili u molitvi. Posmatrajući ih pažljivo shvatio je da su i ovi ljudi, baš kao i sveštenici koji služe sa njim u oltaru, umrli: neki davno, a neki skoro.
„Majko Božja, kako to može biti?“ pitao se otac Arsenije. Nije čekao odgovor, već je nastavio da se sabrano moli i da služi. Dok je služio liturgiju osetio je da gori radošću i unutrašnjom toplinom. Pričestio se, završio liturgiju, a zatim kleknuo pred ikonu Presvete Bogorodice Vladimirske, moleći se za oproštaj grehova.
„Majko Božja, Otac Nebeski me je pozvao na sud, jer sam se Dok se molio tako za oproštaj sopstvenih grehova, preklinjao je upokojio. Ne ostavljaj me, već me zastupaj pred Tvojim Sinom. Ne ostavi me. Sve uzdanje moje polažem u Tebe, ja, nedostojni grešnik. Bogorodicu da ne napusti one koji su još među živima. Molio se za svoje stado, za sužnje sa kojima je živeo i koji su još u logoru. Molio se za studenta Alekseja, za Avsenkova, Sazikova, Abrosimova, Alčevskog i za mnoge druge. Izgubio je pojam o vremenu i molio se sa tolikim usrđem da je osećao da se svi prisutni u hramu mole zajedno sa njim, ponavljajući: „Ti koja si Boga rodila, ne zaboravi ih, ne okreći lice svoje od tuge njihove!“ Plakao je i ridao, suze su mu se slivale niz lice.
Srce ga je bolelo i stezalo mu se u grudima – kako da prežive oni koji su ostali u logoru? Opet i opet je molio Majku Božju da ih sačuva, njih dugotrpeljive koji podnose muke kakve običan čovek ne može podneti… Najednom, jasno ču glas, blag, no odlučan, kako mu govori: „Još nije vreme za tebe da umreš, Arsenije. Potrebno je da još neko vreme služiš narodu. Gle, Bog te šalje nazad među ljude Njegove. Idi i služi! Ja te neću ostaviti.“
Otac Arsenije podiže glavu i pogleda ikonu. Učini mu se kao da je Majka Božja sišla i Sama stala ispred njega umesto ikone. On kleknu kraj Njenih nogu. Bio je u stanju samo da ponavlja: „Majko Božja, ne ostavljaj ih! Smiluj se na mene grešnog!“ I opet ču Njen glas: „Podigni lice svoje, Arsenije, pogledaj me i reci mi šta išteš, reci mi tvoje misli.“
Otac Arsenije podiže glavu, pogleda u Majku Božju i, dirnut Njenom dobrotom i veličinom koja ne beše od ovoga sveta, duboko se pokloni i reče: „Majko Božja, neka bude volja Tvoja, Tvoja i Gospoda našeg. Ja sam star i bolestan. Hoću li biti u stanju da služim ljudima onako kako Ti, Vladičice, to želiš?
„Nisi sam, Arsenije, ima mnogo ljudi koji meni služe. I ti ćeš sa njima služiti i zajedno sa njima, pomoći ćeš mnogima. Bog ti je upravo pokazao da mnogo ljudi čini dobra dela u Ime Njegovo. Otkrio ti je duše ljudi koji žive u logorima. Vera je u mnogima živa, vera i ljubav. Nisi sam u dobroti koju poklanjaš ljudima. Idi, i služi mi. Ja ću ti pomoći!“ I otac Arsenije oseti dodir Bogorodičine ruke na svojoj glavi.
Otac Arsenije ustade, skide epitrahilj, pokloni se svima prisutnima, narodu i sveštenstvu i opet vide da su mu svi oni dobro znani, da je mnoge od njih on sam ispratio do večnog prebivališta; njegov život je na neki način bio spojen sa njihovim. Stade pred Carske Dveri, načini zemni poklon, zamoli prisutne za njihove molitve i krenu prema vratima hrama. Narod ga je blagosiljao dok je prolazio. Izašao je iz crkve, a duša mu je bila prepuna radosti. Hodao je laganim korakom. Koračao je prema logoru, prema svojoj baraci. Šuma, drum, kućerci, sve je to prolazilo pored njega velikom brzinom. Prođe stražu, uđe u svoju baraku, otide do svog ležaja i vide sebe kako leži na njemu, dok je mnoštvo zatvorenika i dalje stajalo okupljeno oko tela. On leže na postelju i ču kako neko govori: „Gotovo je. Već se ohladio. Umro je naš otac Arsenije. Skoro je pet sati, uskoro će buđenje. Moramo da javimo nadzorniku.“
„Ostadosmo siroti“, neko dodade. „On je mnogima pomagao. Eto, ja sam se celog života protiv Boga borio, a otac Arsenije mi Ga je pokazao. Otkrio mi Ga je svojim delima.“
Otac Arsenije duboko uzdahnu, na šta se svi zaprepastiše, a mnogi i preplašiše, i tiho reče: „Bio sam u mojoj crkvi, a sada, vidite, Majka Božja me je poslala natrag k vama.“ Ove reči nisu nikoga začudile, mada su svi i dalje bili zapanjeni. Kroz otprilike dve nedelje, otac Arsenije je smogao snage da ustane. Sve mu je bilo neobično: život i ljudi, sve je sada izgledalo drugačije. Svako je želeo da mu pomogne, svako bi mu donosio deo svog dnevnog sledovanja. Čak mu je i „Pravedni“ poslao po Sazikovu malo maslaca.
Digao se sa postelje otac Arsenije, vratio se u život. Strašna bolest ga je napustila. Gospod i Majka Božja su ga vratili u život da služi ljudima, poslali su ga natrag u svet.

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *